Моја вера

[Grizzly Adams]

Ово је за моје другаре атеисте, имам утисак да је потребно нешто овако лично и појединачно јер дискусије углавном оду у погрешном смеру. Напомена - вероватно не доживљавају сви верници исто па ово треба разумети само као мој лични доживљај и поглед на свет.

 

Прво - шта није вера? Вера није углавном већина ствари о којима ми са вама расправљамо. Нису ставови о томе "да ли постоји живот после смрти", "да ли молитва помаже" итд. А није ни - пази сад - став о томе "да ли постоји Бог". Чини ми се да већина веру доживљава као одговор на питање "шта мислиш, да ли постоји Бог?". Па онда неко мисли да постоји, неко да не постоји и ми сада ту нешто као расправљамо... А једини начин да се та дилема реши је да Бог дође и јави нам се обојици.

 

Шта јесте? Да ми пођемо од онога што је свима очигледно. Постоји Универзум и у њему једна мала планета пуна живота чији смо део и ми - људи. Мој први постулат је да је живот добар, а пре свега човек као најсавршеније и јединствено живо биће које има свест и разум. Човек има особину да може да разуме и доживи Универзум у коме се налази и разне особине које може да усавршава. На пример, може да свира виолину и ту своју вештину практично бесконачно усавршава. Или разне друге вештине. Али исто тако може да усавршава и своју личност - љубав према свету, знање, однос према другима, смиреност, мудрост итд. Сваки човек је у тим особинама бољи или гори, а мој други постулат је - циљ људског живота је усавршавање. Да буде што бољи, што мудрији, да што више сазна о Универзуму у којем живи, да се што више радује животу, да што више воли итд.

 

Е сада саберимо све те особине које чине човекову личност и претпоставимо да их усавршавамо до бесконачности, на пример када би имали неограничено време за живот. Математичари би то написали одприлике овако:  . Шта је та "гранична вредност" свих наших особина када би их усавршавали до бесконачности? То би била нека хипотетичка "савршена личност" која би имала савршено знање о Универзуму, савршену љубав према свету и животу, савршен однос према људима, савршену мудрост итд. Мој закључак је онда да је циљ нашег живота да тежимо тој некој "граничној вредности", личности која је у сваком смислу савршена. Није ли то очигледно? Претпостављам да се слажемо. Вероватно сви томе и тежимо колико и како можемо.

 

И ето, то је моја вера. Љубав према животу и жеља да се том идеалу што више приближим. Ништа више, ни мање.

[CecaV]

Лепо си ово срочио.  Сви знамо неколико значења речи ВЕРА (као што је описано у речнику).  Најчешћа употреба ове речи је везана за веру у одређена религијска учења.

Мени је природно да ову реч употребљавам у смислу у вере у нечије (пријатељ, деца, рођаци...) понашање или у неки појам за који нисам скоз сигуран (верујем да је већина људи добра, верујем да ће сутра да буде лепо време, верујем да човечанство неће да уништи само себе, итд).

 

Свића ми се шта си написао у вези циља у животу и идеала,  па ћу да искористим прилику да напишем свој мото:   трудим се да остварим своју срећу и срећу блиских ми људи, без умањивања било чије среће;  време за срећу је сада, место за срећу је овде;   радим и причам против тирана и неправде; не знам шта је најбоље за друге.

[Милан М.]

Моја вера је почела књигом Благо цара Радована. Тада сам први пут направио експеримент на основу нечега што пише у књизи. Дучић је много нахвалио ћутање, па сам хтео да покушам. То је био шок колику сам промену осетио код себе када сам почео да практикујем да сачекам само једну секунду од тренутка рађања мисли до њеног изговарања. Тад сам видео да је 90% онога што кажем чиста глупост.

Хтео сам још! Почео сам да читам филозфске књиге, међутим нисам могао да их схватим и било ми је превише апстрактно.Следећи је био Фројд и Психопатологија свакодневног живота. Та књига ми је помогла да први пут сагледам колико сам сујетан. Међутим, није нудила решење.

Онда сам налетео на православну духовну литературу. Решио сам да испробам те савете, иако су ми се чинили екстремним.
Радећи вежбе (уздржање и молитве) успео сам, ваљда, мало да се променим на боље и да сагледам какав сам у ствари. Тада сам видео колико ми моја поквареност (сујета, алавост и сл) смета да волим моје ближње, чак и себе да волим. Кад сам искусио да могу да погледам другог човека и да стварно осетим искре љубави, да му се заиста обрадујем, да волим кад се насмеје, пожелео сам да останем у тој вери. После сам примећивао да што се више удаљавам од таквог начина живота,та љубав и радост због другог постају све ређи и блеђи.

