Александар Милојков - текстови, разговори, предавања...

[Guest свештеник Иван Цветковић]

ПОРИДИЦА И ДУХ ЛИБЕРАЛИЗМА

Као свеопште мнење, данас влада парола да живимо у времену општег напретка човечанства. Наука и либерални дух су ти којима је поверен величанствени задатак да дају одговор на сва питања која човек поставља. Савремена мудрост човечанства свела се на осећај да наука „само што није одговорила“ на сва наша питања. Са друге стране, свеопшти либерализам поставио је нове мере људске слободе. Наука и либерални дух, тако треба да задају одлучан ударац досадашњем празноверју и конзервативизму.

Либерални став: „Ја мислим да било ко, ко је против било којег начина живота, једноставно много греши“, постаје политика креатора светске историје. Наизглед мисао која прокламује људску слободу, у себи не крије само губитак људске слободе, већ овај став не води никаквом напретку људске мисли ка истини. Напротив, он је води назад у софистичке заблуде. То да је „човек мера свих ствари“ поново се супротставља општим мерилима, Добру као универзалном и независном од било чијег мишљења.

Једна од тих величанствених добара и мера вредности јесте и породица. Хришћанско, здраво схватање породице и односа у њој јесте темељ здравог, а самим тим и просперитетног друштва.

Да је породица заправо човек у свој својој пуноћи, сведоче нам речи из Светога Писма: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“ (Пост 1, 27). Брак и породица, заједница мушкарца и жене, није само пуноћа људског постојања већ и икона Бога Творца. Свети оци Цркве уче нас да је тајанствено и неизрециво битије Бога управо заједница Трију Лица божанства: Оца и Сина и Светога Духа. То нису три Бога, већ Један и Једини Бог. Тако исто и заједница мушкарца и жене треба да буде једно биће уз очување две личности: „Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело“ (Пост 2, 24).

Моралне поуке апостола Павла чине темељ хришћанског морала и друштва. Његове поруке Цркви у Ефесу чине и препознатљив етос нашег српског бића: „Жене покоравајте се својим мужевима као Господу...Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву...јер који воли своју жену, самога себе воли...Дјецо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно...И ви оцеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој.“ Божанствени апостол породицу пореди са Црквом и закључује: „Тајна је ово велика“ (Еф 5, 32).

Као Божији промисао људског постојања, породица је са собом понела и величанствену Божију Заповест: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“ (Пост 1, 28). Не треба бити много мудар па да се закључи да испуњење ове Божије Заповести заправо значи и кључ опстанка човечанства. Ову је Заповест Бог човеку усадио у срце, она је постала део здраве људске логике.

Мере вредности које живе у колективној свести чине нас да будемо то што јесмо, људи. Као такве оне су општеважеће мере, мере нормалности. Међутим, под мотом права на другачије мишљење и начин живота, нама се данас као нормални и једнако прихватљиви потурају стандарди које не само да су у супротности са нашом колективном свешћу и осећањима, већ их је осудио и сам Бог и проклео као ненормалност.

Пропагирајући „право на слободу“ и „право на различитост“, дух либерализма одбацује хришћанске мере вредности у породичним односима као фундаменталне и конзервативне. Тај дух „нове слободе“ хришћанске односе оца, мајке и деце представља као угњетачке. Обично се то „угњетавање“ представља у односу мушкарца према жени и у односу родитеља према деци. Тако су ови први „угњетачи“ а ови други „угњетавани“.

Идеал породице не покушавају да компромитују само изнутра, кварећи односе у њој, она се покушава обесмислити и споља. Такозвана „сексуална револуција“ породицу види као једно од „права“ у човековој сексуалној орјентацији. Наспрам брака и породице, као заједнице мушкарца и жене, све више се прокламује право на заједнице истих полова. Хомосексуалност више није ненормалност и болест, већ право избора, право на различитост. Данас су многе економски развијене, европске земље признале право на „брак“ особама истог пола. Да трагедија буде још већа, њима се приписује и право на усвајање и васпитавање деце.

