Живот и поуке старца Тадеја

[Н И Н Е]

Не може се служити и богатству и Богу

 

Ми се много упетљавамо у земаљске ствари па осиромашујемо духовно, јер не може се на две стране. Каже се у Јеванђељу: "Не можете пити Чашу Спаситељеву и чашу противникову". Морамо се определити, или за Господа или за светске ствари: не може да се служи и богатству и Богу.

 

Из књиге Старац Тадеј Витовнички - Мир и радост у Духу Светом: поуке, беседе, разговори

[draganzzz]

Bratee, kakve se sve gluposti vrte na Jutjubu koje je navodno govorio o.Tadej,

nadam se da je rec o nekakvoj montazi ili manipulaciji ne verujem da je on to sve pricao.

Navodno izjavio da je Tito bio Cercilov sin itd...nadam se da mu se to lazno pripisuje.

[Н И Н Е]

Bratee, kakve se sve gluposti vrte na Jutjubu koje je navodno govorio o.Tadej,

nadam se da je rec o nekakvoj montazi ili manipulaciji ne verujem da je on to sve pricao.

Navodno izjavio da je Tito bio Cercilov sin itd...nadam se da mu se to lazno pripisuje.

За ово што сам написао мало пре има аудио запис, тако пише у књизи. Е сад, некоме је мудрост а некоме лудост, то је тако увек.

[JESSY]

Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши. 

[JESSY]

Разуме се да су још и Адам и Ева згрешили што су помислили да могу на лак начин да буду као Бог. Христос од нас тражи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески". Али за то треба труда, узрастања у свему добру, а не - поједеш воћку и механички постанеш као Бог. Дакле, наш однос према Богу је у већини механички, а требало би да наш однос према Богу, према нашој вери буде и моралан. Ово спољашње, механичко, треба да буде само пројекција оног унутрашњег, али је de facto код већине наших верника присутна само формалност. То вам је као један рам који је остао без слике. Свакако да рам има свој смисао, да даје слици чврстину и стабилност, али ипак је најважнија слика. Имати рам, а слику изгубити или је издати, то је у сваком случају несрећа.

[Данче*]

Мораш да опростиш свима из прошлости све, и непријатеља да загрлиш и нахраниш, излечиш и утоплиш. Не смеш мржњом да одговараш на неправду јер када даш љубав за мржњу и та душа која шаље мржњу ће имати шансу да се поправи.

 

Отац Тадеј

[Ненад Р.]

                                                        Оцу свом Богу треба да се обратимо од срца 

Све је мука духу , све невоља . А видите сами , када сте у миру , добро вам је , али тај мир овде на земљи не траје дуго , него кратко . Нарушава се , помути се брзо тај мир . Зато непрестано морамо бити у вези са Животом о са Извором Живота , са Богом . Стално непрекидно . Чим се поквари духовно расположење , одмах треба тражити помоћ од Господа . Као што мало дете , чим се од мајке одвоји , оно одмах плаче за мајком , никако неће да остане само . Наша душа је усамљена , удаљена од Господа , пати много у животу . А када је сједињена са Господом , ма какве су тешкоће , све је лако . Све она преброди , јер осећа радост , Божанску радост и мир , и осећа да јој ваља проћи кроз ватру и кроз воду овога света , да би савладала све , да би се уздигла изнад тих ситница које нас муче . А највише нас муче мисли . Па онда, после, на делу чинимо свашта , па немамо мира ( мучи нас грижа савести . А грижа савести је Суд Божији у нама ) Зато треба да се помиримо са Оцем Небеским , да Му се обратимо од срца да нам опрости и да нам да благодет Своју , Своју Божанску .

 

Отац Тадеј.

