Jump to content

Свакодневна читања

Оцени ову тему


JESSY

Препоручена порука

  • Одговори 1.9k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

ЧЕТВРТАК ПРВИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 
Рим. 81 зач. (I, 28 - II, 9).

Браћо, како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине. Зато немаш изговора, о човјече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто. А знамо да је суд Божији истинит над онима који то чине. А помишљаш ли то, о човјече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избјећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гњев за дан гњева и откривања праведнога суда Бога, који ће дати свакоме по дјелима његовим: живот вјечни онима који истрајношћу у добрим дјелима траже славу и част и бесмртност; а јарост и гњев онима који се упорно противе истини а покоравају неправди. Невоља и туга на сваку душу човјека који чини зло, а најприје Јудејца и Јелина.

Мт. 13 зач. (V, 27-32).

Рече Господ: чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме. А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тијело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тијело твоје буде бачено у пакао. Тако је казано: Ко отпусти жену своју, нека јој да књигу отпусну. А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се ожени отпуштеницом, прељубу чини.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Сваки који погледа на жену... већ је учинио прељубу с њом (Мт.5,28). Шта, зар онај који живи у заједници да никако не погледа на жену? Не, јер не чини прељубу онај који једноставно погледа на жену, него онај који је погледа са жељом. Ако треба да погледаш - погледај, али срце држи на узди. Гледај очима детета које на жене гледа чисто, без икаквих рђавих мисли. Треба и њих волети, јер се ни оне не искључују из заповести о љубави према ближњим - али, чистом љубављу у којој се има на уму душа и духовно сродство, без ичег другог... Пред Богом нема мушког ни женског пола. Тако ни у међусобним односима Хришћана не би требало да постоји разлика. Међутим, рећи ћеш да је то тешко. Наравно, без борбе не бива. Ипак, борба претпоставља избегавање рђавог. То, пак, избегавање се милостивим Господом рачуна у чистоту.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПЕТАК ПРВИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 
Рим. 82 зач. (II, 14-29).

Браћо, кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају, на дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа. Гле, ти се зовеш Јудејац и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом, и знаш вољу (његову), и умијеш да разликујеш шта је добро, научен од закона; н сматраш да си вођ слијепима, свјетлост онима који су у мраку, васпитач неразумнима, учитељ дјеци, који има оличење знања и истине у закону. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти који проповиједаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба, чиниш прељубу? Ти који се гадиш на идоле, крадеш светињу? Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вријеђаш Бога? Јер се име Божије због вас хули међу незнабошцима, као што је написано. Јер обрезање користи, ако закон испуњаваш; ако ли си преступник закона, обрезање је твоје необрезање постало. Ако, дакле, необрезани чува заповијести закона, зар се неће његово необрезање рачунати за обрезање? И онај који је по природи необрезан, а испуњава закон, осудиће тебе који си поред Писма и обрезања преступник закона. Јер није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на тијелу, него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога. 

Мт. 14 зач. (V, 33-41).

Рече Господ: још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом, јер је пријесто Божији; ни земљом, јер је подножје ногама његовим; ни Јерусалимом, јер је град великога Цара. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну бијелом или црном учинити. Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога од злога је. Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; и ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије.


Тумачење светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

А ја вам кажем да се не противите злу (Мт.5,39). Другим речима, дај себе на жртву својевољности и злоби људској. Али, зар се тако може живети? Не узнемиравај се. Онај који је дао ту заповест јесте наш Промислитељ и Старатељ. Када са пуном вером и од све душе пожелиш да тако живиш, и да се не противиш никаквом злу, сам Господ ће за тебе да уреди живот који ће бити не само сношљив, него и сретан. На самом делу бива да противљење још више раздражује противника и побуђује га да изналази нове непријатности, док га уступак разоружава и смирује. Стога, ако претрпиш само прву навалу злобе, људи ћe се сажалити и оставити те на миру. Противљење, пак, и освета само распирују злобу, која са једног лица прелази на породицу, а затим са поколења на поколење.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

СУБОТА ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ - ОДАНИЈЕ ПРАЗНИКА ПЕДЕСЕТНИЦЕ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 
Рим. 79 зач. (од пола), (I, 7-12).

