Jump to content

Иконе Богородице, посебно поштоване у РПЦ

Оцени ову тему


Препоручена порука

Молитва образу Пресвятой Богородицы "Умягчение злых сердец" (или "Симеоново проречение", или "Семистрельная")

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=emgHei4LZCE

О многострадальная Мати Божия, Превысшая всех дщерей земли, по чистоте Своей и по множеству страданий, Тобою на земли перенесенных, приими многоболезненныя воздыхания наша и сохрани нас под кровом Твоея милости. Инаго бо прибежища и теплого предстательства разве Тебе не вемы, но, яко дерзновение имущи ко Иже из Тебе Рожденному, помози и спаси ны молитвами Своими, да непреткновенно достигнем Царствия Небеснаго, идеже со всеми святыми будем воспевать в Троице Единому Богу, ныне и присно и во веки веков. Аминь.

На этой иконе изображена Пресвятая Богородица, пронзенная семью стрелами: четыре с левой стороны и три с правой.  Написана она на слова пророчества св. праведного Симеона, произнесенные в Иерусалимском храме в сороковой день по Рождестве Христовом: «Се, лежит Сей на падение и на восстание многих в Израиле и в предмет пререканий, и Тебе Самой оружие пройдет душу».

Икона Божией Матери Семистрельная отличается от образа «Умягчение злых сердец», или «Симеоново проречение» особенностями иконографии (вместо стрел мечи, расположенные симметрично), однако в молитвенной практике различие не проводится, так как относится к одному иконографическому типу. Верующие просят перед образом о примирении враждующих и избавления от жестокосердия.

Семистрельная

Постављена слика

Симеоново проречение ("Умягчение злых сердец")

Постављена слика

Итак мы постились и просили Бога нашего о сем, и Он услышал нас (1 Езд.8:23)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Господи, благослови!

Изображения Богородицы занимают исключительное место в христианской иконографии, свидетельствуя о Ее значении в жизни Церкви. Почитание Богородицы основано на догмате о Боговоплощении: «Неописанное слово Отчее, из тебе Богородице описася воплощаемь…», поэтому впервые Ее изображение появляется в таких сюжетах, как «Рождество Христово» и «Поклонение волхвов». Отсюда развиваются впоследствии другие иконографические темы - множество чудотворных икон и вера в Ее заступничество за род человеческий «по вся дни».

При этом очень важно понимать, что православные люди молятся не иконам, хотя могут молиться перед иконами, то есть не предмету, не образу, а тому, кто на этом образе изображен. И говоря об иконах Божией Матери, важно понимать то, что на всех них при бесконечном их разнообразии изображена Одна и та же Личность – Пресвятая Владычица наша Богородица и Приснодева Мария, Царица неба и земли, Мать Господа нашего Иисуса Христа.

Принципиально совершенно неважно, перед какой из икон Пресвятой Богородицы молиться. Важно, делать это с верой, а не из суеверия, чтобы эта молитва находилась на правильном месте в иерархии духовных ценностей.

Итак мы постились и просили Бога нашего о сем, и Он услышал нас (1 Езд.8:23)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

За десять веков христианской культуры в России создано потрясающее количество икон, многие из которых прославились как чудотворные, многие были свидетелями и участниками русской истории, и потому особо почитаемы.

Яркий тому пример —

Постављена слика

Владимирская икона Богородицы, которая сопровождала Россию на протяжении всей ее истории.

Празднование Владимирской иконе Пресвятой Богородицы бывает несколько раз в году: 3 июня, 6 июля и 8 сентября (по нов.стилю). Наиболее торжественное празднование совершается 8 сентября, установленное в честь сретения (встречи) Владимирской иконы при перенесении ее из Владимира в Москву. В 1395 году страшный завоеватель хан Тамерлан (Темир-Аксак) достиг пределов рязанских, взял город Елец и, направляясь к Москве, приблизился к берегам Дона. Навстречу ему вышел с войском Великий князь Василий Димитриевич. Он молился святителям Московским и преподобному Сергию о избавлении Отечества и написал митрополиту Московскому, святителю Киприану, чтобы наступивший Успенский пост был посвящен усердным молитвам о помиловании и покаянию. Во Владимир, где находилась прославленная чудотворная икона, было послано духовенство. После литургии и молебна в праздник Успения Пресвятой Богородицы духовенство приняло икону и с крестным ходом понесло ее к Москве. Бесчисленное множество народа по обеим сторонам дороги, стоя на коленях, молило: "Матерь Божия, спаси землю Русскую!" В тот самый час, когда жители Москвы встречали икону на Кучковом поле, Тамерлан дремал в своем шатре. Вдруг он увидел во сне великую гору, с вершины которой к нему шли святители с золотыми жезлами, а над ними в лучезарном сиянии явилась Величавая Жена. Она повелела ему оставить пределы России. Проснувшись в трепете, Тамерлан спросил о значении видения. Знающие ответили, что сияющая Жена есть Матерь Божия, великая Защитница христиан. Тогда Тамерлан дал приказ полкам идти обратно. В память чудесного избавления Русской земли от Тамерлана на Кучковом поле, где была встречена икона, построили Сретенский монастырь, а на 8 сентября было установлено всероссийское празднование в честь сретения Владимирской иконы Пресвятой Богородицы.

В настоящее время Владимирская икона Божией Матери находится в Государственной Третьяковской галерее.

Тропарь Иконе Божией Матери Владимирская

Днесь светло красуется славнейший град Москва,

яко зарю солнечную восприимши, Владычице,

чудотворную Твою икону,

к нейже ныне мы притекающе и молящеся. Тебе взываем сице:

о, пречудная Владычице Богородице!

Молися из Тебе воплощенному Христу Богу нашему,

да избавит град сей

и вся грады и страны христианския невредимы от всех навет вражиих,

и спасет души наша, яко Милосерд

Итак мы постились и просили Бога нашего о сем, и Он услышал нас (1 Езд.8:23)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Еще одна из икон, пользующаяся в России беспримерным почитанием -

Постављена сликаКазанская икона Божией Матери.

Обычно именно этой иконой благословляют молодых к венцу, именно ее вешают у детских кроваток.

Казанская икона – незыблемое напоминание о милости Богородицы к русской земле, о заступничестве Ее за нашу страну в тяжелейшие для России годы и испытания.

Уже на следующий день после взятия Казани войском царя Иоанна Васильевича в 1552 году монаршим повелением заложен был собор во имя Благовещения Пресвятой Богородицы, а спустя год учреждена Казанская епархия и прислан первый казанский владыка, святитель Гурий. Смиренной ревностию, а не силою шло присоединение к Церкви обращаемых в православную веру магометан. Но спустя четверть с лишним века, в 1579 году, страшный пожар опустошил половину казанского кремля с прилегающей к нему частью города. И магометане заговорили, будто это русский Бог немилостив к людям и пожаром показал Свой гнев на них. «Вера Христова, - замечал летописец, - стала притчею и поруганием». Именно тогда и явил Господь милосердие Свое. Девятилетней девочке, стрелецкой дочери Матрёне явилась во сне Богородица и повелела искать на пепелище сгоревшего дома Свою икону. Девочке долго не верили, но вот 8 июля по христианскому летоисчислению, устав от бесплодных хождений по градским властям, мать Матрены сама взяла заступ и нашла на указанном Царицей Небесной месте икону, завернутую в ветхий рукав мужской одежды из вишневого сукна. Лик Пречистой был светел и ясен, словно икона была только что написана.

Образ торжественно перенесли в приходскую церковь Николы Тульского, настоятелем которой был тогда благочестивый иерей, будущий патриарх Гермоген, погибший от рук поляков за свою верность православию и причисленный к лику святых. Будущий святитель и составил первое описание явления Казанской иконы к царю в Москву вместе с точным списком обретенной иконы.

Царь повелел выстроить на месте обретения иконы женский монастырь на сорок инокинь; отроковица Матрена вместе со своей матерью первыми приняли в новой обители пострижение. В 1594 году здесь был заложен для хранения Казанской обширный собор, в обитель делались обильные вклады утварью, образами, ризами; чудотворная была обложена царскими дарами – золотом, драгоценными камнями, жемчугом.

Спустя два века императрица Екатерина II подарила Казанской новую ризу, главным украшением которой стала бриллиантовая корона, снятая с себя земной властительницей ради Царицы Небесной. В 1798 году для Казанской был заложен, а в 1808 году освящен новый обширный собор, разрушенный вместе со всем Богородицким монастырем уже в 1930-х. Но к тому времени иконы здесь уже не было.

Божиим промыслом явление Казанской иконы знаменовало при царе Иоанне Васильевиче начало многовекового продвижения России на восток. Через открытое взятием Казани окно в Азию православие просветило всю Сибирь и дошло, вместе с государством Российских, до берегов Тихого океана. Как будто на всем этом движении лежало особое благословение Пречистой чрез Казанскую Ее икону.

В 1904 году икона была украдена и не найдена до настоящего времени. Остались только списки с чудотворной иконы.

Все время, пока первообраз Казанской красовался в соборе Богородицкого монастыря, России ничто не угрожало с востока. А как только пропала Заступница, страну постигло поражение в Русско-японской войне 1905 года, которая стала одним из первых ударов, за двенадцать последующих лет расшатавших и разрушивших великую империю.

Когда в 1612 году, во время смуты, уповая на Господа и молитвы Его Матери, русские люди взялись спасать Россию, то земская рать несла с собой список с иконы Казанской Богородицы. 4 ноября 1612 года православное воинство вошло в московский Кремль, и этот день также посвящен Казанской иконе (в настоящее время этот день в России является официальным праздником).

