Jump to content

Свакодневна читања

Оцени ову тему


JESSY

Препоручена порука

СУБОТА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 
2. Кор. 174 (3:12-18 )

Браћо, имајући такву наду са великом смјелошћу се понашамо, 13. А не као што Мојсеј меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје. 14. Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида; 15. Него до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом; 16. А када би се обратили ка Господу. укинуло би се покривало. 17. А Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода. 18. Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа.

1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 22 (6:1-10)

У вријеме оно, иђаше Исус у суботу кроз усјеве, а ученици његови тргали су класје, трли га рукама и јели. 2. А неки од фарисеја рекоше им: Зашто чините што се не смије чинити у суботу? 3. И одговоривши Исус рече им: Зар ни то нисте читали шта учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим? 4. Како уђе у дом Божији, и узе хљебове предложења, и једе, и даде онима што бијаху с њим, које никоме није било допуштено јести сем једино свештеницима. 5. И говораше им: Син Човјечији је господар и од суботе. 6. А догоди се и у другу суботу да он уђе у синагогу и учаше, и бјеше ондје човјек коме десна рука бјеше суха. 7. Мотраху пак на њега књижевници и фарисеји неће ли у суботу исцијелити, да би нашли оптужбу против њега. 8. А он знађаше помисли њихове, и рече човјеку који имаше суху руку: Устани и стани на средину! А он подигавши се стаде. 9. А Исус им рече: Запитаћу вас: шта треба у суботу: добро чинити или зло чинити? Душу спасти или погубити? А они ћутаху. 10. И погледавши на све њих, рече му: Пружи руку своју. А он учини тако; и рука му поста здрава као и друга.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали већ их укорише (Лк.6,1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости - неразумна ревност, а у суштини - дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије не само мале него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 1.9k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


Гал. 203 (2:16-20)

Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. 

 

Лк. 35 (8:5-15)

Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује!

 

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Под трњем које угушује реч Божанске истине, осим богатства, сласти и животних брига (Лк.8,14), у наше време треба разумети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са њеног пута. Таква учења су се код нас врло раширила: једна гласно и отворено иду против истине; друга исто потајно наговештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљенмоноксид који, кад се неприметно удише, помућује главу и доводи до губитка јасне свести о ономе што нас окружује. Ко се надише тог гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља у лажном виду, тј. као онако ономе који има помућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему потиснута свака истина, па чак и осећање за њу пригушено, а лаж се унедрила у све саставе ума. Шта треба радити у вези са таквим појавама? Не треба слушати и читати таква бунцања. Ако се ненамерно чују и прочитају, треба их избацити из главе. А уколико се не избацују тако лако, треба их подвргнути разматрању и све ће ишчезнути као дим.



 

СВ. НИКОЛАЈ СРПСКИ
ОМИЛИЈЕ 


НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА
Јеванђеље о Господу Сејачу
Луки 8, 5-15. Зач. 35.


 

Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича.

Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине.

Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра.

Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.

Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране.

Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав.

Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се.

И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао.

Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах.

Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх.

И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује.

Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој.

Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове.

То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13).

Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали:

А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму.


 

Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго:

А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници.

Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе.

А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом.

Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу.

Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој?

А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем.

А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце.

Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


Кол. 255 (2:13-20) 

Браћо, Бог вас који сте били мртви у гријесима и у необрезању тијела вашега, оживи са Христом, опростивши нам све гријехе; 14. Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст; 15. Разоружавши началства и власти, жигоса их јавно, побједивши на њему. 16. Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе, 17. Што је сјенка онога што ће доћи, а тијело је Христово. 18. Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим, 19. А не држећи се главе из које је све тијело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим. 20. Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? 