Браћо, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Прво, дакле, захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа за све вас што се о вјери вашој говори по свему свијету. Јер ми је свједок Бог, којему служим духом својим у јеванђељу Сина његова, да вас се сјећам без престанка, молећи се свагда Богу у молитвама својим да би ми некада вољом Божијом успјело да дођем к вама; јер жарко желим да вас видим, да вам предам неки духовни дар за ваше утврђење. То јест, да се ту са вама утјешим заједничком вјером, и вашом и мојом. 

Мт. 15 зач. (V, 42-48).

Рече Господ: који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас гоне (Мт.5,44). Без љубави никога нема на свету: воле се родитељи и сродници, добротвори и покровитељи. Но, љубав према родитељима, сродницима, покровитељима и добротворима јесте природно осећање, које се само собом у срцу изграђује. Због тога му Господ и не придаје вредност. Права хришћанска љубав се испробава у односу према непријатељима. Љубав према другима не треба да угаси лака или случајна непријатност, па чак ни напаст, гоњења, беде и лишавања које нам са намером чине. Ми смо дужни не само да благосиљамо те људе, него и да им добро чинимо, молећи се за њих. Погледај да ли је код тебе такво расположење према непријатељима твојим. По томе суди да ли је у теби хришћанска љубав, без које нема спасења?
Link to comment
Подели на овим сајтовима

НЕДЕЉА ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ - СВИХ СВЕТИХ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 
nedelja-svih-svetihЈев. 330 зач. (XI, 33 - XII, 2).

Браћо, сви Свети вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, Угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; а други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Начелника и Савршитеља вјере Исуса.

Мт. 38 зач. (X, 32-33, 37-38; XIX, 27-30).

Рече Господ Својим ученицима: сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Тада одговори Петар и рече му: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити? А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих. И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни. Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Света Црква сваки дан молитвено помиње свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све оне који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар која је погодна за ново небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за светима Божијим. На који начин - учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако.



Свети Теофилакт Охридски - Тумачење Јеванђеља по Матеју

32-33. Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.

Подстиче их на исповедништво.[11] Није, дакле, довољна само вера у души, већ Бог тражи и исповедање вере устима. Није рекао "сваки који Мене исповеди", него "који у Мени исповеди", то јест, "Мојом силом", јер онај који исповеда веру то чини потпомогнут благодаћу Бо-жјом. За онога који Га се одриче, Господ није рекао "ко се Одрекне у Мени", већ "Мене", показујући тиме да се он одриче зато што нема помоћи одозго (то јест, зато што се није поуздао у Бога). Сваки човек који исповеди да је Христос Бог, наћи ће Христа који њега исповеда као истинског слугу пред Оцем. Али они који се одричу Христа чуће речи: "Не познајем вас."

37. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.

Видиш ли да смо дужни да "мрзимо" своје родитеље и децу само онда када они траже да њих већма љубимо него Христа.[14] Али, зашто да говорим о оцу, мајци и деци? Послушај оно што је још веће од тога:

38. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.

Који се, дакле, не одрекне свог садашњег живота, и не преда себе на срамну смрт, јер су тако звали крст у старини, "није Мене достојан." Али, пошто је било много разбојника и лопова који су распињани на крст, Он додаје: "и не пође за Мном", то јест "живи по Мојим законима".

27. Тада одговори Петар и рече му: Бто ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?

Иако изгледа да Петар није оставио нешто особито велико, пошто је био сиромах, ипак треба да знаш да је заиста и он много оставио, јер се дешава да што мање имамо, то смо више за то везани. Петар је презрео свако светско уживање и природну љубав према родитељима, јер се са овим страстима [13 Природна љубав према родитељима и сродницима постаје страст када је претежнија од љубави према Богу.] не боре само богати већ и сиромашни људи. Шта му, дакле, одговара Господ?

28. А Исус им рече: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, кад сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих.