Устрашенные ополчением Минина и Пожарского, поляки бежали из Москвы. В первый же воскресный день земская рать и все обитатели столицы совершили торжественный крестный ход на Лобное место с этой Казанской иконой, в чьей чудотворной силе они воочию убедились. Сегодня московский список Казанской иконы затерян где-то в музейных хранилищах.

Третий (по времени обретения) чудотворный образ Казанской, ‑ это образ петербургский. Уже в 1730‑х петербургская Казанская неоднократно совершала многообразные чудеса и стала заветнейшею и любимейшей святынею града святого Петра. С 1737 года она пребывала в храме Рождества Богородицы на Невском проспекте, а к 1811 году на его месте был выстроен новый Казанский собор.

Спустя год разразилась Отечественная война. Когда Александр I назначил главнокомандующим Кутузова, фельдмаршал перед отъездом в действующую армию специально отправился помолиться в Казанский собор перед чудотворной. Народ взывал к полководцу: «Прогони французов!». Богородица не отвергла возложенного на Нее старым солдатом упования, и фельдмаршал вернулся к Ее образу на вечное упокоение в том же Казанском соборе.

А донские казаки, отбив у французов награбленное теми в московских церквах серебро, поднесли его в дар Казанской – в соборе стоял литой из этого серебра иконостас с надписью «Усердное приношение Донского войска». Тут же, у величественной колоннады собора, были воздвигнуты монументы Кутузову и Барклаю. 17 марта 1922 года этот иконостас был разобран, а в конце 1922 года были отобраны и проданы за границу и украшения с самой Казанской иконы.

Чудотворный список Казанской иконы Божией Матери ныне пребывает во Князь‑Владимирском соборе на Петроградской стороне.

Общецерковным почитанием пользуются еще несколько списков Казанской: Богородско-Уфимская, Высочинская, Вышенская, Вязниковская, Каплуновская, Нижнеломовская, Тамбовская, Тобольская, Ярославская; местночтимых же Казанских по русским градам и весям, по приходам и семьям православных христиан такое множество, что и не перечислить.

Как в капле воды отражается все солнце, так и в многочисленных иконах Казанской Богородицы отразился образ Той, чьим заступничеством спасалось и спасается Россия, и никогда не умолкает в нем тропарь Казанской иконе:

Заступница усердная, Мати Господа Вышняго!

За всех молиши Сына Твоего, Христа Бога Нашего, и всем твориши спастися, в державный Твой покров прибегающим. Всех нас заступи, о Госпоже, Царице и владычице, иже в напастех и в скорбех и в болезнех обремененных грехи многими, предстоящих и молящихся Тебе умиленною душою и сокрушенным сердцем пред пречистым Твоим образом со слезами, и невозвратно надежду имущих на Тя, избавления всех зол, всем полезная даруй, и вся спаси, Богородице Дево: Ты бо еси Божественный покров рабом Твоим.

Итак мы постились и просили Бога нашего о сем, и Он услышал нас (1 Езд.8:23)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Особо почитаются в России иконы Матери Божией

Курская Коренная

Постављена слика

Донская

Постављена слика

Троеручица

Постављена слика

Тихвинская

Постављена слика

и много-много других. О каждой хочется рассказать поподробнее, поэтому, если тема покажется интересной, буду выкладывать фото и описания икон в дни их почитания. Как раз с Нового года dada

Итак мы постились и просили Бога нашего о сем, и Он услышал нас (1 Езд.8:23)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Почему так много икон Богородицы?

Разнообразие икон Богородицы поражает воображение. Число почитаемых икон, по подсчетам специалистов, достигает семисот. Откуда взялось такое множество образов и как в них ориентироваться, «НС» объяснила искусствовед Ирина ЯЗЫКОВА, заведующая кафедрой христианской культуры в Библейско-богословском институте Святого апостола Андрея, автор книг о русской иконе.

  Особое покровительство

В истории христианства есть страны и народы, которые ощущали свою тесную связь с Богородицей. В их числе, например, Грузия — по Преданию, эта земля выпала Деве Марии по жребию для проповеди, и Божия Матерь навсегда обещала Грузии свое покровительство. На Афоне Богородица почитается игуменьей Святой горы. В Западной Европе Она именовалась Королевой Польши. А в Средние века Ливония (часть Латвии) называлась «Терра Мариана» — земля Марии.

Но все-таки на Руси Богородицу почитали особо. Одна из первых церквей в Киеве — Десятинная, построенная еще при князе Владимире, была посвящена Богородице (празднику Успения). В XII веке князь Андрей Боголюбский даже ввел в русский церковный календарь новый праздник — Покров Пресвятой Богородицы, официально обозначив тем самым идею покровительства Божией Матери русской земле. За десять веков христианской культуры в России написано множество гимнов Божией Матери и создано потрясающее количество икон, многие из которых прославились как чудотворные, многие были свидетелями и участниками русской истории. Яркий тому пример — Владимирская икона Богородицы, которая сопровождала Россию на протяжении всей ее истории.

Икона на Руси была и моленным образом, и книгой, с помощью которой обучаются основам веры, и святыней, и главным богатством, которое передавали в наследство из поколения в поколение. Обилие икон в русских церквях и домах верующих по сей день удивляет иностранцев. Иконы Богородицы тем более любимы, что Ее образ, близкий народной душе, кажется доступнее, ему открывается сердце, может быть, даже легче, чем Христу.

«И при всей доступности этого образа лучшие иконы содержат глубочайший богословский смысл, — говорит искусствовед Ирина ЯЗЫКОВА, заведующая кафедрой христианской культуры в Библейско-богословском институте Святого апостола Андрея. – Образ Богородицы сам по себе столь глубок, что богородичные иконы оказываются одинаково близки и простой неграмотной женщине, в любви своей к Матери Божией принимающей каждую богородичную икону за самостоятельную личность, и интеллектуалу-богослову, усматривающему даже в самых простых каноничных образах сложный подтекст».

Постављена слика

Согласно восточно-христианской традиции Богородицу принято изображать в вишневом мафории (плате), синей тунике и голубом чепце. На мафории обычно изображаются три золотые звезды -- символ девства «до Рождества, в Рождестве и по Рождестве» и символ Святой Троицы. Во многих иконах фигура Богомладенца закрывает собой одну из звезд, символизируя тем самым Воплощение второй ипостаси Святой Троицы -- Бога Сына. Кайма на мафории - знак Ее прославления. Например, на мафории Богоматери Донской исследователи увидели надпись и расшифровали ее, и в ней действительно прочитывается прославление Богородицы.

http://www.pravmir.ru

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

ЧУДОТВОРНА ИКОНА - БОГОРОДИЦА КАЗАНСКА

Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена". Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној о бали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.

Славна Стаљинградска битка почекла је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву:

"Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!". И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.

Света православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула.

Призива се у помоћ за повратак вида слепим људима.

http://www.spc-innsb...or_kazanska.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Постављена слика

Јединствена икона Казанске Богородице враћена у Русију

Католици Немачке су свечано вратили РПЦ икону Казанске Богородице. Веома поштована икона је у време Великог Отаџбинског рата била однета у Немачку, те се последњих година чувала у једној опатији у Баварији. Предаја иконе је одржана 16. августа у време богослужења у храму, посвећеном икони Богородице Радост свих унесрећених у улици Велика Ординка у Москви.

Без обзира на то што није реч о најстаријој реплици те иконе, већ о икони нађеној тек у 16. веку, за Русију и руско православље је она јединствена и нема вредности. Казанска икона Богородице је једна од најпоштованијих у РПЦ. Према предању, она је била на чудесан начин нађена у Казању 1579. године. Према легенди, управо она је помогла ослободити Москву од пољске интервенције. У складу са црквеним предањем, 1612. године, када су пољски освајачи путем преваре заузели Москву, Патријарх Хермоген је активно позивао народ да брани отаџбину. Онда је народна војска на челу са кнезом Дмитријем Пожарским добила из Казања чудотворну икону Свете Богородице. Добровољци су три дана постили, те су се обратили Господу Исусу и Светој Богородици молитвом о помоћи. Молитва је била услишана – 4. новембра 1612. године руске снаге су ослободиле Москву од пољских освајача. Та је победа свршила са Немирним доба у историји руске државе – интервенцијама, духовно-моралном кризом, низом националних велеиздаја и грађанских конфликата. За успомену о свршетку немирног доба на Црвеном тргу у Москви је 1612. године био ударен темељ Казанској саборној цркви. 1930-х година 20. века је она била срушена. Скоро 300 година пре револуције тај се празник обележавао у Русији као народни.

У време Другог светског рата икону је нашао на рушевинама Мценска Орловске области немачки војник Јозеф Бертрам. Он је однео икону у Немачку и касније предао бенедиктинској опатији близу Минстера (Баварија). Немац је замолио да би она била обавезно враћена РПЦ. Почетком 2008. године је немачка страна испунила духовни тестамент Јозефа Бертрама и упутила писмо патријарху Московском и све Русије Кирилу с молбом да је прими. Почасни настојатељ опатије Минстершварцах отац Фиделис Руперт предао је икону председнику оделења за спољне црквене везе архиепископу Волоколамском Илариону. Враћамо у Русију свету икону Богородице коју је изнео у време рата Јозеф Бертрам, који је дошао у ову земљу као непријатељски војник. Међутим, он је био верник, те је ова икона постала за њега веза између његове вере и вере људи у Русији. Тиме је она постала за бившег војника симбол кајања и примирја, — истакао је католички свештеник. Примајући икону, архиепископ Иларион је истакао да ратови могу бити освајачки, а могу да буду и праведни када народ брани своју земљу од агресора. Поштујемо успомену на наше војнике који су дали свој живот бранећи отаџбину у време Другог светског рата. Међутим, пред лицем Божијим војници, који су гинули са обе стране, испуњавајући своју дужност, били су жртве политичке ситуације тог времена.

