Jump to content

Свакодневна читања

Оцени ову тему


JESSY

Препоручена порука

СУБОТА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 
2. Кор. 174 (3:12-18 )

Браћо, имајући такву наду са великом смјелошћу се понашамо, 13. А не као што Мојсеј меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје. 14. Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старога Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида; 15. Него до данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом; 16. А када би се обратили ка Господу. укинуло би се покривало. 17. А Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода. 18. Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа.

1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 22 (6:1-10)

У вријеме оно, иђаше Исус у суботу кроз усјеве, а ученици његови тргали су класје, трли га рукама и јели. 2. А неки од фарисеја рекоше им: Зашто чините што се не смије чинити у суботу? 3. И одговоривши Исус рече им: Зар ни то нисте читали шта учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим? 4. Како уђе у дом Божији, и узе хљебове предложења, и једе, и даде онима што бијаху с њим, које никоме није било допуштено јести сем једино свештеницима. 5. И говораше им: Син Човјечији је господар и од суботе. 6. А догоди се и у другу суботу да он уђе у синагогу и учаше, и бјеше ондје човјек коме десна рука бјеше суха. 7. Мотраху пак на њега књижевници и фарисеји неће ли у суботу исцијелити, да би нашли оптужбу против њега. 8. А он знађаше помисли њихове, и рече човјеку који имаше суху руку: Устани и стани на средину! А он подигавши се стаде. 9. А Исус им рече: Запитаћу вас: шта треба у суботу: добро чинити или зло чинити? Душу спасти или погубити? А они ћутаху. 10. И погледавши на све њих, рече му: Пружи руку своју. А он учини тако; и рука му поста здрава као и друга.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали већ их укорише (Лк.6,1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости - неразумна ревност, а у суштини - дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије не само мале него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 1.9k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


Гал. 203 (2:16-20)

Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. 

 

Лк. 35 (8:5-15)

Рече Господ причу ову: изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! 9. А ученици његови питаху га говорећи: Шта значи ова прича? 10. А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује!

 

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Под трњем које угушује реч Божанске истине, осим богатства, сласти и животних брига (Лк.8,14), у наше време треба разумети и разна лажна учења која шире научници који су изгубили истину и залутали са њеног пута. Таква учења су се код нас врло раширила: једна гласно и отворено иду против истине; друга исто потајно наговештавају појмовима који су схватљиви само онима којима су упућени. У суштини, она дејствују као угљенмоноксид који, кад се неприметно удише, помућује главу и доводи до губитка јасне свести о ономе што нас окружује. Ко се надише тог гаса, почиње да бунца као онај који спава и све му се представља у лажном виду, тј. као онако ономе који има помућен ум. Сусревши такво лице, ви видите да је у њему потиснута свака истина, па чак и осећање за њу пригушено, а лаж се унедрила у све саставе ума. Шта треба радити у вези са таквим појавама? Не треба слушати и читати таква бунцања. Ако се ненамерно чују и прочитају, треба их избацити из главе. А уколико се не избацују тако лако, треба их подвргнути разматрању и све ће ишчезнути као дим.



 

СВ. НИКОЛАЈ СРПСКИ
ОМИЛИЈЕ 


НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ПРВА
Јеванђеље о Господу Сејачу
Луки 8, 5-15. Зач. 35.


 

Цео свет је једна дуга прича, састављена из безброј прича.

Као прича испричана тако је пролазан овај свет, и све што је у свету. Но духовно језгро, што се скрива у љускама свих прича, остаје трајно и не гине.

Они људи који овим причама хране само очи и уши, остају духом гладни. Јер дух се храни језгром тих прича, а они нису у стању да дођу до тог језгра.

Недухован, чулни човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича, и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.

Приче су и све ствари што постоје, јер све оне као зелено лишће, или као љуске, обмотавају скривено језгро. Приче су и сви догађаји што се збивају, јер и они су само одело духовног садржаја, духовне језгре, духовне хране.

Постављен у овај свет човек је као потопљен у море мудрости Божје, исказане у причама. Но онај ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаљине у коју је та мудрост одевена; гледа и види одећу природе, но дух и језгро природе не види; слуша и чује природу, но слуша и чује пусте гласове, а смисао не разуме. Нити се оком да видети језгро природе, нити са ухом да чути смисао њен. Дух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреће разум; љубав осећа љубав.

Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се.

И сам Господ Исус ради поуке људима често се служио причама из природе, то јест, стварима и догађајима из овога света. И често је узимао за поуку обичне ствари и обичне догађаје, да би показао каква се хранљива језгра и како се дубоки садржај скрива и у свима њима. У необичним и ретким догађајима и обични људи траже неки духовни значај, као у падању звезда, у земљотресима, у великим ратовима итд. А само необични људи траже и налазе духовни смисао и у обичним, најчешћим, свакидашњим догађајима. Најнеобичнији међу свима необичним који су по овој земљи икада ходили, Господ Исус, као навлаш је узимао најобичније ствари из овога живота да би открио људима тајну вечнога живота. Гле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који посведневно гледају ове предмете само очима не би ни помислио, да у њима потражи скривене тајне царства Божјега. А Христос је застао баш код ових предмета и обратио пажњу људи на њих откривши неизмерне небеске тајне, скривене под спољашњим изгледом њиховим. Исто тако су прости и обични догађаји, којима се Господ служио да представи и објасни цео духовни живот човеков, или целу историју људског пада и спасења, или крај света и Страшни Суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали обичне догађаје сличне онима, какви су описани у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни сањао није, да се под лишћем тих догађаја скрива таква хранљива језгра за дух човечји, док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао.

Данашње јеванђеље излаже познату Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду излаже један врло обичан догађај, али која у својој унутарњој језгри скрива самога Господа Исуса, и људске душе, и јеванђелску науку, и узрок пропасти и пут спасења људских душа - све у један мах.

Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и - сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје - не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач. Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач - но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божји из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву. Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет - на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође - на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх.

И кад сејаше, једно (семе) паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. Говорећи ово повика: ко има уши да чује, нека чује. Ове последње речи показују, да прича има скривен смисао. Јер сви људи имају уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немају слух духовни, да би чули дух који дише у овој причи. Зато Господ вели: ко има уши да чује, нека чује.

Цела ова прича јасна је и истинита је чак и када се у њој види само опис једног обичног догађаја. Сваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посејаним семеном на њиви. И сваки ће вам моћи испричати своје трудове и муке око њиве: да би спречио путеве преко ње, да би повадио камење из ње, и да би трње искрчио и спалио, те тако сву њиву учинио само добром земљом. Но ова прича није ни испричана због онога што свак из ње зна него због скривеног смисла што нико из ње раније није знао. Она је испричана због дубоке, трајне и духовне истине која се крије у њој.

Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута, и чиста од камења и трња. Но зашто сејач не баца семе само по доброј земљи, него и по путу, и по камењаку, и по трњаку? Зато што је јеванђелска благовест јавна а не тајна; не тајна и не ограничена само на један број људи, какве су биле многе тамне и мађионичарске самозване науке код Грка и Египћана, које су имале за циљ више владање једног човека или једне групе људи над осталим људима него спасења душа људских. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мат. 10, 27). Тако је заповедио Господ Својим ученицима - Главни Сејач осталим сејачима. Даље, и зато што Бог жели спасење свима људским душама, јер Он хоће да се сви људи спасу (I. Тим. 2, 4) и неће да ко погине (II. Петр. 3, 9). Да је Господ сејао своју божанску науку само међу добрим људима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за Јеванђеље. И тако би своју пропаст приписивали Богу а не својој грешности. Но, пак неће пропасти Божјом кривицом, јер Бог је праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Његове.

То што три дела семена пропада није кривица ни до сејача нити до семена него до саме земље. Нити ће бити крив Христос ни Његова света наука што ће многи људи пропасти, него сами ти људи. Јер они неће уложити труда и љубави да примљено семе одгаје; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своје и да га сачувају до доношења плода и до жетве. Но макар и три дела њиве да остане бесплодно Бог ће имати обилату жетву Своје речи. Као што је и рекао кроз пророка: реч моја кад изиђе из мојих уста неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошљем (Ис. 55, 11). Што се неки људи неће користити Христовом речју, то не значи, да је та реч узалуд посејана. У Бога је све могуће: Он може учинити, да зато буде Његова жетва на доброј земљи обилатија. У најгорем случају реч Његова вратиће се Њему, ако не друкчије а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен једној кући и од те куће непримљен. Као што је рекао Господ апостолима, да назову мир свакој кући у коју улазе. И ако буде кућа достојна, доћи ће мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратит (Мат. 10, 12-13).

Но боље, послушајмо самога Господа како Он открива унутрашњи смисао ове приче. Јер ово је једна од ретких прича у Јеванђељу коју је сам Христос протумачио. А протумачио је зато што су га сами апостоли о томе питали:

А ученици Његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: вама је дано да знате тајне царства Божјега; а осталима у причама, да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. Ученицима је изгледала ова прича баш због своје простоте тешко разумљива и на духовни живот мучно применљива. Према јеванђелисту Матеју ученици су прво поставили питање: зашто им говориш у причама? Јеванђелист Лука то питање пропушта и наводи оно друго питање: шта значи прича ова! Христос им одговара на оба питања. Прво, Он прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима. А да ове речи имају тај смисао, јасно је из нешто друкчије изречене те исте реченице код јеванђелиста Матеја - јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму.


 

Одговоривши тако на прво питање Господ прелази на друго:

А прича ова значи: семе је реч Божја. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. Народу је рекао Господ: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази ђаво и узима реч из срца. Оно значи ово; и ово је објашњење онога. Као што семе украј пута путници газе и птице зобају, тако ђаво гази и зоба усев Божји, реч Божју у срцу човечјем. Зато мудар домаћин заграђује њиву и одбија пут од њиве; и зато мудар човек заграђује пут кроз срце своје, да зли дух не ходи њиме и не гази не сатире све оно што је од Бога у срцу човечјем посејано. Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина буд гази божанско семе буд још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници.

Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго - искључиво само реч Божју - не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе.

А које је на камену то су они који кад чују с радошћу примају реч; и ови корена немају који за неко време верују, а кад дође време кушања отпадају. Најпре с радошћу примају, па за неко време верују, и најзад из страха отпадају. Као роб који је много година провео у тамници кад види да му је неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! Он се најпре обрадује и почне се спремати да изађе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радије се поново повлачи у таму затварајући сам тамничка врата пред собом.

Сувише је земљано сунце у страшљиваца, и од земљаности окамењено. Реч Божја расте најуспешније при спољашњим бурама и ветровима, као борје у планини. Но страшљивац, који је с радошћу примио реч Божју, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч Божју, одбацује је, и прилепљује се поново својој земљаности. Земља даје брзе плодове, а на плод од речи Божје треба чекати. При том страшљивца разједа сумња: ако пустим ове плодове земаљске које имам у рукама, ко зна да ли ћу дочекати да окусим плодове које ми реч Божја обећава? И тако страшљивац посумња у Бога а поверује у земљу; посумња у истину а поверује у лаж. И вера не ухвативши корена у његовом каменом срцу ишчезава, и реч Божја посејана по камену враћа се своме Сејачу.

Оваквих страшљиваца и данас је много међу нама. По врху њиховог срца зазелени се вера у Бога. Но земља је врло плитка, а испод ње је тврд камен. Кад им обасја велико сунце Божје истине, према чијој светлости они виде, да реч Божја тражи дубине, и да пушта своје жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. Они су још и вољни били пустити Бога у предсобље своје, задржавајући све остале одаје за себе. Но кад су видели колико је сунце Бог, и како у Његовој близини не може остати ниједна одаја у тами, њих је спопао страх. Па још кад таквоме човеку буде до невоље или га потерају ради речи (Божје) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг. Колебљивост у вери је служење једном господару и обећавање службе другом. Колебљиви служе уствари ђаволу а обећавају своју службу Богу. Но како ће Бог веровати њиховом обећању кад они нису поверовали Његовом обећању, садржаном у речи Његовој?

А које у трње падне то су они који слушају, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Бриге су трње, љубав према богатству трње, сласти земаљске трње. Кад у такво трње западне реч Божја, никне. Но не порасте нити стигне до зрела плода, јер бива трњем угушена. Божја реч не може да успева ни у каквој сенци. Она успева само на њиви, на којој је она највећи усев, те баца сенку на све остало. Под бригама се овде разумеју бриге за телесни живот; под богатством - богаћење спољашње; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. То је коров, у коме пречиста и нежна биљка Божја не расте. Апостол Петар говори: све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). Једну једину бригу налаже нам Христос Господ - бригу за душу, за спасење душе. Но то је највећа брига, која кад се збрине све остало је збринуто само собом. Све остале мале бриге угуше семе ове највеће бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с њима живео хиљаду година на земљи. Право богатство је дар Божји а не отмица од људи или природе. Ко се узда у богатство своје, пропашће (Приче, 11, 28). Тај ће као огорчени незадовољеник умрети, и као просјак, без игде ичега, изаћи пред Суд Божји. А сласти? Нису ли и оне коров и трње што угушује реч Божју? И да ли су земаљске сласти у истини онакве какве их замишљају они који за њима чезну? Ево, чујмо једнога који се сав купао у сластима земаљским, чујмо цара Соломона шта исповеда о себи: и што год жељаху очи моје не брањах им нити ускраћивах срцу своме каквога весеља, него се срце моје весељаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (Проповед. 2, 10-11). А ево шта вели отац Соломонов, мудрији од Соломона: наредбе су Господње праведне, веселе срце (Пс. 19, 8), присвојих откровења твоја за вавек, јер су радост срцу моме (119, 111); радујем се речи твојој као онај који задобије велик плен (119, 162). Права сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеље јесте у речи Божјој. Све богатство овога света, и сласт, и радост јесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству Божјем.

А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује. Добра земља то су добре душе, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе само један пут води, и њим само Христос ходи; за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака ни трњака, но само чиста, плодородна и мека земља, на којој само један усев расте, онај што га Христос Господ сеје. Каже се: и држе је у добром и чистом срцу. Не држе добри људи реч Христову записану на хартији, јер хартија је ван човека, и може се изгубити, нит је држе само у памети јер памет је на искрају човека, те се може заборавити. Него је држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавља, но као квасац буја, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уље маслиново помазује цео живот човеков, те се светли као сунце.