Зар ће они тамо заиста седети? Сигурно да неће. Господ жели да помоћу престола укаже на велику част која ће им бити дата. А да ли ће тамо седети и Јуда? Неће, јер Христос каже: "Који пођосте за Мном", што значи: "Који сте Ми остали верни до краја", а Јуда Му није био веран до краја. По другом тумачењу, Бог често обећава награду онима који су достојни. Али, ако се они промене и постану недостојни, као што је случај с Јудом, Он повлачи и награду. Слично је и с претњама. Господ често прети али не остварује претње, ако се покајемо. Под "новим животом" [14 Васпостављење првобитног и савршеног поретка који је постојао пре прародитељског пада, које су Јевреји очекивали у вези са доласком Месије, а хришћани очекују као Други долазак Христов и Васкрсење мртвих. Ова је реч у новом Завету употребљена још једино у Тит. 3:5.] разуми Васкрсење.

29. И сваки, који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.

Како неко не би помислио да се Христове речи односе само на ученике, Господ проширује своје обећање на све који буду тако чинили. Уместо са телесним сродницима, они ће бити у сро-дству и братству са самим Богом. Уместо њива, наследиће рај; уместо кућа од камена, небески Јерусалим; уместо мајки, часне старице; уместо очева, свештенике; уместо супруге, све побожне жене, али не у браку - не било тога - већ у љубави и духовном сродству. Господ нам не наређује да се само тек тако одвојимо од својих ближњих већ тек онда када нас они спу-тавају у побожности. На исти начин нас учи да презремо свој живот и тело, али не да убијамо себе, већ страсти. Видиш ли, како је Бог добар? Он не само да нам све ово даје већ нам обећава и вечни живот. Потруди се, дакле, и ти да продаш све своје "имање" и раздаш га сиромасима. А имање је: за гневљивца - гнев, за блудника - жеља за блудом, за злопамтљивца - злопамћење. Све то, дакле, продај и подај "сиромасима" - демонима, који оскудевају у сваком добру. Окрени своје страсти против узрочника страсти и тада ћеш стећи благо, то јест, Христа на својим "небесима", дакле, високо у своме срцу, јер у себи има небеса онај који је сам постао налик Богу небеском.

30. Али ће многи први бити посљедњи и посљедњи први.

Христос овде мисли на Јевреје и незнабошце, јер су Јевреји који су били први, постали последњи, док су незнабошци као последњи постављени на право место (јер су поверовали у Христа). Али, да би ти ово боље разумео, Господ казује следећу причу



Тумачење светог Николаја Охридског и Жичког

Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена?

Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова?

Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја?

Не шаље.

И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога - далеко од тога! па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба.

А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро - то се не може објаснити ничим сем Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света - одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем? Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара - ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике!

Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и врапцима, а камо ли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити:

А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: "Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!" А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме - бићеш спасен (Рим. 10, 9 - 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека.

Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније - храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији - онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град?

Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. - Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли - Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном Суду пред Оцем небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. - (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: "Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то - небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава". Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана. Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас.

Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. - Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан.

Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол.

Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој.

Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце.

Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, - мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају.

Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола - шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим.

А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима - рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други.

Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, - јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, - него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде.

Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима:

И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју Хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало - чак и у самом почетку њихове апостолске мисије - сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни.

По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни.

Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља - Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви - речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у царству Божјем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим!

Ову је недељу Црква посветила Свим Светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и "најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом", Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих!

Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном Суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме Суду објавиће се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места.

Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први.

Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 
Рим. 83 зач. (II, 28 - III, 18).

Браћо, није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на тијелу, него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога. Какво је, дакле, преимућство Јудејца, или каква је корист обрезања? Много у сваком погледу. Прво, што су им повјерене ријечи Божије. Јер шта ако неки не вјероваше? Зар ће њихово невјеровање вјеру Божију укинути? Никако! Него, нека је Бог истинит, а човјек је сваки лажа, као што је написано: Да се оправдаш у ријечима својим и да побиједиш када ти суде. Ако ли наша неправда објављује Божију праведност, шта ћемо рећи? Зар је Бог неправедан када показује гњев? Као човјек говорим. Никако! Јер како би онда Бог могао судити свијету? Јер ако се истина Божија кроз моју лаж показа обилно на славу Његову, зашто још и ја као грјешник да будем осуђен? И зар ћемо, као што нас грде и као што кажу неки да ми говоримо, чинити зло да дође добро? Њихова је осуда праведна. Шта, дакле? Имамо ли предност? Никако! Јер претходно доказасмо да су и Јудејци и Јелини сви под гријехом. Као што је написано: Нема ниједног праведног, нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да пролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим; и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим. 