Та је икона напаћена. Она није само светиња, већ носилац успомене на људе који су пострадали у то страшно доба – време Другог светског рата.

Знамо да су многи немачки војници и официри у време рата односили уметничке вредности из Русије. Међутим, Јозеф Бертрам као верник, видећи ту икону међу рушевинама, хтео је да је спаси. Да није је однео у Немачку, не зна се шта би јој се десило. Уверен сам да ова икона има духовну вредност не само за Русију, већ и за читав свет. Можда су молитве пред том иконом подстакле сина тог војника да постане монах и посвети свој живот Богу, — закључио је архиепископ Иларион.

Глас Русије

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Чуда Казанске иконе Пресвете Богородице

Заштитница Русије

Аутор: пуковник Стевица С. Карапанџин, Број 1024, Рубрика Историја

До обретења Казанске иконе дошло је у Казану 8. јула 1579. године, након страшног пожара у коме је изгорела половина града. Деветогодишња Матрона видела је у сну Пресвету Богородицу, која јој је саопштила да се икона налази у земљи, на месту где је до избијања пожара био девојчицин родитељски дом.

Наредила јој је да то пренесе архиепископу и градским војводама, како би је они узели из земље. Девојчици нико није веровао, чак ни њена мајка. Након што се чудесно јављање поновило још два пута, сада много страшније, мајка је поверовала у ћеркине речи и решила да сама копа на месту свог изгорелог дома. Девојчица је узевши ашов и копајући на месту где је била пећ у њиховом изгорелом дому, на њену велику радост, спазила нешто замотано у парче сукна. Када су га раширили, видели су икону Пресвете Богородице са Младенцем, какву нико раније није видео. Била је савршено нова, као да је тог момента насликана и сва је сијала. Вест о томе раширила се целим градом и мноштво народа дошло је на место јављања.

ЈАВЉАЊА БЛАГОДАТНЕ МИЛОСТИ БОЖИЈЕ

Пре великог Отаџбинског рата и за време његовог трајања, у Русији је било бројних чудесних знакова и сведочења који су говорили о благодатној милости Божијој.

- На дан празника Владимирске иконе Мајке Божје 1395. године, Тамерлан се повукао из Русије. На исти дан 1812. године, догодила се и знаменита Бородинска битка.

- На празник Рождества Пресвете Богородице 1380. године, одиграла се Куликовска битка.

- На Божић 1812. године, последњи Наполеонов војник напустио је територију Русије.

- Двадесетог априла 1941. године, Немци су празновали рођендан свог фирера, а руски народ је празновао Васкрс.

- Подударање почетка великог Отаџбинског рата са празником Сабора руских светитеља, говори о њиховом небеском заступништву пред Господом за браниоце отачаства.

- Почетак противнапада Црвене армије 6. децембра 1941. код Москве, десио се на дан светог Александра Невског – заштитника земље Русије.

- Интронизација митрополита Сергија у патријарха московског и целе Русије на дан светог Александра Невског указивала је, такође, на покровитељство светитеља новоизабраном патријарху и руском народу.

- Kао што је Кутузов на дан празника Казанске иконе Мајке Божије (22. октобра по Јулијанском или 4. новембра по Грегоријанском календару) однео прву победу над Наполеоном, тако је у Другом светском рату на исти дан ослобођен Кијев – мајка руских градова.

- Блокада Лењинграда била је пробијена на дан празника свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије.

- Васкрс се 1942. године прослављао 5. априла, на дан битке на леду коју је Александар Невски водио са Швеђанима. У тој бици Руси су извојевали победу јер су Швеђани, због тежине својих оклопа, пропадали кроз лед.

- Васкрс се 1945. године прослављао на дан светог великомученика и победоносца Георгија, што је био знак скоре победе над фашистичком Немачком. Вест о победи сјединила се са радошћу Светле седмице.

--------------------------

Тадашњи свештеник храма светог Николаја, у који је икона пренесена, и очевидац свих догађаја био је будући руски патријарх Ермоген. Он је описао обретење иконе, њена чуда и састављач је њене службе. У току преноса иконе ка храму, у поворци су исцељена два слепца – Јосиф и Никита. То је био знак да је она пројављена, ради духовног просвећења и прогледања заслепљених неверјем. Много пута касније она је православној војсци показивала пут победе, ка испуњењу светог дуга пред Богом и отаџбином. Препис иконе послали су цару Ивану Васиљевичу Грозном. Сазнавши за обретење, цар је наредио да се на том месту изгради храм и оснује женски манастир, где је Матрона примивши монашки постриг, као његова игуманија окончала задње дане овоземаљског живота. После смрти мужа ту се, у монашком подвигу, упокојила и њена мајка.

ПОСЛЕДИЦА ГРЕХОВА

Описујући догађаје из 1612. године, једне од најстрашнијих у историји руске државе и народа, аутор наводи да је као последица неверја, грехова и издајства, наступило велико зло и да је Русија тада била пред уништењем. Цела земља је била у пожарима, разарања су била страшна, на све стране су некажњено вршени бројни злочини, пљачке и убиства. Било је то време безвлашћа, када је свако мислио само на себе и своју корист.

Ужас је завладао народом. Чекано је спасење, а њега није било ниоткуда. Највеће понижење наступило је када су лажни Димитрије и Пољаци окупирали Москву вређајући руске светиње, храмове и све што је руско. Ермоген, тада већ патријарх, велики поштовалац Пресвете Богородице и у то време један од малобројних прегалаца за Русију, тврдо се држао својих убеђења и ишао путем спасоносним за државу и руски народ. У августу 1611. године, у тамници, у коју су га затворили Пољаци, написао је посланицу, којом је позвао руски народ у заштиту отаџбине, престонице и православне вере од странаца, коју они желе да униште.

Тада је из разних крајева Русије ка Москви почела да пристиже народна војска, са кнезом Пожарским и Кузмом Мињином на челу. Казански одред је такође кренуо, поневши са собом Казанску икону. Када су Пољацима наклоњени бољари сазнали за намере Мињина и Пожарског, захтевали су од патријарха да их одврати. Он им је одговорио: „На њима нека буде милост Божја и благослов нашег смирења, а на издајнике нека се излије гнев Божји и да буду проклети за сва времена.“ Патријарха Ермогена су тада уморили глађу.

Руска војска је, немајући снага за напад и сачекавши да прође зима, тек 22. октобра 1612. године заузела Кремљ, уз жесток отпор Пољака. Чудотворна Казанска икона се при опсади налазила у најистуренијим редовима војске. Народ је у знак благодарности за избављење од непријатеља направио свечану молебну литију са иконом. Тада је написан тропар, који су певали сви војници и присутни народ. Људи су падали на колена пред чудотворном иконом, чијим посредовањем је Пресвета Богородица даровала победу над Пољацима. Тиме је дошао крај хаосу и великим разарањима у држави.

ПОКРОВ ЦАРИЦЕ НЕБЕСКЕ

Руску земљу са свих страна ограђују чудотворне иконе Мајке Господа. Тихвинска икона чува и благосиља северне пределе, Иверска благосиља јужне крајеве, а Почаевска и Смоленска ограђују руску земљу са запада.

На истоку, Казанска икона сијајући до краја земље зрацима благодати, ограђује и благосиља Русију. У центру сија Владимирска икона Мајке Божје, насликана руком јеванђелисте Луке, на дасци од стола, за којим се догодила Тајна Вечера – прва Евхаристија, означивши почетак спасења човечанства на Крви нашег Господа и почетак новог живота.

ЕПОХА ПЕТРА ПРВОГ

Приповедање аутора о учешћу Казанске иконе у судбини Русије, даље води ка епохи Петра Првог и новом граду на обалама Неве, граду светог Петра – Санкт Петербургу. Мало је црквених пастира у то време подржавало Петра Првог. Свети Митрофан Вороњешки је у томе био један од ретких. Император је имао Божји благослов за многа дела и није се заустављао пред тешкоћама, већ их је просто брисао са пута. Знао је да је оно што ради нужно и корисно за државу и судбину будућих руских поколења.

Када је 1695. године дошао у Вороњеж са циљем да изгради флоту за напад на Азов, свети Митрофан му је много помогао, убеђујући народ у потребу овог дела. Пред битку са Швеђанима, светитељ је императору предсказао победу над непријатељем и изградњу великог града на северу. Тада му је рекао: „Узми Казанску икону Пресвете Богородице и она ће ти помоћи да победиш. Са Њом се нећеш ничега плашити, ничега. Победићеш многе противнике. Основаћеш нову престоницу, велики град у част светог Петра, јер те је Бог благословио за то. Казанска икона ће бити покров града и твог народа. Све док она буде у престоници и пред њом се буду молили православни, непријатељска нога неће у град крочити“.

Даља руска историја сведочи да су се речи светитеља у потпуности обистиниле. Након упокојења светог Митрофана Вороњешког и подизања Санкт Петербурга, по наређењу Петра Првог, препис Казанске иконе је 1710. године донесен из Москве и постављен у центру нове престонице.

ФРАНЦУСКО-РУСКИ РАТ

Током Отаџбинског рата 1812. године, главнокомандујући руске војске генерал Михаил Иларионович Кутузов, често је одлазио у храм и молио се пред Казанском иконом. Мајка Божја ни тада није оставила своја чеда, него је заштитила Русију од инвазије.