Лк. 43 (9:18-22) 

У вријеме оно, када се Исус једанпут мољаше Богу насамо, с њим бијаху ученици, и запита их говорећи: Шта говори народ ко сам ја? 19. А они одговарајући рекоше: Једни веле да си Јован Крститељ, а други да си Илија; други опет да је неки од древних пророка васкрсао. 20. А он им рече: А ви шта кажете ко сам ја? А Петар одговарајући рече: Христос Божији. 21. А он им запријети и заповједи да то никоме не казују, 22. Рекавши да Сину Човјечијему треба много пострадати, и да ће га старјешине и првосвештеници и књижевници одбацити, и да ће бити убијен, и трећега дана да ће устати.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Шта говори народ ко сам ја упитао је Господ. Одговарајући, апостоли су изнели мнења која су по народу кружила о Њему, и која су се сва изградила по тадашњем начину схватања: један је говорио да је Он Јован Крститељ, други - да је Илија, а трећи опет, да је неки од древних пророка који је васкрсао (Лк.9,18). Како, пак, данас говоре? Такође различито, сваки по свом обрасцу мишљења. Какав ће одговор дати материјалисти, безбожници и бездушници из рода мајмуна, кад код њих нема ни Бога ни душе? Спиритисти се, слично аријанцима, издвајају одговором који је анатемисан на Првом васељенском сабору. Деисти виде Бога сувише удаљеног од света и, будући у немогућности да у свој систем сместе тајне Оваплоћења, одговарају као евионити, и социнијани. Сличне одговоре наћи ћете и у руском друштву, будући да наведене три врсте људи постоје и множе се и код нас. Ипак, нека је слава Господу што код нас преовладава број оних који искрено верују и који се строго држе апостолског исповедања да је Господ Исус Христос оваплоћени јединородни Син Божији који је још у рају обећан прародитељима нашим као Спаситељ и Искупитељ рода људског. Која ће страна претегнути, једино Бог зна. Ми се молимо за очување светлости Христове код нас и за одгнање таме лажних учења. Ми смо склони злу. Због тога неће бити за чуђење ако лаж заузме прво место. Она већ и сада откривено иде по трговима града, док се раније опрезно чувала од погледа верујућих Хришћана.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

УТОРАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 
Кол. 256 (2:20-3:3)

Браћо, ако умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? 21. Не додирни, не окуси, не опипај! 22. По заповијестима и наукама људским; а то све пропада употребом. 23. Ово је само на изглед мудрост у самовољном служењу и понизности и мучењу тијела, а није од неког значаја за задовољење тијела. 1. Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. 2. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи. 3. Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу.

Лк. 44 (9:23-27)

Рече Господ: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. 24. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати. 25. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а себе упропасти или себи науди? 26. Јер ко се постиди мене и мојих ријечи њега ће се Син Човјечији постидјети када дође у слави својој и Очевој и светих анђела. 27. А кажем вам заиста: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царства Божијега.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари. Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу - спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. "Шта,- рећи ћете,- зар треба само о томе говорити?" Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори - Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу? Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

СРЕДА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


Кол. 259 (3:17-4:1) 

Браћо, све што год чините ријечју или дјелом, све чините у име Господа Исуса Христа, захваљујући Богу Оцу кроз Њега. 18. Жене, покоравајте се својим мужевима, као што доликује у Господу. 19. Мужеви, љубите жене ваше и не срдите се на њих. 20. Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу. 21. Оцеви, не раздражујте дјеце ваше, да не клону духом. 22. Робови, будите послушни у свему вашим господарима по тијелу, не радећи само притворно као да људима угађате, него у простоти срца, бојећи се Бога. 23. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима, 24. Знајући да ћете од Господа примити као награду насљедство, јер Господу Христу служите. 25. А који чини неправду, примиће што је скривио, и не гледа се ко је ко. 1. Господари, правду и једнакост указујте робовима, знајући да и ви имате Господа на небесима. 


Лк. 47 (9:44-50) 

Рече Господ Својим ученицима: Ставите ви у уши своје ове ријечи: Син Човјечији биће предан у руке људи. 45. А они не разумијеваху ову ријеч; јер бјеше сакривена од њих да је не схвате; и бојаху се да га запитају за ову ријеч. 46. А уђе помисао у њих ко би међу њима био већи. 47. А Исус знајући помисао срца њихова, узе дијете и постави га крај себе, 48. И рече им: Који прими ово дијете у име моје, мене прима; а који мене прими, прима Онога који је мене послао; јер који је најмањи међу свима вама, тај је велики. 49. А Јован одговарајући рече: Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. 50. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години 