[JESSY]

Смирене и кротке душе су омиљене Богу. Не љуте се кад их вређаш, оне су пуне доброте, пуне мира. Зато треба да се потрудимо и сами својим животом, на делу да покажемо пример ближњима, да се и они угледају на нас, да буду благи, мирни, добри, кротки, смирени. Духови под небом раде свој посао, они гледају да сваку душу преокрену према злу, то је њима циљ а људи су ти који треба да размисле каквим се животом баве овде на земљи, јер са карактерном особином прелазимо из овог земаљског живота у вечни. Карактерна особина треба да нам буде карактерна особина анђела и светих. Могуће је уз Божју помоћ да се преобразимо и да будемо добро.

[JESSY]

Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног света. За тим сви ми чезнемо. Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: "Мир вам."
Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину - смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.
Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.
Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.
Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се ( мислено ) изменити.
Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.
Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.
Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.
Даће Господ благодат. То је божанска сила која делује свуда, а особито у душама које траже Господа, Извора Живота. Мир Божији се свуда сеје.
У Старом Завету пише: "Сине, дај ми срце своје." Господ је једина утеха и анђелима и Светима и свима који Га траже. Он је једини Бесконачан.
"Професор је расејан. Он је такав и такав!" Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.
Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цену огрешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја увек то кажем- неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.
Свети Оци кажу: "Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети." Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вечност? Једини је Господ који може да нас измени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде - такви прелазимо у вечност.
Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.
Ми можемо свашта радити али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина ( овде на земљи ) је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога света. Човек може стално да га вређа, а он се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.
Питали су Светог Серафима Саровског: "Шта је циљ нашег живота?" - "Враћање у наручје Оца Небеског."
Ми реметимо мир. Господ нас ( тада ) оставља са нашим мислима - ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осећали страдања, а ако су и осетили, утешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу - она више не осећа страдања.
После Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: "Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке." Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.
Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну - све бесконачно. Али наши најблизи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе ( зли духови нападају преко мисли - убацујући зле мисли у човекову главу ).
Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе речи лепог примера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?
Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај пример нам остаје увек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете ( да нас учврсте својом заштитом ) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.
Кавим се мислима бавимо - такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне и тихе - ето нам мир. Ако су нам мисли негативне - ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.
Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа.
Родитељи имају велику власт над својом децом. Да ли су они добри или лоши - то је њихова ствар и они ће за то одговарати. Много се у свету страда због непоштовања родитеља.
Мој отац је био много добар човек. Имао сам мисао да је требало да уложи много више у мене. Преосетљив сам. Рођен сам 1914.
Нисам смео да упутим такве мисли оцу. Не вреди што сам био бистро дете. Нисам видео да сам ја упропастио свој живот. Када је требало нешто да се оствари, а оно - пропаст. Лекари су рекли: Неће живети више од пет година. Био сам тежак плућни болесник. Хтео сам да посветим свој живот Господу, па сам отишао у манастир.
Господ ће отворити пут најбољи за децу. Господ ће опростити. Господ је милостив. Ако се ми молимо Богу за њих, немогуће је да то не утиче на њих. Мисли су огромна снага. Одмах нам се отвори пут и знак.
Монах се у старо време молио да му Пресвета Богородица укаже шта је то монах, а Пресвета Мајка му је рекла: "Монах је молитвеник за цео свет."
Ако мислима ратујемо са професорима и родитељима, нема добра.
Господ жали своја створења што тако пате, али узалуд кад неће да се покају.
Дође старац Св. Антонију и каже да је велики грешник и да је много грешио.
-"Хоћу да ми ти кажеш да ли за мене има покајања?"
-"Молићу се Господу да ми Он открије, а ти дођи за недељу дана."
Господ му је открио:
-"Знаш ли ко је онај старац?"
-"Не знам."
-"То је сатана."
-"Он хоће од мене да чује да ли има покајања."
-"Има покајања. Он је дух и стално је у покрету. Треба да стоји на једном месту три године окренут ка истоку и да се моли: "Опрости Господе моју преосталу злобу".
Старац је дошао након недељу дана.
-"Да ли си питао за мене?"
-"Јесам. Треба да стојиш три године окренут ка истоку и да се молиш: "Опрости Господе моју преосталу злобу."
Одскакутао је на једној нози јер је знао то, али неће да се покаје. Нема неопростивог греха. Нема греха који ће порушити милост Господњу.
Свети Оци су се интересовали шта је то хула на Светога Духа и добили су одговор. Хула на Светог Духа је упорност у непокајању и противљење истини. Узалуд ти некоме говориш да је Бог свуда присутан и да је Животодавац, кад он неће да чује.
Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.
Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: "Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.
Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.
Ко обилази манастире да види споменик, архитектуру, фреске - вратиће се кући празне душе. Међутим, ако је побожна душа, ако обилази ради своје душе, да би стекао мир, спасење - вратиће се пун утехе.
Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Једном приликом ми је дошла једна млада жена. Завршила је политичке науке, али је јако побожна. Удала се за лекара, човека који је већ био ожењен. Само је месец дана био у браку кад га је прва жена напустила. Њен муж има старијег брата који је исто лекар. Он се три пута женио и све три жене су га напустиле. Њихова мајка је исто лекар и професор медицинског факултета. Она живи са сестром и бави се црном магијом. Ретко долази код сина. Међутим дошла је једног дана љута и рекла снаји: "Ја сам отерла ону жентурачу од свог сина, али теби не могу ништа." Мађијом тера духове злобе да досађују снаји како би она напустила мужа. Али та жена ( снаја ) је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, враћа се на бабу, па баба игра пипиревку. Враћа се на оног који је њега послао, па се њему свети. Након тога кад је дете проплакало ( родило се ), баба је опет дошла и питала снају:
- "Да ли онај билмез воли своје дете?"
- "Како не би волео?"
- "Значи још га воли!"
Улази син. Плаче и каже жени: -"Знаш не мили ми се да уђем у стан. Знам да ми све ово чини мајка, али ништа не могу..."
Спаљивање мртвих није хришћанско дело. То је дело савременог света да би што мањи простор заузело тело. Ако је човек побожно живео, тело је благодаћу Светога Духа освећено, и као тело не сме да се спали. Господ није створио тело да се спали. Зна се још од прародитеља Адама да чим душа напусти тело, треба прах праху, треба ставити тело у земљу, јер спаљивање није хришћанско дело.
Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа - неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.
Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо.
Мајка је мајка и сви смо везани за мајку. Многи научници су били благодарни према мајци, зато је се сећају. Мајка нам је карактерна особина.
Када мајка оде у вечност ми смо ожалошћени. То је наша грешка. Ми треба да се молимо, јер она потребује наше молитве, а не жалопојке. Много ми смета када смо ожалошћени. То је велика грешка - па ми смо Хришћани. Уместо да будемо благодарни Богу за све, да Му се молимо да се ( упокојена особа ) уброји међу анђеле и свете - ми тугујемо. Због тога и деца и мајка много пате у вечности.
Једна мајка је имала ћерку која јој је била једина нада. Међутим ћерка се разболи и умре, а пошто је била побожна Господ је одведе у рај. Њена мајка је желела да је сања, али ћерка није имала потребу да се јави мајци јер је била у рајским небесима. Зато је мајка ишла код врачара и гатара. Једна јој је врачара рекла да пре изласка сунца изађе на гроб, да узме флашу и да нешто уради, и чека да јој се ћерка јави. Мајка је то урадила, а ћерка јој се јавила и рекла:
"Мајко, што си ми то учинила? Зашто си ме тражила? Била сам у рајским насељима, а сада више не могу да се вратим. Што се ниси помолила Богу? Толико ме је туга оптеретила да не могу да се вратим Господу. Не могу да се вратим тамо где сам била опредељена."
Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.
Док је владика Николај био у животу питали су га да ли има спасења за оне који се нису кајали у животу. Рекао је да има, ако се неко моли за такву душу четредесет дана и више. Литургија је голготска жртва. Господ се жртвује. "Господе, омије грехе онима који су овде споменути Твојом часном крвљу." То је највећа жртва коју ми Хришћани можемо да учинимо.
Кад сам био млад монах мучило ме је питање: "Зашто онај који искрено тражи Господа толико страда? Зашто се толико мучи? Не могу више Господе!"
Легнем. У сну видим себе на узвишењу. Видим како иде војска од истока ка западу. Није земаљска војска, него небеска војска. Сви су равни ( исти ). Само један иде корак испред свих. Певају:
" За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо."
Певам и ја са њима:
"За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.
 
