Jump to content

Моја вера

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Moja vera je pocela dok sam bila veoma mala, od kako se secam sebe tacnije. Secam se da sam u strepnjama da li ce tata i veceras doci pijan i agresivan i ljut, ili nicim izazvan istuci mamu, lezala na krevetu i grcevito molila Boga da sve bude u redu.Te molitve su bile najiskrenije i od srca i moju su veru digle u nebesa.

 

Sećam se, kad sam imala 9 godina, kad je moj otac umirao u bolnici, mojih najiskrenijih molitvi,mojih suza i moje ogromne nade i vere da će moj otac ostati živ. Satima sam molila Boga da moj tata bude živ, i čvrsto verovala da će Bog uslišiti moju molitvu. Nisam imala trunku sumnje, čak sam ucveljenoj rodbini, koja se okupila i čekala loše vesti iz bolnice, rekla da ne kukaju unapred i da će on ostati živ.

Epilog : moj otac je tog dana umro.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 41
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Nemoj ,molim te pogresno da me shvatis.Uopste nije bitno da li su nase zelje uslisene,ako nisu to je zato sto je Gospod imao krupniji plan.Meni licno nije uslisena zelja kod roditelja,ali zato jeste kada sam ja postala roditelj,sto se pokazalo mnogo bitnije sada kada je sve proslo i kada moze da se sagleda.Bitno je da verujemo u tim trenucima,kada mislimo da se oblak nadvio nad nama.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Moram da objasnim zasto ja pisem na stranici namenjenoj ateistima.Kada sam sebicno pocela da uzvikujem: dokle vise sve lose "samo" meni da se desava, cime sam zasluzila ja koja sam "toliko dobra" i toliko se "trudim" sta sam Bogu zgresila itd., tada sam resila da se odreknem Boga,da postanem ateista.Rekla sam da on vise za mene ne postoji, cim je dopustio sve to da mi se desava (a bilo je toga kroz za mojih 30-ak godina ).Resila sam da se oslonim na nauku, sebe i ljude koji su prema meni fini-pa po istoj meri.E tek tada sam upala u pravi pravcati greh .Eto , Gospod mi dopustio, a ja shvatila,da sve to sto je bilo po mom misljenju lose za mene,bilo mi je na korist, a sto sama sebi uradih na vecnu stetu.Tako da nije Bozje milosti, ko zna sta bi bilo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је за моје другаре атеисте, имам утисак да је потребно нешто овако лично и појединачно јер дискусије углавном оду у погрешном смеру.

 

Baš lepa tema i zanimljivi tekstovi i lomio sam se da li da bilo šta pišem, ali samo da skrenem pažnju na to da mi i nemamo diskusije o pitanjima vere i o onome o čemu si ti pisao... veruj u šta god hoćeš... ateisti i antiteisti veruju takođe u mnoge stvari (iako neki od njih to ne žele sebi da priznaju), ali ne veruju u to da postoji Bog ili bogovi... dok se vera ne ispolji kao dogma, tj. religija, nema ni rasprava... odnosno takve rasprave su potpuno besmislene... kome može da smeta što neko veruje u nešto (štagod to bilo)?

 

Problemi i rasprave nastaju kada neko drugog pokušava da ubedi u to da je njegova vera - "jedina istina", po kojoj moraju svi da se ravnaju... i da je prihvate kao jedinu istinu... i da trpe posledice svega toga...

 

А роб твој и робиња твоја што ћеш имати нека буду од онијех народа који ће бити око вас, од њих купујте роба и робињу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Problemi i rasprave nastaju kada neko drugog pokušava da ubedi u to da je njegova vera - "jedina istina", po kojoj moraju svi da se ravnaju... i da je prihvate kao jedinu istinu...

 

Такви проблеми настају генерално код убеђивања, посебно уколико је наступ дотичног дрскији или нападнији, мислим да то нема претеране везе са вером. Ето колико све овде на форуму смарају поједини атеисти који снимају идиотске клипове (не мислим само на домаће генијаце, причам и о странцима). Исто колко би тебе или мене смарало да те Кирбистанац убеђује да купиш његов усисивач, односно систем за пречишћавање како га они од милоште зову, ил кад те продавац на бувљаку убеђује да си будала ако нећеш да купиш оригинал Ситизен сат за само дваес евра што га укро само да би га теби дао.