Нису ово токови само савремене цивилизације. Људске настраности и ненормалности старе су готово колико и само човечанство. Библија их јасно осуђује како у Старом Завету: „Са мушкарцем не лези као са женом; гадно је“ (Лев 18, 22), или, „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (Лев 20, 13), тако и у Новом Завету: „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници,...неће наслиједити Царство Божије“ (1 Кор, 6, 9-10). То каже Библија, а шта каже човек? Човек ко човек, брани се највише онда када је заиста крив. Као што први човек када погреши рече: „Жена са којом си ме удружио, она ми даде са дрвета те једох“ (Пост 3, 12),  и прва жена исто тако, да оправда себе, рече: „Змија ме превари, те једох“ (Пост 3, 13). Тај феномен правдања, сваљивањем кривице на другог, присутан је и данас. Тако ће се феминистичка острашћеност правдати ускраћеном слободом и дискриминацијом, а хомосексуализам некаквом посебном природом. Наиме, хомосексуалци, по њиховој теорији и теорији научног либералног духа,  су то што јесу од свог рођења, тако су једноставно рођени и они само следе своју природу. Хомосексуалност се тако схвата исто као леворукост или боја очију. То да ли су ове теорије тачне или не, хришћанима сведочи Црква кроз Свето Писмо и Свето Предање. Онима којима Црква није ваљани ауторитет, суд доноси реалност у којој живи човечанство. Либерализам и сексуална револуција донели се не толико прокламовану слободу и осећај идентитета, већ нешто сасвим супротно. Они који траже идентитет човека ван нечега што је људско, нашли су нешто сасвим друго: разводи бракова, полне болести, па чак и педофилија несумљиви су продукт „слободне сексуалне орјентације“. Једном речју, несрећа је дефинитивни продукт либералног духа.

Поред Светог Писма и Светог Предања и несрећна реалност савременог човечанства нас све више уверава да идеали хришћанске породице нису никакви конзервативизми и стереотипи. Православно учење о породици показује нам јасан пут идентитета човека као личности. Тај пут није сигурно трагање и ход ка себи самом, већ је то тражење и остварење себе у заједници са другим. Тамо где „жене слушају мужеве своје“ а „мужеви воле своје жене као себе саме“, тамо где деца „поштују родитеље своје“, а родитељи „подижу децу своју и васпитавају их у Господу“, тамо станује лепота живота и истински људски идентитет. Волећи једно друго, мушкарац ће у жени препознати свој идентитет мужевности а жена у мушкарцу свој идентитет женствености. Изграђујући свој идентитет у љубави, помоћи ће и својој деци да одрасту и постану људи. Тако, породица више није мноштво, већ Једно, Добро које чува идентитет сваке од личности. Породица је мала црква. „Тајна је ово велика“, вели апостол Павле.

   

       

                                                                                                        Александар Милојков

[marija]

Ljubavlju pobediti krizu patriotizma i identiteta

NOVI SAD - Danas se patriotizam i identitet nalaze pred velikim iskušenjima. Kolektivna svest i kolektivni identitet dovedeni su u pitanje.

Postavlja pitanje do koje mere treba da ide patriotizam i treba li ga uopšte više i pominjati onakvog kakvog ga znamo i kakvog smo ga primili od svojih predaka?

Zar ne bi bilo pametnije prilagoditi ga aktuelnim trendovima, pokušati da ga dovedemo u stanje „in" ili „kul" ili u ko zna koju još desemantizovanu frazu?

Vredi li za tako nešto „staro" i „konzervativno" podnositi najveće žrtve pa i ono najvrednije što čovek ima, sopstveni život?

Savremeni čovek ćuti na ovakva pitanja. Pravi se nezainteresovan kao da ta pitanja nemaju nikakve veze sa njim, piše Aleksandar Milojkov za „Pravoslavni misionar".

Milojkov: Sužena svest današnjice

Milojkov kaže da umorni i zauzeti borbom za goli život, nemamo ni vremena da mislimo o nečemu što je, eto „nešto apstraktno i van naših moći da na njega utičemo".

A život, život je moć da se radi i troši i da se uživa u blagodati potrošačke civilizacije. Da se uživa pa makar naša osećanja, naša svest bila svedena na osećanja i svest jedne amebe.

