Jump to content

Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 2.7k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Извињавам се што касним са одговором на ово важно питање.

 

У периоду Великог поста, али и изван њега, веома је важно да не заборавимо на милостињу. Прочитао сам негде да су рани хришћани део новца који би иначе потрошили за "мрсна" јестива одвајали за сиромашне, тако да су пост повезивали са молитвом. То је веома леп пример како можемо да нашем посту дамо дубљи смисао.

Иначе, било би веома добро да се при парохијама верници који желе да активније учествују у раду своје парохије, а имају и подршку свога парохијског свештеника, организују помоћ онима који су угрожени. Ми се окупљамо у цркву на молитву и врло брзо потом разиђемо се својим кућама. У најбољем случају попијемо заједно кафу и попричамо мало у парохијском дому. Међутим, било би веома добро да се у парохијама, где за то има могућности и воље (а тешко је наћи оправдања да тога нема) организује посећивање оних парохијана који су болесни и нису били у могућности да дођу на службу.

Свештеници често болесницима носе и Свето Причешће, па зашто се парохијани не би могли организовати да посете те старе и немоћне људе из своје заједнице да им донесу што је потребно од хране или на неки други начин помогну. Парохија треба да буде као породица и да верници у парохији међусобно једни друге помажу и пазе, а не само да се виђамо недељом и празницима и често да не познајемо једни друге. Знам доста случајева где стари људи нису у могућности ни да дођу до цркве, а често нема ко да им донесе и набави оно најпотребније ако се њихова породица не брине о њима. А парохија би требало да буде више од породице јер нас не везује биолошка сродност већ заједница у Господу Христу којим се причешћујемо. Морамо увек да се запитамо где нам је заједница у Христу ако се причешћујемо, а потом не водимо рачуна једни о другима. 

Овде посебно треба да се потруде свештеници, али иницијатива мора да дође и од парохијана који желе да помогну и активније учествују у животу своје локалне цркве. Наравно, свако појединачно може да помогне сиромашнима и коме је год потребно, али овде говорим и потреби организоване помоћи од стране Цркве. Са жаљењем морам да кажем да су некада секте ту много активније од нас и зато привлаче поједине људе који траже заједницу, а не могу да је пронађу и осете у својој парохији. 

Такође, у парохији у којој живите засигурно има људи који немају ни довољно хране ни основних средстава за живот. Зашто они који имају више не би редовно сваке недеље прикупљали оно што им је сувишно и организовали расподелу те помоћи онима којима је потребно. У Грчкој знам за парохије које имају своје кухиње у којима парохијани волонтерски кувају и служе сиромашне људе, бескућнике, азиланте и све оне којима је потребна корица хлеба. Лекари често своје услуге бесплатно пружају у парохијском дому или сами обилазе болесне парохијане. Сви они од свог времена одвајају да би служили другима. То је предиван пример како се литургија наставља кроз служење сиромашним и болесним.

Лично знам свештенике који се активније труде у својим парохијама на помоћи немоћним и старима, али чињеница је да то није свуда случај и зато морамо да Цркву озбиљније схватимо, а не само да се хвалимо како имамо најбољу веру, а неправославни нас често постиђују својим делима, која Господ види и засигурно прима. 

Наш духовни живот не сме да се исцрпљује у ритуализму и  "задовољавању наших верских потреба", а поготово не да губимо време у најновијим црквеним трачевима и причама о политици. Тиуме се не изграђује заједница у Христу, а сви смо позвани да служимо, не само свештеници, већ и сваки сваки верник у изграђивању тела Христовог, Цркве. Наше молитве и литургије имају смисла само уколико се оне настављају литургијским начином живота у коме бринемо једни о другима и једни друге доживљавамо као удове тела Христовог. У противном остаћемо група индивидуалаца.

 

Пре пар дана сам говорио о покајању на духовној трибини у манастиру Грачаница

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma 

 

Између осталог подсетио сам на речи Св. Пророка Исаије који прекорева људе свог времена због тога што с једне стране приносе молитве и жртве, а с друге се не труде у делима покајања и љубави. Добро је да се и овде подсетимо речи овог великог пророка Божијег:

Исаија: 1.11. Шта ће ми мноштво жртава ваших? Вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. 15. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. 16. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. 17. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченог, дајите правицу сиротој, браните удовицу. 18. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.