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Видиш, мој поглед на свет је да у ствари ништа не зависи од тог питања. Онај мој постоји као концепт без обзира на моје (не)сазнање о "постојању Бога". Јер, ако Бог постоји, једини начин да сазнамо за њега је да нам се објави. Не можемо да га "пронађемо" у Универзуму јер је Он по дефиницији изван Универзума. Ако не постоји, онда ми апсолутно немамо никакав начин да то сазнамо (нема ко да нам се јави и саопшти "да не постоји"). Значи имамо две могућности:   1. Бог нам се објавио и знамо да постоји. 2. Не знамо да ли постоји или не.   А то значи да вера не може да се "оповргне", што је и био циљ ове моје мале филозофије изнад да покаже - концепт "савршене личности" (коју ми верници зовемо "Бог") је независан од нашег "сазнања". То је природна последица самог постојања човека, није неки контрадикторан и апсурдан појам. И ако наиђемо на такву Личност, то је сасвим логично и очекивано. Али у сваком случају вера има смисла.

 

Па ја то никад нисам успео да доживим тако. Само језичко значење речи вера, тј. ово што људи у Цркви живе, ово што ми живимо се назива вером јер је темељ свега вера да Бог заиста постоји, да је Христос заиста васкрсао. "Јер ако није васкрсао, узалуд је вера наша." Тако бар ја то доживљавам. Може се рећи да вера има смисла, живот у вери има смисла и ако Бог не постоји, јер чини човека бољим. Али тај смисао је само условно речено смисао, то је само један од пролазних смислова у великом, суровом бесмислу. Ако у тренутку када умрем нестаје моје ЈА, оно што ја јесам, ако и други људи које волим заувек нестају када умру, чему све ово, живот је у том случају само једна велика агонија и сличан је ситуацији када знамд а ме чека припремање великог, одвратног испита - али тек за пола године. И онда када не мислим на то супер је све, могу да се опустим, али идеја да ме кад - тад сигурно чека то учење ми мало квари спокој кад год је се сетим, вреба из прикрајка све време. Тако и живот, има сјајних момената, и то се не може оповргнути без обзира да ли има нешто и после смрти, али кад се повуче црта, ти сјајни моменти не мењају коначну слику да је све ово велика, бесмислена трагедија, којој придајемо превише смисла и над којом би човек могао само да отпљуне. Мислим, ако нема вечности, нема ни правде, нема ни утехе, нема друге шансе, само растанци, само коначност и неправда. Због свега тога не могу да питање о стварном постојању Бога искључим из моје вере...

Et cognoscetis Veritatem et Veritas liberabit vos.
"Овако вели Господ : ево, што сам саградио ја разграђујем, и што сам посадио искорењавам по свој тој земљи. А ти ли ћеш тражити себи велике ствари? Не тражи..." Јер. 45, 4, 5.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

То је та вечита борба између вере и религије. Вера у ствари није ништа друго него љубав према животу. Зашто верујем у вечни живот? Не зато што је то нека "догма", него зато што волим живот. Једноставно не могу да прихватим да је сва ова љубав и радост привремена. Знам да је "саблазан и лудост", али таква је љубав. Нада се и ономе што изгледа немогуће. Као што је човек са деформисаним лицем, говорном маном и без пребијене паре веровао да ће постати филмска звезда. Био је потпуно уверен у то и ако су му сви говорили да није нормалан...

 

Тако смо и ми верници "заљубљени у живот" и не желимо да прихватимо да је све пролазно. То је само последица нашег одушевљења животом, ништа више. Све те "догме" и "учења" би требало да произилазе из љубави, иначе су бесмислене. Постају "служба смрти" како каже апостол Павле. Проблем су површни људи који веру желе да претворе у идеологију, фарисеји који би све да сведу на сува "правила". И онда се сви ми мучимо са њима.

ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Са овим се потпуно слажем. И моја вера се рађа из љубави према животу, наде да ће потрајати и жеље да потраје. Али не било каквом животу, веж животу у коме ће сви добити оно што им је било ускраћено на земљи, у коме ће се живети кроз другог и у коме на крају нећемо морати да се стидимо и гадимо што често, у било ком односу са другима, себе стављамо ан прво емсто и радујемо се више себи него њима, што рече Милан. 