Ко мене прима, прима Онога који је мене послао, рекао је Господ (Лк.9,48). Онај који га је послао јесте Бог. Према томе, ко исповеда Господа, исповеда Бога. Ко, пак, Њега не исповеда, ни Бога не исповеда. Рећи ћеш: "Ја исповедам Христа као великог, премудрог, свечовечанског учитеља". Не! Исповедај га онако како је Он сам о себи говорио. Он говори да су Он и Отац једно, да су Лица једне Божанске суштине, особена, али једночасна и сапрестолна. Онај ко га не исповеда на тај начин, ма како га иначе величао, једнак је ономе који га уопште не исповеда. А ко Њега не исповеда, не исповеда ни Оца, не исповеда ни Бога. Ма каквим се богопоштоваоцем показивао, ти не поштујеш Бога уколико не исповедаш Господа Исуса Христа за Сина Божијег јединородног, који се ради нас оваплотио и који нас је својом крсном смрћу спасао. Није свеједно каквог Бога исповедамо, нити је само исповедање довољно. Они који се поклањају сунцу и звездама или неким измишљеним предметима, не називају се богопоштоваоцима зато што поштују нешто што није Бог. Ни онај ко не исповеда Господа није богопоштовалац, будући да не исповеда Њега који је истинити Бог. Истинити Бог није без Сина, савечног и сабеспочетног. Стога, уколико не исповедаш Сина, не исповедаш ни Бога истинитог. Каква је вредност твог исповедања, једини Бог ће расудити. Нама је Бога открио истинити Бог, и изван овог Откривења није могуће имати истинитог Бога. 



Преподобни Јуслин Ћелијски - тумачење посланице Колошанима


3,17
"И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега". - Ето еванђелског правила за за свакодневни живот. Све да буде обухваћено Господом Христом. Све да буде ради Њега, од Њега, кроз Њега. Ма шта човеково, није ли "у име Господа Исуса", онда је несумњиво у име смрти, греха, зла и ђавола. Јер изван Њега је само то: грех, смрт и ђаво. Несумњиво само то, само то, и онда када човек ради у име неког генија, или хероја, или вођа; или у име науке, цивилизације, културе; или у име ма чега људског, пролазног, тварног. Јер све то, на крају свих крајева, води у грех од кога без Христа нема избављења, у смрт из које без Христа нема васкрсења, у ђавола од кога без Христа нема спасења. - "Све што год чините речју или делом", јер свака реч и свако дело има одлучујуће важности по целокупни живот ваш и у овом и у оном свету. Пазите, ништа људско није ни безначајно ни малозначајно: све има своју бесмртност. Ни по чему нисте смртни. Добро ваше је бесмртно, али и зло; врлина ваша је бесмртна, али и грех. И сама смрт ваша је бесмртна. Јер је бесмртан носилац вашег зла и греха: душа. Ако човек све што чини, чини "у име Господа Исуса", душа му се постепено испуњује божанском радошћу од тога, јер јасно осећа да све то у њему чини уствари благодат Божја, која му се за напор и труд даје све више и више. Онда и најтежи напори еванђелски постају лаки, те христочежњиви делатник еванђелски све с радошћу чини "у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз Њега". Јер га све то кроз Господа Исуса духовно сједињује са Тросунчаним Богом, са Његовом бесмртношћу и вечношћу. "И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега". Ако тако будемо радили, вели свети Златоуст, онда се ништа прљаво, ништа нечисто неће наћи онде где се призива Христос. Једеш ли, пијеш ли, жениш ли се, крећеш ли на пут, - све чини у име Божје, тојест призивајући Бога у помоћ. Прихватај се посла, помоливши се пре свега Богу. Хоћеш ли да нешто кажеш? ти се прво помоли Богу. Једеш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Спаваш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Идеш на трг? Чини то исто. Нека не буде ничег светског, ничег житејског: све чини у име Господње, и све ћеш свршавати с успехом. Што год запечатиш именом Божјим, све ће испасти благополучно. Ако име Божје изгони демоне, отклања болести, онда утолико пре олакшаће извршење послова. Чуј како Авраам у име Божје посла слугу, Давид у име Божје умртви Голијата. Дивно је и велико име Његово! Тим именом је обраћена васељена, срушена тиранија, згажен ђаво, отворена небеса. Но шта ја говорим? Тим именом ми смо препорођени. И ако се њега држимо, блистаћемо. Оно рађа, ствара и Мученике и Исповеднике.