Ljubav prema Bogu i Rodu

Ljubav prema Bogu i ljubav prema Rodu bili su ideali za koje je svaki srpski vojnik bio spreman na najveću žrtvu. A, ljubav mora biti savršena, najveća moguća, jer u protivnom to i nije ljubav.

Ljubeći drugog, čovek se razlikuje od svakog drugog stvorenja. Ljubavlju, odnosom prema drugom, čovek i biva čovekom, on postoji kao ličnost.

Egoizam - promašaj postojanja

Zato ne ljubiti znači ne postojati, a zatvaranje u sebe i egoizam jeste promašaj svrhe postojanja.

„Dakle, odnos sa drugim jeste zapravo život, egzistencija, inače ne bi bilo razlike između mene i ovog stola za kojim pišem", kaže autor teksta.

Pa onda zaklinjanje svome bližnjem, zaslužuje i spremnost na najveću žrtvu, jer nestanak bližnjeg znači i nestanak vlastitog života.

Svetosavlje - uzvišeni cilj života

Ovo i jeste smisao pravoslavnog patriotizma, ili patriotskog pravoslavlja, sasvim je sve jedno. Srpski narod za to ima jednu reč, upravo kao što je i Hristos te dve ljubavi sjedinio u jednu.

Ta sinteza ljubavi prema Bogu i prema čoveku kod predaka je doživljena kao Svetosavlje. Svetosavlje je divan primer kako se mogu ujediniti dve, na prvi pogled, stvari koje nemaju veze jedna sa drugom: hrišćanstvo i patriotizam.

Samo iskrivljeno hrišćanstvo i iskrivljeni patriotizam nemaju ništa zajedničko. Jer danas ljudi od hrišćanstva prave sociologiju ili nekakvu pacifičku filosofiju društva, a sa druge strane šovinizam predstavljaju kao patriotizam.

Rođenje srpske države

Bogoljublje

Srpska je država nikla u krilu svoje Svete Crkve, izvojevana i sazdana rukom Božijih svetitelja. Zato je rodoljublje, patriotizam, zapravo Bogoljublje, njime počinje i u njemu ima svoj cilj.

U takvom stanju stvari hrišćanstvo i patriotizam nemaju veze jedno sa drugim, odnosno jedno drugo isključuju.

Jer između učmalih pacifista i ratobornih šovinista zaista nema ničeg zajedničkog. No, tako izgleda hrišćanstvo bez Crkve i rodoljublje koje je zapravo samoljublje i šovinizam.

Istinski identitet

Tako, tvorenje Zapovesti za koju je Gospod rekao da o njoj vise sav Zakon i Proroci, jeste istinski identitet naroda srpskog.

Čuvanjem te Zapovesti, sačuvaćemo se i kao narod, a iščezne li nje iščeznućemo i mi. I umesto ljudi postaćemo stvari, kamenje poljsko, mašine bez duše, bez volje, bez emocija, postojaćemo ali nas biti neće.

Zapovest koja rađa

Ova je Zapovest duboko utkana i u biće našeg pravoslavnog srpskog naroda. Ovom smo Zapovešću nikli kao narod. Njome je nikla naša kultura, umetnost, filozofija a na kraju i sama srpska državnost.

„Zaista, koliko god se trudili da pre vremena kada primismo svetu veru pravoslavnu, pronađemo nekog znamenitog srpskog pesnika, slikara, učenog i mudrog čoveka, ulagaćemo trud u nešto nemoguće i nepostojeće", kaže autor.

Rođenje počelo krštenjem

To je zbog toga što naše vreme, naše rođenje, počinje sa našim krštenjem. Onda kada smo se naučili da ljubimo Jednoga i Istinitoga Boga, onda se naučismo da ljubimo i pismenost, i umetnost i nauku i sve ono što nas čini narodom i državom.

Onda se naučismo da ljubimo i jedni druge, naučismo da se osećamo svojima. Od tada je zajednička radost bila neuporedivo veća od bilo koje pojedinačne radosti i od tada je zajednička bol bolela jače i strašnije od svake pojedinačne rane.

Poklič srpske vojske

Srpska vojska je oduvek bila nosilac srpskog pokliča ljubavi prema Bogu i prema Rodu: Za krst časni i slobodu zlatnu!