 

Taman posla oče Savo, da se izvinjavate. Ja se izvinjavam Vama što pomislih, da ste me izostavili i zaboravili na moje pitanjce i molim za oproštaj. :(

 

Ujedno veliko hvala, za ovako iscrpan odgovor. I što ste mu posvetili vremena iako ste budući veoma zauzeti , a  nalazite i našli ste vremena .

 

Poslušah i Vašu besedu, preko sajta, odnosno preko linka, koji ste ostavili u temi; blagodarno i mudro zborite.

 

Da nam dugo, dugo još pomažete na ovako divan način u duhovnom nam rastu. Bog Vas blagoslovio oče Savo i svako Vam dobro dao. Vama i Vašoj bratimiji. 

 

Hvala prepuno.

 

S poštovanjem,

 

Srdašce.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče Savo, možemo li reći , iz ugla Crkve, da homoseksualci i promiskuitetni heteroseksualci se razlikuju u formi al suštisnski su isti?

 

Уколико сексуална оријентација није само питање избора и васпитања, већ и генетике, а постоје озбиљна истраживања да то није сасвим искључено, у том случају не можемо никако рећи да је Бог некога "предодредио" за грех, а другога за врлину јер би то била хула. Постоје и много тежи проблеми људи који су склони педофилији или још тежим девијацијама које су и законски кажњиве. Слобода избора долази у начину на који човек испољава своју сексуалност, да ли на благословен или на неблагословен начин, да ли њоме изграђује себе као личност у евхаристијској заједници или не. Поред хришћанског брака један од начина живота који Црква од давнина сматра веома благословеним јесте живот у девичанству, иако то никада није постављено као норма. Аскетска традиција Цркве показује да човек може да очува девичанство и надиђе своје биолошке потребе и то није никакво лишавање слободе, већ проналазак једног већег смисла слободе који надилази биологију. Ипак, Црква је увек истицала брак као средњи пут и учи да сексуалност у браку није деградација човекове слободе, већ исто тако њено надилажење у тајни Христа и Цркве (наравно, ако се брак правилно схвати, тј. ако се не третира као неки облик "благословеног блуда").

 

Особе у обе категорије које сте у питању навели, уколико своју личност заснивају на погрешној употреби сексуалности, односно ако граде своју личност искључиво на биолошкој ипостаси, прихватајући своје страсти и похоте као саставни део природе, иду путем духовне смрти и ту нема двојбе. Зато их Апостол у горе поменутим цитатима у посланицама Првој Коринћанима и Тимотеју све сврстава у исту категорију (иако постоји разлика колико који грех разорно делује на личност).

 

Човек је позван на пуноћу живота у Христу. Сегментирање човекове личности фокусирањем на одређене способности или страсти (homo oeconomicus, homo sexualis, homo consumericus итд) води суштински дезинтеграцији човекове личности и отежава њено оцелотворење тј. спасење.

 

Живимо у времену покушаја реинтерпретације и трансформације традиционалног јудео-хришћанског морала који се преко медија, уметности и других форми јавног живота проглашава за анахрон и чак нехуман. У одбрани традиционалних вредности Црква мора да веома јасно образложи и одбрани свој став, а не да на идеологију греха одговара идеолошки или неодмереним речима. Проповед Цркве била је и остала заснована на позиву - Покајте се, јер се приближи Царство небеско! Покајање није само интелектуално пре-умљење, већ делатна промена начина живота и улазак у евхаристијски начин постојања који је стално сведочанство очекивања Царства које долази.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Када стигнем послушам видео записе сестре Васе која на крајње опуштен, али врло озбиљан и промишљен начин говори о важним питањима из нашег црквеног живота. Човекова пажња је данас јако подељена и расејани смо због мноштва информација. Једва успевамо да прочитамо текст од једне странице, а да не одлутамо, а дуге беседе или тумачења црквених лица тешко задржавају пажњу нарочито млађих људи. Ово је занимљив покушај да се на један неконвенционалан начин унапреди православна мисија преко интернета. Посебно ми је симпатично што су њени видео записи прожети хумором који је сасвим одмерен. Надам се да ће њене речи наћи своје слушаоце.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče blagoslovi.