Колико рода доноси реч Христова на доброј земљи? Један по сто, један по шест, а један по тридесет. Ово је Господ рекао по бескрајној милости Својој и снисхођењу према људима. Он не тражи од свију људи подједнако, него од некога више, од некога мање, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. Јеванђелист Лука спомиње само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброј земљи. А Матеј и Марко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода које задовољавају Домаћина. Овим се исказује иста мисао као и причом о талантима. И слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта Господ је ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уђи у радост господара својега (Мат. 25, 21-23)! Јер и царство небеско има ступњева величине и власти, те и сва спасена створења нису на истом ступњу, мада су сва у неисказивом сјају и неизреченој радости. Ко има уши да чује нека чује! Овим речима завршио је Господ и тумачење приче, као што је претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. И то још повика. И двапут понавља исте речи, и оба пута, каже се: повика! Зашто то? Зато, да би пробудио унутрашњи слух оглувелих људи. Да би одјекнула животна мудрост Његова кроз столећа и столећа, и да би је чула сва поколења људска до свршетка времена. Зато поновљено повика и поновљено рече: Ко има уши да чује нека чује. Повика човекољубиви Пријатељ људи, једини Пријатељ оних, на које су навалиле црне тичурине небеске као на остављену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже један једини уски пут за спасавање из трулежног горења и димљења овога света, повика кротки и Благи Господ, јер се овде не ради ни о чем мањем него о спасењу живота људи, не о хаљини, и не о кући, и не о имању, него - о животу. Његова вика није од гнева на људе него вика нежне мајке која сагледа децу своју усред змија, па повиче! Деца се играју и не виде змије, а мајка види. И кад деца и сагледају змије, не знају којим путем да се спасу, а мајка зна. Зато мајка повиче к деци. Зато и Христос повика људима, с краја у крај историје: ко има уши да чује нека чује! Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


Кол. 255 (2:13-20) 

Браћо, Бог вас који сте били мртви у гријесима и у необрезању тијела вашега, оживи са Христом, опростивши нам све гријехе; 14. Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст; 15. Разоружавши началства и власти, жигоса их јавно, побједивши на њему. 16. Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе, 17. Што је сјенка онога што ће доћи, а тијело је Христово. 18. Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим, 19. А не држећи се главе из које је све тијело помоћу зглавака и свеза састављено да расте растом Божијим. 20. Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? 


Лк. 43 (9:18-22) 

У вријеме оно, када се Исус једанпут мољаше Богу насамо, с њим бијаху ученици, и запита их говорећи: Шта говори народ ко сам ја? 19. А они одговарајући рекоше: Једни веле да си Јован Крститељ, а други да си Илија; други опет да је неки од древних пророка васкрсао. 20. А он им рече: А ви шта кажете ко сам ја? А Петар одговарајући рече: Христос Божији. 21. А он им запријети и заповједи да то никоме не казују, 22. Рекавши да Сину Човјечијему треба много пострадати, и да ће га старјешине и првосвештеници и књижевници одбацити, и да ће бити убијен, и трећега дана да ће устати.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Шта говори народ ко сам ја упитао је Господ. Одговарајући, апостоли су изнели мнења која су по народу кружила о Њему, и која су се сва изградила по тадашњем начину схватања: један је говорио да је Он Јован Крститељ, други - да је Илија, а трећи опет, да је неки од древних пророка који је васкрсао (Лк.9,18). Како, пак, данас говоре? Такође различито, сваки по свом обрасцу мишљења. Какав ће одговор дати материјалисти, безбожници и бездушници из рода мајмуна, кад код њих нема ни Бога ни душе? Спиритисти се, слично аријанцима, издвајају одговором који је анатемисан на Првом васељенском сабору. Деисти виде Бога сувише удаљеног од света и, будући у немогућности да у свој систем сместе тајне Оваплоћења, одговарају као евионити, и социнијани. Сличне одговоре наћи ћете и у руском друштву, будући да наведене три врсте људи постоје и множе се и код нас. Ипак, нека је слава Господу што код нас преовладава број оних који искрено верују и који се строго држе апостолског исповедања да је Господ Исус Христос оваплоћени јединородни Син Божији који је још у рају обећан прародитељима нашим као Спаситељ и Искупитељ рода људског. Која ће страна претегнути, једино Бог зна. Ми се молимо за очување светлости Христове код нас и за одгнање таме лажних учења. Ми смо склони злу. Због тога неће бити за чуђење ако лаж заузме прво место. Она већ и сада откривено иде по трговима града, док се раније опрезно чувала од погледа верујућих Хришћана.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

УТОРАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 
Кол. 256 (2:20-3:3)

Браћо, ако умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? 21. Не додирни, не окуси, не опипај! 22. По заповијестима и наукама људским; а то све пропада употребом. 23. Ово је само на изглед мудрост у самовољном служењу и понизности и мучењу тијела, а није од неког значаја за задовољење тијела. 1. Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. 2. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи. 3. Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу.

Лк. 44 (9:23-27)

Рече Господ: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. 24. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати. 25. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а себе упропасти или себи науди? 26. Јер ко се постиди мене и мојих ријечи њега ће се Син Човјечији постидјети када дође у слави својој и Очевој и светих анђела. 27. А кажем вам заиста: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царства Божијега.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Не стиди се да исповедаш Господа Исуса Христа оваплоћеним Сином Божијим, који нас је искупио својом крсном смрћу, а Васкрсењем и Вазнесењем својим нам открио улаз у Царство небеско. Уколико се постидиш и Он ће се постидети тебе када дође у слави својој и Очевој и светих анђела (Лк.9,26). Данас је у друштво ушла мода да се уопште не говори о Господу и о спасењу, док је раније само о томе било речи као о најважнијој ствари. Срце радо заволи реч о ономе чему је наклоњено. Значи ли то да је срце почело да буде мање наклоњено ка Господу? Судећи по речима, изгледа да је тако. Једни га уопште не знају, други су хладни према Њему, док они који имају топлину према Њему уопште не заводе реч. А и свештенство ћути. Дошло је до тога да је реч о Господу Спаситељу и о нашем главном делу - спасењу, искључена из круга тема које су прихваћене у друштву. "Шта,- рећи ћете,- зар треба само о томе говорити?" Зашто само о томе? О свему се може говорити са те тачке посматрања, тако да сваки разговор буде осењен духом Христовим. Тада ће и бити могуће погодити ко говори - Хришћани или незнабошци. Сада, пак, ви то не можете познати ни по речима, ни по списима. Погледајте све журнале: о чему све тамо не пишу? Међутим, нико није рад да поведе реч о хришћанском животу. Мудријашко време!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

СРЕДА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


Кол. 259 (3:17-4:1) 

Браћо, све што год чините ријечју или дјелом, све чините у име Господа Исуса Христа, захваљујући Богу Оцу кроз Њега. 18. Жене, покоравајте се својим мужевима, као што доликује у Господу. 19. Мужеви, љубите жене ваше и не срдите се на њих. 20. Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу. 21. Оцеви, не раздражујте дјеце ваше, да не клону духом. 22. Робови, будите послушни у свему вашим господарима по тијелу, не радећи само притворно као да људима угађате, него у простоти срца, бојећи се Бога. 23. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима, 24. Знајући да ћете од Господа примити као награду насљедство, јер Господу Христу служите. 25. А који чини неправду, примиће што је скривио, и не гледа се ко је ко. 1. Господари, правду и једнакост указујте робовима, знајући да и ви имате Господа на небесима. 


Лк. 47 (9:44-50) 

Рече Господ Својим ученицима: Ставите ви у уши своје ове ријечи: Син Човјечији биће предан у руке људи. 45. А они не разумијеваху ову ријеч; јер бјеше сакривена од њих да је не схвате; и бојаху се да га запитају за ову ријеч. 46. А уђе помисао у њих ко би међу њима био већи. 47. А Исус знајући помисао срца њихова, узе дијете и постави га крај себе, 48. И рече им: Који прими ово дијете у име моје, мене прима; а који мене прими, прима Онога који је мене послао; јер који је најмањи међу свима вама, тај је велики. 49. А Јован одговарајући рече: Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. 50. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години 

Ко мене прима, прима Онога који је мене послао, рекао је Господ (Лк.9,48). Онај који га је послао јесте Бог. Према томе, ко исповеда Господа, исповеда Бога. Ко, пак, Њега не исповеда, ни Бога не исповеда. Рећи ћеш: "Ја исповедам Христа као великог, премудрог, свечовечанског учитеља". Не! Исповедај га онако како је Он сам о себи говорио. Он говори да су Он и Отац једно, да су Лица једне Божанске суштине, особена, али једночасна и сапрестолна. Онај ко га не исповеда на тај начин, ма како га иначе величао, једнак је ономе који га уопште не исповеда. А ко Њега не исповеда, не исповеда ни Оца, не исповеда ни Бога. Ма каквим се богопоштоваоцем показивао, ти не поштујеш Бога уколико не исповедаш Господа Исуса Христа за Сина Божијег јединородног, који се ради нас оваплотио и који нас је својом крсном смрћу спасао. Није свеједно каквог Бога исповедамо, нити је само исповедање довољно. Они који се поклањају сунцу и звездама или неким измишљеним предметима, не називају се богопоштоваоцима зато што поштују нешто што није Бог. Ни онај ко не исповеда Господа није богопоштовалац, будући да не исповеда Њега који је истинити Бог. Истинити Бог није без Сина, савечног и сабеспочетног. Стога, уколико не исповедаш Сина, не исповедаш ни Бога истинитог. Каква је вредност твог исповедања, једини Бог ће расудити. Нама је Бога открио истинити Бог, и изван овог Откривења није могуће имати истинитог Бога. 



Преподобни Јуслин Ћелијски - тумачење посланице Колошанима


3,17
"И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега". - Ето еванђелског правила за за свакодневни живот. Све да буде обухваћено Господом Христом. Све да буде ради Њега, од Њега, кроз Њега. Ма шта човеково, није ли "у име Господа Исуса", онда је несумњиво у име смрти, греха, зла и ђавола. Јер изван Њега је само то: грех, смрт и ђаво. Несумњиво само то, само то, и онда када човек ради у име неког генија, или хероја, или вођа; или у име науке, цивилизације, културе; или у име ма чега људског, пролазног, тварног. Јер све то, на крају свих крајева, води у грех од кога без Христа нема избављења, у смрт из које без Христа нема васкрсења, у ђавола од кога без Христа нема спасења. - "Све што год чините речју или делом", јер свака реч и свако дело има одлучујуће важности по целокупни живот ваш и у овом и у оном свету. Пазите, ништа људско није ни безначајно ни малозначајно: све има своју бесмртност. Ни по чему нисте смртни. Добро ваше је бесмртно, али и зло; врлина ваша је бесмртна, али и грех. И сама смрт ваша је бесмртна. Јер је бесмртан носилац вашег зла и греха: душа. Ако човек све што чини, чини "у име Господа Исуса", душа му се постепено испуњује божанском радошћу од тога, јер јасно осећа да све то у њему чини уствари благодат Божја, која му се за напор и труд даје све више и више. Онда и најтежи напори еванђелски постају лаки, те христочежњиви делатник еванђелски све с радошћу чини "у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз Њега". Јер га све то кроз Господа Исуса духовно сједињује са Тросунчаним Богом, са Његовом бесмртношћу и вечношћу. "И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега". Ако тако будемо радили, вели свети Златоуст, онда се ништа прљаво, ништа нечисто неће наћи онде где се призива Христос. Једеш ли, пијеш ли, жениш ли се, крећеш ли на пут, - све чини у име Божје, тојест призивајући Бога у помоћ. Прихватај се посла, помоливши се пре свега Богу. Хоћеш ли да нешто кажеш? ти се прво помоли Богу. Једеш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Спаваш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Идеш на трг? Чини то исто. Нека не буде ничег светског, ничег житејског: све чини у име Господње, и све ћеш свршавати с успехом. Што год запечатиш именом Божјим, све ће испасти благополучно. Ако име Божје изгони демоне, отклања болести, онда утолико пре олакшаће извршење послова. Чуј како Авраам у име Божје посла слугу, Давид у име Божје умртви Голијата. Дивно је и велико име Његово! Тим именом је обраћена васељена, срушена тиранија, згажен ђаво, отворена небеса. Но шта ја говорим? Тим именом ми смо препорођени. И ако се њега држимо, блистаћемо. Оно рађа, ствара и Мученике и Исповеднике.

3,18-19 
Сав однос мужа и жене опосредован је Господом. По свему он има да буде "као што треба у Господу". А то нам је Господ казао својим Еванђељем. И муж и жена су боголика бића, бесмртна и вечна: стога и сав живот њихов треба да је у том духу. Створени Логосом, и ради Логоса, они знају откуда су; а знају и куда иду; знају да је божански циљ њиховог живота: живот вечни. Ни муж ни жена не треба да постављају себи неки други циљ. Све има да служи томе божанском циљу: и породица и деца. Све да буде "као што треба у Господу". Поставши човек, Господ је ологосио и осмислио вечним божанским смислом све што је људско. Он је показао да је људско биће и његов живот од Бога и ради Бога. Стога све људско треба да буде богочежњиво, божанско, свевредносно. То важи и за супружнике. Жене да слушају своје мужеве "као што треба у Господу"; и мужеви да љубе своје жене исто тако "као што треба у Господу". Тако ће се избећи љутња. "Јер љутња човечија не чини правде Божје" (Јак. 1,20). И овде важи еванђелска заповест: Све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега (Кол. 3,17).