Мт. 19 зач. (VI, 31-34; VII, 9-11).

Рече Господ: не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?
father-and-son


Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: "Не радите ништа", него - "Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен". Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, да је уздање на промисао Божији изгубио и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда - труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе? Не брините се!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

УТОРАК ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 
Рим. 86 зач. (IV, 4-12).

Браћо, ономе који ради, не рачуна се плата по милости него по дугу; ономе пак који не ради, а вјерује у Онога који оправдава грјешника, рачуна се вјера његова у праведност. Као што и Давид говори да је блажен онај човјек коме Бог урачунава праведност без дјела: блажени су они којима се опростише безакоња и којима се покрише гријеси. Блажен је човјек коме Господ не урачуна гријех. Ово блаженство, дакле, да ли се односи на обрезање или и на необрезање? Јер говоримо да се Аврааму урачуна вјера у праведност. Како му се, дакле, урачуна? Кад је био у обрезању или необрезању? Не у обрезању, него у необрезању. И прими знак обрезања, печат праведности вјере коју имаше у необрезању, да би он био отац свију који вјерују у необрезању, да се и њима урачуна у праведност; и да би био отац обрезања не само онима који су од обрезања, него и онима који ходе по стопама вјере оца нашега Авраама коју имаше у необрезању. 

wolf in_sheeps_clothing1Мт. 22 зач. (VII, 15-21).

Рече Господ: чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати. Свако дрво које не рађа добра плода сијече се и у огањ баца. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их. Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Чувајте се од лажних пророка (Мт.7,15). Од почетка Хришћанства па до данас није било периода када ова предострожност није имала своју примену. Господ није указао од каквих лажљивих пророка да се чувамо. Јер, како их све одредити? Они се мењају, и свако време порађа своје. Они увек наступају у овчијој одећи, са изгледом добрих намера у својим поступцима, и са призраком истине у речима. У наше време одећа им је сашивена од прогреса, цивилизације, просвећења, слободе мисли и дела, личног убеђења које не прихвата веру, и томе слично. Све је то лажно покривало. Срећући појаву такве одеће, не жури да отвараш дух свој речима пророка који су одевени у њу. Погледај добро да ли се можда не крије вук под овчијом кожом. Знај да је Господ једини покретач ка истинском савршенству, једини умекшитељ људских срдаца и нарави, једини просветитељ, једини давалац слободе и испунитељ људских срдаца осећањима истине, која пружају убеђење које ништа на свету нe може поколебати. Због тога, чим само у речима нових пророка приметиш макар сенку противречности са Господњим учењем, буди сигуран да се ради о грабљивим вуцима, и одвој се од њих.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

СРЕДА ДРУГА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 
Рим. 87 зач. (IV, 13-25).

Браћо, обећање Аврааму или сјемену његову да он буде насљедник свијета не би законом него праведношћу вјере. Јер ако су насљедници они који су од закона, узалудна је вјера и пропаде обећање. Јер закон ствара гњев; а гдје нема закона нема ни пријеступа. Зато је од вјере, да буде по благодати, да обећање буде сигурно свему потомству, не само ономе које је од закона, него које је од вјере Авраама, који је отац свима нама. Као што је написано: Јер сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме повјерова, који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће. Кад није било никакве наде он с надом повјерова да ће бити отац многим народима, као што је речено: Тако ће бити твоје потомство. И не ослабивши вјером не помисли на своје већ умртвљено тијело, а бјеше му негдје око сто година, ни на умртвљеност Сарине материце. И у обећање Божије не посумња с невјеровањем, него ојача у вјери и даде славу Богу, и бјеше потпуно увјерен да оно што Бог обећа кадар је и учинити. Зато му се и урачуна у праведност. А не би писано само за њега да му је урачунато, него и за нас којима ће се урачунати, који вјерујемо у Онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвих, који би предан за гријехе наше и устаде за оправдање наше. 

Мт. 23 зач. (VII, 21-23).

Рече Господ: неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.


Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, yћи у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Човек се не може спасти једино молитвом. Са молитвом треба да се сједини и испуњавање воље Божије, тј. свега што је човек дужан да чини по своме звању и уређењу свога живота. И молитва треба првенствено да има за свој предмет прозбу да нас Бог удостоји да ни у чему не одступамо од Његове свете воље. И обратно, молитва онога ко има ревност да у свему испуњава вољу Божију биће смелија пред Господом и ближа Његовом престолу. Јер, молитва није истинска, трезвоумна и срдачна уколико је не прати хођење у вољи Божијој. Тада је она спољашња, гласна, при чему се неисправност нарави као маглом покрива многим речима, док мисли лутају у неповезаности. И једно и друго треба засладити благочашћем. Тек ћe онда бити плода.



Свети Теофилакт Охридски - Јеванђеље по Матеју

21. Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.

Христос нам овим речима показује да је Он сам Господ и Бог. Такође нас учи да нећемо имати користи од своје вере, ако је не потврдимо делима. "Онај који твори вољу Оца мојега" није онај који је само једном извршио вољу Божју, већ онај који је непрестано врши до смрти. Није рекао: "који твори Моју вољу", да не би саблазнио своје слушаоце, већ "вољу Оца Мојега", јер је увек једна воља оца и његовог сина, осим ако се син одметне од оца.

22-23. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње!

На почетку проповеди, многи који су били недостојни изгонили су демоне. Они су бежали од имена Исусовог, јер је благодат деловала чак и у недостојнима, исто као што ми примамо освећење и од недостојних свештеника. И Јуда је чинио чудеса, чак и синови Скевини.[6] Када Исус каже: "Никад вас нисам знао", Он жели да каже, да их у време када су чинили чудеса није познавао, то јест, није их љубио, јер се овде под "знањем" подразумева "љубав".



Свети Тефилакт Охридски - Посланица Римљанима

13. Јер обећање Аврааму или семену његову да он буде наследник света не би законом него праведношћу вере. 14. Јер ако су наследници они који су од закона, узалудна је вера и пропаде обећање.

Апостол је већ доказао да оправдање не бива законом него вером. Сада доказује да Авраам обећање није добио законом него праведном вером. Какво обећање? Да буде наследник света, тј. да у њему буду благословени сви народи целог света. Ако је, каже, обећање дато законом, онда је узалудна вера, тј. показује се као узалудна и бескорисна. Ко ће се онда бринути о вери ако је обећање наслеђа дато законом? Ствари, међутим, не стоје тако. Авраам обећање није наследио законом (јер где је тада био закон?), него вером, као што је и написано: Авраам поверова (1. Мојс. 15; 6). 15. Јер закон ствара гнев, а где нема закона, нема ни преступа. Сада доказује на који је начин обећање неделотворно. Са законом је, каже, сједињен и преступ, а преступање закона ствара гнев и излаже проклетству и казни. Како су, пита се, они што су криви за преступ достојни наслеђа?

16. Зато је од вере, да буде по благодати, да обећање буде сигурно свему потомству, не само ономе које је од закона, него које је од вере Авраама, који је отац свима нама, 17. Као што је написано: јер сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме поверова...

Будући да закон ствара гнев, речено је да се Авраам оправдао и да је постао наследник вере, како би све било по благодати. Да обећање буде сигурно. Благодат није као закон, и нема преступа, због чега би даровано могло да буде непоуздано. Како све бива по благодати и милости Божијој, онда је даровано праведно сигурно за све нас, тј. за све верујуће, не само за оне који су по закону, тј. обрезани, него и за оне који су необрезани, који су семе Авраамово рођено по вери. Услед тога, ко нема вере није семе Авраама, којије отац свима нама, тј. верујућима, као што је написано: Пост-вио сам те за оца многим народима.
Смисао је следећи: Авраам је отац свих пред Богом , тј. слично Богу: као што је Бог Отац свих, тако је и Авраам, али не по природном сродству, него по савезу (завету) вере. Коме је поверовао додао је због тога, да би показао да је Авраам добио награду за веру-да буде отац свих. Ако дакле, ти, Јудејине, не признајеш да је Авраам отац свих, умањујеш почаст коју је он задобио вером.

Који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће.