 

Oče kad se molim za moju kuću u Klini i za celovitu KiM,stalno se pitam ko voli više Kosovo i Metohiju mi ili Albanci? Praštajte ako nisam jasan ali budući da je Bog ljubav zanima me ko više zaslužuje to parče zemlje gde su naši izvorni koreni Hrisćanskog indetiteta srpske nacije kao većinski pravoslavne.

 

Da li bi Bog mogao presuditi po merilu Ljubavi?

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Slažete li se sa akademikom Jerotićem, da je čovek po prirodi poligaman i da je brak za njega protivprirodan, u smislu naše pale prirode?

Da je Hrišćanstvo protivprirodna vera, i dalje u kontekstu pale prirode, i da traži čitavog čoveka, koji treba da se izdigne iznad te prirode?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Slažete li se sa akademikom Jerotićem, da je čovek po prirodi poligaman i da je brak za njega protivprirodan, u smislu naše pale prirode?

Da je Hrišćanstvo protivprirodna vera, i dalje u kontekstu pale prirode, i da traži čitavog čoveka, koji treba da se izdigne iznad te prirode?

 

Извињавам се осталима што прескачем привремено њихова питања, али да већ одговорим на ово питање које је у вези са претходним постовима.

 

Теза да је човек по природи полигаман и да је брак неприродан изгледа ми веома смело, и са свим поштовањем према уваженом професору, не бих се са њом сложио. Чињеница је да је анимални део човекове природе потенционално полигаман, али човек ипак није разумна животиња, већ много више од тога. Наравно, институција брака се кроз историју мењала и као што знамо брак није увек био заједница у коју су човек и жена улазили из љубави. У разним културама, па чак и код нас не толико давно, бракове су договарале породице. У политичком животу бракови су међу династијама имали функцију међудржавних споразума и алијанси. Полигамија код владара и њихових харема (кинеских, исламских и сл) имала је превасходни задатак обезбеђивање наслеђа династије, а не само уживање. Наравно, хришћански брак је био и остао заједница човека и жене који кроз међусобну љубав иконизују тајну Христа и Цркве. Хришћански брак је зато посебно заснован на одговорности и жртви, па чак и када нема много емоција међу супружницима. То је велика разлика.

 

У прошлости, када су бракове договарали родитељи, хришћани су брак схватали као обавезу, служење и одговорност према Богу и породици, дужност према Цркви. Зато је развод био веома ретка појава како би се спречило да се живи у разврату, ако већ нема заједничког живота. Развод брака се посебно допуштао као снисхођење православним владарима који су били покровитељи Цркве, док је Запад налазио друге начине да раскине заједницу као тобоже нелегално склопљену или "неконзумирану", што је, искрено речено, много лицемерније. У сваком случају, реч је о снисхођењу, а не о правилу. 

 

Данас је то све другачије и брак, чак и међу хришћанима (нарочито оним номиналним) врло често се заснива на површној телесној љубави, похоти и физичкој привлачности, па када то прође или се с временом страст умањи, одмах се трчи у потрагу нове "љубави" и бракови се раскидају. Нажалост, слично је и у монашком животу. Понеки монаси када им се охлади првобитна ревност трче да траже нови манастир или чак одбацују схиму и враћају се у свет и не разумеју да су управо у манастиру у коме су положили завете позвани да служе и живе у заједници. У оба случаја, човек наступа егоцентрично и брак и монашки позив доживљава као питање личног задовољства, па када му прође онај почетнички занос, одмах тражи ново задовољство. Наравно, такви људи никада не налазе прави смисао љубави и већином остају дубоко усамљени и разочарани.

