Branko Miljković Poezija

[Tanja]

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu

Večito proleće zaleđena zoro

Sunce je tvoj neprijatelj

U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto

Onima koji ostaju verni ostaje samo laž

Al na istinitom mestu je hladno

Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje

O kamenu koji žvaće svoj pepeo

O pepelu koji ugovara novu nadu

O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice

Obećava pticu čarobniju vatru pametniju

Ako pronađu zajednički jezik

Ptica i vatra mogu da spasu svet

(Iz jednog razgovora sa Brankom, povodom objavljivanja zbirke "Vatra i ništa")

-Vi u svojoj prvoj knjizi ("Uzalud je budim", 1957) imate stih koji glasi: "Sve što imamo to su naše reči." Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

-Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

-Koja je to reč?

-Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je 0311_womens za nebo.

[Tanja]

Ocigledno je koliko postujem delo ovog pesnika i zamolila bih Tavitu da razmisli o jos dvojici-Vladislav Petkovic Dis i Miroslav Antic

[Стефан]

Утопљене душе.  0311_womens

[kasijana]

’’Ako kažemo

rekli smo što nismo hteli reći

Ako ćutimo nismo ništa rekli

ali smo mnogo prećutali’’.

- Kakvo ste detinjstvo imali?

- Tužno, ratno...

- Kada ste se najviše uplašili?

- Samo jednom, kada mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

- Da li ste nešto zaboravili u Životu?

- Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve imao.

- Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

- Uvek se ponovo učim uspravnom hodu i govoru.

- Vaša omiljenja poslovica?

- ’’Praznu glavu vetar nosi’’.

- Šta mislite o vremenu – sudiji?

- Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit!

-Njegov drug iz pokreta neosimbolista, Kosta Dimitrijević, piše: ’’Sećanja na prvi susret s Brankom započinju 1954. Bila je kasna jesen. Staze najlepšeg parka Kalemegdana preklilo je žuto, već sparušeno lišće. Preko puta parka, najčešće smo sedeli u čitaonici Narodne biblioteke otkivajući u ono totalitarno vreme nepoznate međuratne pesnike Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Simu Pandurovića...’’

[JESSY]

Jedna riječ čini ljubav, oko nje kruže imenice koje misle.

Nepokretna riječ brzo iscrpi svoj smisao.

Kroz tuđe srce vodi pravi put, ko drugačije putuje nailazi na tamu.

Ko nikad nije pohvalio tuđe srce, taj se predao na milost i nemilost riječima.

Opsesija budućnošću ponekad je dobar način da se prespava sadašnjost.

Svaka riječ znači ono što znači njeno ćutanje.

Istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže.

Pjesnik je oduvijek bio onaj koji u drugima liječi bolest od koje sam umire.

Od srebroljublja ko je postao srebren?

Misao koja ne umije da misli, zavlada svijetom.

Vrijeme treba pobjeđivati, što sviješću i pjesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.

Uzmite šaku svježeg pepela ili bilo čega što je prošlo i vidjećete da je to još uvijek vatra ili da to može biti.

[JESSY]

Branko Miljković - pismo prijatelju-

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Dovidjenja.

Branko

Bjankinijeva 11

Zagreb

[JESSY]

“

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca, bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je

A je kažem nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže, to je pakao
Prava reč se još rodila nije.

”

—  Branko Miljković, Zamorena pesma

[JESSY]

More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo. Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u
ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom
žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

[JESSY]

“Ležiš u tamnoj i dubokoj
pukotini u vremenu

Prstima uzimam obalu
(nema te među prstima)

Drvo i njegova noć
čekaju te na obali dve zelene večnosti

Tvoj glas sanja nešto teško
u dnu kamena

Ležiš u tamnoj i dubokoj
pukotini u vremenu”

—  Grob prijatelja, Branko Miljković

[Jurodiv]