Како ћемо зло победити?
Љубављу.
За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.
 
Много значи кад у кући има молитвеник. Молитва привлачи Божју благодат. То осећају сви домаћи. То осећају и они којима су срца охладнела. Зато се треба непрестано молити.

[JESSY]

Можете ви и на главу дубити пред ближњима ништа нећете постићи. Ближње треба само волети ради Господа. Господ је и у  њима (неверујућима) јер да Он није у њима зар би они уопште и били живи?! Немојте придавати толики значај спољним догађајима. Будите више унутра, у срцу, са Господом, а њих пустите. Ви само будите љубазни и тихи, и благи према свима, не обраћајући пажњу на остало. Богу слава на крају за све!

[JESSY]

[Данче*]

Сећања на старца Тадеја

За српски народ старац Тадеј је био прави Божји благослов. Многи су у његовим речима и поукама нашли подршку и утеху. Данас вам нудимо сећања на старца Тадеја протосинђела Драгана Митровића, старешине храма у част Васкрсења Христовог у Подгорици, у Црној Гори. Отац Драган је дуго година био духовно чедо оца Тадеја.

Можете ли да нам кажете како сте упозали оца Тадеја? Како је то било?

Негдје 73. године, радио сам на украшавању једне цркве. Радио сам рељефе и уопште друге умјетничке радове на тој цркви и тада је један познати Драги Живановић, у вријеме јаког комунизма, који је био цивил, али дубоко побожан, уз градњу цркве, којој је био потпуно предан и посвећен, организовао и предавања, позивања духовника. Тако да први излазак старца Тадеја је био ту, при тој цркви, у том парохијском дому, гдје је он одржао своје прво предавање. Не може се рећи да је то било класично предавање. Значи, прије тога су читали акатисте, помолили се Богу, послије тога је било кратко уводно предавање и људи су слободно постављали питања на која је он давао одговоре. И на крају је била та агапија, заједничко послужење, сви ти мјештани, парохијани, вјерници, донесу понешто што имају и сви се заједнички послужимо. Тада сам ја први пут срео и упознао старца Тадеја и на мене је оставио огроман утисак, видјело се да је то једна благодатна, света душа. И од тада сам редовно, годинама ишао код њега у манастир да се исповједам и да тражим духовне савјете.

Старац Тадеј је као дијете био много осјетљив, болијешљив, и сви су доктори сматрали да је кратког живота, били су га отписали доктори и сами родитељи. Међутим, Бог га упути на познатог молитвеника и духовника Амвросија у Миљкову, Руса. И уз тог старца он је примио ту благодат. Он га је првенствено усмјерио у тој умно-срдачној молитви и не само у умно-срдачној молитви него у љубави, којом је посебно био тај старац Амвросије испуњен и то је пренио на старца Тадеја. Послије тога старац Тадеј је био потпуно скривен у своме манастиру, за њега се уопште није знало и рекох вам, први тај његов излазак у свијет је био по благослову његовог тадашњег епископа. Брат Драги о којем сам малоприје говорио је тражио од епископа благослов и он је по благослову изашао из манастира и то је била прва његова бесједа и контакт са народом. Од тада он почиње да исповиједа и духовно руководи. Међу њима сам био и ја.