Bog i Rod, Sloboda i Krst uvek su bili jedno u svesti svakog srpskog vojnika, upravo onako kako je i Gospod učio svete apostole.

„Ljubite jedni druge"

„Ovo je zapovest moja: da ljubite jedni druge kao što vas ja ljubim. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje" (Jevanđelje po Jovanu, 15, 12-13).

Ovo su reči Spasitelja sveta, Zapovest Njegova koju je dao svojim učenicima u svojoj oproštajnoj besedi, neposredno pred svoje stradanje.

Bogoljublje i Rodoljublje

Govoreći o ljubavi prema bližnjem, Hristos je izjednačava sa ljubavlju prema Bogu (Jevanđelje po Mateju, 22, 37-39).

Te dve Zapovesti, Bogoljublje i Rodoljublje, jesu zapravo jedna i jedinstvena Zapovest: Bogorodoljublje. Ova Zapovest jeste temelj hrišćanstva na kome su nazidane sve ostale zapovesti, Zapovest o kojoj „visi sav Zakon i Proroci" (Jevanđelje po Mateju, 22, 40).

[marija]

ja bih samo da podsetim na Priču za Emaus, kad brat Aleksandar bude imao vremena

[marija]

Александар Милојков: Боже правде...

Датум: 20.11.2009

Иако малени бројем и државном територијом, Срби би се као народ имали чиме поносити и похвалити и међу много већим народима европског континента. Могли би се Срби похвалити тиме што су дали велике научнике, књижевнике, спортисте... Још више би се Срби могли похвалити што су те своје великане дали не само себи и своме роду, већ васцелој европској, па и светској цивилизацији. Но, оно највише чиме би се Срби могли похвалити и оно највише на шта би требали да буду поносни јесте њихова, српска Химна - „Боже правде".

Срби су својом Химном превазишли испразно национално самохвалисање. Превазишли су хвалоспеве националним великанима, националним идејама и националној историји. Превазишли су све оне велике ствари које обично опевају многе химне и које стоје као символ бића, достојанства и части многих народа под капом небеском. Уместо земаљских идола и идеала, Срби су за символ свога бића, свога достојанства и своје части изабрали Бога правде. Бог правде не чини само српску Химну једном од најлепших на свету, Бог и правда у српској Химни и Бог и правда у српској историји дају и одговор на велика питања: шта је то правда и шта Бог има са нашом правдом? Постоји ли божанска правда и у каквој је вези правда са Богом?

Од многих хришћана ћемо чути тврдње да је Бог праведан, да све што чини, чини по праведном закону. Бог не може да чини оно што није праведно, иначе не би био Бог. Нажалост, ове и овакве тврдње знају да изазову дубоку кризу у човековом животу и у његовом односу са Богом. Неретко се те кризе завршавају кризом вере, сумњом у Божију егзистенцију и коначним негирањем Бога - атеизмом, па и антитеизмом (богоборством).

Зашто је то тако? То је тако јер смо поверовали да има Бога и да тај Бог не само да је створио свет, већ тај свет држи у постојању. Бог је присутан у свету, присутан у нашим животима и догађањима кроз које пролазимо. Овај наш став је потпуно исправан. За нас који верујемо у Бога, ово је неоспорна истина. У чему је проблем? Проблем је у овом другом, у правди. Како то? Зар између Бога и правде може бити супротности? Да, може бити супротности онда када вечном и нествореном Богу ставимо у сапостојање и некакве вечне принципе. Чинећи то, Бога приморавамо да делује према тим вечним принципима, иначе му одузимамо право да буде Бог. Ти вечни принципи су позитивна одређења Бога, Његови атрибути без којих Он не може да буде Бог. Бог је Бог, само док поштује те наше вечне принципе којима смо Бога дефинисали: доброту, праведност, љубав, ...