 

Међутим, ако се и брак и монашки живот схвате пре свега као Света тајна, као служење Богу у контексту евхаристијске заједнице, Цркве, тек тада улазимо у истинску тајну љубави - љубави којом Отац вечно воли свога Сина у Духу Светом, љубави којом је Бог превео свет из ништавила у постојање, љубави у којој је оваплоћени Син Божији пострадао на крсту ради нашег спасења. Ова љубав суштински превазилази емоције и биолошку љубав, које наравно могу достићи изузетне домете жртве и верности, али су од овога света и века и не улазе у вечно постојање. Зато се љубав супружника наставља и у Царству небеском, али не уконтексту брачне заједнице, већ у заједници Христа Господа. Слично је и са љубави сродника, деце према родитељима и родитеља према деци. У Царству небеском они ће једни друге љубити вечном љубављу, али та љубав неће бити детерминисана биолошким сродством.

 

Хришћански појам брака је заиста другачији од онога што постоји у природи јер надилази биолошки код који генетски носимо и кроз своје есхатолошко значење пројектује се у вечност. Не бих зато рекао да је хришћански брак неприродан, већ је позван да буде НАТПРИРОДАН, као што је и човек, то чудесно биће које повезује анђелски свет (по свом душевном саставу) и створену материјалну природу (по свом телесном саставу) небоземно и натприродно биће. И управо зато кроз човека, а не преко анђела или животиња сам Бог Логос спашава васцелу творевину и уводи је у вечно постојање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Samo da razjasnim, akademik Jerotić nije opravdavao poligamno ponašanje  i sam je  dao sopstveni primer jednog Hrišćanskog braka kojim je živeo, samo je želeo da kaže šta sve treba da znamo kada ulazimo u brak i sa čim ćemo sve trebati da se borimo da bi imali Hrišćanski brak, tj treba da budemo spremni na podvig.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Samo da razjasnim, akademik Jerotić nije opravdavao poligamno ponašanje  i sam je  dao sopstveni primer jednog Hrišćanskog braka kojim je živeo, samo je želeo da kaže šta sve treba da znamo kada ulazimo u brak i sa čim ćemo svim trebati da se borimo da bi imali Hrišćanski brak, tj treba da budemo spremni na podvig.

 

Baš sam htela da pitam - da možda nisi izvukao iz konteksta :)

Пошто је изговорите, реч вама влада. Док је неизговорена, ви владате њоме.

Арапска пословица

Link to comment
Подели на овим сајтовима

oče Savo,hvala vam što nam posvećujete ovoliko vremena i stižete da nam odgovorite. :)

 

Možete li me naučiti kako da se molim Bogu?Molim se za neke jako bitne stvari ali godinama me Gospod ne čuje,da li grešim negde?Da li koristim pogrešne reči,da li govorim malo ili mnogo?

 

Drugo pitanje je da li žena u toku menstrualnog ciklusa može da udje u crkvu,celiva ikone,da li sme da pridje svecu i celiva mošti itd?Čula sam priču devojke koja je bila pod Ostrogom za vreme ciklusa i monah joj je dozvolio da pridje svecu i pokloni mu se.

 

Veli pozdrav iz Bg vama i vašem bratstvu,ako da Bog da se i vidimo u Dečanima. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oče blagoslovi.

 

Oče kad se molim za moju kuću u Klini i za celovitu KiM,stalno se pitam ko voli više Kosovo i Metohiju mi ili Albanci? Praštajte ako nisam jasan ali budući da je Bog ljubav zanima me ko više zaslužuje to parče zemlje gde su naši izvorni koreni Hrisćanskog indetiteta srpske nacije kao većinski pravoslavne.

 

Da li bi Bog mogao presuditi po merilu Ljubavi?

 

Разумем вашу чежњу и бол за изгубљеним домом. Свакодневно смо и сами сведоци све тежих напора наших људи да се врате на Косово и Метохију и поново започну онај живот који је прекинут ратним страдањем. 

На Косову и Метохији има и земље и хлеба за све људе без обзира на националнност. Уосталом, нико од нас није могао да бира у ком ће се народу родити и одрасти. Али непријатељ људског рода који сеје мржњу у људска срца не допушта да живимо у миру, а ми му својим греховима омогућавамо да шири несрећу у овом свету у коме живимо. Тако је било кроз сву историју.