Сада понавља оно што је претходно речено, тј. да је Авраам поверовао да умртвљено тело, какво је било његово, Бог може не само да оживи, него и да учши плодним, због чега сада каже: Који оживљује мртве. Речи: зове непостојеће као постојеће додао је зато, да би показао да Богу није немогуће да оне, који нису деца Авраамова, учини његовом (Авраамовом) децом. Није, међутим, рекао да непостојеће призива у биће, него да зове. Колико је нама лако да назовемо (именујемо) нешто постојеће, толико је Богу лако да из небића (непостојања) призове у биће (постојање).

18. Кад није било никакве наде, он с надом поверова да ће бити отац многим народима...

Немој помислити, каже, да је Авраам без заслуга удостојен почасти. Да ли је то могуће, кад је он, без људске наде, с надом Божијом поверовао да ће постати отац многих народа, и то не оних, што су потекли од Исмаила (јер они од Авраама нису потекли по вери него по природи), него оних, који су му слични по вери?

Као што је речено: Тако ће бити твоје потомство. 19. И не ослабивши вером, не помисли на своје већ умртвљено тело, а беше му негде око сто Година, ни на умртвљеност Сарине материце. 20. И у обећање Божије не посумња с неверовањем, него ојача у вери и даде славу Богу, 21. И беше потпуно уверен да оно што Бог обећа, кадар је и учинити.

Рекавши да је Авраам без икакве људске наде поверовао с надом Божијом, сада то и доказује, говорећи да је Аврааму било речено: Умножићу семе твоје као звезде небеске и као песак морски (1. Мојс. 15; 5 и 22; 17). Он (Авраам) није, дакле, ослабио у вери него је ојачао у њој, не обраћајући пажњу нити на сопствено тело, већ умртвљено услед старости, нити на двоструку умртвљеност Сарине материце (која беше умртвљена и од старости и од неплодности). Није се поколебао, тј. није ни најмање посумњао, није се поколебао мишљу, него је ојачао у вери. Запази како доказује да је верујућем потребна већа сила. Многи су понижавали веру као дело које не захтева труд, док су дела величали, јер захтевају зној и снагу. Апостол, међутим, каже да је верујућем потребна велика и силна душа да би одбила наговоре неверја, као што је и Авраам био силан вером. А како је Авраам био силан вером? Тако што је дао славу Богу, односно, није поверовао на основу људског умовања, него помишљајући на оно што је достојно славе Божије и будући уверен да Бог може да учини и немогуће, јер се у томе и састоји слава Божија. Беше му негде око сто година, речено је приближно, јер Авраам у то време још није имао пуних сто година.

22. Зато му се и урачуна у праведност. 23. А не би писано само за њега да му је урачунато, 24. Него и за нас којима ће се урачунати, који верујемо у Онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвих, 25. Који би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше.

Апостол је рекао много тога у похвалу Аврааму, а неко је могао да приговори: "Зашто је то нама важно?" Зато и каже да је у томе писано и за нас, да ће нам се вера урачунати у праведност, само ако је будемо имали, верујући у Онога, Који је васкрсао Исуса. Ако сумњаш да можеш да се оправдаш, замисли у својој души Исуса, Који је избрисао све твоје грехове и Који није умро због Свог греха, него због греха света. Будући да је Он умро немајући греха, праведно је васкрсао.
Како је у аду могао да буде задржан Онај, Који није имао греха? Дакле, Он је зато и умро и васкрсао, да би (нас) ослободио греха и учинио праведнима. И као што је Авраам поверовао да ће његово већ умртвљено тело постати плодно, тако и ти веруј да је Исус умро и васкрсао, и то ће ти се урачунати у правду, као и твом праоцу Аврааму.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ЧЕТВРТАК ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 
Рим. 89 зач. (V, 10-16).

Браћо, ако смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се прије, већ помирени, спасти животом његовим. А не само то, него се и хвалимо Богом кроз Господа нашега Исуса Христа, кроз којега сада примисмо помирење. Зато као што кроз једпога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише. Јер гријех бјеше на свијету до закона, али се гријех не рачуна када нема закона. Али смрт царова од Адама до Мојсеја и над онима који не сагријешише сличним пријеступом као Адам, који је слика Онога који ће доћи. Али благодатни дар није тако као пријеступ, јер ако пријеступом једнога помријеше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човјека Исуса Христа изобилно изли на многе. И не би са даром онако као што би са пријеступом кроз једнога: јер суд због једнога би осуда, а благодатни дар би оправдање од многих пријеступа. 

