О Промислу Божијем и вољи Божјој...Наше позвање, животни пут

[Данче*]

Божија промисао и наша свакодневица

Сусрет са неком особом, разговор који животне догађаје усмерава у правцу нашег мира, спокоја и благостања, верујући човек не тумачи као случајности већ као изливе милости Божије која управља светом и помаже људима уколико такву „интервенцију“ својим делима завређују.

Свето писмо Старог и Новог завета пуно је таквих пројава Божијих а ради утврђивања вере у народу. Изабраници Божији какви су Ноје, Аврам, цар Давид, Мојсије, сведоци су Божијег деловања у свету у смислу награде својих верних али и опомене када се човек дрзне да не послуша спасоносну вољу Божију. Али не, не да је послуша у смислу наређења, наредбе господара своме робу – НЕ! Да је послуша као беспомоћно дете свога милог и вољеног Родитеља.

Неверујући људи, с друге стране, догађаје у своме животу као и у историји држава и народа неће тумачити као одговор Божији на људско поштовање или ниподаштавање моралног закона. Они ће све приписати или слепом, безличном случају или ће бити недоследни себи па у тишини и самоћи ноћне таме можда и изусте: „Виша сила! Судбина! Коб!“ Ако и признају појмове „Виша сила“ на добром су путу да открију ово именовање преименују у „Господ мој и Бог мој“, „Отац Небески“, „Једини Човекољубац“. Када ова имена својим срцем осете и доживе тада се Дух Господњи њихових душа дотакао.

Постоји много примера у Светом писму и у историји Цркве Христове, делима светих Божијих људи како се Бог у времену, међу људима пројављује. Међутим, ево једног догађаја који није из Библије нити светоотачке књижевности. Овај догађај је из дневнике а касније написане књиге аустријског лекара – неуропсихијатра, др Виктора Франкла, Јеврејина који је постао хришћанин.

Стигавши у логор Аушвиц, пун страха, туге, зебње и неизвесности, др Франкл уместо своје одеће добија логорашку униформу. Пресвукавши се, он „СЛУЧАЈНО“ ставља руку у џеп униформе која му је „СЛУЧАЈНО“ допала. Из џепа вади папир. Одмотава га. На папиру је била одштампана молитва: „ЧУЈ, ИЗРАИЉУ…“. Ова молитва је по значају за Јевреје исто као што је Молитва Господња (Оче Наш) за хришћане.

Та хартија је била искинута из јеврејског молитвеника коју је човек чија је униформа касније допала др Франклу држао у руци и читао последњих сати и минута свог овоземаљског живота.

Др Франкл је овај, за некога можда случајан и небитан догађај, схватио као Божију поруку да достојанствено поднесе страдање логора, са надом у Бога, што је он заиста и учинио, попут праведног Јова, доживео дубоку старост и остатак свог живота сведочио Божију љубав својим животом и делима.

Многима је помогао да пронађу смисао свога постојања на земљи и то га сврстава у ред научника који су били велики Божији сарадници, попут Њутна, Фарадеја, Тесле, Пупина, Миланковића и свих оних који су у творевини препознали њенога и свога Творца.

(Текст инспирисан делом др Виктора Емила Франкла: „Човекова потрага за смислом“)

Извор: manastirklisina.com

[JESSY]

РОПТАЊЕ – Св.Амвросије Оптински

Гогољ, велики руски писац, рекао је: “Русија је пуна светиња, али је само једна Оптина”. И Достојевски, други велики писац, био је везан за Оптину, њему је духовни Отац био преп. Амвросије Оптински. Овде наводимо поуку преп. Амвросија Оптинског о роптању. Колико је зло роптање, о томе преподобни Амвросије наводи истиниту причу:

“Живела тамо негде (у Русији) удовица, која је по своме пореклу припадала вишем сталежу, али је услед разних околности доведена у веома несрећан и тежак положај, тако да је са својим двема младим кћерима трпела велику немаштину и јад. Не видећи ниодкуда помоћи у своме безизлазном положају, она поче да ропће испрва на људе, потом и на Бога. У таквом душевном стању разболи се и умре. По смрти мајчиној, положај двеју сиротица постане још несноснији. Старија од њих такође се не уздржи од роптања, и такође се разболи и умре. Млађа кћер, која је још остала, жалостила се преко сваке мере, како због кончине мајке и сестре и сопствене усамљености, тако и због свога крајње беспомоћног положаја, и, на крају се и сама разболи. Неки познаници, који су са њом саосећали, видећи да јој се смрт приближава, предложе јој да се исповеди и причести светим Тајнама, што она и учини; а потом (она) начини завештање, и све замоли да је, када умре, не сахране до повратка њеног вољеног духовника, који је у то време неким случајем био одсутан. Ускоро после тога она и умре, али, да би испунили њену молбу, (познаници) нису журили са сахраном, очекујући долазак поменутог свештеника. Пролазио је дан за даном. Духовник умрле (сестре), задржан неким пословима, није се враћао; а у међувремену, на опште чуђење, тело умрле није ни мало било начето распадањем, и она, мада се била охладила и није дисала, више је личила на уснулу него ли на умрлу. Најзад, тек осмог дана после њене кончине, дође њен духовник и, припремивши се за службу, он хтеде да је сахрани другог дана (по свом доласку), а по смрти деветог. Током опела неочекивано приспе неки њен рођак, чини се, из Петрограда, и, пажљиво се загледавши у лице покојнице која је лежала у ковчегу, одлучно рече: “Ако вам је воља опојте је како вам је угодно; али ја нипошто нећу дозволити да је сахраните, јер на њој нема знакова смрти.” И гле, тога истог дана она, лежећи тако у ковчегу, поврати се; а кад су је питањима сколили: “шта је са њом било?” она је одговорила да је стварно била умрла и видела је рајска насеља препуна неизречене красоте и радости. Потом је видела страхотна места мучења, и ту је међу душама, које су муке трпеле, видела своју мајку и сестру. Потом је чула глас: “Ја сам им слао земаљске жалости (скорбе) ради њиховог спасења. Да су ове (скорбе) подносиле са трпљењем, смирењем и благодарношћу, за претрпљену краткотрајну тегобу и немаштину, удостојиле би се вечне радости у блаженим насељима, које си видела. Но, својим ропотом оне су све поквариле, и зато се сада и муче. Ако хоћеш да будеш са њима, онда иди па и ти ропћи.” На те речи умрла се вратила у живот.”

 

http://www.crkvasvetogilije.com/%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2-%D0%B0%D0%BC%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D0%BF%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8/

[JESSY]

– Због чега многи људи, иако све имају, осећају страх и тугу?

– Ако видите човека, који осећа велики страх, огорчење и тугу, иако све има, знајте да нема Бога.
Тај човек који све има: и материјална добра и здравље, – и уместо тога да заблагодари Богу поставља још безумне захтеве и ропће, једнозначно припрема себи место у аду. Човек који зна шта је захвалност је свиме задовољан. Он размишља о томе да му Бог дарује сваки нови дан и радује се свему. Али ако је човек незахвалан, он је свиме незадовољан, ропће на северни ветар и доноси хладноћу …Није му се свидело сунце па ево сада дрхти од зиме.

– Старче, шта тиме желите да кажете?

– Хоћу да кажем да ако не примамо добра која нам Бог даје, и ропћемо, онда наилазе искушења која нас приморавају да се повијемо. Озбиљно вам говорим: ко има такав обичај да непрекидно ропће нека зна да ће од Бога добити ћушку како би у овом животу отплатио иако само део свог дуга. А ако не уследе ћушке онда је то још горе јер ће морати одмах све да плати у будућем животу.

– Значи роптање може да постане навика?

– Прелази у навику, јер за ропотом следи ропот и за жалбом жалба. Онај који сеје жалбе пожњеће страх. А онај који сеје славословље осећа Божанску радост и благослов вавек. Колико год Бог да да благослова човеку који ропће, он их не осећа. И зато Божија Благодат одступа од њега и наилази искушење. Искушење га следи за петама а благодарног Сам Бог следи Својим даровима.

Неблагодарност је велики грех, који је Сам Христос осудио. «Нису ли се десеторица очистила? А где су деветорица?» (Лк. 17, 17) – упитао је губавца који се вратио да Му захвали. Христос је очекивао захвалност од десеторице губаваца не ради Себе него ради њих самих, јер би им она донела корист.

 

 

Старац Пајсије Светогорац