Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Justina]

Pomoz Bog i od mene

 

Ja vas znam samo iz medija, ali sto je i mnogo vaznije iz razgovora i komunikacije

sa Albancima sa Kosova za koje ste vi neki superstar.

[Дејан]

Šta mislite o stanju zaljubljenosti i koliko je to dobro za čoveka?

Da li čovek, konkretno Hrišćanin, ako je dovoljno zreo kao ličnost, može da se zaljubi?

[Архимандрит Сава Јањић]

Hristos se rodi oce Savo i blagoslovite...

Zanima me kakav je stav Crkve prema tzv.tibetanskim vjezbama, ili poznatijim kao 5 Tibetanaca?!Bila je tema o tome na ovom forumu,ali posto su podijeljena misljenja,mene zanima Vas odgovor,tj. da li pravoslavlje dozvoljava upraznjavanje istih ili ne?!

Unaprijed hvala

 

Морам да кажем да немам личног искуства са тибетанским вежбама и сличним методама, иако гајим велико поштовање према традицијама далеког Истока. Далекоисточна мудрост не прави вештачки јаз између човекове душе и тела на начин како се то догодило на западу који се удаљио од аутентичног светоотачког богословља. Човек је психосоматско биће и из перспективе наше православне духовности можемо и те како разумети неке методе које вековима примењују будистички монаси и са духовним расуђивањем их евентуално селективно примењивати. Не треба изгубити из вида да је монашка традиција Исусове молитве по свему судећи своју коначну форму добила у извесној интеракцији са сличним традицијама које су дошле са Истока. Иако је наш концепт молитве суштински различит од далекоисточне медитације, сама спољашња форма сабирања пажње, посебно преко дисања, веома је слична методама које примењују и далекоисточни монаси.

 

Наравно, између хришћанства и будизма постоје фундаменталне разлике, пре свега у поимању личног Бога и човекове личности и њиховог међусобног односа. Након прародитељског пада човек је изгубио живи однос са Богом и пуноћу поимања истине, али у својеврсном архетиском сећању људског рода поједини делићи истине остали су расејани и људи су их повезали у разне философске или духовне системе, који могу бити мање или више сродни нашој хришћанској вери.

 

Као хришћани чврсто верујемо да нам је пуноћа истине објављена кроз оваплоћеног Сина Божијег и да једино кроз Њега можемо да разумемо и те делиће истине који су посејани широм људског рода, у различитим духовним традицијама. Они који нису довољно утврђени у вери требало би да буду веома опрезни са нехришћанским системима и њиховим методама. Сама техника не може да никада замени суштину живог и личног односа.

 

Као православни хришћани ми имамо у нашој аскетској традицији много значајних искустава и метода помоћу којих су монаси вековима чували телесно здравље кроз правилно духовно делање и активно учешће у евхаристијском животу. Опсесија савременог човека да сачува своје здравље без Бога проистиче из оне првобитне жеље палог човека да оствари бесмртност без Бога. Зато би најоптималније било да пре него што почнемо да проучавамо друге традиције, прво добро упознамо своју сопствену.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, можете ли да објасните шта је то ниско ходење у духовном животу и како то у пракси треба да изгледа? 

 

Није ми јасно питање брате Иване.

[Иван Дабижљевић]

Није ми јасно питање брате Иване.

 

Ма неко ми споменуо оно што је Бог рекао светом Силуану (држи ум свој у аду и не очајавај), и да требамо као ниско да ходимо. Није битно, хвала свеједно. 

[Pravoslavlje96]

Oce Savo da li biste mogli da nam kazete nesto o meditaciji. Kako na nju gleda pravoslavlje da li je treba upraznjavati. Prostite kao je ovakvo pitanje vec bilo postavljeno nisam imao vremena da pogledam. Mir vam.

[rahela]

oče Savo,pomoz Bog,

da li ćemo morati sledeći Božić slaviti 25 decembra?

Pozdrav vama i vašim predivnim monasima.

[Arsenija]

Hvala Vam Oče na odgovoru.

Zaista mi je drago što mogu da Vam postavim pitanje.