Гади ми се што када идем код неког рођака или пријатеља највише се радујем јелу и пићу. Гади ми се што жене могу да гледам само кроз сексуалност. Вера ми нуди решење за то. Показала ми је, емпиријски, да се то може превазићи. Иако сам тренутно даље него што сам био на почетку, вера ми је улила наду да могу да будем бољи.
Дакле, дођи и види. Испробај, ништа те не кошта.

Што се тиче неверника.
Моја супруга не верује, а мислим да јој се никада нећу приближити по љубави, искрености и неискварености коју има. Али знам да када не бих веровао, изгубио бих и ово мало што имам.

[Juan Valdez]

  

 

А Хришћанство каже да је

 

 = Христос

 

Оно открива ко је та савршена личност о којој говориш. И све би било поприлично једноставно када би ти до те савршене личности могао да дођеш неким својим сопственим методом, да тако кажем, неким својим сопственим начином живота, где би једино ограничење било да не смеш да повредиш другу личност која је позвана да достигне исти тај лимес и једини захтев да мораш свакога да волиш или бар да се трудиш. Али ако хоћеш да будеш православан, онда мораш да верујеш да се до савршене личности долази само кроз Цркву и да живиш онако како ти Црква каже. Ћао, слободо, ћао креативности...

[Срђан Шијакињић]

Вуао, људи после 4 поста  (ваљда нико није додао још неки док куцам одговор) већ сам одушевљен темом. 

 

@,

 

потписујем све што си рекао. Мене лично целу причу једино понекад квари сумња. Колико год не треба веру посматрати само кроз питање "да ли Бог постоји", ипак је то питање темељ свега. Све што си написао има смисла само ако Бог, вечност и могућност за усавршавање, заиста и постоје. Ваљда се сумње отклањају искључиво праском, не размишљањем о њима...

 

Тада сам видео колико ми моја поквареност (сујета, алавост и сл) смета да волим моје ближње, чак и себе да волим

 

Колико је ово поента свега... Ако и у шта не сумњам, ако и у шта потпуно верујем, то је да је једини вредан циљ и једина могућа срећа у томе да се једном дође то тога да се постоји волећи и мислећи само на другога, а себе потпуно заборавити... 

[Grizzly Adams]

Али ако хоћеш да будеш православан, онда мораш да верујеш да се до савршене личности долази само кроз Цркву и да живиш онако како ти Црква каже. Ћао, слободо, ћао креативности...

 

Да их прво наватам на сентименталност, па ћемо после и то да им увалимо...

[Grizzly Adams]

Мене лично целу причу једино понекад квари сумња. Колико год не треба веру посматрати само кроз питање "да ли Бог постоји", ипак је то питање темељ свега. Све што си написао има смисла само ако Бог, вечност и могућност за усавршавање, заиста и постоје. Ваљда се сумње отклањају искључиво праском, не размишљањем о њима...

 

Видиш, мој поглед на свет је да у ствари ништа не зависи од тог питања. Онај мој постоји као концепт без обзира на моје (не)сазнање о "постојању Бога". Јер, ако Бог постоји, једини начин да сазнамо за њега је да нам се објави. Не можемо да га "пронађемо" у Универзуму јер је Он по дефиницији изван Универзума. Ако не постоји, онда ми апсолутно немамо никакав начин да то сазнамо (нема ко да нам се јави и саопшти "да не постоји"). Значи имамо две могућности:

 

1. Бог нам се објавио и знамо да постоји.

2. Не знамо да ли постоји или не.

 

А то значи да вера не може да се "оповргне", што је и био циљ ове моје мале филозофије изнад да покаже - концепт "савршене личности" (коју ми верници зовемо "Бог") је независан од нашег "сазнања". То је природна последица самог постојања човека, није неки контрадикторан и апсурдан појам. И ако наиђемо на такву Личност, то је сасвим логично и очекивано. Али у сваком случају вера има смисла.

[Grizzly Adams]

Почео сам да читам филозфске књиге, међутим нисам могао да их схватим и било ми је превише апстрактно.Следећи је био Фројд и Психопатологија свакодневног живота.