 

Међутим, потшо је ово тако, не знам шта одговорити људима који су ми говорили да верујем из страха од пролазности, из нужде, јер само тако видим смисао. И то се најчешће говори у негативном контексту, као "ма дај, ти верујеш само зато што се плашиш смрти, исто тако су и пећински људи веровали у крокодиле итд итд", као да је недостојно било шта радити само из страха од пролазности... Мислим лично да људи који тако резонују мало превише поједностављено доживљавају те ствари. У крајњој линији да ли ико може са сигурношћу рећи што тачно верује, то је више осећај, не може се прецизно рашчланити и пописати, бар тако ја видим...

  • Волим 1

Et cognoscetis Veritatem et Veritas liberabit vos.
"Овако вели Господ : ево, што сам саградио ја разграђујем, и што сам посадио искорењавам по свој тој земљи. А ти ли ћеш тражити себи велике ствари? Не тражи..." Јер. 45, 4, 5.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

То је та вечита борба између вере и религије. Вера у ствари није ништа друго него љубав према животу. Зашто верујем у вечни живот? Не зато што је то нека "догма", него зато што волим живот. Једноставно не могу да прихватим да је сва ова љубав и радост привремена. Знам да је "саблазан и лудост", али таква је љубав. Нада се и ономе што изгледа немогуће. Као што је човек са деформисаним лицем, говорном маном и без пребијене паре веровао да ће постати филмска звезда. Био је потпуно уверен у то и ако су му сви говорили да није нормалан...

 

Тако смо и ми верници "заљубљени у живот" и не желимо да прихватимо да је све пролазно. То је само последица нашег одушевљења животом, ништа више. Све те "догме" и "учења" би требало да произилазе из љубави, иначе су бесмислене. Постају "служба смрти" како каже апостол Павле. Проблем су површни људи који веру желе да претворе у идеологију, фарисеји који би све да сведу на сува "правила". И онда се сви ми мучимо са њима.

 

Па пази, ни ово није сасвим тачно. Можеш ти да волиш живот и да верујеш у, рецимо, некакву реинкарнацију. То би исто било ”логично”. Уосталом, погледај библијску историју. Имаш старозаветне људе који су веровали и следили правила и (ако се не варам), уопште нису веровали у вечни живот. Онда је дошао Христос и рекао им да постоји вечни живот кога ће кроз Њега да наследе. Тек тада је један мањи број почео да (након тог сазнања) воли живот, а већина су били и остали тешки депресивци и поштоваоци правила, само сад неких нових.

 

Даље, неко може да има не знам какву љубав према жживоту и да из тога извуче веру да је живот вечан. Али ако тај исти одбије цркву, јер му се ни најмање не свиђа, сва му је та вера потпуно узалудна. Црква (тј. задобјање вечног живота по учењу цркве) јесте сведена на сува правила. Без обзира што се стално говори о некаквој суштини, до ње је једино могуће доћи кроз гомилу правила и кроз један начин живота који мораш да прихватиш.

 

Мени се свиђа твој поглед на свет, да ме не схватиш погрешно. Само што сам (изгледа за разлику од тебе) свестан да тај поглед није православни поглед на свет кога црква проповеда од самог почетка, чак и да занемаримо којекаква каснија скретања у фанатизам. Оно што ти признајем је да такав поглед вероватно (уз можда мање одступање) можеш да извучеш из самог Светог Писма и Христових речи. Ту заиста скоро да нема правила и заиста се све може свести на суву љубав. Али из учења цркве нема шансе. Ту је толико тога додато почевши од апостола, па надаље, да потпуно логички и још више практично искључује већуну ствари о којима пишеш. Остаје ти отприлике да верујеш да је црква вођена Светим Духом, прихватиш сво њено учење и будеш православни хришћанин или да будеш некакав протестант или индивидуални хришћанин и упражњаваш то о чему говориш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

.......... Тако и живот, има сјајних момената, и то се не може оповргнути без обзира да ли има нешто и после смрти, али кад се повуче црта, ти сјајни моменти не мењају коначну слику да је све ово велика, бесмислена трагедија, којој придајемо превише смисла и над којом би човек могао само да отпљуне. Мислим, ако нема вечности, нема ни правде, нема ни утехе, нема друге шансе, само растанци, само коначност и неправда. Због свега тога не могу да питање о стварном постојању Бога искључим из моје вере...