Svako dobro Vama i Vašoj braći.

 

Nedavno sam našla i ovaj  odgovor....

 

 

Kад се молим за друге имам непријатности, зашто?

Питање валаамском монаху: Молитва за ближње, помоћ ближњима је добро дело. Због чега је оно пропраћено невољама, непријатностима?

Одговор: Зато што постоји ђаво коме се то нимало не свиђа.

[Ljubičasta]

Hvala Oce Savo na iscrpnom odgovoru.

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li će Srpska pravoslavna crkva prihvatiti gregorijanski kalendar?

 

Наша вера суштински не зависи од тога да ли користимо стари или нови календар јер данас имамо канонске православне Цркве које користе различите календаре, а да то ни најмање не нарушава њихово канонско јединство и верност Православљу. Ипак, у времену у коме живимо и посебно у мисији коју Православна Црква данас има у свету "нејединство" око употребе црквеног календара ствара непотребну конфузију јер наша Црква не наступа пред неправославнима у потпуности литургијски јединствено. Питање календара не исцрпљује се, наравно, у томе који је календар исправнији. Са научне тачке гледишта доказано је да су и Јулијански и Григоријански календар недовољно тачни. За Цркву календар није питање астрономије, већ он има превасходну улогу у регулисању богослужбеног живота Цркве, што је од суштинског значаја за њен живот и мисију у свету. Такође треба имати у виду да сваки календар, који је освештан литургијским животом Цркве постаје и сам својеврсна икона времена. Већи део шире јавности није упознат да је један број помесних Цркава прихватио на сабору у Цариграду 1923. год. тзв. Новојулијански календар, а не Григоријански. Тај, Новојулијански или како се још зове,  ревидирани Јулијански календар резултат је рада Србина Милутина Миланковића, професора небеске механике на тадашњем Београдском универзитету. На Сабору све православне Цркве ипак нису прихватиле нови, реформисани календар у бризи да то не изазове унутрашњу неслогу јер се овај нови православни календар практично подудара са Григоријанским календаром и са њим ће ући у раскорак тек од 2800. године. 

 

Познато је да је један од кључних разлога увођења новог календара био намера да се Црква приближи западним хришћанима тако што ће се Божић и остали велики црквени празници славити у исто време. Међутим, исхитрено увођење новог календара без претходне припреме у појединим помесним Црквама довело је до цепања унутрашњег јединства, што је проблем који до данас није зацељен. Истина, раскол у који су ушле тзв. старокалендарске заједнице у Грчкој, Румунији, Бугарској није проузрокован само променом календара од стране црквене јерархије. Он је последица, с једне стране, доношења одлука од далекосежног значаја без довољно припреме и саборске свести, али и, с друге стране, још више незрелог, а како се касније показало "секташког" менталитета, код оних који су у име наводне верности предању кренули у цепање јединства Цркве. Проблем који је настао није само у настајању расколничких тзв. "старокалендарских" заједница, већ и у својеврсном поремећају литургијског јединства између помесних Цркава које су прихватиле нови календар и оних које су наставиле да регулишу свој богослужбени живот по старом календару. Опет и опет, треба нагласити да то суштински не угрожава јединство Цркве, али представља аномалију јер је календар и слављење најважнијих празника у исто време веома важан видљиви символ јединства наше Цркве, нарочито пред неправославнима.

 

Двадесети век, а засигурно и почетак овог века, период су веома важног духовног буђења Православне Цркве која осећа да треба да постепено надилази оквире тзв. националних Цркава и наступи у јавности са појачаном свешћу о свеправославном јединству и васељенској (икуменској) мисији Цркве. У таквој ситуацији условно речено постојање литургијског нејединства (у погледу календара) у великој мери умањује снагу сведочења Православне Цркве. Искрено речено, најоптималнија ситуација била би када би све Православне Цркве регулисале свој литургијски живот по једном календару, без обзира да ли би то био стари, нови или неки сасвим трећи, око којег би се Цркве саборски договориле, што је иницијално била и намера реформисања јулијанског календара на Цариградском сабору 1923. Међутим, у ситуацији у којој поједини конзервативнији сегменти Цркве евентуалну промену календара и даље виде као пут ка издаји Православља, није једноставно наћи право решење решење, а да се истовремено не отворе нова жаришта раскола.