3,18-19 
Сав однос мужа и жене опосредован је Господом. По свему он има да буде "као што треба у Господу". А то нам је Господ казао својим Еванђељем. И муж и жена су боголика бића, бесмртна и вечна: стога и сав живот њихов треба да је у том духу. Створени Логосом, и ради Логоса, они знају откуда су; а знају и куда иду; знају да је божански циљ њиховог живота: живот вечни. Ни муж ни жена не треба да постављају себи неки други циљ. Све има да служи томе божанском циљу: и породица и деца. Све да буде "као што треба у Господу". Поставши човек, Господ је ологосио и осмислио вечним божанским смислом све што је људско. Он је показао да је људско биће и његов живот од Бога и ради Бога. Стога све људско треба да буде богочежњиво, божанско, свевредносно. То важи и за супружнике. Жене да слушају своје мужеве "као што треба у Господу"; и мужеви да љубе своје жене исто тако "као што треба у Господу". Тако ће се избећи љутња. "Јер љутња човечија не чини правде Божје" (Јак. 1,20). И овде важи еванђелска заповест: Све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега (Кол. 3,17).

3,20 
"Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је то угодно Господу". У томе је дечје еванђеље. Премудри Господ је тако устројио свет, да деца преко родитеља добијају и живот и што им је потребно за живот. Родитељи су први и најнепосреднији пример еванђелског живота: они живе "као што треба у Господу". Зато су деца дужна да слушају "своје родитеље у свему". А када деца имају права не слушати родитеље? Када родитељи траже од њих да не слушају Господа, да не верују у Господа, да не служе Господу, да већма воле њих него Господа. Пример такве свете непослушности је света великомученица Варвара. И други Светитељи Божји. Родитеље треба слушати увек "у Господу" и ради Господа. Апостол свети и сматра да родшељи неће тражити од своје деце ништа што није "угодно Господу". Зато и наређује родитељима:

3,21 
"Оцеви, не раздражујте децу своју, да не губе воље". Ништа не чините што би децу изазивало на непослушност према вама и на губљење воље за напредовање у у добру. Циљ је еванђелског васпитања: јачати вољу код деце за све што је еванђелско, узвишено, свето. А да их тако изграђују позвани су, на првом месту, родитељи. Они да буду еванђелски углед деци у свему; а најпре: у еванђелском владању над собом, над породицом, над децом. Ништа не чинити што би децу нагонило да своју нежну и полетну душу троше у раздражењу, у љутини, и тако је огрубљују, осуровљују, освирепљују. 

3,22 
"Слуге, слушајте у свему своје господаре по телу; не само пред очима радећи као да људима угађате - ὡς ἀνθρωπάρεσκοι (= као човекоугодници), него у простоти срца, бојећи св Бога". Еванђелски је да слуге своје слуговање претворе у служење Богу и ради Бога. Да све чине искрено, у простоти срца, бојећи се Бога: да непрекидно проверавају себе да ли овим или оним творе вољу Божију или не. Они не смеју бити човекоугодници; угађати људима а грешити се о Бога. Напротив: да служе господарима угађајући Богу. И слуге и господар испуниће своје еванђелске дужности на земљи, ако заједнички служе Господу сматрајући искрено да су и једни и други подједнако слуге Божје у овоме свету. Господари имају већу одговорност од слугу, јер слуге су дужне да у свему слушају своје господаре, људе; али тешко господарима ако у свему не слушају Господа, јединог истинског Господара неба и земље. Нема сумње, велика награда очекује слуге који искрено служе своје "господаре по телу" - "бојећи се Господа"; али и господаре - велика казна, ако искрено не служе Богу и Господу, том стварном Господару и њихове душе и њиховог тела. 