И једни и други воле Косово и Метохију као свој родни крај. Ми Срби имамо дубоке историјске, духовне и културне корене на овом простору и неоспорно историјско право. Али и Албанци имају право да живе где су рођени и где су сада већинско становништво, без обзира што сви добро знамо на које начине се мењала демографска структура.

Важно је да ову трагедију схватимо као божанску педагогију, као допуштење Божије на које би као народ требало да узвратимо искреним покајањем. Али, нажалост, код нас је и даље много самооправдавања и пребацивања кривице на друге, па вероватно зато Бог продужује ово искушење.

Као хришћани знамо и верујемо да смо путници и странци у овом свету и да идемо ка својој вечној отаџбини. Бог се не меша у историју онако како бисмо то ми волели јер иначе не би нестали хришћани у Малој Азији или данас на Блиском истоку хришћани не би пролазили трагедију која се одвија пред нашим очима. Бог стално покушава да нас подсети да не смемо да се везујемо за ништа земаљско јер где је благо наше, тамо ће бити и срце наше, а Бог жели да своје благо сабирамо тамо где нам га нико не може отети. Зато често кажем, Косово и Метохију као освештани простор нашег завета са Богом нико нам не може одузети осим нас самих уколико га сведемо искључиво на пролазне вредности.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oce Savo kako se tumace ova dva zadnja stiha koje je Gospod izrekao nakon opisivanja njegovog drugog dolaska? Mnogi kriticari smatraju da ova dva stiha dokazuju da se Hristove reci nisu obistinile 

 

30 I tada će se pokazati znak Sina čovečijeg na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće Sina čovečijeg gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom.

Dan. 7:13, Zah. 12:11, Zah. 12:12, Mk. 13:4, Otk. 1:7

31 I poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izbrane Njegove od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa.

1 Kor. 15:52, 1 Sol. 4:16

32 Od smokve naučite se priči: kad se već njene grane pomlade i ulistaju, znate da je blizu leto.

Lk. 21:29

33 Tako i vi kad vidite sve ovo, znajte da je blizu kod vrata.

34 Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude.

 I reče im: Zaista vam kažem: imaju neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrt dok ne vide carstvo Božje da dođe u sili.

 

Предлажем да прочитате беседу Св. Јована Златоуста бр. 77 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/VelikiPost/StrasnaSedmicaSvetiOci/StrasnaSedmicaSvetiOci11.htm

 

Овде ћете наћи одговоре на ваша питања. Обратите пажњу конкретно на овај пасус:

 

Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде (Мт 24,34). Шта Он разуме под речима ово све? Оно што је задесило Јерусалим: ратове, глад, помор, земљотресе, лажне христосе, лажне пророке, ширење јеванђеља, метеже, раздоре и све што се, како рекосмо, мора збити до Његовог доласка. А зашто је рекао: Овај нараштај неће проћи? Овде није реч о нараштају који је тада живео, него о нараштају верних, јер нараштај не означава искључиво време, него и пример религије и живота. Тако је речено: Ово је род оних који траже Господа (Пс 23,6). Осим овога Исус Христос је раније рекао: Треба све то да се збуде, и: Проповиједаће се ово јеванђеље. То исто Он говори и овде, и каже да ће се све то неизоставно збити, а нараштај верних ће остати и неће га прекинути ниједна од горе поменутих несрећа.

 

Такође, Св. Владика Николај у својој беседи на Трећу недељу Великог поста говори о онима који неће окусити смрти док не виде царство Божије да долази у сили. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Omilije2/Nikolaj050119.htm

Обратите пажњу на овај пасус:

 