 

Ових дана смо били сведоци новинских чланака у нашој штампи у којима се поставља питање да ли ћемо догодине славити Божић у децембру. Ово питање које поставља и добар број неупућених верника само по себи показује ситуацију на канонском простору СПЦ. Пре свега, жалосно је да они који постављају то питање нису свесни да ми УВЕК славимо Божић 25. децембра, уосталом као и сви други православни и неправославни хришћани. Разлика је у томе што ми следујемо Јулијанском календару па наш 25. децембар пада у 7. јануар по новом календару. Чињеница коју нико не може да оповргне на нашим просторима јесте да ми црквено следујемо старом календару, али да време и даље рачунамо по новом. Ако данас упитате своје парохијане који је данас дан, готово засигурно ће вам дати одговор по новом календару. Врло често и многи у свештенству и монаштву треба да размисле и прорачунају дане пре него што кажу који је дан по старом календару, док се црквена администрација све чешће води по новом календару и само поједини инсистирају на стављању два датума на званичне документе. Иако се често поносимо тиме што следујемо старом календару, готово сви смо навикли да говоримо како нам Св. Никола пада 19. децембра, а не 6. као што је то увек било у Цркви, да је Велика Госпојина 28. августа, а не 15. августа. Нарочиту конфузију међу мање упућеним верницима стварају редовне Божићне посланице које носе датум претходне године, иако је (ново)календарски већ наступила наредна година. Ова ситуација понајбоље показује колико заправо не размишљамо по старом календару, иако су многи од нас веома ревносни да осуде нови календар као неправославан. Раније такви проблеми нису постојали јер једноставно у православним земљама државни календар био је Јулијански, тако да није постојала ова дихотомија. Ситуација је сада другачија у свим православним земљама.

 

Противници промене календара веома често говоре да ће промена датума слављења празника изазвати велику саблазан у народу. Истина, не би било нимало једноставно да одједном прескочимо 13 дана и пропустимо празнике светитеља који се славе (или их све прославимо у један дан, као што је то учињено приликом промене календара у Грчкој). Али, с друге стране зар није исто тако саблазан да вековима славимо празнике у своје дане, а онда дођемо у ситуацију да у свакодневном животу Божић и Госпојину дочекујемо 7. јануара или 28. августа и да се на то тако лако навикнемо. А то се управо догодило у свакодневном животу већине верника (наравно част ревносним изузецима који у својој глави у потпуности размишљају по старом календару, а такви су, сложићемо се, веома ретки). Дакле, немамо ситуацију у којој ми с једне стране у потпуности живимо по старом календару и треба да евентуално пређемо на нови, већ ситуацију у којој формално рачунамо црквени круг године по старом календару, а практично размишљамо и живимо по новом.

 

Ова конфузија у животу између старог и новог календара посебно се огледа у време божићних празника. Неколико дана пред Божић су период најинтензивније припреме и поста за овај велики празник. Међутим, чињеница да су по новом календару у те дане слави почетак нове календарске године, која се прославља као државни празник са нерадним данима, имамо ситуацију у којој само најревноснији верници настављају пост и избегавају новогодишње славље, док највећи број људи прекида пост и слави и ову и ону православну нову годину (која долази 13 дана касније). Да којим случајем Србија званично следује Јулијанском календару и да Божић и црквено и државно обележавамо 25. децембра, сасвим би било логично да прославимо и Нову годину након великог празника Христовог рођења. 