Руска војска је 22. октобра – на дан празновања Казанске иконе, однела прву победу у рату. Непријатељ је тада изгубио седам хиљада људи. Тог дана је пао први снег и почеле су хладноће, које су француски војници тешко подносили. Непријатељска армија почела је да се смањује и нестаје.

Казански саборни храм у Санкт Петербургу постао је храм – споменик руске славе у Отаџбинском рату 1812. године. Пред њим су постављене скулптуре војсковођа Михаила Иларионовича Кутузова и Барклаја де Толија. Није случајно велики руски стратег и војник Кутузов, који је руску армију довео до победе, завештао да га сахране у Казанском саборном храму, посвећеном Казанској икони Пресвете Богородице, оној коју је тако поштовао цео свој живот. И сада изнад гробнице војсковође непрекидно гори кандило пред Казанском иконом Мајке Божје.

БЛАГОСЛОВ БЕОГРАДУ

Казанска икона Пресвете Богородице, са благословом патријарха московског и целе Русије Алексеја Другог, донета је у Београд 1. априла 1999. године. Икону су, током бомбардовања од стране НАТО пакта, донели монаси манастира св. Сергејеве лавре, а путовање по Србији започела је од Саборне цркве.

Након Саборне цркве, икона је пренета у некадашњу војну цркву Ружицу на Калемегдану, да би коначно стигла и на плато храма светог Саве, где ју је дочекало више од 3.000 људи. Ради целивања, икона је била изложена у малој цркви светог Саве, а касније тог дана у храму светог Саве служен је и акатист чувеној Казанској икони.

После целивања, икона наставља своје путовање до цркве Александра Невског, Богословског факултета, а литија је прешла и Панчевачки мост. Икона је потом однета и на врх Београђанке, одакле је благосиљана српска престоница, а после три дана враћена је у цркву светог Саве. Иако су постојале жеље да се са иконом оде и на Косово и Метохију, патријарх српски господин Павле није дао благослов за то.

На врачарском платоу служен је молебан за спас српског народа уз помоћ Мајке Божје, а Казанска икона Пресвете Богородице, уз икону Пресвете Богородице Тројеручице, још један је поклон Српској православној цркви, који је по обиласку Србије нашао свој нови дом у цркви светог Саве на Врачару.

ИЗВОР СВЕТЕ ВОДЕ

У фебруару 1917. године, на дан уочи абдикације императора Николаја Другог и краја самодржавља у Русији, Московском саборном храму, у Коломенском, подигнутом у част Казанске иконе, јавила се икона Мајке Божје названа Државна. И сада на месту јављања постоји извор са светом водом и до њега други извор светог великомученика Георгија. То је био јасан знак да, ни у тим страшним данима рушења државе која је влашћу царева – самодржаца опстајала вековима, када су се бездани греха отворили у људима, када је све рушено у пламену страшног братоубилачког рата и понижење свега светог и људског достигло последње границе, Мајка Божја није оставила Русију, већ је била са руским народом. Целом свету је показала да је од тада она државна управитељица Русије и да држи судбину државе и руског народа у својим рукама. Каква год да буде власт на земљи то неће бити толико важно, јер је од фебруара 1917. године цела Русија под заштитом Пресвете Богородице. Каква је то потресна чињеница била и важно знамење?! Која су још сведочанства била потребна? Аутор наглашава да се у том догађају крије и одговор на питање шта уствари означава Дивјејево, детаљно описујући његов значај у последњим временима. Да су тих година схватили шта значи знамење – јављање Државне иконе, колико страшних дела не би било учињено.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

У књизи затим следи опис догађаја из Другог светског рата, у коме је Хитлер имао за циљ уништење свете Русије, њеног народа и брисање са лица земље свега што је руско. Тада се десило нешто од изузетног значаја за судбину Русије и целог света. Била је зима 1941. године. Немци су наступали ка Москви. Земља је била на ивици катастрофе. Тих дана нико није веровао у победу и сви су видели само смрт. Свуда су владали паника, страх и очајање.

Промислом Божјим изабран је пријатељ и молитвеник за Русију из једне братске цркве – митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је решио да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије на који начин је могуће помоћи Русији. Спустио се у катакомбу, где није допирао ниједан звук са земље и где није било ничега, осим иконе Мајке Божје са кандилом. Након тродневног бдења јавила му се у огњеном стубу сама Пресвета Богородица и објавила му да је он изабран да пренесе опредељење Божје за државу и руски народ. Ако све то што је објављено не буде испуњено, Русија ће пропасти.

„Морају се у целој земљи отворити храмови, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из логора и почети са богослужењима. У току је припрема за предају Лењинграда, а он се не сме предати. Нека се изнесе, рекла је Она, чудотворна Казанска икона и у литији пронесе око града. Тада ни један непријатељски војник неће ступити на његово тло, јер је то изабрани град. Пред Казанском иконом мора се и у Москви служити молебан. Затим икону треба однети у Стаљинград, који се такође не сме предати непријатељу. Икона се мора носити са војском све до граница Русије. Када се рат заврши митрополит Илија треба да отпутује у Русију и исприча на који начин је она спасена.“

Владика је успоставио везу са представницима Руске цркве и са совјетском владом и пренео им све што му је наложено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми које је митрополит Илија слао у Москву. Не видећи било какву могућност да се ситуација поправи, Стаљин је одлучио да испуни оно што је пренео митрополит Илија.

Све се десило онако како је и проречено. Из Владимирског храма изнели су Казанску икону Пресвете Богородице и обишли Лењинград у литији. Град је спасен. Многима је и дан-данас остало непознато како се он одржао, када му практично није било помоћи. До сада су многи истраживачи Великог отаџбинског рата узалудно тражили одговор на питање: „Зашто Немци у јесен 1941. године нису заузели Лењинград, када су већ били на његовој периферији?“ Народно предање каже да то није било могуће, јер су наишли на непремостиву препреку, на круг који је по карти прстом нацртао митрополит лењинградски Алексеј, а затим облетео по том кругу авионом, покропивши га светом водом. Када су дошли до те линије, немачки тенкови су стали као да су се укопали. Иако им је пут био скоро потпуно отворен, ни метар више нису могли да се помере напред. Опет су се потврдиле речи светитеља Митрофана Вороњешког које је изрекао Петру Првом, да је град светог апостола Петра изабран од саме Пресвете Богородице и док је Казанске иконе и молитвеника у њему, непријатељска нога неће у град крочити.

После Лењинграда, Казанска икона почела је свој поход по Русији. И немачки пораз код Москве био је велико чудо, пројављено молитвама и заступништвом Мајке Божје, чија Тихвинска икона је такође пронесена авионом око Москве. Немци су у паници бежали гоњени страхом. По путу је била бачена техника и нико од немачких и совјетских генерала није могао да схвати како и због чега се то десило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није спречавало Немце да уђу у Москву.

СЛУЧАЈ АЛФРЕДА КРАСУЦКОГ

У току припреме овог текста, у Бечу је преминуо Алфред Красуцки, бивши немачки војник и стаљинградски ветеран. Његова удовица каже да је рођен у Бечу и да потиче из римокатоличке породице, која се није одликовала неком нарочитом побожношћу. У време извођења операције руских снага „Уран“, након које се у „стаљинградском прстену“ нашла безмало цела немачка 6. Армија на челу са командантом фелдмаршалом фон Паулусом, Красуцки је успео да дезертира и дође до родног краја. Све време рата скривао се у околини Беча. До краја живота био је велики поштовалац Пресвете Богородице. За свој педесети рођендан тражио да му на платну извезу Њен лик да би му, како је рекао, „душа нашла мир“. Нажалост, супруга никад није сазнала разлоге Алфредових изјава да пред Казанском иконом треба да клекне сваки човек на свету, јер је приликом одласка са овог света, са собом однео оно што је доживео у Стаљинграду.

МАЛА ЗЕМЉА

Затим су Казанску икону пренели у Стаљинград где су пред њом вршени непрекидни молебани и панихиде. Налазила се у средини руске војске, на десној обали Волге и колико год да су напора улагали, Немци нису могли да пређу реку. Било је тренутака када су браниоци држали само мали педаљ десне обале, али нападач није успео да их потисне, јер је на том месту била Казанска икона (то место се сада зове „Мала земља“). Икону су носили на делове фронта где је ситуација била најкритичнија и на местима где су вршене припреме за напад. Свештеници су служили молебане и војнике кропили светом водом. Са каквим су само умиљењем и радошћу сви то прихватали. Целом свету постала је позната „Павловљева кућа“ благодарећи подвигу старијег водника Јакова Павлова. Он је предводио јуришну групу, која је у почетку битке избацила Немце из куће, а затим, претворивши је у неосвојиву тврђаву, држала је неколико месеци све до ликвидације стаљинградског „котла“. Ратници са стаљинградског фронта говорили су да је Павлов, иначе син свештеника, пре армије био монах. Благослов Господњи му је и помогао да опстане.

У то време у немачким рукама налазио се знатан део града (80%), усред чијих рушевина је од свих здања, једини потпуно неоштећен остао храм подигнут у част Казанске иконе Мајке Божје. Легендарни командант одбране Стаљинграда, генерал Василиј Иванович Чујков, често је ту долазио, ћутећи стајао и палећи свеће пред светим иконама, молио се за спасење града.