3,20 
"Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је то угодно Господу". У томе је дечје еванђеље. Премудри Господ је тако устројио свет, да деца преко родитеља добијају и живот и што им је потребно за живот. Родитељи су први и најнепосреднији пример еванђелског живота: они живе "као што треба у Господу". Зато су деца дужна да слушају "своје родитеље у свему". А када деца имају права не слушати родитеље? Када родитељи траже од њих да не слушају Господа, да не верују у Господа, да не служе Господу, да већма воле њих него Господа. Пример такве свете непослушности је света великомученица Варвара. И други Светитељи Божји. Родитеље треба слушати увек "у Господу" и ради Господа. Апостол свети и сматра да родшељи неће тражити од своје деце ништа што није "угодно Господу". Зато и наређује родитељима:

3,21 
"Оцеви, не раздражујте децу своју, да не губе воље". Ништа не чините што би децу изазивало на непослушност према вама и на губљење воље за напредовање у у добру. Циљ је еванђелског васпитања: јачати вољу код деце за све што је еванђелско, узвишено, свето. А да их тако изграђују позвани су, на првом месту, родитељи. Они да буду еванђелски углед деци у свему; а најпре: у еванђелском владању над собом, над породицом, над децом. Ништа не чинити што би децу нагонило да своју нежну и полетну душу троше у раздражењу, у љутини, и тако је огрубљују, осуровљују, освирепљују. 

3,22 
"Слуге, слушајте у свему своје господаре по телу; не само пред очима радећи као да људима угађате - ὡς ἀνθρωπάρεσκοι (= као човекоугодници), него у простоти срца, бојећи св Бога". Еванђелски је да слуге своје слуговање претворе у служење Богу и ради Бога. Да све чине искрено, у простоти срца, бојећи се Бога: да непрекидно проверавају себе да ли овим или оним творе вољу Божију или не. Они не смеју бити човекоугодници; угађати људима а грешити се о Бога. Напротив: да служе господарима угађајући Богу. И слуге и господар испуниће своје еванђелске дужности на земљи, ако заједнички служе Господу сматрајући искрено да су и једни и други подједнако слуге Божје у овоме свету. Господари имају већу одговорност од слугу, јер слуге су дужне да у свему слушају своје господаре, људе; али тешко господарима ако у свему не слушају Господа, јединог истинског Господара неба и земље. Нема сумње, велика награда очекује слуге који искрено служе своје "господаре по телу" - "бојећи се Господа"; али и господаре - велика казна, ако искрено не служе Богу и Господу, том стварном Господару и њихове душе и њиховог тела. 

3,23 
"И све што год чините, од срца чините, као Господу а не људима". Гледајте не на своје господаре, него на Господа иза њих и изнад њих. Ако тако радите, ви ћете и зле господаре оплеменити, облаговестити; и јавити се пред Богом као њихови учитељи и спасиоци. А не успете ли у томе због тврђе срца њихова, Бог види ваш труд и љубав, и награда вам неће пропасти. Смирите ли се Господа ради пред својим господарима по телу, толико смирите, да им "од срца чините све што год чините", и то "као Господу а не људима", велика ће вам награда бити од Господа. Јер сте се Господа ради смирили пред људима и служили им "као Господу". Не схвате ли то господари ваши као ваш еванђелски дар њима, осуда им прети од Господа. Јер њима, људима, браћа послужише "као Господу", а они неће Господу да послуже као Господару. 

3,24 
"Господаре по телу" служите, а наследство од Господа примате. Каква награда! Заиста се ње ради вреди смирити до црва и праха пред господарима по телу, и служити им "као Господу": "знајући да ћете од Господа примити награду наследства, јер Господу Христу служите". Смираваш ли се пред људима Господа ради, Господу радиш не људима; служиш ли људима Господа ради, Господу служиш не људима. Зато и награду даје Господ, а не људи. И како је то божански целисходно и мудро! примити као награду непролазно наследство у Царству небеском од Господа, а не од људи, јер свака награда људска, ма како велика била, увек је бескрајно мања од Христове награде. Зато хришћани, били слуге или господари на земљи, еванђелски смирено служе људима, и не воле награде од људи, знајући да ће од Господа примнти као награду "наследство непропадљиво, које неће иструнути ни увенути" (1. Петр. 1,4). 

3,25 
"А који скриви, примиће као што је скривио: и не гледа се ко је ко". - Ето доказа да и за слуге и за господаре подједнако важи да треба једни другима еванђелски да служе "као Господу". И да се једни пред другима непрестано смиравају у искреном служењу. "Не гледа се ко је ко", да ли је слуга или господар, већ како је радио и служио, и коме је радио и служио. "Који скриви", па био господар или слуга, "примиће као што је скривио". А неправда је, а кривда је све оно што људи чине у своје име, а не "у име Господа Исуса" (Кол. 3,17). Неправда је све оно што припада старом човеку (Кол. 3,5-9), а правда пред Господом све оно што сачињава новог човека (Кол. 3,10-17). Зато свети апостол наређује: 

Кол. 4,1: 1 "Господари, правду и једнакост чините слугама, знајући да и ви имате Господара на небесима".
Господари на земљи нису прави господари ако се стално не осећају и не раде као слуге "Господара на небу". Њихова је даноноћна дужност да се непрестано у свему равнају према своме Господару на небу. На земљи живе, а стално у небо да гледају. Њима служе људи, а они служе Богу. Њихова одговорност несравњено већа, и служба несравњено тежа. Господарење је уистини богослужење. Ако то није, тешко господарима земаљским! Слуга је тиме слуга што врши вољу свога господара. Не врши ли је, постаје одметник. А господари земаљски одметнули су се свог небеског Господара, ако слугама не чине "правду и једнакост" пред Господом. Шта њих очекује? Оно што су божанска уста Свеистинитога и Свеправеднога изрекла и одсудила: биће врло бијени (ср. Лк. 12,47).
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 
Кол. 260 (4:2-9)

Браћо, у молитви будите истрајни; бдите у њој са захваљивањем, 3. Молећи се уједно и за нас, да нам Бог отвори врата ријечи, да казујемо тајну Христову, због које сам и свезан, 4. Да је објавим као што треба да говорим. 5. Мудро се владајте према онима који су изван, користећи вријеме. 6. Ријеч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити. 7. За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и вјерни служитељ и сарадник у Господу, 8. Којега послах к вама за то исто, да сазна како сте ви, и да утјеши срца ваша, 9. С Онисимом, вјерним и љубљеним братом, који је од вас. Они ће вам казати све како је овдје.


Лк. 48 (9:49-56)

У вријеме оно, приступи Исусу један од ученика Његових, и рече Му: Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. 50. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је. 51. И када се навршаваху дани његовог узлажења (на небо), он чврсто одлучи да иде у Јерусалим. 52. И посла гласнике пред собом; и они отидоше и дођоше у село самарјанско да припреме за њега. 53. И не примише га, зато што он иђаше у Јерусалим. 54. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби, као и Илија што учини? 55. А он окренувши се запријети им и рече: Не знате каквога сте ви духа. 56. Јер Син Човјечији не дође да погуби душе људске него да спасе. И отидоше у друго село.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години
 
Како се односити према онима који не верују, који не исповедају Господа? Исто онако како се Господ поставио према селу које га није примило. Показујући много жара, младалачка ревност је хтела да са неба на њих сиђе огањ. Међутим, Господ је задржавао: Не знате каквог сте ви духа... Господ Спаситељ није ништа урадио онима који га нису примили (иако прихватити Њега значи прихватити спасење). Обишавши их, Он је пошао у друго село (Лк.9,55-56). Њих је оставио себи самима. Тако и сада треба чинити. Пусти неверујуће да иду својим путем, а верујуће својим. Бог је Онај који ће све распоредити у своје време. За њих се треба молити и треба их жалити. Треба желети да и они познају истину и тражити прилику да им се помене о њој. Међутим, када гласно стану да нападају истину, треба им дати одговор са љубављу и поуком. И то је довољно.



Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Колошанима


4,2

"У молитви будите једнако", да бисте једнако, у сваком тренутку живота свог, могли бити хришћани. Јер што су плућа телу, то је молитва хришћанину. Њоме он живи, јер њоме дише и удише ваздух бесмртности, ваздух вечности. Ништа се еванђелско, ништа божанско, ништа вечно, не може доживети без молитве. Јер она низводи у душу небески, божански озон, који је освежава и оспособљава за божанске доживљаје. Нема еванђелске заповести, ни оне најмање, која се може како ваља остварити, ако јој молитва не притекне у помоћ. Друге еванђелске врлине, као милосрђе, љубав, трпљење, имају махом посла са људима и земљом, а молитва увек - са Богом и небом. Сва богочежњива и небочежњива, она свега човека устремљује к Богу и небу, и највише га уздигне, обожи, онебеси. Зато она и сачињава силу и крепост сваке еванђелске врлине. Без ње, ниједна од њих не успева у човеку, већ се свака суши, вене, и најзад увене. Није ли хришћанин молитвен, значи - у њему је замрло све еванђелско. Је ли ревностан у молитви, знак је да је духовно пробуђен и да у души његовој раде еванђелске врлине. Прави хришћанин је онај који је "једнако у молитви". Такви су Светитељи; и то без изузетка сви. За њих је молитва у буквалном смислу живот. Њоме њихова душа уистини дише. И свака њихова врлина. Јер се молитвом свака еванђелска врлина и стиче, и одржава, и усавршава. Немаш ли еванђелске љубави у срцу, - моли се искрено и истрајно, и Бог ће ти несумњиво дати љубав у срце. Немаш ли милосрђе, - чини то исто, и Свемилосрдни даће ти милосрђе у срце. Тако, једино тако можеш стећи све еванђелске врлине. А немаш ли молитве у срцу, шта онда? Онда - приморавај себе на молитву, и Једини Човекољубац даће ти због тога молитву и молитвено расположење. Малаксаваш ли на еванђелском путу, - то увек долази од недостатка молитвености, од недовољне ревности за молитву. Зато христоносни апостол наређује хришћанима односно молитве ово: "стражите у њој". Јер стражећи у молитви, хришћани се увек могу одбранити од свих видљивих и невидљивих непријатеља, који са свих страна наваљују на душу кроз разне саблазни и искушења. Молитва и јесте спасоносно стражење на мртвој стражи душе, да се непријатељи наше душе: греси, саблазни, нечисти дуси, не привуку души, и не увуку у душу. Нема сумње, молитва је највидовитији и најхрабрији стражар душе људске, коме увек стоји на расположењу помоћ Божја, као и помоћ Небеских Сила и свих Светитеља.



4,3-4

Зато што је молитва таква сила, она је увек неопходна свима, како несавршеним тако и савршеним хришћанима. Неопходна чак и свемоћном чудотворцу, апостолу Павлу, и то неопходна молитвена помоћ свих осталих хришћана, иако су несумњиво сви били мање савршени од њега. Ма од кога долазила, молитва је по себи сила, јер везује са Једино-Силним. Свемоћном апостолу потребна је молитвена помоћ браће по вери, да би са успехом проповедао "тајну Христову": Еванђеље спасења. За проповедање те свете и пресвете тајне увек је потребна света и пресвета сила Божја: "да је јавим као што ми треба говорити". Да, молитва је главни благовесник. Њоме су, на првом месту њоме, апостоли - апостоли, и хришћани - хришћани. Она је не само душа апостолства него и сваког еванђелског подвига. Она је душа и Мучеништва, и Исповедништва, и Испосништва, и уопште Светитељства. Она је душа и вере, и љубави, и наде, и кротости, и трпљења, и смерности, и доброте, и благости, и сваког уопште еванђелског расположења. Зато је она и тако неопходна за "тајну Христову" у свету - Цркву (ср. Кол. 1,26-29). Јер се сва тајна Христова уселила у Цркву Његову, и оваплотила, и тако продужила кроз људски род свој пут ка Страшноме суду.


4,5

"Мудро живите према онима који су напољу". А напољу су нехришћани. Хришћани мудро живе, ако живе по Еванђељу Господа Христа који је "мудрост Божја" (1. Кор. 1,24.30). Ван тога је "незнање безумних људи" (1. Петр. 2,15), незнабоштво, глупост, лудило. Што год није од Христа, те једине истинске и вечне мудрости, заиста је и глупост и лудило. Људи заглупљују и залуђују од страсти и греха. У својој суштини грех је главно лудило душе људске. Грехољубље је увек лудовање душе пред Богом. Једино христољубље испуњује душу божанском мудрошћу. Само живећи том мудрошћу, људи божански мудро искоришћују време живота, дато им од Бога; божански мудро - "искупљују време". Кроз грехе и страсти ми расипамо богодано време, предајемо га смрти и лудилу зла. А врвме живота нам је дато да њиме зарадимо бесмртност и божанску вечност. Оно треба да буде увод у вечност. То је његова права, божанска намена. Испуњујући га бесмртним и вечним, ми га искупљујемо, откупљујемо од свега смртног, пролазног, греховног, глупог, лудог. Једино живећи "мудро", тојест Христом, ми искупљујемо време; а на сваки други начин ми га злоупотребљујемо и упропашћујемо. Јер је и време створено Богом Логосом, и ради Бога Логоса (ср. Јн. 1,3; Кол. 1,16). Његова се логосност, и логичност, и састоји у томе да служи Богу Логосу - Господу Христу, да одводи и предаје Њему све што у себи има и носи. Време нам је дато да га претворимо у вечност живећи "мудро"; у Христу и Христом. Логосним бићем својим време је ушло у богочовечанско тело Христово, Цркву, и ту нашло своје вечно назначење и божанско остварење. Помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви се време прерађује у вечност. Јер је Црква чудотворна божанска радиоиица у којој се временско претвара у вечно, и смртно у бесмртно, и пролазно у непролазно.