 

Занимљиво да смо прошли сличним путем. Управо сам читао ту исту књигу у истом периоду живота...

[Juan Valdez]

Е, а има ли овде неко са сасвим обичном и досадном животном причом? Знате оно, родио сам се, био послушно дете, одличан ђак у школи, добар комшија, радник, шеф, дечко, муж... После сам чуо о православљу и само на свој претходни живот лагано додао то ново. Све бре неко жестоко лутање, трагање, нихилизам, Фројд, ово, оно...   4chsmu1

[Милан М.]

Е, а има ли овде неко са сасвим обичном и досадном животном причом? Знате оно, родио сам се, био послушно дете, одличан ђак у школи, добар комшија, радник, шеф, дечко, муж... После сам чуо о православљу и само на свој претходни живот лагано додао то ново. Све бре неко жестоко лутање, трагање, нихилизам, Фројд, ово, оно...   4chsmu1

Издалека, сви су обични.

[Grizzly Adams]

Е, а има ли овде неко са сасвим обичном и досадном животном причом? Знате оно, родио сам се, био послушно дете, одличан ђак у школи, добар комшија, радник, шеф, дечко, муж... После сам чуо о православљу и само на свој претходни живот лагано додао то ново. Све бре неко жестоко лутање, трагање, нихилизам, Фројд, ово, оно...   4chsmu1

 

Па мени то обично и досадно. Где ћеш досадније од Ничеа и Фројда..

[Милан М.]

А Хришћанство каже да је

 

 = Христос

 

Оно открива ко је та савршена личност о којој говориш. И све би било поприлично једноставно када би ти до те савршене личности могао да дођеш неким својим сопственим методом, да тако кажем, неким својим сопственим начином живота, где би једино ограничење било да не смеш да повредиш другу личност која је позвана да достигне исти тај лимес и једини захтев да мораш свакога да волиш или бар да се трудиш. Али ако хоћеш да будеш православан, онда мораш да верујеш да се до савршене личности долази само кроз Цркву и да живиш онако како ти Црква каже. Ћао, слободо, ћао креативности...

 

Ни немамо ми ту слободу о којој ти причаш. Ту си у праву.

Само, мени је претешко и ово мало слободе што имам, искрено да ти кажем. Волео бих да могу одмах да је се одрекнем, али безболно и без негативних последица. Која ми је то слобода, кад шта год да ми се пружи или шта год да урадим, морам да зезнем и да се после осећам лоше.

Прочитао сам Terms of Service, и волео бих само да кликнем негде Accept и да то буде то. Само не, није могло да буде тако једноставно...

Једва чекам да се овај trial период заврши, па ако одлучи да ми откључа full верзију, нека буде тако. Кажу да full верзија има много више feature-а које око још није видело нити ухо чуло. Ја се надам да ћемо онда бити у оном стању "не моћи грешити", иначе слаба вајда...

Најбоље би било да све што могу да урадим је у скупу дозвољених акција. Ако постоје недозвољене, да не знам за њих. То би био рај за мене.

[dragisa]

u principu ova prica o "limes Licnosti" moze da prodje, medjutim ako pogledas kakva je razlika izmedju brojnih ljudi koji su isto tako gledali ali nisu verovali u Boga a pri tome su daleko odgurali u tom limesu i ove tvoje koncepcije koja bi trebala da objasni veru, videces da ne postoji razlika.

 

dakle mozes razvijati svoje osobine do limes beskonacno i bez Boga, zar ne?

 

opet, nije da vera ne funkcionise na ovom principu, nego moze covek lako da pomisli da je Bog u ovom konceptu u sustini visak, jer i onako je rec o jednom prirodnom evolutivnom procesu.

 

e u cemu se vidi da je Bog potreban, odnosno da postoji?

 