Током херојске борбе за одбрану града, 62. Армија генерала Чујкова нашла се расечена на три дела. У најкритичнијем тренутку битке, 11. новембра 1942. године, док су се фашисти спремали за одлучујући напад, борци једног од одсечених делова прослављене Армије, видели су на јесењем и ноћном стаљинградском небу нешто, што је одагнало њихов страх. У Државном архиву Руске федерације и данас постоји документ – извештај опуномоћеника Савета СССР-а за послове Руске православне цркве Ходченка, који је он упутио председнику Савета Карпову. Нажалост, извештају се не наводи шта су Руси конкретно видели, већ се само спомиње Знамење „које је указивало на спасење града, Армије и скору победу совјетских снага“. Може се претпоставити да су виђење на небу и присуство Казанске иконе Мајке Божје у међусобној вези. Одмах након тога, тај део 62. Армије извучен је из Стаљинграда и предислоциран у Украјину. Ипак, постоји на десетине сведочанстава о томе шта су Руси видели. Тако су официру за везу Ивану Иљичу Голубјову, приликом преласка са леве на десну обале Волге ради преноса поште, војници рекли: „Иљичу, шта сте пропустили. Ми смо Мајку Божију видели на небу“. Супруга генерала, касније маршала Чујкова, причала је да је он видео на небу Казанску икону Пресвете Богородице. Познато је да је након тога Василиј Иванович Чујков, отворено и редовно почео да одлази на богослужења.

УДЕЛИ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Швец у тексту подсећа шта о уделима Пресвете Богородице каже црквено предање. Апостоли, који су се скупили у Јерусалиму, жребом су одлучили коме и у који крај ваља ићи, ради проповедања. Пресвета Богородица је учествовала, такође, у том догађају и била призвана промислом Божјим за служење на Светој гори атонској. То је било прво место (удео) под Њеним покровитељством. Даље се каже да је други удео Мајке Божје била Иверија (Грузија) или Георгија, како су је у старини називали Грузини, јер су као небеског покровитеља и заштитника земље празновали светог великомученика и победоносца Георгија. Пресвета Богородица је за просвећење земље изабрала свету Нину, сродницу светог великомученика Георгија, која је у Грузију дошла 319. године и у току које је цар Грузијски необично брзо, са целим народом примио свето Крштење. Трећи удео Мајке Божје је Кијев, мајка руских градова. Ту је крст подигао свети апостол Андреј првозвани и прорекао да ће једном у том крају настати велика земља и велики народ, који ће бити ослонац вере и наде хришћана целог света. Кијев је срце и љубав Русије. Ту је настала и узрастала света Русија. Готово трећина моштију свих канонизованих светитеља у Руској православној цркви, чува се у Кијевско – Печерској Лаври. У Кијеву је благослов за монашки подвиг примио и свети Серафим Саровски, зачетник зидања четвртог удела Пресвете Богородице – манастира Дивјејево, места од изузетне важности за судбину Русије и целог света.

У то време је у Русији било отворено 20.000 храмова Руске православне цркве. Цела Русија се тада молила. Молио се чак и Стаљин, о чему такође постоје сведочанства. Борис Шапошњиков, царски генерал, није скривао своја религиозна убеђења. Сате и сате проводио је у разговорима са Стаљином и сви његови предлози (међу многобројним и онај о облачењу руске војске у старе униформе са царским еполетама) били су усвојени.

Александар Василевски, који је на предлогу Бориса Шапошњикова постављен за начелника Генералштаба, био је свештеников син, а његов отац је тада био још жив. Црква је благословила Велики отаџбински рат руског народа и тај благослов је био утврђен на небу. Од Престола Свевишњег разгорео се дух Русије...! Колико се само високих официра, о војницима да и не говоримо, сатима молило пре бојева. Многи команданти, па и сам маршал Георгиј Константинович Жуков, говорили су пред битку: „С Богом!“ Један официр који је за време борбених летова одржавао везу са пилотима, говорио је како је често у слушалицама могао да чује да пилоти запаљених авиона вичу: „Господе! Прими с миром дух мој....”.

Вратило се време славне прошлости Русије. Какви су тада молитвеници били на руској земљи! Мајка Божја је њиховим молитвама прогонила непријатеље, уносећи ужас у њих.

ЈУРИШ НА КЕНИНГСБЕРГ

Приче о чудесним случајевима Казанске иконе у Великом отаџбинском рату могле су да се чују од многих ратника са фронта, чак и од неверујућих. Наводимо једно такво сведочанство. Било је то у време јуриша на Кенингсберг 1944. године. Ево шта говори официр који је у бици за тај град тврђаву, био у самом средишту догађаја:

„Наша војска је била пред поразом, а Немци све надмоћнији. Губици су били огромни, исход неизвестан. Одједном видимо да је дошао командант фронта са много официра и са њима свештеници са иконом. Многи су почели да збијају шале: „Ево довели су попове, сада ће нам они помоћи...“ Но, командант је енергично пресекао све шале наредивши да се сви построје и скину капе. Свештеници су одслужили молебан и носећи икону пошли према првој борбеној линији. Ми смо са неверицом посматрали: куда иду потпуно усправљени? Све ће их побити! Са немачке стране је била страховита паљба, прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. Одједном је паљба са немачке стране престала, као пресечена. Тада је дат сигнал и наша војска је са копна и са мора отпочела општи јуриш на Кенингсберг.

Десило се нешто невероватно. На хиљаде Немаца је гинуло и на хиљаде их се предавало. Заробљеници су после у један глас говорили да се пред сам руски јуриш „на небу појавила Мадона“ (тако они зову Богородицу), која је била видљива свој немачкој армији и код које је потпуно отказало сво оружје. Нису могли да испале ни један метак. Тада је Руска војска, савладавши препреке и наневши непријатељу велике губитке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неосвојив. У време Богородичиног јављања, Немци су падали на колена и заиста су тада многи међу њима схватили о чему се ради и ко помаже Русима“.

Стаљин је после рата испунио дату реч и у октобру 1947. године, позвао митрополита Илију у Русију. Бојао се да не испуни налоге Пресвете Богородице, зато што су се остварила сва пророчанства предана преко владике Ливана. У Москви су га дочекали уз највише почасти. Приликом његове посете Лењинграду, улице око Владимирског саборног храма биле су закрчене народом. Митрополиту Илији су поклонили икону, крст и панагију украшену драгим камењем из свих делова земље, чиме је симболично цела Русија учествовала у поклону. Стаљин је лично организовао израду панагије и крста ангажујући најискусније јувелире у држави. Када је митрополит Илија изашао из Владимирског саборног храма, из 200.000 грла заорио се тропар „Заступнице усрдна...''.

Данас се чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице чува у Владимирској цркви у Санкт Петербургу и представља знамење благодатног покрова Царице Небеске.

Казански саборни храм у Санкт Петербургу постао је храм – споменик руске славе у Отаџбинском рату 1812. године. Пред њим су постављене скулптуре војсковођа Михаила Иларионовича Кутузова и Барклаја де Толија. Није случајно велики руски стратег и војник Кутузов, који је руску армију довео до победе, завештао да га сахране у Казанском саборном храму, посвећеном Казанској икони Пресвете Богородице, оној коју је тако поштовао цео свој живот. И сада изнад гробнице војсковође непрекидно гори кандило пред Казанском иконом Мајке Божје.

БЛАГОСЛОВ БЕОГРАДУ

Казанска икона Пресвете Богородице, са благословом патријарха московског и целе Русије Алексеја Другог, донета је у Београд 1. априла 1999. године. Икону су, током бомбардовања од стране НАТО пакта, донели монаси манастира св. Сергејеве лавре, а путовање по Србији започела је од Саборне цркве.

Након Саборне цркве, икона је пренета у некадашњу војну цркву Ружицу на Калемегдану, да би коначно стигла и на плато храма светог Саве, где ју је дочекало више од 3.000 људи. Ради целивања, икона је била изложена у малој цркви светог Саве, а касније тог дана у храму светог Саве служен је и акатист чувеној Казанској икони.

После целивања, икона наставља своје путовање до цркве Александра Невског, Богословског факултета, а литија је прешла и Панчевачки мост. Икона је потом однета и на врх Београђанке, одакле је благосиљана српска престоница, а после три дана враћена је у цркву светог Саве. Иако су постојале жеље да се са иконом оде и на Косово и Метохију, патријарх српски господин Павле није дао благослов за то.

На врачарском платоу служен је молебан за спас српског народа уз помоћ Мајке Божје, а Казанска икона Пресвете Богородице, уз икону Пресвете Богородице Тројеручице, још један је поклон Српској православној цркви, који је по обиласку Србије нашао свој нови дом у цркви светог Саве на Врачару.

ИЗВОР СВЕТЕ ВОДЕ

У фебруару 1917. године, на дан уочи абдикације императора Николаја Другог и краја самодржавља у Русији, Московском саборном храму, у Коломенском, подигнутом у част Казанске иконе, јавила се икона Мајке Божје названа Државна. И сада на месту јављања постоји извор са светом водом и до њега други извор светог великомученика Георгија. То је био јасан знак да, ни у тим страшним данима рушења државе која је влашћу царева – самодржаца опстајала вековима, када су се бездани греха отворили у људима, када је све рушено у пламену страшног братоубилачког рата и понижење свега светог и људског достигло последње границе, Мајка Божја није оставила Русију, већ је била са руским народом. Целом свету је показала да је од тада она државна управитељица Русије и да држи судбину државе и руског народа у својим рукама. Каква год да буде власт на земљи то неће бити толико важно, јер је од фебруара 1917. године цела Русија под заштитом Пресвете Богородице. Каква је то потресна чињеница била и важно знамење?! Која су још сведочанства била потребна? Аутор наглашава да се у том догађају крије и одговор на питање шта уствари означава Дивјејево, детаљно описујући његов значај у последњим временима. Да су тих година схватили шта значи знамење – јављање Државне иконе, колико страшних дела не би било учињено.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1024/tekst/zastitnica-rusije/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

У књизи затим следи опис догађаја из Другог светског рата, у коме је Хитлер имао за циљ уништење свете Русије, њеног народа и брисање са лица земље свега што је руско. Тада се десило нешто од изузетног значаја за судбину Русије и целог света. Била је зима 1941. године. Немци су наступали ка Москви. Земља је била на ивици катастрофе. Тих дана нико није веровао у победу и сви су видели само смрт. Свуда су владали паника, страх и очајање.