4,6

"Реч ваша нека бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати". А реч ваша биће "свагда у благодати", ако "мудро живите, искупљујући време", јер ће се испунити еванђелском садржином и светом божанском силом. Онда ће реч ваша бити "не у мудрости људској него у сили Божјој" (1. Кор. 2,5), сва испуњена Христом: Речју Божјом, Мудрошћу Божјом, Силом Божјом (ср. 1. Кор. 1,24). Јер Бог Логос, Бог Реч је логос, и логика, и божански смисао, и божанска сила, не само људског бића него и људске речи. Њиме се наша људска реч преображава у божански садржајну и божански трајну, и тако налази своју бесмртност и вечност. Њиме, само Њиме. Јер само у Њему и Њиме ваша реч може свагда бити "у благодати", зато што "благодат постаде од Исуса Христа" (Јн. 1,17). А то значи: наша људска реч постаде осмишљена, и логосна, и бесмртна, и вечна - од Исуса Христа. Његова божанска сила и јесте та духовна со која не да да реч наша трули, усмрди се и пропада. Зачињена том божанском сољу, реч људска постаје непролазна и премудра и силна. И тако, једино тако хришћани су у стању знати "како треба свакоме одговарати".
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПЕТАК ДВАДЕСЕТ ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


Кол. 261 (4:10-18)

Браћо, поздравља вас Аристарх, који је сужањ са мном, и Марко, нећак Варнавин, за којега примисте заповјести, ако дође к вама, примите га, 11. И Исус, прозвани Јуст, који су из обрезања: они су једини моји сарадници за Царство Божије који ми бише утјеха. 12. Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса Христа; он се једнако труди за вас у молитвама да будете савршени и испуњени сваком вољом Божијом. 13. Јер ја свједочим за њега да има велику ревност за вас и за оне који су у Лаодикији и за оне у Јерапољу. 14. Поздравља вас Лука, љекар љубљени, и Димас. 15. Поздравите браћу у Лаодикији, и Нимфана и домаћу цркву његову. 16. И када се ова посланица прочита код вас, настојте да се прочита и у Лаодикијској Цркви, а ону из Лаодикије да и ви прочитате. 17. И кажите Архипу: гледај службу коју си примио у Господу, да је испуњаваш. 18. Поздрав мојом руком, Павловом. Опомињите се мојих окова. Благодат са вама! Амин.


Лк. 50 (10:1-15)

У вријеме оно, изабра Господ и друге, Седамдесеторицу ученика Својих, и посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи. 2. И рече им: Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју. 3. Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове. 4. Не носите кесу ни торбу ни обућу, и никога не поздрављајте на путу. 5. У коју год кућу уђете најприје кажите: Мир дому овоме! 6. И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама. 7. А у тој кући будите, и једите и пијте што у њих има, јер је посленик достојан плате своје; не прелазите из куће у кућу. 8. И у који год град уђете и приме вас, једите што вам се изнесе, 9. И исцјељујте болеснике који су у њему, и говорите им; Приближило вам се Царство Божије. 10. И у који год град уђете и не приме вас, изишавши на тргове његове, реците: 11. И прах што нам је прионуо од града вашега за ноге наше отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије! 12. Кажем вам да ће Содому бити лакше у Дан онај неголи граду томе. 13. Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса што су била у вама, давно би се, сједећи у костријети и пепелу, покајали. 14. Али Тиру и Сидону биће лакше на Суду него вама. 15. И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до ада ћеш се сурвати.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Да ли ће се онима који не примају Господа и на оном свету снисходити, као што им се снисходило овде на земљи? Не, неће. Шаљући седамдесеторицу на проповед, Господ је заповедио да на раскрсницама [места] где их не приме говоре: И прах што нам је прионуо од града вашег за ноге наше, отресамо вам. Али ово знајте да вам се приближило Царство Божије (Лк.10,11). Другим речима: "Ништа нам ваше није потребно. Ми вам не проповедамо из користољубља, већ ради објављивања мира и Царства Божијег. Нећете да прихватите благо? Како хоћете! Ми идемо даље". Тако је заповеђено за садашње време. А шта за будуће? Содому ћe бити лакше у дан онај неголи граду томе (Лк.10,12)! Ради се, дакле, о томе да они који не верују, немају ради чега да се надају снисхођењу Господњем. Док су овде на земљи, остављено им је на вољу. Међутим, кад дође смрт, сва ће се грозота "гнева" Божијег обрушити на њих. Велика је несрећа наћи се међу неверницима! Ни на земљи им није пријатно, будући да без Бога и Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља, све изгледа мрачно и неутешно. А тамо? Њихово стање се ни речју не може описати, нити се уобразиљом може замислити. Утешније би било уништење, али ни оно неће бити омогућено.

{orn2]

Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Колошанима

4,7-11

Свети апосгол и живи и ради за једно: за царство Божје. Откако је познао Господа Христа, он је сав у томе. Сам Господ Христос, Богочовек, и све што је Његово, сачињава царство Божје (ср. Мт. 4,17; 3,2; Мк. 1,14-15). А ван Њега? - Царство греха, смрти, ђавола. Царство Божје и царство ђавоље. Сав рад светог апостола и његових светих сарадника има за циљ: разорити државу ђавола, царство ђавоље, и вадворити царство Божје. За сваког свог сарадника свети апостол има много свете, бесмртне љубави: један је "љубљени брат", други -"верни слуга", или "верни брат", или "другар у Господу", а сви су "помагачи за царство Божије", и неустрашиви ратници за душу људску на свима бојиштима против видљивих и невидљивих непријатеља спасења људског.

Свети апостол назива Онисима љубљеним и верним братом, вели свети Златоуст, назива братом роба, - и с правом, јер он и себе назива робом, слугом верних. Стога, одбацимо сви гордост, угушимо у себи надменост. Павле, који вреди више него васељена и хиљаде небеса, назива себе робом, а ти високо мислиш о себи? Он који је све водио и носио како је хтео; он који је имао прво место - τὰ πρωτεῖα - у Царству небеском; он који је овенчан; он који је узишао у треће небо; он - робове назива браћом и саробовима. Где је безумна гордост? где надувеност.[1]


4,12-13

Епафрас, земљак Колошана, издваја се ревновањем за њих. Он је изабрао најсигурнији пут који их води еванђелском савршенству: "једнако се труди за вас у молитвама, да будете савршени". Какав труд и какав циљ! У таквом труду се може истрајати, и такав циљ може постићи једино непрекидним молитвеним расположењем, непрекидном молитвом. Растеш у Господу, усавршаваш се, пењеш се ка небу, и ево си већ на небу, - а ко зна колико за то дугујеш пријатељима који се моле за тебе; а колико тек Светитељима који се несумњиво моле за твоје савршенство! Нарочито они које често призиваш у својим молитвама и духовним потребама. Око тебе је много несавршених хришћана? Буди њихов Епафрас, и ако Господ хоће многи ће од њих кренути напред, и успешно се усавршавати, а ти то нећеш знати, можда, све до дана Страшнога суда. А у Цркви је тако природно епафрасовско молитвено заузимање за духовно усавршавање сабраће. Свеци Божји само то и раде што се моле и заузимају за све нас, за наше спасење, за наше савршенство.

"Он се једнако труди да будете ... испуњени сваком вољом Божјом". А воља Божја, ено је сва у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1,9). Што он хоће, то Бог хоће од тебе. Испуњуј све то, и испунићеш се сваком вољом Божјом. Немој имати воље своје, јер никад ниси сигуран шта је у њој од греха и шта није. Решавај све по Еванђељу, јер је у њему све - безгрешна и свесвета воља Божја. То је подвиг и напор, али спасоносан подвиг и напор, јер је у томе савршенство. Са тог разлога се свети Епафрас "једнако труди у молитвама" за своје земљаке да их свемилостиви Господ помогне у томе.


4,14

Колико сви они брину за све и свакога! Ето, и богомудри Лука, "лекар љубљени", и Димас, поздрављају их светим поздравом. А поздрав сигурно пун молитвене жеље за напредак браће у еванђелском животу: да се исцеле од свих духовних недуга, и да смело и одлучно иду путем свога савршенства, свога спасења, свога обожења.


4,15

"Домаћа црква"? - Породица. Да, то црква у маломе. У Великој Цркви мала црква. Али и у њој сав живот као и у Великој: иста Истина, иста Љубав, исте светиње, исте тајне, исте врлине, исте силе, исти закони, исто Еванђеље. И у њој, као и у Великој, све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. И у њој чудесни Господ је све и сва, и у свему се одражава "велика тајна" (ср. Еф. 5,21-33).


4,16-17

Христоносац брине свету бригу за све подједнако. Јер је свима хришћанима потребно знати сву истину спасења. Не само знати, него и непрестано доживљавати. Ту је све од Господа ради човека. А све човеково треба да буде "у Господу" и ради Господа: сав живот његов - непрекидна служба Господу. И на тај начин - најсветија служба себи: своме спасењу, својој божанској бесмртности и божанској вечности.


4,18

Када вам је служба Господу тешка, - сетите се мојих окова. Да ли је тежа од њих? Када сте радосни, када сте тужни, када сте у ма каквом расположењу, - "опомињите се мојих окова", за кога су и рашта су. И умногостручите своју молитву за мене и за себе.

Нека нам страдања за Христа не буду тешка, благовести свети Златоуст, зато се сећајмо окова Павлових. Нека нам то сећање буде на охрабрење. Например, ти саветујеш некоме да Христа ради удељује сиромасима; потсети га на Павлове окове, и реци му: како смо ја и ти бедни, апостол је Христа ради предао тело своје на окове, а ти нећеш ни храну да уделиш. Или, погордио си се због својих великих дела? Сети се Павлових окова, сети се да ништа слично претрпео ниси, - и престаћеш се превазносити. Пожелео си нешто што припада твоме ближњем? Опомени се Павлових окова, и ти ћеш увидети како је бесмислена твоја жеља: на муци ближњега зидаш своје задовољство. Или, теби се силно хоће уживање? Молим те, приведи себи на ум Павлову тамницу; ти си ученик његов, ти си саратник његов. Има ли ту памети: твој саратник је у оковима, а ти се предајеш уживањима? Или, снашле те невоље, и ти сматраш себе остављеним? Послушај речи Павлове, па ћеш увидети да бити у невољама не значи бити остављен. Желиш да носиш свилене хаљине? Сети се окова Павлових, и свилене хаљине постаће ти одвратније од прљавих дроња. Желиш да ставиш на себе златне украсе? Опомени се окова Павлових, и тада ће ти постати јасно да све то нема веће вредности од похабаног ужета. Желиш да дотераш своју косу и да изгледаш лепотица? Помисли како је жалосно изгледао Павле у тамници, и загрејаћеш се љубављу према тој његовот лепоти, а ову ћеш сматрати као крајње ругобну, и дубоко ћеш уздисати жудећи за павловским оковима. Хоћеш да намажеш лице своје белилом, руменилом, и сличним стварима? Помисли на Павлове сузе: три године, дан и ноћ, он није престајао ронити сузе? Ето, боље тим украсом украси образе своје; од тих суза они ће блистати. Ја не тражим да ти плачеш за друге, - истина, ја и то желим, али то превазилази твоје моћи -, него те молим, плачи бар за грехе своје. Ти си се веома развеселила, разасмејала? Опомени се Павлових ридања, и уздахни; те ће те сузе учинити несравњено лепшом. Угледала си гозбаше и играче? Сети се Павлових суза: који је извор излио из себе толико воде колико његове очи - суза? (ср. Д. А. 20,31). Који би извор ти хтео сравнити с тим сузама? Онај што је био у рају и натапао сву земљу? Али, међу њима нема никаквог поређења, јер је овај извор суза напајао душе, не земљу. Када би нам неко показао Павла где плаче и уздише, зар не би било далеко пријатније гледати њега таквог неголи хиљаде људи, украшених блиставим крунама? ... Ја бих оставио све, само да гледам Павла у сузама: јер би из његових очију сијала духовна лепота. Та духовна лепота умирује; ко гледа у те очи, чини лепшима очи душе своје, смањује потребе тела, испуњује себе философијом и великом саосетљивошћу, самилошћу - συμπαθείας πολλῆς, и може омекшати чак и камено срце. Тим сузама се напаја Црква; тим сузама се душе одгајају. Макар био пожар, онај осећајни или телесни, ове сузе га могу угасити. Ове сузе угашују и распаљене стреле нечастивога. Те сузе је величао Христос као блажене, када је говорио: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5,4); блажени кој и плачу сад, јер ће се насмејати (Лк. 6,21). - Нема ништа слађе од тих суза. Њих треба свим срцем желети.[2]

"Благодат са свима вама": благодат, без које еванђелска истина није спасоносна, ни еванђелска правда није спасоносна, ни еванђелска вера није спасоносна, ни еванђелска љубав, ни нада, ни молитва, ни пост, ни кротост, ни смиреност, ни трпљење, ни крштење, ни покајање, ни причешће - нису спасоносни, нису, нису, нису! Без ње, ни сам Господ - није Спаситељ, нити је спасење - спасење, нити Црква - Црква.

"Амин!" Амин! Амин!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

СУБОТА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


2. Кор. 178 (5:1-10)

Браћо, знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима. 2. Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан, 3. Тако да се и обучени, не нађемо наги. 4. Јер будући у овоме шатору, уздишемо оптерећени зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно. 5. А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа. 6. Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у тијелу, удаљени смо од Господа; 7. Јер вјером ходимо а не гледањем; 8. И постајемо смјели и више волимо отићи из тијела и настанити се код Господа. 9. Зато се и радо трудимо, било да боравимо овдје, било да одлазимо, да будемо Њему угодни. 10. Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом.


1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.


Лк. 29 (7:2-10)

У вријеме оно, уђе Исус у Капернаум. 2. У капетана пак једнога бијаше слуга болестан на умору који му бјеше мио. 3. А кад чу за Исуса, посла му старјешине јудејске молећи га да дође и спасе му слугу. 4. А они дошавши Исусу мољаху га усрдно, говорећи: Достојан је да му то учиниш, 5. Јер љуби народ наш, и сагради нам синагогу. 6. А Исус иђаше с њима. И кад већ бијаше недалеко од куће, посла капетан њему пријатеље говорећи му: Господе, не труди се, јер нисам достојан да под кров мој уђеш; 7. Зато и не сматрах себе достојним да ти дођем; него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. 8. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: Иди, и иде; и другоме: Дођи, и дође; и слуги својему: Учини то, и учини. 9. А кад то чу Исус, задиви му се, и окренувши се народу који иђаше за њим рече: Кажем вам: ни у Израиљу толику вјеру не нађох. 10. И када се послани вратише, нађоше болеснога слугу здрава.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Каква је само светла личност капетан! Како је он дошао до вере којом је превазишао све Израиљце, који су васпитани на Откривењу, пророштвима и чудесима (Лк.7,2-10)? Јеванђеље не каже како, већ само описује његову веру и наводи Господњу похвалу. Пут вере је тајни, сакривени пут. Ко себи самоме може да објасни како се у срцу слажу убеђења вере? Боље од свих објашњава свети апостол, називајући веру даром Божијим. Вера заиста јесте Божији дар. Међутим, неверујући нису без одговорности за своје неверовање. Ако нису без одговорности, значи да су сами криви што им се тај дар не даје. Нема пријемника за њега, па се и не даје. Он нема чиме да се прими. У таквом случају давати било би исто што и трошити у празно. Није лако одредити како душа постаје способна да прими дар вере. Код капетана је видно крајње смирење, без обзира што је био човек на власти, са врлинама и разуман. Зар није, уопште узев, смирење врлина која привлачи велику милост пружања вере? Томе се не треба чудити. Уосталом, сви знамо да су они који не верују гордог духа, и да вера изнад свега захтева да се ум покори под њено иго.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ДРУГА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


Гал. 215 (6:11-18)

Браћо, видите како вам великим словима написах својом руком! 12. Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим тијелом хвалили. 14. А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету. 15. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. 16. И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији. 17. Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на тијелу својему носим. 18. Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо. Амин.