Но који су то који неће окусити смрти док не виде царство Божје у сили? Господ говори пред гомилом народа и ученика Својих, па каже: има неких међу овима што стоје овде. На кога то, дакле, Господ мисли? На првом месту на све оне који буду испунили заповест Његову о ношењу крста и самоодрицању. Они ће још у овом животу осетити на себи силу царства Божјега. На њих ће сићи Дух Божји, који ће их очистити и просветити и отворити им врата тајни небесних, као што је то био случај доцније с апостолима и с архиђаконом Стефаном. Нису ли апостоли у дан Педесетнице видели царство Божје у сили, онда кад им је била послата сила с висине? А Стефан будући пун Духа Светога погледа на небо и виде славу Божју (Дела Ап. 7, 55). Па јеванђелист Јован не виде ли царство Божје пре своје телесне смрти? Па апостол Павле не диже ли се у треће небо пре него што окуси смрт? Но оставимо апостоле. Ко зна колико и колико је њих од оних који су у време ове проповеди Христове стајали овде осетили силу Духа Светога и видели царство Божје где долази пре растанка с овим светом?

 

Иначе, о овој теми се већ дискутовало и на овом форуму. Погледајте, има занимљивих коментара:

https://www.pouke.org/forum/topic/2406-predskazanje-isusa-hrista-koje-se-nije-obistinilo/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

oče Savo,hvala vam što nam posvećujete ovoliko vremena i stižete da nam odgovorite. :)

 

Možete li me naučiti kako da se molim Bogu?Molim se za neke jako bitne stvari ali godinama me Gospod ne čuje,da li grešim negde?Da li koristim pogrešne reči,da li govorim malo ili mnogo?

 

Drugo pitanje je da li žena u toku menstrualnog ciklusa može da udje u crkvu,celiva ikone,da li sme da pridje svecu i celiva mošti itd?Čula sam priču devojke koja je bila pod Ostrogom za vreme ciklusa i monah joj je dozvolio da pridje svecu i pokloni mu se.

 

Veli pozdrav iz Bg vama i vašem bratstvu,ako da Bog da se i vidimo u Dečanima. :)

 

О молитви сам већ писао на овом форуму па погледајте раније постове. Један од њих је http://bit.ly/1lI6TQ2 

 

Бог унапред зна шта нам треба и не би требало ићи у многоглагољивост. Важна је пажња јер помоћу пажње молитва ума постаје молитва срца, а Бог превасходно ослушкује "дисање" нашег срца. Такође треба показати трпељивост. Ако нам Бог не услишава молитве за неко конкретно питање вероватно је тако најбоље за нас или ми због свог начина живота нисмо у стању да примимо дар који тражимо.

 

Лично сматрам да женске особе у току циклуса сасвим нормално могу да учествују у богослужењу, прилазе иконама и моштима. Реч је о природном процесу и одређена правила на ову тему из прошлости већином данас немају много смисла због тога што постоје много бољи хигијенски услови и средства. У сваком случају треба се посаветовати и са вашим парохијским свештеником.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

постоји разлика колико који грех разорно делује на личност

 

Da mi niko ne zameri - ja bih samo na kratko da podvucem ovaj deo, jer ima clanova ovog foruma koji su na vise drugih razlicitih tema negirali da se gresi/promasaji itekako razlikuju po prirodi i tezini...

"Ви морате упознати земаљско да би сте га волели, а Божанско се мора волети да би се упознало." Паскал "Свако искључиво логичко размишљање је застрашујуће: без живота је и без плода. Рационална и логична особа се тешко каје." Шмеман "Always remember - your focus determines your reality." Qui-Gon Jinn

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da mi niko ne zameri - ja bih samo na kratko da podvucem ovaj deo, jer ima clanova ovog foruma koji su na vise drugih razlicitih tema negirali da se gresi/promasaji itekako razlikuju po prirodi i tezini...

 

Црквени оци су увек правили разлику између грехова, али не по суштини, већ у оној мери у којој грех разара и деформише човекову личност, односно њену способност за заједницу са Богом и другима. Погрешно је правити разлику између грехова на моралистичкој основи јер је питање греха у Цркви било и остало, како би данас савремени теолози рекли, а заправо само парафразирали искуство Цркве на свој начин, онтолошко питање, дакле питање суштине нашег бића, а не људских обичаја и културе.

 

Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.

 

Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима. 

 

Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.

 

У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.

 

У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.

 

Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.

 

Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.

 

Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...