Промислом Божјим изабран је пријатељ и молитвеник за Русију из једне братске цркве – митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је решио да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије на који начин је могуће помоћи Русији. Спустио се у катакомбу, где није допирао ниједан звук са земље и где није било ничега, осим иконе Мајке Божје са кандилом. Након тродневног бдења јавила му се у огњеном стубу сама Пресвета Богородица и објавила му да је он изабран да пренесе опредељење Божје за државу и руски народ. Ако све то што је објављено не буде испуњено, Русија ће пропасти.

„Морају се у целој земљи отворити храмови, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из логора и почети са богослужењима. У току је припрема за предају Лењинграда, а он се не сме предати. Нека се изнесе, рекла је Она, чудотворна Казанска икона и у литији пронесе око града. Тада ни један непријатељски војник неће ступити на његово тло, јер је то изабрани град. Пред Казанском иконом мора се и у Москви служити молебан. Затим икону треба однети у Стаљинград, који се такође не сме предати непријатељу. Икона се мора носити са војском све до граница Русије. Када се рат заврши митрополит Илија треба да отпутује у Русију и исприча на који начин је она спасена.“

Владика је успоставио везу са представницима Руске цркве и са совјетском владом и пренео им све што му је наложено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми које је митрополит Илија слао у Москву. Не видећи било какву могућност да се ситуација поправи, Стаљин је одлучио да испуни оно што је пренео митрополит Илија.

Све се десило онако како је и проречено. Из Владимирског храма изнели су Казанску икону Пресвете Богородице и обишли Лењинград у литији. Град је спасен. Многима је и дан-данас остало непознато како се он одржао, када му практично није било помоћи. До сада су многи истраживачи Великог отаџбинског рата узалудно тражили одговор на питање: „Зашто Немци у јесен 1941. године нису заузели Лењинград, када су већ били на његовој периферији?“ Народно предање каже да то није било могуће, јер су наишли на непремостиву препреку, на круг који је по карти прстом нацртао митрополит лењинградски Алексеј, а затим облетео по том кругу авионом, покропивши га светом водом. Када су дошли до те линије, немачки тенкови су стали као да су се укопали. Иако им је пут био скоро потпуно отворен, ни метар више нису могли да се помере напред. Опет су се потврдиле речи светитеља Митрофана Вороњешког које је изрекао Петру Првом, да је град светог апостола Петра изабран од саме Пресвете Богородице и док је Казанске иконе и молитвеника у њему, непријатељска нога неће у град крочити.

После Лењинграда, Казанска икона почела је свој поход по Русији. И немачки пораз код Москве био је велико чудо, пројављено молитвама и заступништвом Мајке Божје, чија Тихвинска икона је такође пронесена авионом око Москве. Немци су у паници бежали гоњени страхом. По путу је била бачена техника и нико од немачких и совјетских генерала није могао да схвати како и због чега се то десило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није спречавало Немце да уђу у Москву.

СЛУЧАЈ АЛФРЕДА КРАСУЦКОГ

У току припреме овог текста, у Бечу је преминуо Алфред Красуцки, бивши немачки војник и стаљинградски ветеран. Његова удовица каже да је рођен у Бечу и да потиче из римокатоличке породице, која се није одликовала неком нарочитом побожношћу. У време извођења операције руских снага „Уран“, након које се у „стаљинградском прстену“ нашла безмало цела немачка 6. Армија на челу са командантом фелдмаршалом фон Паулусом, Красуцки је успео да дезертира и дође до родног краја. Све време рата скривао се у околини Беча. До краја живота био је велики поштовалац Пресвете Богородице. За свој педесети рођендан тражио да му на платну извезу Њен лик да би му, како је рекао, „душа нашла мир“. Нажалост, супруга никад није сазнала разлоге Алфредових изјава да пред Казанском иконом треба да клекне сваки човек на свету, јер је приликом одласка са овог света, са собом однео оно што је доживео у Стаљинграду.

МАЛА ЗЕМЉА

Затим су Казанску икону пренели у Стаљинград где су пред њом вршени непрекидни молебани и панихиде. Налазила се у средини руске војске, на десној обали Волге и колико год да су напора улагали, Немци нису могли да пређу реку. Било је тренутака када су браниоци држали само мали педаљ десне обале, али нападач није успео да их потисне, јер је на том месту била Казанска икона (то место се сада зове „Мала земља“). Икону су носили на делове фронта где је ситуација била најкритичнија и на местима где су вршене припреме за напад. Свештеници су служили молебане и војнике кропили светом водом. Са каквим су само умиљењем и радошћу сви то прихватали. Целом свету постала је позната „Павловљева кућа“ благодарећи подвигу старијег водника Јакова Павлова. Он је предводио јуришну групу, која је у почетку битке избацила Немце из куће, а затим, претворивши је у неосвојиву тврђаву, држала је неколико месеци све до ликвидације стаљинградског „котла“. Ратници са стаљинградског фронта говорили су да је Павлов, иначе син свештеника, пре армије био монах. Благослов Господњи му је и помогао да опстане.

У то време у немачким рукама налазио се знатан део града (80%), усред чијих рушевина је од свих здања, једини потпуно неоштећен остао храм подигнут у част Казанске иконе Мајке Божје. Легендарни командант одбране Стаљинграда, генерал Василиј Иванович Чујков, често је ту долазио, ћутећи стајао и палећи свеће пред светим иконама, молио се за спасење града.

Током херојске борбе за одбрану града, 62. Армија генерала Чујкова нашла се расечена на три дела. У најкритичнијем тренутку битке, 11. новембра 1942. године, док су се фашисти спремали за одлучујући напад, борци једног од одсечених делова прослављене Армије, видели су на јесењем и ноћном стаљинградском небу нешто, што је одагнало њихов страх. У Државном архиву Руске федерације и данас постоји документ – извештај опуномоћеника Савета СССР-а за послове Руске православне цркве Ходченка, који је он упутио председнику Савета Карпову. Нажалост, извештају се не наводи шта су Руси конкретно видели, већ се само спомиње Знамење „које је указивало на спасење града, Армије и скору победу совјетских снага“. Може се претпоставити да су виђење на небу и присуство Казанске иконе Мајке Божје у међусобној вези. Одмах након тога, тај део 62. Армије извучен је из Стаљинграда и предислоциран у Украјину. Ипак, постоји на десетине сведочанстава о томе шта су Руси видели. Тако су официру за везу Ивану Иљичу Голубјову, приликом преласка са леве на десну обале Волге ради преноса поште, војници рекли: „Иљичу, шта сте пропустили. Ми смо Мајку Божију видели на небу“. Супруга генерала, касније маршала Чујкова, причала је да је он видео на небу Казанску икону Пресвете Богородице. Познато је да је након тога Василиј Иванович Чујков, отворено и редовно почео да одлази на богослужења.

УДЕЛИ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Швец у тексту подсећа шта о уделима Пресвете Богородице каже црквено предање. Апостоли, који су се скупили у Јерусалиму, жребом су одлучили коме и у који крај ваља ићи, ради проповедања. Пресвета Богородица је учествовала, такође, у том догађају и била призвана промислом Божјим за служење на Светој гори атонској. То је било прво место (удео) под Њеним покровитељством. Даље се каже да је други удео Мајке Божје била Иверија (Грузија) или Георгија, како су је у старини називали Грузини, јер су као небеског покровитеља и заштитника земље празновали светог великомученика и победоносца Георгија. Пресвета Богородица је за просвећење земље изабрала свету Нину, сродницу светог великомученика Георгија, која је у Грузију дошла 319. године и у току које је цар Грузијски необично брзо, са целим народом примио свето Крштење. Трећи удео Мајке Божје је Кијев, мајка руских градова. Ту је крст подигао свети апостол Андреј првозвани и прорекао да ће једном у том крају настати велика земља и велики народ, који ће бити ослонац вере и наде хришћана целог света. Кијев је срце и љубав Русије. Ту је настала и узрастала света Русија. Готово трећина моштију свих канонизованих светитеља у Руској православној цркви, чува се у Кијевско – Печерској Лаври. У Кијеву је благослов за монашки подвиг примио и свети Серафим Саровски, зачетник зидања четвртог удела Пресвете Богородице – манастира Дивјејево, места од изузетне важности за судбину Русије и целог света.

У то време је у Русији било отворено 20.000 храмова Руске православне цркве. Цела Русија се тада молила. Молио се чак и Стаљин, о чему такође постоје сведочанства. Борис Шапошњиков, царски генерал, није скривао своја религиозна убеђења. Сате и сате проводио је у разговорима са Стаљином и сви његови предлози (међу многобројним и онај о облачењу руске војске у старе униформе са царским еполетама) били су усвојени.

Александар Василевски, који је на предлогу Бориса Шапошњикова постављен за начелника Генералштаба, био је свештеников син, а његов отац је тада био још жив. Црква је благословила Велики отаџбински рат руског народа и тај благослов је био утврђен на небу. Од Престола Свевишњег разгорео се дух Русије...! Колико се само високих официра, о војницима да и не говоримо, сатима молило пре бојева. Многи команданти, па и сам маршал Георгиј Константинович Жуков, говорили су пред битку: „С Богом!“ Један официр који је за време борбених летова одржавао везу са пилотима, говорио је како је често у слушалицама могао да чује да пилоти запаљених авиона вичу: „Господе! Прими с миром дух мој....”.