Лк. 83 (16:19-31)

Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. 20. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, 21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. 22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. 23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. 24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. 25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. 26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. 27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; 28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. 29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. 30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. 31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Прича о богаташу и Лазару показује да ће се они који нису живели како треба, изненада отрезнити, премда им неће бити могуће да поправе свој положај. Њихове очи ће се отворити и они ће јасно видети у чему је истина. Сетивши се да је на земљи много слепих, сличних њима, они ће желети да неко од умрлих буде послан да их увери да треба живети и ствари разумевати по указању Откривења Господњег. Међутим, и у томе ће бити одбијени зато што је за оне који желе да знају истину довољно само Откривење. За оне, пак, који не желе и не воле истину, ни само васкрсење мртвога неће бити убедљиво (Лк.16,19-31). Осећање овог богаташа из приче насигурно деле сви који одлазе одавде. По тамошњем убеђењу (које ће бити убеђење свих нас), јединствено руководство на путу живота јесте Откривење Господње. Међутим, за многе ће тамо бити касно за такво убеђење. Оно би у овом животу било добро дошло, иако га многи немају. Поверујемо, у крајњем случају, сведочанству тамошњих, преносећи себе у њихово стање. Они који се налазе у мукама неће лагати. Жалећи нас, они би хтели да се отворе наше очи како и ми не бисмо дошли на место њиховог мучења. О том предмету не бисмо смели да говоримо, као што, често, говоримо о обичним стварима: "Може бити да ће то некако и да прође". Не, то већ неће проћи било како. Треба да имамо основано осведочење да нећемо допасти на место богаташа.



Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Галатима

6,11 

Видите колико вам написах руком својом! Зашто? Зато што је у питању ваше спасење; а тиме - ваша душа, ваш вечни живот. А ваше спасење и ваш вечни живот и ваша душа зависе од праве вере у Јединог Спаситеља рода људског под небом: Господа и Бога Исуса Христа. Све што одваја, одводи, одвлачи од те праве вере - одваја вас од спасења и гура у пропаст, у погибао. И још више: гура вас у сами пакао, у само наручје душеубице ђавола и његових црних анђела. Зато је за вас најважније: знати и држати праву веру у Господа Христа. А знаћете је и држаћете је једино ако угађате само Њему кроз свети живот у светим тајнама и светим врлинама, а не ако угађате људима.

6,12 

Ваша вера је у опасности од људи који хоће да се хвале по телу. Такви човекоугодници нагоне вас да се обрезујете: да спасење сведете на један чисто спољашњи акт и поступак. А спасење није нешто што сам ја измислио, или ви, или ма ко од људи, већ оно што је Спаситељ одредио: спасење је свеобухватни благодатни подвиг доживљавања Спаситеља у васцелој пуноћи Његове Богочовечанске Личности и живота и смрти и васкрсења и вазнесења. Подвиг огроман, свеобухватан, богочовечански, у коме учествује Господ Христос са свима Својим божанским силама и човек са свима својим човечанским силама: сав Бог и сав човек. Зато је и Спаситељ рода људског Богочовек. А лажни учитељи своде спасење на обрезање! Каква лакомисленост! какво плиткоумље! какво безумље! најувредљивије безумље! Спасење је неисказано тајанствен и чудесан подвиг: величанствен и страшан. То је непрекидно сараспињање себе Спаситељу, и саваскрсавање с Њим. А они хоће да обиђу и избегну крст Спаситељев. Међутим, у безмерном човекољубљу Свом Спаситељ је добровољно распео себе на крсту, да би нас спасао, и спасење у крст ставио, и крстом условио. А човекоугодницима и обрезањепоклоницима се неће да буду гоњени за крст Христов. Но спасења нема без крста, и хришћанства нема. Христос и крст, то је све и сва у свима човечанским световима. Без крста нема спасења, као ни хришћанства без Христа Богочовека.

6,13 

Лажни су учитељи они који се обрезују а не држе остале прописе старозаветног Закона: о првинама, о суботи, и осталим стварима. Они нити су хришћани нити Јевреји, па хоће и вас да наведу на то, да би се, ако ничим другим, хвалили вашим обрезањем као својим успехом: они учитељи - а ви ученици! О, ослепљени самољубљем безумних учитеља, који хоће спасење без Спаситеља, и Спаситеља без крста!

6,14 

А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, јер се крстом умртви смрт, уништи грех, усмрти ђаво, и нама дарова живот вечни и истина вечна и правда вечна; речју: крстом се изврши наше спасење. Зато је крст, само крст - истинска хвала наша, истинска хвала сваког правог човека. Јер, зар се може назвати истинском хвалом ма која хвала људска која не спасава од греха, од смрти, од ђавола, и не даје човеку истину вечну и живот вечни? Не, нема хвале за човека сем оне која му даје спасење и осигурава живот вечни. А то даје само крст Спасов. Зато је он - хвала наша у свима световима. Без те хвале - човек је без истинске славе, без истинског живота, без истинске бесмртности; човек је постопут срам, срам, срам, и смрад, смрад, смрад; и човек и човечанство и свако људско биће - беда и очај и срам и смрад! Крст Христов - пре свега и изнад свега! Зато "све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса Господа, кога ради све оставих, и држим све да су трице" (Флб. 3,8). За човека у земаљском свету, шта је важно, шта једино важно? Да Христа Спаса добије, да се нађе у Њему, да живи Њиме, да се разапне Њему, да васкрсне Њиме, да се вазнесе Њиме, и тако постигне спасење кроз потпуно охристовљење (ср. Флб. 3,8-11). Ради тога - "с Христом се разапех. И ја више не живим, него у мени живи Христос" (Гал. 2,19-20). Мислите, жив сам? Да, у Христу и са Христом, и за Христа, и за све оне у Христу. А за свет ја сам мртав, и свет је за мене мртав: крстом Христовим разапе се мени свет и ја свету: мртав сам греху и за грех, мртав сам свима сластима овога света, мртав сам смрти и за сваку смрт; но и према мени лежи сав свет мртав, мртве су све његове сласти и сабласти, и не могу ме привући ни завести. Јер знам ко је живот, и ко даје живот: Он, чудесни Свепобедни Победитељ смрти; све су смрти мртве пред Њим и пред нама хришћанима, сви су греси мртви, сви су ђаволи мртви; а ми смо живи вечним животом, вечито живи, и никаква нам смрт не може наудити ни у овом ни у оном свету. Живећи васкрслим Господом, ми од Њега сваког тренутка добијамо свепобедне васкрсне силе којом побеђујемо сваку смрт и савлађујемо све смртно, побеђујемо сваки грех и савлађујемо све греховно, побеђујемо сваког ђавола и савлађујемо све ђаволско. Нема силе ни у једном од постојећих светова која је јача од нас, јер све можемо у Христу Исусу који нам моћи даје (ср. Флб. 4,13), моћи божанске, свесилне, свепобедне. По томе ми смо нови људи, богољуди по благодати, и нама не може наудити никаква смрт, никакав грех, никакав ђаво.

6,15 

Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање, него нова твар. Нова твар - у Њему и Њиме, који је једина новина под сунцем. Једина новина као Победитељ смрти, греха и ђавола; као Спаситељ од греха, смрти и ђавола; као Давалац новог живота - вечног живота. Отуда Он једини и даје нови живот, и ствара новог човека, спасавајући га од греха, смрти и ђавола, који састарују, иструљују човека, и испуњујући га Божанским Животом, Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Љубављу, и осталим Божанским силама које су увек нове и неостариве, јер су вечне. Оне и прерађују и преображавају и обнављају човека: од старог чине га новим, од смртног чине га бесмртним, од ђавољег чине га Божјим. Стога: "Ко је у Христу - нова је твар = καινὴ κτίσις: старо прође, гле, све ново постаде" (2. Кор. 5,17): нов ум, ново срце, нова душа, нова савест, нова воља, нов сав човек у свима својим састојцима сем - греха. То је уистини нови човек: благодатни богочовек. Да, хришћанин је благодатни богочовек, хришћани су благодатни богољуди. Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање, него нова твар.

6,16 

И колико их год по овоме правилу живе, на њима је мир и милост, као на правом Израиљу Божјем. Израиљу Божјем по вери, аврамовској вери у истинитог и јединог Месију рода људског - Господа Исуса Христа Богочовека. Који су од те вере - добијају благослов са верним патријархом Авраамом (ср. Гал. 3,9); и то су прави потомци Авраамови (Гал. 3,7); а кад су потомци Авраамови онда су и Христови, и по обећању наследници царства благодати - царства Божјег (Гал. 3,29). Онда су: Израиљ Божји, нови Израиљ.

6,17

Сада знате Спасову благовест спасења, стога више да ми нико не досађује. Сада знате да је спасење једино у Спаситељу, у Његовом свеспасоном крсту, а ни у каквом обрезању или ма чему другом. Немојте више тражити од мене никакве доказе о томе, нити веровати лажним учитељима и њиховим причама било о мени, било о спасењу. Спасење се мора одстрадати крстом; и уколико се страдања Христова умножавају на нама, утолико се и утеха наша умножава кроз Христа (ср. 2. Кор. 1,5). Ми једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем (2. Кор. 4,10-11). Са тих разлога и ја ране Господа Исуса на телу своме носим: од страдања за Њега, а тиме од страдања ради мога спасења. Спасење се мора извојевати у рату са свима видљивим и невидљивим непријатељима нашега спасења; и у томе рату задобијају се многе ране. Ево и на мени тих рана; оне су сведоци моје крсне вере у Спаситеља крстоносца и васкрситеља; оне су доказ истинитости Еванђеља спасења које проповедам. Још при првом сусрету мом са васкрслим Господом на мом христогонилачком путу за Дамаск, Он ми је објавио да морам много пострадати за Њега. И ето, ја сам страдао; и још страдам, ево рана. Све што је Спасово испуњује се на мени: а Он је сав у Еванђељу спасења, које вам проповедам и речима и чудесима и ранама. Што више рана хришћанин задобије у рату за своје спасење, то је бољи војник Христов, и утолико му је сигурније спасење. Не треба се варати: нама се дарова Христа ради не само да Га верујемо него и да страдамо за Њ, једнако се борећи за своје спасење (ср. Флб. 1,29-30). Спасење се постиже непрекидним стајањем у Еванђељу Спасовом, непрекидним живљењем у Еванђељу и по Еванђељу, непрекидним идењем за Спаситељем са крстом у срцу, у мислима, у души, у уму, у телу. Јер без крста - нема спасења бићу што се човек зове. Знајте, знајте, знајте: где је крст, ту је спасење. Јер је чудесни Господ Христос све силе Свог богочовечанског домостроја спасења рода људског стопио, слио у крст. Зато је крст и постао "знак Сина Човечијега" (Мт. 24,30), вечити знак, неразориви знак, и на небу и на земљи једини знак. Тим знаком се побеђују сви видљиви и невидљиви непријатељи нашег спасења, и занавек осигурава спасење наше и у овом и у оном свету.

6,18

Благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, браћо! Амин. Када је благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, она ће вам дати спасење и објаснити вам сву тајну његову. Дух ваш без те благодати не може ни знати шта је спасење нити га остварити. Благодат Господа Христа и јесте скуп свих богочовечанских сила Спасових, којима се и обавља спасење, када се оне сједине са духом нашим помоћу вере наше, љубави наше, молитве наше, поста нашег, кротости наше, смирености наше, покајања нашег, и осталих наших светих подвига еванђелских. Јер, како се биће наше облагодаћује Христовом благодаћу? Облагодаћује се помоћу светих врлина, а пре њих, и упоредо с њима, помоћу светих тајни: крштења, причешћа, исповести ... Тек када се ум наш облагодати Христовом благодаћу, он постаје способан за здраву мисао, за богочовечанско расуђивање, за разумевање божанских тајни у нашем човечанском свету и у горњим световима. И тек када се срце наше облагодати божанском благодаћу Христовом, оно се оспособи да из себе точи света осећања, свете жеље, света расположења, света хтења. Тек када се сав човек облагодати у васцелом бићу свом, он постаје сав - нова твар, ново биће, нови човек: благодатни богочовек, Христов човек. А то је радост изнад свих радости за људско биће: јер је човек на то и за то створен. А спасење се и састоји у потпуном остварењу тога циља: постати богоносац, христоносац у васцелом бићу свом; живети Христом и ради Христа у свима световима и у свима вечностима. Амин! Амин! Амин!



Свети Николај Охридски и Жички - Омилије

О својини се препиру људи на земљи, и нигде краја овом заморном и неуспешном препирању! О, људи, а чија сте ви својина?

О пашу се отима стадо, а власник и паше и стада стоји и гледа с чуђењем, зашто се његово стадо толико отима о његову пашу, кад он брине о стаду и о паши?

Многе ствари човек памти, а једну никако да запамти - ма колико му се она понављала - да он без својине улази у овај свет и без својине излази из овога света.