 

Наравно сви ови проблеми нису суштински препрека оним православним хришћанима који се чврсто држе правила своје вере, али морамо имати у виду да највећи број верника није тако ревносан. У нашим крајевима колико-толико ова разлика није приметна као на пример у западној дијаспори где највећи број становника прославља Божић и друге велике хришћанске празнике у различито време од православних који следују старом календару. Конфузија је још већа што те празнике други број православних, који следују новом календару прослављају у исти дан као и неправославни хришћани. Сви они који живе у тој стварности не могу, а да не признају да то у великој мери отежава литургијско јединство, а календар постоји управо због тога. Зар не би било нормално да Божић и друге велике празнике (осим Васкрса који, хвала Богу сви православни славе у исто време) прослављамо литургијски заједно. Међутим у садашњој ситуацији, док Грчка Архиепископија у Америци слави Божић, епархије СПЦ су још у данима Божићног поста и не могу заједно да прославе празник Рођења Христовог. Док западним хришћанима и православнима који следују новом календару сасвим добро дођу државни празници и слободни дани за одмор крајем месеца децембра, православнима који славе Божић 13 дана касније ови празници падају у државне радне дане.

 

Из свих ових примера које сам навео може да се закључи да постоји више проблема везаних за црквени календар који се не могу лако занемаривати. Црква је увек све такве проблеме решавала руководећи се пастирским циљевима и потребама своје мисије у свету и зато није нимало чудно што ће се питање календара наћи на дневном реду свеправославног сабора који је у припреми. Најважније је да се нађе саборно решење које ће помоћи Цркви да у времену у коме живимо још више потврди своје пуно јединство и као таква да снажније мисијски наступи у свету.

 

У вези са ревидираним Јулијанским календаром препоручујем ова два чланка са српске Википедије:

 

Ревидирани јулијански календар http://bit.ly/1iLdI1Q

Миланковићев календар http://bit.ly/1ark0ln

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

Šta mislite o stanju zaljubljenosti i koliko je to dobro za čoveka?

Da li čovek, konkretno Hrišćanin, ako je dovoljno zreo kao ličnost, može da se zaljubi?

 

Способност да (за)волимо другог је заправо суштина оног што нас чини иконом Божијом. Бог нас је створио као личности, а не као индивидуе, а личност без суштинске заједнице са другим не постоји. Када истински љубимо наше себично ја нестаје и губи се и постајемо једно са љубљеним. Таква је пре свега љубав према Богу, али и љубав пријатељска, љубав међу супружницима уколико је заснована на љубави Божијој. Уколико нисмо спремни да себе бацимо у амбис љубави и закорачимо у ту егзистенцијалну неизвесност у којој на известан начин поништавамо своје себично ја да бисмо открили себе као личност заједнице, далеко смо од онога што треба да постанемо у Христу.

 

Треба, наравно, имати у виду да је најчистија и најузвишенија љубав према Богу, а љубав према ближњима, било да је реч о сродницима, пријатељима или другим особама само је одраз те љубави. Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу, а заправо у тој другој воли саму рефлексију свог себичног ја. Такве љубави пре или касније пропадају или се претварају у острашћену мржњу. Истинска љубав према ближњем, која је одраз и икона љубави којом је Христос заволео нас и васцелу творевину, љубав је саможртвена, љубав у којој не тражимо себе у другоме, већ другог прихватамо као непоновљиву и јединствену личност, љубав у којој смо у стању да волимо другог и у његовим или њеним слабостима и манама. Укратко, онај који није никада волео нити био спреман да заволи, није ни упознао Бога, нити ће га икада видети. 

 

Да се подсетимо још једном предивних речи Апостола о љубави, 1Кор, 13

 

"Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав."

[DankaM]

Davno nisam čula da je neko tako lepo govorio o ljubavi...

Hvala Vam, oče.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ма неко ми споменуо оно што је Бог рекао светом Силуану (држи ум свој у аду и не очајавај), и да требамо као ниско да ходимо. Није битно, хвала свеједно. 

 

Поука светог старца Силуана "Држи свој ум у аду и не очајавај" изражава један од најдубљих аспеката духовне философије нашег живота.