Вратило се време славне прошлости Русије. Какви су тада молитвеници били на руској земљи! Мајка Божја је њиховим молитвама прогонила непријатеље, уносећи ужас у њих.

ЈУРИШ НА КЕНИНГСБЕРГ

Приче о чудесним случајевима Казанске иконе у Великом отаџбинском рату могле су да се чују од многих ратника са фронта, чак и од неверујућих. Наводимо једно такво сведочанство. Било је то у време јуриша на Кенингсберг 1944. године. Ево шта говори официр који је у бици за тај град тврђаву, био у самом средишту догађаја:

„Наша војска је била пред поразом, а Немци све надмоћнији. Губици су били огромни, исход неизвестан. Одједном видимо да је дошао командант фронта са много официра и са њима свештеници са иконом. Многи су почели да збијају шале: „Ево довели су попове, сада ће нам они помоћи...“ Но, командант је енергично пресекао све шале наредивши да се сви построје и скину капе. Свештеници су одслужили молебан и носећи икону пошли према првој борбеној линији. Ми смо са неверицом посматрали: куда иду потпуно усправљени? Све ће их побити! Са немачке стране је била страховита паљба, прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. Одједном је паљба са немачке стране престала, као пресечена. Тада је дат сигнал и наша војска је са копна и са мора отпочела општи јуриш на Кенингсберг.

Десило се нешто невероватно. На хиљаде Немаца је гинуло и на хиљаде их се предавало. Заробљеници су после у један глас говорили да се пред сам руски јуриш „на небу појавила Мадона“ (тако они зову Богородицу), која је била видљива свој немачкој армији и код које је потпуно отказало сво оружје. Нису могли да испале ни један метак. Тада је Руска војска, савладавши препреке и наневши непријатељу велике губитке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неосвојив. У време Богородичиног јављања, Немци су падали на колена и заиста су тада многи међу њима схватили о чему се ради и ко помаже Русима“.

Стаљин је после рата испунио дату реч и у октобру 1947. године, позвао митрополита Илију у Русију. Бојао се да не испуни налоге Пресвете Богородице, зато што су се остварила сва пророчанства предана преко владике Ливана. У Москви су га дочекали уз највише почасти. Приликом његове посете Лењинграду, улице око Владимирског саборног храма биле су закрчене народом. Митрополиту Илији су поклонили икону, крст и панагију украшену драгим камењем из свих делова земље, чиме је симболично цела Русија учествовала у поклону. Стаљин је лично организовао израду панагије и крста ангажујући најискусније јувелире у држави. Када је митрополит Илија изашао из Владимирског саборног храма, из 200.000 грла заорио се тропар „Заступнице усрдна...''.

Данас се чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице чува у Владимирској цркви у Санкт Петербургу и представља знамење благодатног покрова Царице Небеске.

Казански саборни храм у Санкт Петербургу постао је храм – споменик руске славе у Отаџбинском рату 1812. године. Пред њим су постављене скулптуре војсковођа Михаила Иларионовича Кутузова и Барклаја де Толија. Није случајно велики руски стратег и војник Кутузов, који је руску армију довео до победе, завештао да га сахране у Казанском саборном храму, посвећеном Казанској икони Пресвете Богородице, оној коју је тако поштовао цео свој живот. И сада изнад гробнице војсковође непрекидно гори кандило пред Казанском иконом Мајке Божје.

БЛАГОСЛОВ БЕОГРАДУ

Казанска икона Пресвете Богородице, са благословом патријарха московског и целе Русије Алексеја Другог, донета је у Београд 1. априла 1999. године. Икону су, током бомбардовања од стране НАТО пакта, донели монаси манастира св. Сергејеве лавре, а путовање по Србији започела је од Саборне цркве.

Након Саборне цркве, икона је пренета у некадашњу војну цркву Ружицу на Калемегдану, да би коначно стигла и на плато храма светог Саве, где ју је дочекало више од 3.000 људи. Ради целивања, икона је била изложена у малој цркви светог Саве, а касније тог дана у храму светог Саве служен је и акатист чувеној Казанској икони.

После целивања, икона наставља своје путовање до цркве Александра Невског, Богословског факултета, а литија је прешла и Панчевачки мост. Икона је потом однета и на врх Београђанке, одакле је благосиљана српска престоница, а после три дана враћена је у цркву светог Саве. Иако су постојале жеље да се са иконом оде и на Косово и Метохију, патријарх српски господин Павле није дао благослов за то.

На врачарском платоу служен је молебан за спас српског народа уз помоћ Мајке Божје, а Казанска икона Пресвете Богородице, уз икону Пресвете Богородице Тројеручице, још један је поклон Српској православној цркви, који је по обиласку Србије нашао свој нови дом у цркви светог Саве на Врачару.

ИЗВОР СВЕТЕ ВОДЕ

У фебруару 1917. године, на дан уочи абдикације императора Николаја Другог и краја самодржавља у Русији, Московском саборном храму, у Коломенском, подигнутом у част Казанске иконе, јавила се икона Мајке Божје названа Државна. И сада на месту јављања постоји извор са светом водом и до њега други извор светог великомученика Георгија. То је био јасан знак да, ни у тим страшним данима рушења државе која је влашћу царева – самодржаца опстајала вековима, када су се бездани греха отворили у људима, када је све рушено у пламену страшног братоубилачког рата и понижење свега светог и људског достигло последње границе, Мајка Божја није оставила Русију, већ је била са руским народом. Целом свету је показала да је од тада она државна управитељица Русије и да држи судбину државе и руског народа у својим рукама. Каква год да буде власт на земљи то неће бити толико важно, јер је од фебруара 1917. године цела Русија под заштитом Пресвете Богородице. Каква је то потресна чињеница била и важно знамење?! Која су још сведочанства била потребна? Аутор наглашава да се у том догађају крије и одговор на питање шта уствари означава Дивјејево, детаљно описујући његов значај у последњим временима. Да су тих година схватили шта значи знамење – јављање Државне иконе, колико страшних дела не би било учињено.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

У књизи затим следи опис догађаја из Другог светског рата, у коме је Хитлер имао за циљ уништење свете Русије, њеног народа и брисање са лица земље свега што је руско. Тада се десило нешто од изузетног значаја за судбину Русије и целог света. Била је зима 1941. године. Немци су наступали ка Москви. Земља је била на ивици катастрофе. Тих дана нико није веровао у победу и сви су видели само смрт. Свуда су владали паника, страх и очајање.

Промислом Божјим изабран је пријатељ и молитвеник за Русију из једне братске цркве – митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је решио да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије на који начин је могуће помоћи Русији. Спустио се у катакомбу, где није допирао ниједан звук са земље и где није било ничега, осим иконе Мајке Божје са кандилом. Након тродневног бдења јавила му се у огњеном стубу сама Пресвета Богородица и објавила му да је он изабран да пренесе опредељење Божје за државу и руски народ. Ако све то што је објављено не буде испуњено, Русија ће пропасти.

„Морају се у целој земљи отворити храмови, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из логора и почети са богослужењима. У току је припрема за предају Лењинграда, а он се не сме предати. Нека се изнесе, рекла је Она, чудотворна Казанска икона и у литији пронесе око града. Тада ни један непријатељски војник неће ступити на његово тло, јер је то изабрани град. Пред Казанском иконом мора се и у Москви служити молебан. Затим икону треба однети у Стаљинград, који се такође не сме предати непријатељу. Икона се мора носити са војском све до граница Русије. Када се рат заврши митрополит Илија треба да отпутује у Русију и исприча на који начин је она спасена.“

Владика је успоставио везу са представницима Руске цркве и са совјетском владом и пренео им све што му је наложено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми које је митрополит Илија слао у Москву. Не видећи било какву могућност да се ситуација поправи, Стаљин је одлучио да испуни оно што је пренео митрополит Илија.

Све се десило онако како је и проречено. Из Владимирског храма изнели су Казанску икону Пресвете Богородице и обишли Лењинград у литији. Град је спасен. Многима је и дан-данас остало непознато како се он одржао, када му практично није било помоћи. До сада су многи истраживачи Великог отаџбинског рата узалудно тражили одговор на питање: „Зашто Немци у јесен 1941. године нису заузели Лењинград, када су већ били на његовој периферији?“ Народно предање каже да то није било могуће, јер су наишли на непремостиву препреку, на круг који је по карти прстом нацртао митрополит лењинградски Алексеј, а затим облетео по том кругу авионом, покропивши га светом водом. Када су дошли до те линије, немачки тенкови су стали као да су се укопали. Иако им је пут био скоро потпуно отворен, ни метар више нису могли да се помере напред. Опет су се потврдиле речи светитеља Митрофана Вороњешког које је изрекао Петру Првом, да је град светог апостола Петра изабран од саме Пресвете Богородице и док је Казанске иконе и молитвеника у њему, непријатељска нога неће у град крочити.

После Лењинграда, Казанска икона почела је свој поход по Русији. И немачки пораз код Москве био је велико чудо, пројављено молитвама и заступништвом Мајке Божје, чија Тихвинска икона је такође пронесена авионом око Москве. Немци су у паници бежали гоњени страхом. По путу је била бачена техника и нико од немачких и совјетских генерала није могао да схвати како и због чега се то десило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није спречавало Немце да уђу у Москву.