Људи деле ову црну земљу, и никад да је поделе! И животом плаћају границе своје својине, и границе ипак остају помичне. Несравњено скупљим плаћа се несравњено јевтиније; и људи се много и не буне против тога, но ту страшну цену називају или правом, или патриотизмом или неким другим утешним именом. Само никако да кажу, да је лудост што је овца дала свој живот за шаку траве, кад је трава ради живота а не ради траве. Питање својине на крају крајева јесте питање траве, Јер све што људи једу и у што се одевају јесте трава, или понешто још мртвије од траве. У самом почетку Светог Писма каже се, да Бог даде људима и зверињу, биље и траву за храну (Пост. 1, 29-30; 9, 3).

Кад поставите људима питање; шта је важније: трава или човек? добићете једногласан одговор, да је човек важнији. Али на делу људи признају да је трава важнија од човека кад жртвују и туђи и свој живот за траву.

Но и ако је питање својине, питање траве, ипак је то питање главни камен спотицања у животу људи на земљи. Само они који су својим духом најсличнији Богу не спотичу се о тај камен, него га обилазе и немарно остављају за собом. Осталима је тај саблажњиви камен предмет препирки, предмет разговора, предмет неизмерног труда и зноја, предмет и садржина целога живота, и, најзад - њихов надгробни споменик.

Где је благо Крезово? Где су ручкови Лукулови? Где је држава Цезарева? Где сила Наполеонова? Свему томе још се и може наћи трага, у овом облику или у оном, но није то важно толико колико: где је сада богати Крез? Где прождрљиви Лукул? Где властољубиви Цезар? и где силни Наполеон? Најважније је знати, где су људи, а не где је својина њихова. Но ово ми не можемо дознати пре него што дознамо, чија су својина људи?

Чија су, дакле, својина људи? Онај ко реши питање својине човека, лако ће решити питање својине човекове, као путарима кад уклоне највећи камен с пута што је лако потом одгрнути шљунак и лишће.

Кад људи сами решавају ово питање, мимо Христа Господа, као што су и решавали сами кроз хиљаде година, онда га они реше на два начина: Прво решење: човек је својина злих духовних сила које се крију иза природе и под маском природе, и друго решење: човек је својина саме природе која га је и створила, која га држи неко време, као намештај међу својим намештајем, и која га најзад ломи и убија. Сва мудровања људска од постања света, која нису позајмила ни мало разума од Христа, имају само та два одговора на питање: чија је својина човек.

А Христов одговор на ово питање гласи: човек је својина свеблагога Бога. И то својина не тако као што су ствари својина нечија него као слободно и разумно биће, као син Божји. Ово решење није решење једнога философа - јер да је тако ми не би веровали - него је ово решење Очевица, који је дошао људима у посету из саме троједине централе бића и живота, из које се живот разводи по свима световима. Зато ми и верујемо у ово решење и држимо га као једино истинито и једино спасоносно. Ово управо и не може се назвати решењем, него сведочанством Очевидца.

Овим сведочанством решена су и сва питања својине човекове, сва питања газдинства, економије и политике на земљи. Људи су Божја својина, значи: и природа је тим пре Божја својина. А ово опет значи, да све оно што човек назива својом својином у ствари је Божја својина, и позајмица Божја људима. Ту позајмицу Бог је разделио људима неједнако. Зашто неједнако? Зато што су људи слободна и разумна бића. Мртвим стварима Бог је доделио све подједнако. И полуживим створењима, т.ј. неслободним и неразумним, Бог је доделио све подједнако. А Својим слободним и разумним створењима Бог је доделио све неједнако, да би се показао њихов разум и њихова слобода; да би људи увидели братску зависност један од другога; и да би мудрим руковањем позајмице Божје омогућили спасење како своје тако и своје браће. И тако позајмица Божја - или оно што људи погрешно називају својом својином - јесте само средство спасења људског.

Данашње јеванђеље говори о једном богаташу који није својину схватио тако него иначе, у апсолутном смислу те речи, и који је због тога дочекао такве муке, да се човеку срце леди и коса костреши само читајући опис тих мука.

Рече Господ: човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и свилу, и весељаше се сваки дан сјајно. А бејаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; но и пси долажаху и лизаху гној његов. Ово је страшна слика земаљске неједнакости. Но, почекајте, доцније ћемо видети још страшнију слику небеске неједнакости. Каква противположност: на једној страни богаташ, одевен у скерлет и свилу, а на другој просјак, одевен у ране и гној! На једној страни човек коме чине друштво људи слични њему: богати, сити, одевени и весели; на другој страни човек коме једино пси чине друштво! На једној страни богатство, здравље и ситост до преситости; на другој страни чемерна беда, болест и глад! На једној страни урнебес од песме игре и смеха; на другој страни ћутљиво чекање на мрве хлеба, и ћутљиво посматрање течења гноја из свога тела, и ћутљиво чекање смрти! Ћутљиво и стрпљиво - јер се не каже, да је Лазар искао помоћи, нити викао као други просјаци. Он је у својој глади само желео мрве испод стола богаташева и ћутао је. Он је срцем разговарао с неким, но језиком ни с ким. Но шта и да говори језиком о својој беди, кад је цело тело његово, окружено псима, јасније о томе говорило, него сви језици на земљи?

Но, запазите врло важну ствар, да Господ не спомиње име богаташево, а име бедника спомиње. И кроз целу причу име богаташево остаје неспоменуто, док се Лазарево име спомиње и на земљи и на небу. Шта то значи? Није ли то сасвим супротно обичају људском, да памте и спомињу имена богаташа, и да имена сиромаха или не памте, или, ако их и знају, не спомињу их? Као безимене сени просјаци ходе или пужу по земљи међу људима, сви са једним општим именом - просјак, док се име богаташа разлеже дворанама, пева у песмама, пише по историјама и новинама, изрезује на споменицама.

Баш зато Господ и не спомиње име богаташево, да не би дао и сувише чести ономе кога су људи толико чествовали, и да би показао да су судови Божји друкчији од судова људских, и често сасвим супротни овима. Он није дошао на земљу да поступи у свему као што поступају људи са људима него да покаже како ће небо поступити са људима. И већ самим тим пропуштањем имена богаташева Он открива једну небеску тајну. Име оваквих богаташа биће на небу као и непознато; оно се неће спомињати ни међу ангелима ни међу светитељима. Оно ће бити избрисано из Књиге Живих. Господ је морао знати име богаташево као што је знао и име сиромахово, но није га нарочито хтео изговорити Својим животворним устима, да га не би тако обновио и оживео, пошто је оно већ било избрисано из Књиге Живих. Запазите, да се Господ као нарочито чувао да изговори Својим устима име Иродово, Пилатово, Кајафино. Идите кажите оној лисици (Лк. 13, 32)! говори Он за Ирода, но неће да изговори име његово. Још раније је рекао Бог за безаконике кроз Псалмиста: нити ћу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 16, 4). А праведницима је Господ Исус рекао: радујте се што су ваша имена записана на небесима (Лк. 10, 20); и то радовање Он им препоручује изнад сваког другог радовања, чак и изнад радовања од тога што им се зли дуси покоравају.

Но какво је зло учинио овај богаташ, да Господ неће ни име његово да спомене? Гле, Господ га не оптужује ни за крађу, ни за лаж, ни за блуд, ни за убиство, ни за неверовање у Бога, па чак ни за криво стечено богатство. Јер изгледа, да он није сам ни стекао то богатство, ни право ни криво, него наследио, пошто се каже беше богат, а не: постаде богат, или: обогати се. Но нашто да га Господ оптужује, кад је жива оптужба против њега стајала пред капијом двора његовог, исписана не мастилом по хартији, него ранама и гнојем по кожи живога човека? Несумњиво, да је богаташ имао све оне пороке, које богатство неминовно доноси собом сваком лакомисленом. Јер онај ко се сваки дан раскошно облачио, раскошно јео и пио, и весело проводио, није могао имати у себи страха Божјега, није могао уздржати језик свој од многоречивости, ни трбух свој од прождрљивости, ни срце своје од гордости и сујете, нити од презирања других људи, нити од подсмевања светињи Божјој. А ово све пак неизбежно и незадржано гони човека и на блуд, и на превару, и освету и убиство и богоодрицање. Но све те грехе и пороке богаташеве Господ не набраја. Из Његове приче само је један преступ богаташев јасан, а то је: крајње презирање човека Лазара, и то ни због чега другог, него због беде и болести. Да је Лазар био здрав и у свилу одевен, па се појавио пред капијом, богаташ би га несумњиво ословио, и позвао за трпезу своју, - ословио би га као човека, признао би га за човека. Међутим у бедном и гнојавом Лазару он није гледао човека нити признавао човека. Он је презрео створење Божје као и да не постоји. Он је одвраћао очи своје од њега, да не упрља поглед свој. Он је сматрао себе својом сопственом својином, и своје богатство сматрао је не позајмицом Божјом него искључиво својом својином. Талант који му је Бог дао, он је закопао у земљу свога тела, и није дао да се њиме користе они који су то потребовали. Његово срце било је отежало ждерањем и пијанством (Лк. 21, 34), те је било потпуно слепо за духовни свет и за духовне вредности. Он је гледао само телесним очима, слушао телесним ушима, живео телесним животом. Његова душа била је исто онако гнојава као Лазарево тело. Његова душа била је права слика Лазаревог тела, и Лазарево тело било је права слика његове душе. И тако, Бог је био поставио два човека на земљи, да буду огледало један другом, једнога у двору, другога пред капијом двора. Спољашњи сјај богаташев био је огледало унутрашњости Лазареве, а спољашњи гној Лазарев огледало унутрашњости богаташеве? Зар је потребно било да Господ набраја све грехе богаташеве? Они су једним потезом сви објављени, сви до једнога. Немилосрће богаташево према Лазару скинуло је завесу са ђубришта душе богаташеве, и сва гадост тога ђубришта, и за очи и за уши и за нос и за језик, тренутно је објављена.

Ето, то је слика двојице неједнаких људи на земљи; једнога чије су име људи врло добро знали и радо изговарали; и другога, чије име људи нису хтели знати. А ево сада каква је слика те двојице неједнаких људи на небу. А кад умре сиромах, однесоше га ангели у крило Аврамово; а умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама подиже очи своје и угледа из далека Аврама, и Лазара у крилу његову. Умиру богаташи као што умиру и сиромаси. Нико се не рађа у овај свет, да живи у њему вечито, јер и свет је овај смртан и чека свој крај. Богаташи умиру с уздахом за овим светом, а сиромаси са уздахом за оним. Оставивши свет овај богаташ, оставио је сјај и раскош и сласт; а Лазар оставивши овај свет, оставио је глад, гној и псе. Но погледајте сад жетву Божју! Кад умре сиромах, ангели узеше душу његову и однеше у Рај; а кад умре богаташ, ангели се вратише од његовог самртног одра празних руку. На једном споља трулом дрвету ангели нађоше и изабраше диван и зрео плод; а на другом споља лиснатом и зеленом дрвету не нађоше никакав плод. А свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ се баца (Лк. 3, 9). Ове пророчке речи дословце су се испуниле на немилосрдном богаташу. Он је био посечен и телом и душом; тело му бачено у гроб да гори у земљи, а душа у пакао да гори у паклу. Ангели се нису ни приближили његовој самртној постељи, јер су знали да ту нема за њих ништа; него му се приближише ђаволи и људи, да га и једни и други закопају; и ђаволи му закопаше душу у пакао, а људи тело у земљу. Наравно, да су се људи различно односили и према мртвим телима богаташа и Лазара, као и према њима живим. Смрт богаташа објављена је на све стране, а сав се град узрујао и стекао мртвоме на погреб. Ледено тело, које је у смрти ваљда први пут изгледало озбиљно откад се родило, било је опет обучено у нов скерлет у нову свилу, смештено у ковчег од ретка дрвета и ретка метала, и вожено кроз град у позлаћеним колима, са коњима покривеним црним покривалима и тако примораним да и они изражавају жалост за оним који је животом својим проиграо сажаљење неба. За колима су ишле чете пријатеља, сродника и слугу, све покривено црнином жалости. За ким? За оним који није хтео ни отпатке са свога стола дати једном гладном просјаку. Сав се град стекао на његов гроб, да чује беседе о његовим врлинама и заслугама за град, за народ и за човечанство красне као скерлет и глатке као свила на мртвачевом телу, коме више нису биле потребне ни мрве са трпезе овога живота; речи лажне као и сав живот овога човека; речи празне као што је била празна и душа његова без добрих дела. Најзад је тело са скерлетом и свилом положено у земљу не да га лижу пси него да га једу црви. На гроб су положени зелени и цвећани венци, њему који је изгубио венац небеске славе. И подигнут му је више главе скупоцен споменик са златом исписаним именом, које се није налазило у Књизи Живих. Но од хиљаде оних, који су правили ову бескорисну параду, ниједном није падало на ум, да је у то само време душа богаташева била у паклу. - А какав је био погреб сиромаха Лазара? Као и погреб једног пса кад се нађе мртав на улици. Неко је морао доставити градској власти, да некакав мртав просјак лежи на улици; да би власт требала да се постара да га погребе из више разлога, а нарочито из два: прво, опасност је да га пси не искидају и не разнесу по граду; а друго, опасност је да се не усмрди, и тако закужи град. У осталом, треба га што пре извући из града и закопати и још због тога, што мртво, згрчено, гнојаво и дроњаво тело вређа погледе мимопролазника. Ниједан разлог, дакле, није због Лазара но сви због самих грађана. Он је, сиромах, био досадан људима за живота, па, ето, и после смрти. Власт се морала мрштити на ту непријатну вест, и тражити људе који ће свршити тај непријатни посао, и бринути како ће те људе исплатити за тај посао! И уста устима саопштавала су: умро неки просјак! Ко ће сахранити једнога просјака? Где, и о чијем трошку? Ко је тај просјак? можда су питала радознала деца, Смешно питање! Ко би још знао и памтио имена просјака!

Ето, још каква је огромна разлика била између та два човека у погледу њихове вредности у очима људи! Али небо не полаже много на оцену људи, ни на њихове похвале нити на њихово пљување, ни на ордене нити на осуде. Људске оцене простиру се само до гроба умрлих, а после овог небо узима њихове душе и даје своје оцене. По тој оцени неба свилени богаташ је запао у пакао, а гнојави Лазар се дигао у Рај.