Ово сто је Срђан написао је срж оног што ми кажу религијозни пријатељи.  То ме никад није померило са атеистичке позиције. "Коначност и неправда" овог света ми не смета да видим потпуни смисао у љубави, срећи и стремљењу ка врлини.      ----- Иначе, све ценим, посебно позиције  Хуана Валдеза и Стива Ч.  -----

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ивице,

 

Контам да правила нису ту због људи који могу да схвате, односно још више, да прихвате суштину. Правила су ту да уреде живот, макар друштвени, и код оних који до суштине или нису дошли или је одбијају из било ког разлога.

 

Даље, правила подразумевају и одређену рутину, која те мења. Постепено, али те мења. Када је та рутина у добром, и ти се мењаш на боље и долазиш до суштине учења, односно до Суштине Живота, а то је Љубав.

 

Колико сам ја контао из учења и старијих отаца, и млађих, сви су они учили о правилима, али су учили да се апсолутно сва правила могу одбацити и да нису потребна ако имаш Суштину, јер ћеш онда сам знати шта ти је чинити. То су причали чак и за пост, који је нешто што је у Православној цркви све до скоро била готово табу тема.

 

Е, сад, онај ко мисли да до Суштине може да дође и без испуњавања правила, слбодан је да проба, мислим да му нико, посебно на данашње време, и неће замерити. Пуне су књиге људи који су живели апсолутно грешним животом и онда им се дало да имају Истину, и онда су се променили из корена. Без правила, без ичега, Божије чудо на њима приказано.

 

Мислим да се и иначе превелики акценат ставља на милијарду правила у Цркви, али је и питање колико би неки други приступ био делотворан код већине људи, посебно што сви ми у данашње време у веру углавном улазимо потпуно неприпремљени и то нам је све у почетку и више него страно, после великог периода углавном грешног и безбожног живота. 

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па пази, ни ово није сасвим тачно. Можеш ти да волиш живот и да верујеш у, рецимо, некакву реинкарнацију.

 

Слажем се. Нисам ја ни мислио да ће свако из љубави према животу доћи до прецизног православног учења (које и није баш сасвим "прецизно" кад смо већ код тога - ко чита да разуме) о вечном животу. Више мислим, на пример, на оно како деца доживљавају свет - радују се свему, све им је ново и занимљиво и нису уопште свесна времена и пролазности. То није неко конкретно "учење" него стање ума, поглед на свет, шта већ...

 

Тек тада је један мањи број почео да (након тог сазнања) воли живот, а већина су били и остали тешки депресивци и поштоваоци правила, само сад неких нових.

 

Па да, то се види још из Новог Завета да су већина били тупсони који су једва нешто капирали... А тако је увек било.

 

Али ако тај исти одбије цркву, јер му се ни најмање не свиђа, сва му је та вера потпуно узалудна.

 

Ја у ту теорију не верујем, мож` да прича ко шта `оће. "Изван Цркве нема спасења" може да се схвати педагошки или у смислу да је Црква "једини извор спасења", а не "ко ће се спасти". Уосталом, потпуно је бесмислено да ми о томе расправљамо док смо на овој планети зато што не знамо и не можемо да знамо.

 

Црква (тј. задобјање вечног живота по учењу цркве) јесте сведена на сува правила. Без обзира што се стално говори о некаквој суштини, до ње је једино могуће доћи кроз гомилу правила и кроз један начин живота који мораш да прихватиш.

 

Кад будемо веру свели на правила престаћемо да будемо Црква. Simple as that. Црква јесте парадокс на овом свету јер слобода не може да се "институционализује", али сврха ове наше заједнице је да будемо са Христом. Шта је Црква? То је она "екипа" која се окупила око њега, његова "дружина". Свака земаљска организација мора да има своја "правила", али су за Цркву она више "нужно зло" него та "суштина". А да смо се удаљили од суштине пуно ту се слажемо сасвим. Ипак, и поред све те муке, Црква носи и даље ону изворну Христову поруку. Ја те ствари схватам више као нечију незрелост и детињарије које, ето као одрасли људи, морамо да истрпимо.

 

Остаје ти отприлике да верујеш да је црква вођена Светим Духом, прихватиш сво њено учење и будеш православни хришћанин или да будеш некакав протестант или индивидуални хришћанин и упражњаваш то о чему говориш.