СЛУЧАЈ АЛФРЕДА КРАСУЦКОГ

У току припреме овог текста, у Бечу је преминуо Алфред Красуцки, бивши немачки војник и стаљинградски ветеран. Његова удовица каже да је рођен у Бечу и да потиче из римокатоличке породице, која се није одликовала неком нарочитом побожношћу. У време извођења операције руских снага „Уран“, након које се у „стаљинградском прстену“ нашла безмало цела немачка 6. Армија на челу са командантом фелдмаршалом фон Паулусом, Красуцки је успео да дезертира и дође до родног краја. Све време рата скривао се у околини Беча. До краја живота био је велики поштовалац Пресвете Богородице. За свој педесети рођендан тражио да му на платну извезу Њен лик да би му, како је рекао, „душа нашла мир“. Нажалост, супруга никад није сазнала разлоге Алфредових изјава да пред Казанском иконом треба да клекне сваки човек на свету, јер је приликом одласка са овог света, са собом однео оно што је доживео у Стаљинграду.

МАЛА ЗЕМЉА

Затим су Казанску икону пренели у Стаљинград где су пред њом вршени непрекидни молебани и панихиде. Налазила се у средини руске војске, на десној обали Волге и колико год да су напора улагали, Немци нису могли да пређу реку. Било је тренутака када су браниоци држали само мали педаљ десне обале, али нападач није успео да их потисне, јер је на том месту била Казанска икона (то место се сада зове „Мала земља“). Икону су носили на делове фронта где је ситуација била најкритичнија и на местима где су вршене припреме за напад. Свештеници су служили молебане и војнике кропили светом водом. Са каквим су само умиљењем и радошћу сви то прихватали. Целом свету постала је позната „Павловљева кућа“ благодарећи подвигу старијег водника Јакова Павлова. Он је предводио јуришну групу, која је у почетку битке избацила Немце из куће, а затим, претворивши је у неосвојиву тврђаву, држала је неколико месеци све до ликвидације стаљинградског „котла“. Ратници са стаљинградског фронта говорили су да је Павлов, иначе син свештеника, пре армије био монах. Благослов Господњи му је и помогао да опстане.

У то време у немачким рукама налазио се знатан део града (80%), усред чијих рушевина је од свих здања, једини потпуно неоштећен остао храм подигнут у част Казанске иконе Мајке Божје. Легендарни командант одбране Стаљинграда, генерал Василиј Иванович Чујков, често је ту долазио, ћутећи стајао и палећи свеће пред светим иконама, молио се за спасење града.

Током херојске борбе за одбрану града, 62. Армија генерала Чујкова нашла се расечена на три дела. У најкритичнијем тренутку битке, 11. новембра 1942. године, док су се фашисти спремали за одлучујући напад, борци једног од одсечених делова прослављене Армије, видели су на јесењем и ноћном стаљинградском небу нешто, што је одагнало њихов страх. У Државном архиву Руске федерације и данас постоји документ – извештај опуномоћеника Савета СССР-а за послове Руске православне цркве Ходченка, који је он упутио председнику Савета Карпову. Нажалост, извештају се не наводи шта су Руси конкретно видели, већ се само спомиње Знамење „које је указивало на спасење града, Армије и скору победу совјетских снага“. Може се претпоставити да су виђење на небу и присуство Казанске иконе Мајке Божје у међусобној вези. Одмах након тога, тај део 62. Армије извучен је из Стаљинграда и предислоциран у Украјину. Ипак, постоји на десетине сведочанстава о томе шта су Руси видели. Тако су официру за везу Ивану Иљичу Голубјову, приликом преласка са леве на десну обале Волге ради преноса поште, војници рекли: „Иљичу, шта сте пропустили. Ми смо Мајку Божију видели на небу“. Супруга генерала, касније маршала Чујкова, причала је да је он видео на небу Казанску икону Пресвете Богородице. Познато је да је након тога Василиј Иванович Чујков, отворено и редовно почео да одлази на богослужења.

УДЕЛИ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Швец у тексту подсећа шта о уделима Пресвете Богородице каже црквено предање. Апостоли, који су се скупили у Јерусалиму, жребом су одлучили коме и у који крај ваља ићи, ради проповедања. Пресвета Богородица је учествовала, такође, у том догађају и била призвана промислом Божјим за служење на Светој гори атонској. То је било прво место (удео) под Њеним покровитељством. Даље се каже да је други удео Мајке Божје била Иверија (Грузија) или Георгија, како су је у старини називали Грузини, јер су као небеског покровитеља и заштитника земље празновали светог великомученика и победоносца Георгија. Пресвета Богородица је за просвећење земље изабрала свету Нину, сродницу светог великомученика Георгија, која је у Грузију дошла 319. године и у току које је цар Грузијски необично брзо, са целим народом примио свето Крштење. Трећи удео Мајке Божје је Кијев, мајка руских градова. Ту је крст подигао свети апостол Андреј првозвани и прорекао да ће једном у том крају настати велика земља и велики народ, који ће бити ослонац вере и наде хришћана целог света. Кијев је срце и љубав Русије. Ту је настала и узрастала света Русија. Готово трећина моштију свих канонизованих светитеља у Руској православној цркви, чува се у Кијевско – Печерској Лаври. У Кијеву је благослов за монашки подвиг примио и свети Серафим Саровски, зачетник зидања четвртог удела Пресвете Богородице – манастира Дивјејево, места од изузетне важности за судбину Русије и целог света.

У то време је у Русији било отворено 20.000 храмова Руске православне цркве. Цела Русија се тада молила. Молио се чак и Стаљин, о чему такође постоје сведочанства. Борис Шапошњиков, царски генерал, није скривао своја религиозна убеђења. Сате и сате проводио је у разговорима са Стаљином и сви његови предлози (међу многобројним и онај о облачењу руске војске у старе униформе са царским еполетама) били су усвојени.

Александар Василевски, који је на предлогу Бориса Шапошњикова постављен за начелника Генералштаба, био је свештеников син, а његов отац је тада био још жив. Црква је благословила Велики отаџбински рат руског народа и тај благослов је био утврђен на небу. Од Престола Свевишњег разгорео се дух Русије...! Колико се само високих официра, о војницима да и не говоримо, сатима молило пре бојева. Многи команданти, па и сам маршал Георгиј Константинович Жуков, говорили су пред битку: „С Богом!“ Један официр који је за време борбених летова одржавао везу са пилотима, говорио је како је често у слушалицама могао да чује да пилоти запаљених авиона вичу: „Господе! Прими с миром дух мој....”.

Вратило се време славне прошлости Русије. Какви су тада молитвеници били на руској земљи! Мајка Божја је њиховим молитвама прогонила непријатеље, уносећи ужас у њих.

ЈУРИШ НА КЕНИНГСБЕРГ

Приче о чудесним случајевима Казанске иконе у Великом отаџбинском рату могле су да се чују од многих ратника са фронта, чак и од неверујућих. Наводимо једно такво сведочанство. Било је то у време јуриша на Кенингсберг 1944. године. Ево шта говори официр који је у бици за тај град тврђаву, био у самом средишту догађаја:

„Наша војска је била пред поразом, а Немци све надмоћнији. Губици су били огромни, исход неизвестан. Одједном видимо да је дошао командант фронта са много официра и са њима свештеници са иконом. Многи су почели да збијају шале: „Ево довели су попове, сада ће нам они помоћи...“ Но, командант је енергично пресекао све шале наредивши да се сви построје и скину капе. Свештеници су одслужили молебан и носећи икону пошли према првој борбеној линији. Ми смо са неверицом посматрали: куда иду потпуно усправљени? Све ће их побити! Са немачке стране је била страховита паљба, прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. Одједном је паљба са немачке стране престала, као пресечена. Тада је дат сигнал и наша војска је са копна и са мора отпочела општи јуриш на Кенингсберг.

Десило се нешто невероватно. На хиљаде Немаца је гинуло и на хиљаде их се предавало. Заробљеници су после у један глас говорили да се пред сам руски јуриш „на небу појавила Мадона“ (тако они зову Богородицу), која је била видљива свој немачкој армији и код које је потпуно отказало сво оружје. Нису могли да испале ни један метак. Тада је Руска војска, савладавши препреке и наневши непријатељу велике губитке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неосвојив. У време Богородичиног јављања, Немци су падали на колена и заиста су тада многи међу њима схватили о чему се ради и ко помаже Русима“.

Стаљин је после рата испунио дату реч и у октобру 1947. године, позвао митрополита Илију у Русију. Бојао се да не испуни налоге Пресвете Богородице, зато што су се остварила сва пророчанства предана преко владике Ливана. У Москви су га дочекали уз највише почасти. Приликом његове посете Лењинграду, улице око Владимирског саборног храма биле су закрчене народом. Митрополиту Илији су поклонили икону, крст и панагију украшену драгим камењем из свих делова земље, чиме је симболично цела Русија учествовала у поклону. Стаљин је лично организовао израду панагије и крста ангажујући најискусније јувелире у држави. Када је митрополит Илија изашао из Владимирског саборног храма, из 200.000 грла заорио се тропар „Заступнице усрдна...''.

Данас се чудотворна Казанска икона Пресвете Богородице чува у Владимирској цркви у Санкт Петербургу и представља знамење благодатног покрова Царице Небеске.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1024/tekst/zastitnica-rusije/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

26 декабря / 8 января

Попразднство Рождества Христова

Постављена слика  Собор Пресвятой Богородицы

икон Божией Матери

Постављена слика Виленской-Остробрамской

Постављена слика Трех радостей

Постављена слика Киккской-Милостивой

Постављена слика Барловской "Блаженное Чрево"

Кондак Собора Пресвятой Богородицы

Иже прежде денницы от Отца без матере родивыйся, на земли без отца воплотися днесь из Тебе. Темже звезда благовествует волхвом, Ангели же с пастырьми поют несказанное Рождество Твое, Благодатная.

Итак мы постились и просили Бога нашего о сем, и Он услышал нас (1 Езд.8:23)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...