И кад би у паклу, у мукама великим, подиже богаташ очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у крилу његову. Ваљда први пут од свога постања сада богаташ подиже очи своје горе. На земљи је гледао само на себе и на свет око себе, и немајући никакве муке његов се поглед никад није ни дизао навише. Тако је и данас са многим од нас, због чега је и постала пословица: без невоље нема богомоље! Нека су зато по хиљаду пута благословене муке које у овоме животу сналазе нас и приморавају нас да дигнемо очи своје и срце своје ка Господу! Да овај несрећни богаташ није проклињао муке на земљи и бежао од мука, тражећи само смеха и весеља, он би још на земљи подигао очи своје к небу, и вероватно спасао би се пакла, одакле је узалудно дизати очи у вис. Рекао је још премудри цар: боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље (Пропов. 7, 3). Овај богаташ се смејао и веселио целога живота, и кроз смех и весеље срце се његово потпуно испразнило од страха Божјега. Кад он, дакле, погледа из пакла горе, угледа у даљини Аврама и Лазара у крилу његову. Издалека, каже се, да се тиме означи, да је ад удаљен од рајског обиталишта праведних. Аврам је праотац народа јеврејског по телу, но по своме благочешћу он је праотац свих праведника који вером, послушношћу и смирењем угодише Богу испунивши вољу Божју. И Лазар беше у крилу Аврамову. Шта значи крило Аврамово? Значи тихо пристаниште свих праведних, које је Бог упокојио после буре живота на земљи. До Христа Аврам је сматран од Јевреја за првака међу праведницима, а Господ је говорио ову причу Јеврејима. Наравно, доласком Христовим у свет постали су многи још већи од Аврама у царству Божјем. Није Господ обећао Авраму, него апостолима Својим да ће сести на дванаест престола и судити над дванаест колена израиљевих. Но од Симова племена Аврам се први удостојио царства Божјега (Лк. 13, 28), у коме су поред њега и сви остали праведници, намучени и побијени пророци, благочестиви цареви и други богоугодници. У то друштво највећих праведника, у друштво Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, пророка Илије и Јелисеја, праведнога Јова и славног Давида, дошао је и Лазар, онај бедни сиромашак, који је у животу стрпљиво подносио глад, и голотињу, и презрење, и болест, и гној. Нико од њих није дошао у то место светлости, мира и неисказане радости, због свог земаљског богатства и весеља, због своје научености и власти, због своје царске круне и господства, него због своје тврде вере и наде у Бога, због своје покорности вољи Божјој, или због свог стрпљења и благовременог покајања. Јер не гледа Бог шта је ко овде на земљи, него гледа какво је чије срце. У Његово царство ући ће они који су имали не царску круну, него царску душу; и ућиће богати милосрђем и вером, а не новцем и земљом; и ући ће научени, но не научени земљом и телом, него мудрошћу Божјом; и ући ће радосни и весели срцем, но не они чије су срце веселили само свирачи и играчи, него којима је срце било испуњено радошћу и весељем од Бога, као што вели Псалмист: срце моје и тело моје радује се Богу живоме (Пс. 84, 2)!

Шта, дакле, рече грешни богаташ смотривши над собом тај сјајни призор, и видевши у близини Аврамовој и Лазара, онога истог Лазара, чијим именом он није хтео на земљи прљати уста своја? И повикавши рече: оче Авраме! смилује се на мене и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. Заиста, нема речи које би боље могле изразити страхоту мука грешника у паклу! Кад је неко мало гладан, он тражи меса и рибе, да задовољи свој стомак, кад је неко много гладан, он тражи ма и суха хлеба, да засити своју глад; а кад је неко близу умирања од глади, он је радостан ако добије и шаку жира, да поврати живот свој. Какав је неописано страшан био пламен паклени, у коме је овај богаташ горео, јасно показује то што он не тражи ни комад леда, ни ведрицу воде, чак не ни чашу воде, него само влажан врх једнога прста! Само једна кап воде на врху прста да се спусти на његов врели језик! О браћо моја, кад би људи веровали да Христос Господ није дошао на земљу да увелича царство неистине још једном неистином; и да Он није могао уопште изрећи неистину нити пак преувеличати једну ствар, ваистину ова једна једина јеванђељска прича Његова била би довољна да спасе све живе људе на земљи. Погледајте, како овај човек који није знао за милост у овоме животу вапије за милост из пламена пакленог! Па онда погледајте се и пребројте се сви ви који не само не чините милост него творите немилост према беднијим и сиромашнијим од себе! У скором времену можете ви вапити за милост као и овај негдашњи богаташ са онога места, на које се зраци милости у вечности не спуштају.

А Аврам рече: синко, опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла, а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе. Аврам ословљава грешника у паклу са благом речју - синко! што показује савршено одсуство сваке злобе код праведника у царству блаженства. Осим тога, таквим ословљавањем праотац Аврам хоће да напомене своме потомку, да је овај из његовог племена, да је имао пред собом пример врлине како његов, Аврамов, тако и осталих праведника, и да је могао себе благовремено спасти од паклених мука. Но он не може да испуни молбу грешникову из два разлога; прво, јер је таквим положајем ствари задовољена небесна правда, и друго, јер између обиталишта праведних и мучилишта грешних у ономе свету нема ни моста ни пута за људе. Да ли ће пак неки грешник, по молитвама Цркве на земљи, бити од Бога преведен из пакла у рај пре Страшнога Суда, то је тајна Божја, у коју се Аврам не упушта. Он само напомиње негдашњем богаташу - сада сиромашнијем од свих просјака на земљи - да је он примио на земљи све што је желео; па како он на земљи никада није пожелео небесних блага, нити је за њих дао једну мрву хлеба, нити пролио једну једину сузу, то је он примио сву своју плату потпуно у земаљском животу. Лазар је пак у овом временом животу примио само муку, и бол, и презрење, и сузе, желећи блага небеских, па је, ево, и примио та блага. Као што је и Господ рекао: благо онима који плачу, јер ће се утешити (Мат. 5, 4); и као што је још Он рекао: и ви ћете жалосни бити али ће се ваша жалост окренути на радост (Јов. 16, 20); и као што је још рекао: тешко вама који се смејете сада, јер ћеше заплакати и заридати (Лк. 6, 25)!

Увиђајући да му је Аврам право одговорио на његову прву молбу грешник сада вапије с другом молбом:

Тада рече: молим те онда, оче, да га пошљеш кући оца мога. Јер имам пет браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења. Откуда наједанпут оволико милосрђе његово према другим људима, и оволика брига за спасење других? Није ово милосрђе, него је ово један други влажан прст који он тражи да га се дотакне, те да му се муке олакшају. Овим он открива један нарочити грех свој: саблажњавање других, Он је допао пакла, дакле, не само зато што је био немилосрдан према Лазару, него и зато што је својим лакоумним животом дао за пример браћи својој, и тиме и њих упропастио пропутивши им пут за пакао. А саблазан је страшан грех: Поклизнути сам, и повући и друге за собом, значи заслужити несравњено тежу осуду него ли кад човек сам поклизне. Чујте како је страшну реч рекао сам Господ о ономе који саблажњава. Боље би му било да му се воденични камен обеси о врату и да га баце у море него да саблазни једнога од ових малих (Лк. 17, 1-2). А по свему изгледа да су браћа овога богаташа била млађа од њега. Зато, он најпре хтео би, да му Лазар приђе и опрости; а потом да поправи свој грех према браћи својој. Тада би се његов пламен ублажио и његова мука смањила. Ову молбу, дакле, упућује он Авраму не толико ради браће своје колико ради себе самог.

Рече му Аврам: они имају Мојсеја и пророка, нека њих слушају. А он рече: не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих покајаће се. А Аврам му рече: ако не слушају Мојсеја и пророка, ни да ко из мртвих устане неће веровати. Ни ову другу молбу богаташеву, дакле, Аврам такође не може да испуни. Он даје крупне и убедљиве разлоге зато. Нашто слати Лазара на земљу да опомиње људе, шта их чека после смрти, кад им је јасно речено кроз Мојсеја и пророке, шта треба да чине па да се спасу? Хиљаде и хиљаде других људи спасли су себе не сведоџбом мртвих, него сведоџбом живих. Па кад су се толике хиљаде могле спасти слушајући Мојсеја и пророке, моћи ће и твоја браћа. Узалуд грешни богаташ настојава на својој молби, поткрепљујући је тиме, да ако им дође ко из мртвих покајаће се. Аврам, опет, с јаким разлогом, коначно одбија ту молбу. Шта помаже што ће им Лазар посведочити, ако они не слушају Мојсеја и пророке? Нису ли Мојсеј, Исаија и Илија видели Бога, и од имена Божјег говорили оно што су говорили? Па ако њима не верују, како ће веровати Лазару, ако им се овај јави из мртвих? Пре свега, ко је Лазар? Човек на кога они ни за живота му нису обраћали пажњу као ни ти. А после, сумњиво је да су они уопште и чули за смрт беднога Лазара. Када су се они загледали у његово гнојаво лице, да би га сад познали ако им се јави из славе, светао као ангел? Када су они ослушнули његов глас да би га по гласу познали? Када су они чули исповест његовог чемерног живота, да би га по његовој историји познали? Неће ли рећи: то је привиђење? Или некаква утвара? Или самообмана? Какво је добро донела Саулу појава Самуила из мртвих (I Сам. 28)?

Одговор Аврамов није ништа помогао грешнику у паклу, али зато може помоћи многима који данас изазивају духове мртвих, да би сазнали тајне небесне и као тобож укрепили се у вери. Заиста, нема лакшег пута да се сиђе с ума и падне у пропаст! Спиритизам је бежање са светлости у мрак и тражење светлости у мраку. Они који изазивају духове, да би дознали истину, доказују да не верују Господу Исусу. Но како могу разумни људи веровати духовима својих тетака и комшија - кад је још притом и питање, да ли су то уистини духови оних под чијим се именом јављају? - а неверовати Сведржитељу истине? Чиме могу тетке и комшије, и медијуми, и гатари, посведочити своје речи? А Христос је посведочио Своје речи крвљу Својом и крвљу хиљада, хиљада Својих верних који су за те речи живот свој положили. Уосталом Јевреји су видели не само дух васкрслог Лазара, него и тело и дух, па опет нису веровали него су још хтели убити Лазара (Јов. 12, 10-11) да не би сведочио истину. Па су још Јевреји видели повраћену из мртвих кћер Јаирову, и сина Наинске удовице - па зашто не вероваше?

Па су видели многе мртве што устадоше из гробова при издисању Христовом - па зашто не вероваше? И најзад сазнали су поуздано о васкрслом Господу Исусу, па место да верују а они потплаћиваху стражаре да порекну истину и да објаве лаж. Није ли нам пак све то довољно да верујемо, но тражимо још сведоџби мртвих, ево нам их: ево Аврама, ево Лазара, ево грешног богаташа! Ево сведока и Раја и пакла, и то сведока, проверених не неким мањим него самим Господом Исусом. Ма ко од нас да јасно види очима Рај и пакао, и да чује овај разговор између Аврама и грешника, не би ни издалека могао веровати самоме себи, ни своме виду, ни своме слуху, колико верује кад то посведочи Тајновидац Христос Господ. Он је видео и чуо све ово што нам је у овој причи саопштио, и ми сад знамо истину. Да смо ми сами видели, ми би сумњали говорећи: можда је то неко привиђење, или сан, или халуцинација. Али Он је видео и чуо, Он који се није могао преварити нити, још мање, кога преварити. О, браћо, кад би ми њему више веровали него себи! Он то и захтева од нас; и то је главни захтев Његовог Јеванђеља - да верујемо Њему више него себи; и више Њему него свима живима и свима мртвима. Није ли, уосталом, сличан случај са сваким правим путовођом и путницима које он води? не тражи ли он, да путници следују њему, и не траже пут својим неискусним очима, и не иду за лажним путовођама, који из неког свог рачуна кажу, да знају краћи и лакши пут? Христос Господ је путовођ наш за Царство Своје, које нико не може боље познавати од Њега. Христу морамо веровати више него својим варљивим очима и ушима, и ништавном умовању своме. Да не би били обмањивани разним сумњивим духовима и привиђењима, Он је у свом присуству отворио нам Рај и пакао, и пустио умрле да нам саопште оно шта нам је ради спасења потребно да знамо; у Своме присуству - да би сазнали праву истину о ономе свету и то онолико само од те истине, колико нам је нужно знати, колико да не би имали немилосрђе богаташево а да би имали стрпљење Лазарево, његову веру и његову наду. И да не би ништа у овоме свету сматрали својом својином, него све што имамо - Божјом позајмицом ради спасења нашег и наших ближњих. Господу Исусу нека је зато слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТ ТРЕЋИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


1. Сол. 262 (1:1-5)

Павле и Силван и Тимотеј Цркви Солунској која је у Богу Оцу и Господу Исусу Христу: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 2. Захваљујемо Богу свагда за све вас помињући вас у молитвама својим, 3. Сјећајући се непрестано вашег дјела вјере, и труда љубави, и постојане наде у Господа нашега Исуса Христа пред Богом и Оцем нашим, 4. Знајући, браћо љубљена од Бога, да сте изабрани. 5. Јер јеванђеље наше није проповиједано вама само ријечју, него и у сили и у Духу Светоме, и са пуним убјеђењем, као што знате какви смо били међу вама ради вас.