3,23 
"И све што год чините, од срца чините, као Господу а не људима". Гледајте не на своје господаре, него на Господа иза њих и изнад њих. Ако тако радите, ви ћете и зле господаре оплеменити, облаговестити; и јавити се пред Богом као њихови учитељи и спасиоци. А не успете ли у томе због тврђе срца њихова, Бог види ваш труд и љубав, и награда вам неће пропасти. Смирите ли се Господа ради пред својим господарима по телу, толико смирите, да им "од срца чините све што год чините", и то "као Господу а не људима", велика ће вам награда бити од Господа. Јер сте се Господа ради смирили пред људима и служили им "као Господу". Не схвате ли то господари ваши као ваш еванђелски дар њима, осуда им прети од Господа. Јер њима, људима, браћа послужише "као Господу", а они неће Господу да послуже као Господару. 

3,24 
"Господаре по телу" служите, а наследство од Господа примате. Каква награда! Заиста се ње ради вреди смирити до црва и праха пред господарима по телу, и служити им "као Господу": "знајући да ћете од Господа примити награду наследства, јер Господу Христу служите". Смираваш ли се пред људима Господа ради, Господу радиш не људима; служиш ли људима Господа ради, Господу служиш не људима. Зато и награду даје Господ, а не људи. И како је то божански целисходно и мудро! примити као награду непролазно наследство у Царству небеском од Господа, а не од људи, јер свака награда људска, ма како велика била, увек је бескрајно мања од Христове награде. Зато хришћани, били слуге или господари на земљи, еванђелски смирено служе људима, и не воле награде од људи, знајући да ће од Господа примнти као награду "наследство непропадљиво, које неће иструнути ни увенути" (1. Петр. 1,4). 

3,25 
"А који скриви, примиће као што је скривио: и не гледа се ко је ко". - Ето доказа да и за слуге и за господаре подједнако важи да треба једни другима еванђелски да служе "као Господу". И да се једни пред другима непрестано смиравају у искреном служењу. "Не гледа се ко је ко", да ли је слуга или господар, већ како је радио и служио, и коме је радио и служио. "Који скриви", па био господар или слуга, "примиће као што је скривио". А неправда је, а кривда је све оно што људи чине у своје име, а не "у име Господа Исуса" (Кол. 3,17). Неправда је све оно што припада старом човеку (Кол. 3,5-9), а правда пред Господом све оно што сачињава новог човека (Кол. 3,10-17). Зато свети апостол наређује: 

Кол. 4,1: 1 "Господари, правду и једнакост чините слугама, знајући да и ви имате Господара на небесима".
Господари на земљи нису прави господари ако се стално не осећају и не раде као слуге "Господара на небу". Њихова је даноноћна дужност да се непрестано у свему равнају према своме Господару на небу. На земљи живе, а стално у небо да гледају. Њима служе људи, а они служе Богу. Њихова одговорност несравњено већа, и служба несравњено тежа. Господарење је уистини богослужење. Ако то није, тешко господарима земаљским! Слуга је тиме слуга што врши вољу свога господара. Не врши ли је, постаје одметник. А господари земаљски одметнули су се свог небеског Господара, ако слугама не чине "правду и једнакост" пред Господом. Шта њих очекује? Оно што су божанска уста Свеистинитога и Свеправеднога изрекла и одсудила: биће врло бијени (ср. Лк. 12,47).
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 
Кол. 260 (4:2-9)

Браћо, у молитви будите истрајни; бдите у њој са захваљивањем, 3. Молећи се уједно и за нас, да нам Бог отвори врата ријечи, да казујемо тајну Христову, због које сам и свезан, 4. Да је објавим као што треба да говорим. 5. Мудро се владајте према онима који су изван, користећи вријеме. 6. Ријеч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити. 7. За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и вјерни служитељ и сарадник у Господу, 8. Којега послах к вама за то исто, да сазна како сте ви, и да утјеши срца ваша, 9. С Онисимом, вјерним и љубљеним братом, који је од вас. Они ће вам казати све како је овдје.