Jesus sleeps during the stormМт. 27 зач. (VIII, 23-27).

У време оно, кад уђе Исус у лађу, за њим уђоше ученици његови. И гле, бура велика настаде на мору, тако да се лађа покри валовима; а он спаваше. И пришавши ученици његови, пробудише га говорећи: Господе, спаси нас, изгибосмо! И рече им: Зашто сте страшљиви, маловјерни? Тада уставши запријети вјетровима и мору, и настаде тишина велика. А људи се зачудише говорећи: Ко је овај да га слушају и вјетрови и море?



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пловили су на другу страну мора. Господ је спавао. Подигла се бура и сви су се престрашили, заборавивши на чињеницу да је Господ с њима и да због тога не треба ничег да се боје (Мт.8, 23). Тако бива и у обичном и у духовном животу. Дигне се бура тешкоћа или страсти, и ми се узнемиримо до раслабљености, сматрајући да је то сасвим нормално. Међутим, Господ нам шаље укор: "Маловерни!" И правично је! Наравно, не може а да се не обрати пажња на оно што се догађа, али је могуће увек сачувати разумно спокојство. Пре свега, погледај на то шта Господ xoћe од тебе, и смирено се покори под Његову силну руку. Не смућуј се и не узбуђуј се. Затим уздигни веру своју ка мисли да је Господ с тобом, и припадни ка Његовим стопама са молитвом. Ипак, не вичи: "Господе, гинем!", него са преданошћу узвикни: "Господе, ако хоћеш - можеш! Но, опет, не моја, него Твоја воља нека буде". Веруј да ћеш таквим начином безопасно да пребродиш буру која се подигла.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПЕТАК ДРУГИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 
Рим. 90 зач. (V, 17 - VI, 2).

Браћо, ако се пријеступом једнога зацари смрт кроз једнога, тим прије ће они који примају изобиље благодати и дар праведности у животу царовати кроз једнога Исуса Христа. Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни. тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни. А закон уз то дође да се умножи пријеступ; а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат, да би, као што царова гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вјечни кроз Исуса Христа, Господа нашега. Шта ћемо, дакле, рећи? Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи? Никако! Ми који умријесмо гријеху, како ћемо још живјети у њему?

Мт. 31 зач. (IX, 14-17).

У време оно, приступише Исусу ученици Јованови говорећи: Зашто ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте? А Исус им рече: Еда ли могу сватови бити жалосни док је са њима женик? Него ће доћи дани када ће бити отет од њих женик, и онда ће постити. Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће закрпа одадријети од хаљине, и гора ће рупа бити. Нити се сипа вино ново у мјехове старе; иначе се продру мјехови а вино се пролије, и мјехови пропадну. Него се сипа вино ново у мјехове нове, и обоје се сачува.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Питали су Господa зашто Његови ученици не посте? Он је одговорио да за њих још није дошло време да посте. Затим је причом показао да, уопште, строгост спољашњег подвижништва треба да одговара обновљењу унутрашњих сила духа. Прво загреј дух ревности, а затим налажи на себе и строгост. Јер, у таквом случају у теби је унутрашња нова сила, која је способна да строгост са коришћу издржи. Немајући, пак, ту ревност и узимајући на себе строгост живота, услед повођења за примером других или ради показивања подвижништва, нећеш стећи корист. Нешто мало времена ћеш се држати такве строгости, а затим ћеш да ослабиш и да је напустиш. И биће ти још горе него што је било раније. Строгост без унутрашњег духа исто је што и нова закрпа на старој одећи, или ново вино у старим меховима. Закрпа ћe да отпадне и рупа ћe да постане још већа. Стога ћe вино да продере мехове и да се пролије, а мех ће постати неупотребљив. Не значи да строгост није потребна, већ се само напомиње да треба сачувати правилан поредак. Потребно је радити на јављању унутрашње потребе за њом. Она треба да буде потреба срца, а не спољашњи терет.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...