 

Да будем протестант ми не пада на памет, то је опет велика грешка. Има код нас доста људи који капирају ствари и проповедају праву веру, само су они други гласнији. Што се мене тиче - игноришем неразумне, мало "роварим" да не буде да ништа нисам рекао и гледам своја посла. Нема потребе да се дижу "револуције", довољно је да се сведочи шта је Христос рекао.

ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја у ту теорију не верујем, мож` да прича ко шта `оће. "Изван Цркве нема спасења" може да се схвати педагошки или у смислу да је Црква "једини извор спасења", а не "ко ће се спасти". Уосталом, потпуно је бесмислено да ми о томе расправљамо док смо на овој планети зато што не знамо и не можемо да знамо.
 

 

Да будем протестант ми не пада на памет, то је опет велика грешка.

 

А што ако ово прво важи? Имају слабију теологију, греше у многим стварима? ОК, али какве везе има, ако ово прво важи? Шта има лоше у томе да направиш неку своју дружину која ће да задржи све добро из цркве, а избаци све лоше, ако ово прво важи? Одговор вероватно и сам знаш. Ово прво по учењу цркве не важи. Црква није никаква Христова дружина, већ је сабрање око епископа (који кроз ланац рукополагања има везу са апостолима, а њих је рукоположио сам Дух Свети) и ако то нећеш, остаје ти да проведеш вечност у паклу (шта год то било) и наравно да те Бог није казнио, него си сам изабрао. Какво црно радовање животу. 

 

Људи (познатији као јеретици) су истеревани из цркве и анатемисани због једне реченице. Ма шта људи, читави народи (зову их још и монофизитима). И о чему онда ми причамо? Опет, лепо је све то твоје, али реалност је много другачија. Зато и разумем донекле да ти неки на овом форуму говоре да ниси православан. Они знају да је православље нешто друго од тога што ти проповедаш, нешто далеко мање ружичасто (како они воле да кажу). :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

.......... Тако и живот, има сјајних момената, и то се не може оповргнути без обзира да ли има нешто и после смрти, али кад се повуче црта, ти сјајни моменти не мењају коначну слику да је све ово велика, бесмислена трагедија, којој придајемо превише смисла и над којом би човек могао само да отпљуне. Мислим, ако нема вечности, нема ни правде, нема ни утехе, нема друге шансе, само растанци, само коначност и неправда. Због свега тога не могу да питање о стварном постојању Бога искључим из моје вере...

 

Ово сто је Срђан написао је срж оног што ми кажу религијозни пријатељи.  То ме никад није померило са атеистичке позиције. "Коначност и неправда" овог света ми не смета да видим потпуни смисао у љубави, срећи и стремљењу ка врлини.      ----- Иначе, све ценим, посебно позиције  Хуана Валдеза и Стива Ч.  -----

 

Па не слажем се са Срђаном сасвим. Тачно је да ако нема вечности онда је све тако како каже, али је ствар у томе да ми то не можемо да знамо. На то "ако" не постоји одговор, по дефиницији, по природи ствари - покушао сам да објасним негде испред. Значи, да би човек гледао на живот из тог "затворског" угла он мора да зна да је то тако, а не може да зна. Према томе је такав став бесмислен.... То би била нека вера у којој је циљ живота само да "чекаш смрт" и ништа више.

 

Са друге стране имамо прво свој живот који је вредан, највреднија појава у Универзуму (бар колико за сад знамо), а онда имамо неке занимљиве ликове као што је Исус из Назарета. Прво, оно што је проповедао је невероватно. Да одрасла особа тако гледа на живот треба да буде тотални занесењак (да не кажем нешто друго) или да зна нешто што ми не знамо. И онда - после свега тога - неки још већи занесењаци крену да проповедају и гину за идеју да је устао из гроба... Извин`те, али та прича је нешто посебно. Можеш да верујеш или не верујеш (у оном "фактичком" смислу), али када се то повеже са овим што смо причали о животу и што свако од нас види на себи добије се нешто невероватно. Фантастично.

 

И на то ја мислим када кажем да су потпуно небитна питања "да ли је то тачно", "да ли се заиста догодило", "да ли Бог постоји" итд. Погрешно је да се то питамо док нисмо прво сагледали шта читава прича у ствари значи. За мене - од када сам схватио шта прича у ствари каже и шта значи, више уопште не размишљам "да ли постоји ...". Не знам да л` сам добро објаснио - такво питање ми је бесмислено...

ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...