Лк. 48 (9:49-56)

У вријеме оно, приступи Исусу један од ученика Његових, и рече Му: Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. 50. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је. 51. И када се навршаваху дани његовог узлажења (на небо), он чврсто одлучи да иде у Јерусалим. 52. И посла гласнике пред собом; и они отидоше и дођоше у село самарјанско да припреме за њега. 53. И не примише га, зато што он иђаше у Јерусалим. 54. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби, као и Илија што учини? 55. А он окренувши се запријети им и рече: Не знате каквога сте ви духа. 56. Јер Син Човјечији не дође да погуби душе људске него да спасе. И отидоше у друго село.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години
 
Како се односити према онима који не верују, који не исповедају Господа? Исто онако како се Господ поставио према селу које га није примило. Показујући много жара, младалачка ревност је хтела да са неба на њих сиђе огањ. Међутим, Господ је задржавао: Не знате каквог сте ви духа... Господ Спаситељ није ништа урадио онима који га нису примили (иако прихватити Њега значи прихватити спасење). Обишавши их, Он је пошао у друго село (Лк.9,55-56). Њих је оставио себи самима. Тако и сада треба чинити. Пусти неверујуће да иду својим путем, а верујуће својим. Бог је Онај који ће све распоредити у своје време. За њих се треба молити и треба их жалити. Треба желети да и они познају истину и тражити прилику да им се помене о њој. Међутим, када гласно стану да нападају истину, треба им дати одговор са љубављу и поуком. И то је довољно.



Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Колошанима


4,2

"У молитви будите једнако", да бисте једнако, у сваком тренутку живота свог, могли бити хришћани. Јер што су плућа телу, то је молитва хришћанину. Њоме он живи, јер њоме дише и удише ваздух бесмртности, ваздух вечности. Ништа се еванђелско, ништа божанско, ништа вечно, не може доживети без молитве. Јер она низводи у душу небески, божански озон, који је освежава и оспособљава за божанске доживљаје. Нема еванђелске заповести, ни оне најмање, која се може како ваља остварити, ако јој молитва не притекне у помоћ. Друге еванђелске врлине, као милосрђе, љубав, трпљење, имају махом посла са људима и земљом, а молитва увек - са Богом и небом. Сва богочежњива и небочежњива, она свега човека устремљује к Богу и небу, и највише га уздигне, обожи, онебеси. Зато она и сачињава силу и крепост сваке еванђелске врлине. Без ње, ниједна од њих не успева у човеку, већ се свака суши, вене, и најзад увене. Није ли хришћанин молитвен, значи - у њему је замрло све еванђелско. Је ли ревностан у молитви, знак је да је духовно пробуђен и да у души његовој раде еванђелске врлине. Прави хришћанин је онај који је "једнако у молитви". Такви су Светитељи; и то без изузетка сви. За њих је молитва у буквалном смислу живот. Њоме њихова душа уистини дише. И свака њихова врлина. Јер се молитвом свака еванђелска врлина и стиче, и одржава, и усавршава. Немаш ли еванђелске љубави у срцу, - моли се искрено и истрајно, и Бог ће ти несумњиво дати љубав у срце. Немаш ли милосрђе, - чини то исто, и Свемилосрдни даће ти милосрђе у срце. Тако, једино тако можеш стећи све еванђелске врлине. А немаш ли молитве у срцу, шта онда? Онда - приморавај себе на молитву, и Једини Човекољубац даће ти због тога молитву и молитвено расположење. Малаксаваш ли на еванђелском путу, - то увек долази од недостатка молитвености, од недовољне ревности за молитву. Зато христоносни апостол наређује хришћанима односно молитве ово: "стражите у њој". Јер стражећи у молитви, хришћани се увек могу одбранити од свих видљивих и невидљивих непријатеља, који са свих страна наваљују на душу кроз разне саблазни и искушења. Молитва и јесте спасоносно стражење на мртвој стражи душе, да се непријатељи наше душе: греси, саблазни, нечисти дуси, не привуку души, и не увуку у душу. Нема сумње, молитва је највидовитији и најхрабрији стражар душе људске, коме увек стоји на расположењу помоћ Божја, као и помоћ Небеских Сила и свих Светитеља.