То је трајало, рекох вам, годинама, и ја сам у том периоду био некако потпуно се без резерве одлучио за монашки живот. Значи, до краја сам налазио пуни смисао живота у монашком животу и са једним својим братом у Христу, у Црној Гори, оцем Јоилом, који је познати сад код нас духовник у Црној Гори, имали смо нека слична стремљења, мјесец дана смо се молили Богу и Пресветој Богородици да нам одреди манастир — у који манастир да идемо и духовника. И послије тога пођемо код старца Тадеја. И старац Тадеј кратко је стао, вјероватно се помолио и дао је овакав одговор: каже оцу Јоилу, овоме другоме који је био са мном, каже: «Ти сачекај мало, мајка ти је болијесна (јер је била дубоко побожна), да је не ожалостиш, сачекај и ти ћеш касније поћи у манастир». А мени каже, и то без размишљања: «Ти да се жениш». И, морам бити искрен, значи било ми је много тешко, али то сам примио као вољу Божију. У току ноћи сам се молио Богу и просто тражио, значи: «Господе, Ти знаш моју жељу и моју вољу, али опет, нека буде Твоја воља. Ако је већ таква Твоја света воља, онда, ја не могу да тражим жену, јер сам потпуно изашао из свега тога, нађи ми је Ти» И већ сјутра ујутру старац Тадеј је служио Литургију и послије Литургије даје ми цедуљу на којој је било име, презиме, адреса моје будуће супруге.

Послије сам се вратио у Црну Гору и пошто сам иначе завршио Ликовну академију, трудио сам се да првенствено радим на украшавању цркава. Послије једног периода старац је тражио да се рукоположим. И то сам опет прихватио из послушања, прихватио сам свештенички позив. Било је, сад, много тога има, била би преопширна прича, али мислим да је било занимљиво кад сам ишао с њим код старца Клеопе, тај сусрет старца Тадеја и старца Клеопе. Значи, различита пројава благодатних дарова Духа Светог. Значи, једном рјечју, сви смо од Бога саткани јединствени, непоновљиви и самим тим се благодат Божија различито пројављује. То се видно пројавило у сусрету старца Тадеја и старца Клеопе. Имате ту, значи, старца Тадеја који је био једна њежна, фина, танана душица, срдачна, пуна љубави, пуна смирења, као оно њежно дијете док је старац Клеопа био онако горостасан, просто из њега онако вулкански избија та сила, енергија и који просто не може да је контролише, него иде по келији и рукама показује ту силу. И тада, задржао нас је мало дуже старац Клеопа, бар неких два и по сата и посебно говорио о умно-срдачној молитви.            

Е, сад не знам, то би можда најбоље било да ви нешто питате ако вас занима, али много тога има, старац је био истински света душа. Он је био потпуно, до дна, сав усмјерен у Господу, дубље погружен, преко умно-срдачне молитве имао је тај најдубљи сусрет са Богом. То се видно пројављивало у сваком сусрету са њим. Његова Литургија је била таква да ви видите некога ко више није ту, осјећате да је потпуно сав горе. Тако да, многи су долазили ту и тражили утјеху и помоћ. Многи су ђавоимани, бјесомучни, били растерећени, одагнани демони. Имао је моћ, не само то да изгони демоне, него да свеже демоне и да их присиљава да говоре што он тражи од њих. И много, много тога је везано за старца Тадеја.

Истинска једна, Богу предана душа, али Бог, Који хоће да уђемо у радост Господа, а поготово за такве велике угоднике Божије, хоће да му да већу славу, и онда, при крају живота, допушта искушења, а то је — пошто је био болијешљив, једна породица, знаш већ ове, вјерници једни, који су долазили ту у манастир, траже од њега да га поведу у неку клинику у свом граду, пошто је имао проблема са срцем, да га лијече. И он пође са њима, а пошто је био беспоговорно послушан, он се потпуно преко њих предао вољи Божијој. А они су доста били овако сирови и много тога је, да не улазим сад у детаље, ту било, али ту се пројавило невјероватно колико је дубоко био смирен и колико је то, да кажем, колико ја то видим, задње искушење било да се истински, до дна смири.