 

Темељ ове поуке јесте тајна смирења, јер смирење је савршено познање сопствене немоћи уз савршено познање Божије свемоћи (управо као што је гордост савршено одсуство познања сопствене слабости уз одсуство свести о Богу и његовој свемоћи). Ми као људи живимо највећим делом у нереалном познању стварности и самих себе. Нити познајемо нити смо спремни да познамо своје слабости, а с друге стране наша вера је слаба па често заборављамо свемоћ Божију, па чак се понашамо често као да Бог не постоји. Зато је наше духовно стање већином стање оболелости. Дубоко патимо у свету јер не можемо разумети како нам се догађају разне тешке ствари у животу, док истоврмено немамо снаге ни воље да завапимо Богу и поверујемо да он може разрешити све наше тешкоће. Наша пажња је расејана, а воља раслабљена до потпуне духовне парализе. Зато је основа аскетског пута сваког хришћанина јестествено познање своје слабости и немоћи, што није ништа друго до пут покајања. Кажем јестествено, јер сви смо формално увек спремни да кажемо да смо слаби и грешни, али мали број људи то суштински осећа и доживљава. Напомињем, овде није реч само о личној грешности, већ пре свега о јестественом познању пале човекове природе коју ми људи, будући једносушни, делимо и у њој саучествујемо. Најважније на путу смирења и самим тим познања Божије љубави јесте да кроз лично покајање пониремо у познање огреховљене људске природе. Напредујући у том познању, слабости и сагрешења других више не доживљавамо као пад некога другог који је потпуно независан од нас, већ као сопствени пад. Отуда, што више напредујемо у овом познању, све мање осуђујемо и мрзимо, а све више саосећамо и састрадавамо.

 

Први човек је створен као колективна личност и наш пут повратка Богу управо јесте урастање у колективну личност Христа, новог Адама. Аутономно поимање личног идентитета, односно поимање себе као индивидуе последица је човековог пада и док год пребивамо у палом и огреховљеном стању, себе и све око нас посматрамо кроз призму сопствене индивидуе, себично и парцијално. Почетак духовног исцелења, односно оцелотворења, јесте пут на коме себе и васцели људски род, па и целу створену природу, доживљавамо као део колективне личности Адамове у којој и сами саучествујемо по природи. У том познању други није није наш супарник и непријатељ, већ састрадалник, јер сви проживљавамо последице егзистенцијалног губитка заједнице са Богом. Кроз Христа као Новог Адама, крштењем, а потом и кроз све остале свете тајне исцељујемо се од таквог стања и урастамо у Њега као колективну личност. Другим речима, у Цркви, као историјској манифестацији Христове Личности након Васкрсења и Вазнсења, живимо у новој реалности у којој ћемо потпуније заживети и вечно постојати тек у есхатолошком Царству Божијем.

 

У практичном смислу, познање палости људске природе уводи нас у метафизички ад јер се суочавамо са ништавилом и смрћу који су последица човековог пада. У том аду никаква људска сила није у стању да нас избави и врати нам живот. Као што је старац Силуан често говорио, ми плачемо Адамовим плачем за изгубљеним рајем, односно заједницом коју смо имали у Богу. Међутим, то пребивање у аду, односно дубоком познању човековог пада, блажи интензивна радост која долази од новог Адама, Христа у чије име смо крштени и избављени од власти смрти и ништавила. Иако још носимо ране греховне пребивајући у смртном и пропадљивом телу, ми већ овде и сада у том аду полупостојања осећамо силину новог живота који долази једино кроз Христа који је сам пут, истина и живот, тако да наша туга и бол постају истовремено преизобилна радост и утеха. Пребивамо у аду, али истовремено осећамо утеху и радост.

 

Зато је пут духовног силаска у ад кроз познање пале људске природе истовремено и закорак у вечну радост будућег Царства које нам не да да паднемо у очајање и које нашу тугу блажи све интензивнијом надом. 

[Јанко]

@ Администрација

Ако је могуће од одговора о. Саве направити један зборник у pdf-у за дељење па на насловну-наравно, ако отац благослови...

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo da li biste mogli da nam kazete nesto o meditaciji. Kako na nju gleda pravoslavlje da li je treba upraznjavati. Prostite kao je ovakvo pitanje vec bilo postavljeno nisam imao vremena da pogledam. Mir vam.

 

Мислим да сам већ о овој теми говорио објашњавајући наш православни концепт молитве. Треба погледати неколико претходних одговора.