Satkajte nešto od princa,maloprije sam uočio Miku Antića,pa rekoh,ako već ne postoji B.M. da ga dodam kao nepresušni izvor dinamičnog duha koji ga je krasio i iznjeo pred buru 'vječne' mladosti.Vaše omiljene citate i pjesme kačite,jer je on uzor svim generacijama,domet van prikrivanja,usjek iz raspuknuća.Iako je bio ateista,njegove rječi odisale su istinom uskomešanu razdorom i nefrekventnošću autentike bića.Obiljem te esencijalne mudrosti kakva samo najveće pjesnike može graničiti ljudskim spoznajama i stadijumima podvrgao je istinu nedorečenom,započetom i nedovršenom,za dinastiju novih pjesnika koji nadahnjuju moduliranjem estetike u poetskoj kataklizmi čula vječne tame i izgnanstva bez trunke mržnje i požude u pravcu podira i uzgojenog pečata uzdisanja.Breme neka mu je lako,poziv mu je preobražaj.Kačite i svoje poezije!Da ne bi ostali siromašni za preventivno uobličavanje slično sa obestrašćivanjem nagona u službi poetskog infiltriranja duševne katete afiniteta skuta.Hajde da penetriramo zajedno po ovoj presvlaci detektora odricanja od turbulentne nijanse atributa zadiranog u konsekvencu isključive apstrakcije simptomatične samo pjesniku poznate stavke o uznošenju aktivnih načela Bogu prijatnih mistifikacija odrubljenog redosleda rječi.Sukob je tinjao i kidisao praobraz demencije.Osujetimo lakovjernost i sa zadovoljstvom uzvratimo sladunjavcima neminovnosti prosperitetne sablažnjivosti u ovoj okrutnoj idili rezistencije otkrivenja.

[Margareta]

Branka sam zavolela još u srednjoj školi, definitivno mi je jedan od omiljenih pesnika, pisaca, filozofa našeg podneblja.

Za mene je fascinantan i kao ličnost.

Ima nešto mračno u njegovoj poeziji, taj mrak sam na neki čudan način i zavolela.

Triptihon za Euridiku je definitivno biser naše poezije.

 

Triptihon za Euridiku 

I 

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji 
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, 
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio 
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji 

Noć s ove strane meseca često ogrezne 
u nepotrebne istine i oduševljena klanja. 
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne 
noć s one strane meseca, noć višanja. 

Al sva su zatvorena vrata. Svi su 
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. 
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. 

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. 
Nikad da se završi taj kameni san 
Probuditi te moram Euridiko mrtva. 

II 

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti 
gde su prizori, s one strane krvi gde voće 
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će 
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti. 

O, u slepoočnice se svoje nastaniti. 
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. 
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. 
Lice bez očiju na pustome zidu biti. 

Crvene ptice pevaju u mome mesu. 
Crne ptice obleću oko moje glave. 
Neka mi čelo bude načeto u lesu 

gubom i kamenom ispod letnje trave, 
ako izgubim tvoje divno lice 
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice. 

III 

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće 
ptica. 
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt 
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu 
kletve. Smrt 
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica. 

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku 
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen 
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen 
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku. 

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? 
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko 
moga crnoga grada i izgubljenog cilja. 

Svuda u svetu užasna ljubav vlada. 
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada 
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

[Margareta]

Takođe

 

Uzalud je budim

 

Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza,
javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice,
ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

[JESSY]

Сонет о непорочној љубави

Нема је овде, све је више губим

У часном кругу ког заборав руби.

Ох, гипка слико варке, варко жива,кад камен вида њено лице бива.

Дај ми снаге да непорочно љубимдане започео тужно.

Ту се скривабол без одјека и реч без одзива.

О, дај ми снаге над силама грубим.

Врати ми сличност да усним, док страватишти ми чело и ниче на столу.

Она је део предела што спава.

Помешана с ветром док ћути у сјајуисцрпем будућност у свирепом болушто сања крв лета и пакао у рају

[JESSY]

Jedan maleni cvet


Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
a već je zano sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je cvet,
i miriše, miriše.

[JESSY]

Kraj putovanja


O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.