Његова сахрана, ту је био и архимандрит Лука, који је заједно са нама, он је био на тој сахрани, заиста је била посебна. Била је посебна, баш огромна благодат, то није била сахрана, то је био Васкрс. Ја морам само да кажем да просто сам морао да прикривам ту огромну благодат у души и радост коју сам осјећао. Баш сам скривао то да не уоче други, јер види се истински да је он директно изашао пред лице Божије. Е, тако, много и много тога има да сад не ширим.

 Да ли можете да поменете неке његове поуке? Оно чиме живите, његове главне поуке. Чега можете да се сетите?

 Па, он је осим те умно-срдачне молитве посебно наглашавао то послушање родитељима и у манастиру свом духовнику, епископу. А уз све то је посебно тражио да се ради на смирењу. Коријен и основ сваког гријеха је гордост. И из тог разлога је посебно тражио на томе да се поради да човјек истински, непрекидно ради на самоукоријевању, на смирењу. А онда како човјек покуша и труди се у томе, онда Бог ономе ко истински жели да се смири, допушта разноразна животна искушења, чак и болијести, која припомажу дубљем сагледавању своје немоћи, људске немоћи, с једне стране, а с друге да кроз то дубље упозна себе изнутра какав јесте, са својим слабостима и недостацима и да то мало по мало га дубље утемељује, утврђује у смирењу. Тако да, ако се сјећам свега тога што је говорио: ако истински хоћемо да се ослободимо страсти, значи, морамо да се смиримо.

Морамо да тај коријен, нешто што то храни и страсти и све пороке, морамо да сажежемо тај коријен, ту срж свега тога. А то једино може смирењем, боље рећи, кроз смирење се враћамо у једно здраво и нормално стање какве нас је Бог саткао и створио. Јер, да изађемо, ослободимо се просто тог болијесног стања, болесног нашег ја. А кроз то, свакако кроз смирење, он је посебно инсистирао на томе и то је било присутно код њега — љубав према ближњем, саосјећање, састрадавање са ближњим и да свако искушење које наиђе преко ближњега, да увијек кажемо: «Стани мало — откуд знаш што је све присутно унутар тебе? И Бог Који те неизмјерно воли, Он брине о теби и покушава да учини нешто од тебе на духовном плану, покушава да те преобрази, очисти изнутра и допушта преко брата или преко сестре, да имаш та искушења. Значи, тај твој брат или сестра су ти истински пријатељи, које Бог шаље. Они се муче због тебе». Значи, не да их осуђујемо, него напротив, да их жалимо, јер Бог допушта преко њих да имамо искушења која су нам на духовну корист.            

Говорили сте да је он имао умно-срдачну молитву. А шта је говорио о овој молитви? Како ју је стекао?

Па он је, како за кога... Значи, кад је видио да је неко пријемчив за умно-срдачну молитву, он је постепено, не директно, али постепено ту особу припремао за такав вид умно-срдачне молитве. То првенствено значи, не знам да ли то опширно да говорим, то значи, прво су биле фазе. Прво иде читање из молитвеника, богослужења и слично. Мора бити постепено та фаза да човјек, који је, поготово ако је из свијета, постепено се уподоби тој молитви која је вјековима уграђена, уткана унутар цркве, оцрковљена. Да се он оцркови у молитви, а онда постепено почиње умна молитва. Значи, и он је говорио, није само умна молитва «Господе Исусе Христе, помилуј ме», или «Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме», краћа или дужа, не смета, није у томе ствар, него свака молитва, искрена, од срца, значи, оно што нам лежи на срцу, оно у чему у том тренутку комплетно своје биће износимо молитвено пред Богом, и то свакако може бити умна молитва.