4,3-4

Зато што је молитва таква сила, она је увек неопходна свима, како несавршеним тако и савршеним хришћанима. Неопходна чак и свемоћном чудотворцу, апостолу Павлу, и то неопходна молитвена помоћ свих осталих хришћана, иако су несумњиво сви били мање савршени од њега. Ма од кога долазила, молитва је по себи сила, јер везује са Једино-Силним. Свемоћном апостолу потребна је молитвена помоћ браће по вери, да би са успехом проповедао "тајну Христову": Еванђеље спасења. За проповедање те свете и пресвете тајне увек је потребна света и пресвета сила Божја: "да је јавим као што ми треба говорити". Да, молитва је главни благовесник. Њоме су, на првом месту њоме, апостоли - апостоли, и хришћани - хришћани. Она је не само душа апостолства него и сваког еванђелског подвига. Она је душа и Мучеништва, и Исповедништва, и Испосништва, и уопште Светитељства. Она је душа и вере, и љубави, и наде, и кротости, и трпљења, и смерности, и доброте, и благости, и сваког уопште еванђелског расположења. Зато је она и тако неопходна за "тајну Христову" у свету - Цркву (ср. Кол. 1,26-29). Јер се сва тајна Христова уселила у Цркву Његову, и оваплотила, и тако продужила кроз људски род свој пут ка Страшноме суду.


4,5

"Мудро живите према онима који су напољу". А напољу су нехришћани. Хришћани мудро живе, ако живе по Еванђељу Господа Христа који је "мудрост Божја" (1. Кор. 1,24.30). Ван тога је "незнање безумних људи" (1. Петр. 2,15), незнабоштво, глупост, лудило. Што год није од Христа, те једине истинске и вечне мудрости, заиста је и глупост и лудило. Људи заглупљују и залуђују од страсти и греха. У својој суштини грех је главно лудило душе људске. Грехољубље је увек лудовање душе пред Богом. Једино христољубље испуњује душу божанском мудрошћу. Само живећи том мудрошћу, људи божански мудро искоришћују време живота, дато им од Бога; божански мудро - "искупљују време". Кроз грехе и страсти ми расипамо богодано време, предајемо га смрти и лудилу зла. А врвме живота нам је дато да њиме зарадимо бесмртност и божанску вечност. Оно треба да буде увод у вечност. То је његова права, божанска намена. Испуњујући га бесмртним и вечним, ми га искупљујемо, откупљујемо од свега смртног, пролазног, греховног, глупог, лудог. Једино живећи "мудро", тојест Христом, ми искупљујемо време; а на сваки други начин ми га злоупотребљујемо и упропашћујемо. Јер је и време створено Богом Логосом, и ради Бога Логоса (ср. Јн. 1,3; Кол. 1,16). Његова се логосност, и логичност, и састоји у томе да служи Богу Логосу - Господу Христу, да одводи и предаје Њему све што у себи има и носи. Време нам је дато да га претворимо у вечност живећи "мудро"; у Христу и Христом. Логосним бићем својим време је ушло у богочовечанско тело Христово, Цркву, и ту нашло своје вечно назначење и божанско остварење. Помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви се време прерађује у вечност. Јер је Црква чудотворна божанска радиоиица у којој се временско претвара у вечно, и смртно у бесмртно, и пролазно у непролазно.


4,6

"Реч ваша нека бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати". А реч ваша биће "свагда у благодати", ако "мудро живите, искупљујући време", јер ће се испунити еванђелском садржином и светом божанском силом. Онда ће реч ваша бити "не у мудрости људској него у сили Божјој" (1. Кор. 2,5), сва испуњена Христом: Речју Божјом, Мудрошћу Божјом, Силом Божјом (ср. 1. Кор. 1,24). Јер Бог Логос, Бог Реч је логос, и логика, и божански смисао, и божанска сила, не само људског бића него и људске речи. Њиме се наша људска реч преображава у божански садржајну и божански трајну, и тако налази своју бесмртност и вечност. Њиме, само Њиме. Јер само у Њему и Њиме ваша реч може свагда бити "у благодати", зато што "благодат постаде од Исуса Христа" (Јн. 1,17). А то значи: наша људска реч постаде осмишљена, и логосна, и бесмртна, и вечна - од Исуса Христа. Његова божанска сила и јесте та духовна со која не да да реч наша трули, усмрди се и пропада. Зачињена том божанском сољу, реч људска постаје непролазна и премудра и силна. И тако, једино тако хришћани су у стању знати "како треба свакоме одговарати".
Link to comment
Подели на овим сајтовима