Лк. 52 (10:22-24)

Рече Господ Својим ученицима: Све је мени предао Отац мој, и нико не зна ко је Син, осим Оца, ни ко је Отац, осим Сина, и ако Син хоће коме открити. 23. И окренувши се ученицима насамо рече: Благо очима које виде што ви видите. 24. Јер вам кажем да су многи пророци и цареви жељели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нико не зна ко је Отац, осим Сина, и ако Син xoћe коме открити (Лк.10,22). Син је био на земљи и све неопходно нам открио - било сам, било кроз Духа Светог, који је деловао у апостолима. Према томе, о Оцу и о Божанским стварима можеш знати једино из онога што нађеш у Јеванђељу и Апостолским списима. Више од тога не тражи, и не мисли да ћеш било где другде наћи истину о Богу и плановима Божијим. Какво само благо ми имамо!.. Све је већ речено. Не лупај главом, него само са вером прими оно што је откривено. Откривено је да је Бог један по суштини, а тројичан Лицима: Отац, Син и Свети Дух. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да је Триипостасни Бог све створио речју, да све држи у својој десници и да о свему промишља. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да смо били у блаженом стању и да смо пали, и да се ради нашег обновљења и искупљења Син Божији, Друго Лице Пресвете Тројице, оваплотио, страдао, умро на Крсту, васкрсао и вазнео на небо. Прими ту истину са вером и држи је се. Откривено је да онај ко жели да се спасе мора да поверује у Господа и да, примивши Божанствену благодат у Светим Тајнама, живи по заповестима Господњим, борећи се са страстима и похотама, посредством одговарајућих подвига. Прими ту истину са вером и делај по њој. Откривено је да ће онај ко живи по указању Господњем по смрти ступити у свете обитељи, које носе предукус вечног блаженства, док ће онај ко живи супротним животом по смрти предокусити адске муке. Прими ту истину са вером и њоме уразумљуј и одушевљавај себе на добро и на подвиге. Све са вером примај и верно чувај. Нема потребе де се ломи глава ради измишљања било чега свога. Немој слушати оне који много мудријаше, јер су пошли у непознатом смеру.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

УТОРАК ДВАДЕСЕТ ТРЕЋИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


1. Сол. 263 (1:6-10)

Браћо, ви се угледасте на нас и на Господа, примивши ријеч у големој невољи са радошћу Духа Светога, 7. Тако да постадосте образац свима вјерујућима у Македонији и у Ахаји. 8. Јер је од вас одјекнула ријеч Господња не само у Македонији и у Ахаји, него се и у сваком мјесту разгласи вјера ваша у Бога, тако да нам није потребно што говорити. 9. Јер они сами причају о нама како нас ви дочекасте, и како се од идола обратисте Богу, да служите Богу живом и истинитом, 10. И да очекујете Сина његова с небеса, којега подиже из мртвих, Исуса, који нас избавља од гњева који долази.


Лк. 55 (11:1-10)

У вријеме оно, када се Исус мољаше Богу на једном мјесту па престаде, рече му неки од ученика његових: Господе, научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје. 2. А он им рече: Када се молите говорите:
Оче наш
који си на небесима,
да се свети име твоје;
да дође царство твоје;
да буде воља твоја
и на земљи као на небу.
3. Хљеб наш насушни дај нам сваки дан;
4. И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему;
и не уведи нас у искушење; него нас избави од злога.
5. И рече им: Који од вас има пријатеља и отиде му у поноћ и рече му: Пријатељу, дај ми три хљеба у зајам, 6. Јер ми дође пријатељ с пута и немам чиме да га послужим. 7. А он изнутра одговарајући да рече: Немој ме узнемиравати; већ су врата затворена, и дјеца су моја са мном у постељи; не могу устати да ти дам. 8. Кажем вам: Ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће и даће колико му треба. 9. И ја вама кажем: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. 10. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ је дао општу молитву којом обухвата све наше потребе - духовне и телесне, унутрашње и спољашње, вечне и временске. Ипак, пошто једном молитвом није могуће обухватити све оно што у животу можемо искати од Бога, дато је и правило за појединачне молбе у разним случајевима: Иштите и дaћe вам се, тражите и наћи ћeтe, куцајте и отвориће вам се (Лк.11,1-10). У Цркви Божијој се тако и чини: сви Хришћани се моле општим молитвама за опште потребе, али сваки појединачно излаже пред Господа и своје потребе и нужде. Ми се општим молитвама молимо у установљеним чинодејствима, која сва заједно нису ништа друго него разјашњења и у разним видовима изложена молитва Господња [тј. "Оче наш"]. Појединачно се, пак, код куће, свако моли како уме, тражећи од Господа нешто за себе. И у храму се можемо молити за своје потребе, као што се и код куће можемо молити општом молитвом. Међутим, о једноме само треба водити бригу, тј. да, стојећи на молитви код куће или у цркви, у нашој души буде истинска молитва, истинско обраћање и узношење ума и срца нашег ка Богу. Како ко може, нека се труди. Само немој стојати као кип и не мрмљај молитве као навијена справа за свирање. Чак и да дуго стојиш и мрмљаш на тај начин, молитве нећеш имати, будући да ти ум лута и будући да ти је срце пуно празних осећања. Ако већ стојиш на молитви, потруди се још да привучеш и ум и срце? Привуци их, макар се и супротстављали. Тада ће се успоставити права молитва и привући милост Божија. Тада ће се испунити Божије обећање молитви: Иштите и дaћe вам се. Често се оно не испуњава због тога што нема молитвеног искања, него само искајућег положаја.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

СРЕДА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


1. Сол. 264 (2:1-8)

Браћо, знате да долазак наш к вама није био узалуд; 2. Него, пошто најприје страдасмо и понижавани бисмо у Филипима, као што знате, ми се осмјелисмо у Богу нашем да вам казујемо јеванђеље Божије уз велику борбу. 3. Јер наша проповијед није од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству, 4. Већ као што нас је Бог провјерио да смо способни да нам се повјери јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. 5. Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе: Бог је свједок; 6. Не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других. 7. Могли смо вам бити на терету као Христови апостоли; међутим, бијасмо благи међу вама као дојиља када негује своју дјецу. 8. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бијасте омиљели.


Лк. 56 (11:9-13)

Рече Господ Својим ученицима: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. 10. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се. 11. Који је међу вама отац од кога ако син заиште хљеба, да му даде камен? Или ако заиште рибу, да му мјесто рибе даде змију? 12. Или ако заиште јаје, да му даде скорпију? 13. Када дакле ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега?



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ побуђује на молитву обећањем услишења, објашњавајући га природним саосећањем оца који је благонаклон искањy своје деце. Међутим, Господ одмах наговештава и узрок због којег, понекад, не бивају услишене молитве и искања. Отац не даје деци камен уместо хлеба, ни змију уместо рибе (Лк.11,10-13). Кад земаљски отац не поступа на тај начин, тим пре тако неће поступати Отац небески. А наша искања често личе на искање змије и камена. Нама се чини да оно што тражимо представља хлеб и рибу, а Отац небески види да ће нам то бити камен или змија, те не даје што тражимо. Отац и мајка пред Богом изливају топле молитве за сина, тј. да му да све најбоље, износећи уједно и оно што сматрају најбољим за њега: да буде жив, здрав и срећан. Господ слуша њихову молитву и устројава за сина оно што је најбоље, само не по њиховом схватању, него онако како је заиста најбоље за њега: шаље болест од које син умире. За њих, за које се све завршава садашњим животом, оно што се десило није услишење, него супротност траженоме, или, пак, препуштање лица за које су се молили сопственој судбини. За верујуће, међутим, који знају да садашњи живот јесте само припрема за други, не може бити сумње да је син, за кога су се молили, оболео и умро заиста због тога што је молитва услишена и што је за њега било боље да оде одавде. Рећи ћеш: "Зашто се онда молити?" Без молитве се не може. Међутим, у молитвама за одређене ствари увек треба имати на уму и истицати услов: "Дај нам, Господе, ако сам налазиш да је то спасоносно за нас". Свети Исаак Сирин саветује да сваку молитву скраћујемо на овај начин: "Теби је, Господе, познато шта је мени корисно. Учини са мном по Твојој вољи".
  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТ ТРЕЋИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 
1. Сол. 265 (2:9-14)

Браћо, памтите труд наш и напор; јер дан и ноћ радећи да не бисмо били на терету икоме од вас, проповиједасмо вам јеванђеље Божије. 10. Ви и Бог сте свједоци како се свето и праведно и непорочно владасмо пред вама који вјерујете. 11. Као што знате како сваког појединог од вас, као отац дјецу своју, 12. Преклињасмо вас и храбрисмо и свиједочисмо, да се владате достојно Бога, који вас призива у своје Царство и славу. 13. Тога ради и ми непрестано захваљујемо Богу, што примивши ријеч Божију коју од нас чусте, прихватисте је не као ријеч човјечију, него што заиста и јесте као ријеч Божију, која и дјејствује у вама вјерујућима. 14. Јер ви, браћо, постадосте слични Црквама Божијим које су у Јудеји у Христу Исусу.


Лк. 57 (11:14-23)

У вријеме оно, изгоњаше Исус демона, и тај бјеше нијем; и кад изиђе демон, проговори нијеми; и дивљаше се народ. 15. А неки од њих рекоше: Помоћу Веелзевула, кнеза демонскога, изгони демоне. 16. А други кушајући га искаху од њега знак са неба. 17. А он знајући помисли њихове рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће, и дом који се раздијели сам у себи, пропашће. 18. Ако се и сатана раздијели сам у себи, како ће опстати царство његово? Јер говорите да помоћу Веелзевула изгоним демоне. 19. Ако ли ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. 20. А ако ли ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божије. 21. Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је његово на миру. 22. А када дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздијели што је заплијенио од њега. 23. Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је Његово у миру. А кад дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,21-22). Овај опис објашњава како Господ разара ђаволску власт над душама. Док је душа у греху, зли дух у потпуности има превласт над њом. Додуше, он то не показује увек очигледно. Он је јачи од душе те се и не боји побуне са њене стране. Он влада и тиранише је без противљења. Међутим, када, привучен вером и покајањем, дође у душу, Господ разрива све сатанске узе, изгони беса и лишава га сваке власти над њом. Све док душа служи Господу, беси не могу њоме овладати. Јер, она је снажна Господом и силнија од њих. Кад, пак, начини пропуст и окрене се од Господа, бес опет напада и побеђује. Тада јој, бедној, бива горе него раније. То је свеопшти невидљиви поредак појава у духовном свету. Када би нам се отвориле умне очи, видели бисмо свеопшти рат духова са душама. Ту побеђује час једна, час друга страна, зависно од тога да ли душе са Господом опште вером, покајањем и ревношћу за добра дела, или од Њега одступају нерадом, небригом и хлађењем за добро.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПЕТАК ДВАДЕСЕТ ТРЕЋИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


1. Сол. 266 (2:14-19)

Браћо, постадосте слични Црквама Божијим које су у Јудеји у Христу Исусу, зато што и ви пропатисте од својих сународника исто што и они од Јудејаца, 15. Који убише и Господа Исуса и своје пророке, и нас прогонише, и Богу не угађају, и противни су свима људима, 16. Спречавајући нас да говоримо незнабошцима да би се спасли; и кроз то за свагда да наврше мјеру гријехова својих, али их на крају сустиже гњев. 17. А ми, браћо, одвојивши се од вас за неко вријеме, лицем а не срцем, још више с великом жељом настојасмо да видимо лице ваше. 18. Зато хтједосмо доћи к вама, бар ја Павле неколико пута, и спречи нас сатана. 19. Јер ко је наша нада или радост или вијенац хвале? Зар нисте то и ви пред Господом нашим Исусом Христом о његову доласку?


Лк. 58 (11:23-26)

Рече Господ: Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа. 24. Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. 25. И дошавши нађе пометен и украшен. 26. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Који није са мном, против мене је; и који са мном не сабира расипа. Из тога следи да човек може да се труди цели век и да мисли да је сабрао много разноврсног добра, премда је све узалуд, будући да није сабирано са Господом. Шта значи сабирати са Господом? Трудити се и дејствовати по вери у Господа, по Његовим заповестима, уз помоћ Његове благодати, одушевљавати се Његовим обећањима. Једном речју - живети тако да дух нашег живота буде Дух Христов. У свету постоје две области: добро и зло, истина и лаж. Само добро и истина представљају право, трајно и драгоцено имање. Међутим, добро и истина су једино од Господа, и стичу се једино с Његовом помоћу. Одатле се да разумети да ко не сабира са Господом, не сабира истину и добро, тј. не сабира оно што се може назвати правим, трајним и драгоценим имањем. Пошто се осим тога ништа не може назвати трајним и драгоценим, разуме се зашто свако друго сабирање остаје бескорисно, представљајући узалудни труд, узалудни губитак снаге и времена.

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

СУБОТА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 


2. Кор. 185 (8:1-5)

Браћо, извјештавамо вас о благодати Божијој која је дата у Црквама Македоније, 2. Да је у многоме кушању кроз невоље обиље радости њихове, и пуко сиромаштво њихово, изобиловало у богатству простодушности њихове; 3. Свједочим да по могућству и преко могућства добровољно даваху, 4. Са многим усрђем молећи нас да прихватимо милост и заједницу у служењу светима, 5. И не само колико се надасмо, него они себе најприје предадоше Господу и нама по вољи Божијој.


1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.


Лк. 36 (8:16-21)

Рече Господ: нико не поклапа судом свјетиљку кад је запали, нити је меће под кревет, него је поставља на свијећњак да они који улазе виде свјетлост. 17. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видјело изићи. 18. Пазите, дакле, како слушате; јер ко има даће му се, а ко нема, узеће се од њега и оно што мисли да има. 19. Дођоше пак њему мати и браћа његова, и не могаху од народа да се састану с њим. 20. И јавише му говорећи: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, и хоће да те виде. 21. А он одговарајући рече им: Мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи (Лк.8,17). Наша рђава дела ће се, дакле, у своје време показати, ма колико се трудили да их сакријемо. О њима се, независно од нас, води записник. Каква је то хартија на којој се води тај записник? То је савест наша. Ми је понекад присиљавамо да ћути - и она заиста ћути. Ипак, премда и ћути, она врши своје дело, и води најтачнији летопис наших дела. Шта да радимо ако је на њему записано много рђавог? Потребно је избрисати написано. Чиме? Сузама покајања. Те сузе ће опрати све, тако да неће остати ни трага од онога што је рђаво и што је било записано. Ако, пак, не оперемо оно рђаво, бићемо принуђени да на Суду све написано сами прочитамо. Пошто ће тада нашом свешћу овладати правда, сами ћемо себи донети суд, док ће га Господ само потврдити. Та одлука ће бити неопозива, будући да ће свако сам себе осудити. До других му тада неће бити. И све ће се то завршити у трептају ока: погледаћеш и видећеш какав си. Тог часа ћеш од Господа свудаприсутног чути потврду суда. После тога је свему крај...
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...