 Ово што рекох, значи, неко ко је био пријемчив, он га је припремао постепено, значи на усрдно сабирање ума у молитви, а постепено, кад прође ту фазу, она постепено се тражи то мјесто у срцу, постепено силази у срце. Е, сад, могу да кажем за себе, пошто сам био стално у свијету и као свештеник, плашио сам се да се бавим умно-срдачном молитвом. Јер, у свијету сам, а старац је далеко, неких 400 километара, не могу ја за сваку ситницу ићи до њега, рекох, не знам, да се негдје ту не закачи демонска сила преко неког лажног, умилног, благодатног стања и слично, да ме одвуче у прелест. Зато сам се ја бар, бавио молитвом Исусовом свакако, са пажњом и покушавао колико је до мене да буде искрено срце. И рачунао сам временом да то некако само, спонтано, кад Бог то хоће, споји ум и срце.

Али много, много има духовних чада старца. Значи то је био период, можемо рећи, жестоког, јаког комунизма. Рецимо, Црна Гора у том периоду — ви нисте имали духовника. То је била једна духовна пустиња и зато смо били окренути према Србији, гдје је био старац Тадеј.

Можда, још последњу ствар да вас питам, да ли је омладини говорио нешто конкретно о монаштву? Како је усмеравао људе на овај пут?

Па, он је инсистирао на томе да се узме благослов родитеља. До тога му је некако било посебно стало. Е, сад, не знам да ли смијем да се усудим да дам неко своје мишљење, али смо у томе времену кад, није то вријеме кад су комплетне породице, а самим тим и родитељи, били црквени људи, вјерујући људи. Нажалост, ми смо у времену атеизма, обезбожени, а самим тим и наши родитељи. Тако да, Бог да прости што морам своје мишљење да кажем, нисмо у времену кад можемо од људи који су противни Цркви, који су безбожни, говорим о родитељима, да ту смо обавезни да тражимо. Било би лијепо да то иде са њиховим благословом, како да не? Али ако буду упорни у томе, а ми имамо благослов свог духовника, мислим да можемо поћи у манастир.

А како је говорио о монаштву? Шта можете да кажете као надахнуће за наше сестре? Да ли је говорио о томе шта је монаштво?

Па, морам да признам да нисам говорио с њим толико о монаштву. Рекох вам, првенствено је тражио благослов родитеља, друго, тражио је беспоговорну послушност, љубав према брату или сестри, у зависности од тога да ли је женски или мушки манастир, љубав и састрадавања и увијек да држиш себе нижим од брата или сестре. И да, оно што сам мало прије рекао, свако искушење које наиђе кроз брата или сестру, да прихватиш као нешто од Бога на нашу дубљу духовну корист. Значи, ако истински желимо да се много тога што је присутно у нама сажеже, истријеби из нашег бића, мора бити тај огањ разноразних искушења.

Да ли сад одлазите на очев гроб?

Да. Па добро, за живота старца Тадеја по његовим молитвама су се дешавала многа чудеса. Он је, можемо рећи, тај стари ков монаха који нажалост, ишчезава. По духу је много био сличан нашем почившем патријарху Павлу, чак и по лику. Он је био као они древни оци из житија. Значи, он је истински, дубље, сав био погружен. Јер је имао невјероватно, он је и сам говорио, као дијете, рецимо, у том манастиру Миљкову, и тај игуман Амвросије имао је изузетну љубав. И сад, послушање старца Тадеја било је да чува краве.

И ако се молио, ако је читао нешто, краве пођу у комшијски купус и поједу купус. И он се вратио, и старац игуман Амвросије ништа му није рекао, али он је негдје по лицу регистровао да није добро и толико је то примио к срцу да је ишао послије у шуму да свира хармонику и да се просто тако јада Господу, да тражи утјеху од Господа. Кроз то хоћу да кажем да је био једна невјероватно танана, осјетљива душа, која је била до краја живота имала дјетињи однос са Господом, непосредни, дубљи однос са Богом.

    Разговарала Јована (Панкова)
    Превод са руског: Марина Тодић
    obitel-minsk.by

[JESSY]

[Иван Ивковић]

http://ohshecooks.com/2013/10/05/

 

[Ненад Р.]

Туга у смрти ближњег.

Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђељска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра за спомен. То се прима.Само Господ може да ослободи душу од пакленог зла. Зато да се највише молимо Богу тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.