u njegovom dejstvu. a gde on dejstvuje? tamo gde mu mi damo prostora. i sad poenta mog javljanja: u ovom ushodjenju ka limes Licnosti postoji jedan bitan element, umiranje starog coveka, ukoliko uvek insistiramo na tome da MI znamo kuda idemo i sta je dobro onda nikad necemo stici na cilj (jer mi samo mislimo da poznajemo kako treba da izgleda cilj) a cilj je poznati onoga kojeg ne poznajemo ali mu se nadamo (mislim da je to logicno). potrebno je dakle teziti bekonacnoj vrednosti ali buduci da je ne poznajemo onda joj treba davati prostora da deluje iz te "buducnosti" gasenjem nase "volje" i to tako sto ce mo nase koncepte ideje ili pravce za koje mislimo da su ok uvek (ne bi mogao reci osporavati ili sumnjati vec) relativizovati svescu da limes Licnost ipak jedina zna, a mi to svakako jos nismo. ako se tako covek postavi (a to je samo ako veruje u nesto "vise", iznad i izvan sebe) tu se onda desava jedna predivna stvar kada svojim ocima gledate kako iz nicega (umro stari covek) iznice nesto apsolutno novo, apsolutno drugo, potpuno jasno delovanje Drugog, a vi u tome imate najprisnije licno ucesce jer ste ustvari to vi, samo sada kao deo "kororativne" limes Licnost.

[florenntina]

Vrlo interesantna tema. Uh, tek kad pokusam pisati o Bogu i o veri, shvatim koliko su reci smesne i nedovoljne da iskazu i delic onoga sto osecam i zelim reci. Secam se cesto reci mog pokojnog oca: "Dete, kada ispricas o Pravoslavlju sve sto znas, ono sto ocutis posle toga-e to ti je Pravoslavlje.

 

Pisacu malo konkretnije kad se "saberem" ali za sada bih samo da prokomentarisem utisak koji su na mene ostavili prethodni postovi... Slazem se sa svime sto ste napisali, ali nekako mi sve to nedovoljno. Ne umem da objasnim, ali uhvati me nekakva "klaustrofobija" i u tom limesu i u hladu tog drveta koje poznaje samo dobro, ali ne i zlo...U glavi mi ona Ivicina recenica "Cao ljubavi, cao kreativnosti" ili kako vec bese. I zaista, nesto tu nedostaje, gusi. Podseca me na one savrsene svajcarske krajolike, fine skupine ljubaznih ljudi koji grade sisteme u kojima je oficijelno sve dozvoljeno, a ustvari postoje nepisana rigidna pravila koja guse, ubijaju nekakvu slobodu u coveku.

 

Mozda bi se o veri moglo poceti pisati posmatranjem razlika izmedju individue i licnosti, skupa individua i zajednice. Odnos je ono sto, po meni, nekako nedostaje. A odnos je ziv, uvek isti a opet razlicit, pun padova i uzleta, promasaja i pogodaka, slobodan, nepredvidiv i jedino sto ga drzi da ostane ziv, da se ne pretvori u skup nekakvih mrtvih normi i iz izvora radosti predje u okean apatije jeste ljubav. 

 

 Eto, tako malo poetski o temi, pa se javim malo kasnije dok se razbudim jer tek pijem prvu kaficu

[Sanja Т.]

Moja vera je pocela dok sam bila veoma mala, od kako se secam sebe tacnije. Secam se da sam u strepnjama da li ce tata i veceras doci pijan i agresivan i ljut, ili nicim izazvan istuci mamu, lezala na krevetu i grcevito molila Boga da sve bude u redu.Te molitve su bile najiskrenije i od srca i moju su veru digle u nebesa.Zanimljivo je to da nisam krstena sve do 20-e godine, a Gospod me je vec u majcinom stomaku i jos jednom u kolevci sacuvao.

Zivot ko zivot, prolazi - pamtis dobro, brises lose, u dubini duse znas sta je sta.Trudis se da ucis na tudjim greskama, kad su ti vec date kao primer onoga sto ne treba i da radis onako kako treba.

Medjutim tu je i onaj rogati koji vreba tamo gde si najtanji. Sujeta, egoizam, prevelika ocekivanja od drugih i misljenja da mogu sama, su me strmoglavili u sunovrat. Ocaj i zelja za osvetom jos dublje. Kada mi je samo nos virio iz blata,Gospod Bog mi je pruzio ruku, koju sam kao jedinu mogucnost, grcevito stegla za ceo zivot. Moj teret je prepolovljen, sve mi je napokon jasno, nestala je konfuzija....Jedino sa Gospodom, jedino u Gospodu i jedino po Bozjoj volji ja mogu dalje da zivim. Ne dao Bog da me ista odvoji od Njega.

Nista drugo vise nije bitno, zivot ce da tece kako mora, ja samo molim Boga za mudrost i strpljenje i da bude volja Njegova, jer ja ne znam sta je za mene dobro, ali znam da mi se sve sto sam istrpela desetostruko dobrim vratilo.Eto, to je moja vera.