Тако испада да, поред вечног Бога, постоје и вечни закони, вечни принципи исправног деловања. Ти вечни закони чак логички претходе Богу, јер је Бог дужан да им се повинује. У најбољем случају, ти закони су савечни са Богом, постоје паралелно са Њим. Но, опет је Бог дужан да им се повинује. У противном, Он ризикује да изгуби право да буде Бог. Са оваквим схватањем, нисмо далеко да у току свог живота своју веру доведемо у кризу и да потпуно одбацимо Бога. Тада долази до изражаја добро позната реченица бивших хришћана: „Да има Бога, не би ово дозволио..." Онда када се наши принципи правде и праведности доведу у питање, неминован је и закључак: „Нема Бога."

Свет заиста лежи у злу, страдању и несрећи. Када не би било и страдања невиних, онда би оваква слика света и могла лако да се оправда. Управо би се таква слика потпуно подударала са Богом правде. Човек је згрешио и зато трпи праведну казну. Бог је праведан и Он мора да делује по принципима праведности. Зато човечанство мора да буде кажњено, јер је сáмо прекршило норме исправног делања. Чини се да овакав свет, где преступници страдају због своје кривице, потпуно оправдава Бога правде. Али људско искуство наилази на нерешиву енигму страдања праведника, чак страдања невине и безазлене деце. Како то помирити са Божијом праведношћу? Како Бог, будући праведан, може да допусти да једној мајци у наручју умире тек рођено чедо? Зар је оно шта сагрешило? Зар је, својим кратким животом, нарушило принцип праведности? Не, никако. То је дете чедно и безгрешно, једнако као и анђео. Па зашто Бог онда допушта такву неправду?

То су тешки моменти искушења у људском животу, где човек треба да реши тај сукоб између Бога и правде. То су тешке, најтеже одлуке, када се човек одлучује између Бога и правде. Очајници ће прихватити правду, а одбациће Бога. Они храбрији, пак, прихватиће Бога, па и по цену да прекрше принцип праведности. Где ли је овде мудрост а где лудост? Многи су трагали за тим одговором, покушавајући да реше овај сукоб између Бога и правде. Једни су лагано и без великог размишљања, снагом просте логике, одбацили Бога. „Бог је мртав", клицали су наши европски земљаци. Зато Шопенхауеру није било тешко да објасни одакле зло и страдање у свету: „Ово је најгори свет од свих могућих светова!" Шопенхауер не криви Бога, јер Бога једноставно нема. Јер, како може да Га има и како да Га назовемо Творцем ако је створио најгори могући свет!? Свет и страда јер је најгори. Да има Бога правде, Он то не би дозволио. Неки други, попут Лајбница, хтели су пошто-пото да оправдају Бога, да помире Бога и праведност. Тако су настајале многе европске Теодицеје (Теодикеје, оправдање Бога) које су браниле праведност Божију пред чињеницама најгорег света - света који егзистира далеко ван норми праведности, али за кога се ипак тврди да њиме управља Бог правде. Но, нису само савремени Европљани стајали пред овом великом апоријом. Сукоб Бога и правде мучио је и најстарије хришћане. Многи нису поднели Божији сукоб са правдом. Тако, јеретик Маркион, у другом веку, није могао да нађе ништа праведног и Бога вредног у старозаветној историји. Он тог „старозаветног строгог и неправедног Бога" није могао да помири са правдом. Зато је Маркион говорио да је то „лажни Бог". Тако је Маркион сачувао веру у правду, али је изгубио веру у Бога. И било је много Маркиона кроз читаву историју човечанства. Људи су лако жртвовали Бога ради принципа правде.

Вратимо се сада Србима и српској Химни - Боже правде. Постоји немали број народа који, живећи своју историју, могу да доживе и овај сукоб Бога и правде. Срби су сигурно један од тих народа. За Србе патња и страдање никада нису долазили у сукоб са Божијом правдом. Управо се ту крије мудрост коју би Европа могла да научи од једног свог маленог народа. Иако верујући да је Бог правде Творац и да је присутан у неправедном свету, Срби се никада нису двоумили између Бога и правде. За Србе је зато било могуће „страдати на правди Бога", „страдати за правду Божију" и „страдати по правди Божијој". Срби су били свесни и онда када страдају властитом кривицом, „по правди Божијој" и онда када страдају као невине жртве „на правди Бога" и за „правду Божију". Ово прво страдање, „по правди Божијој" а ради властите кривице, разумели би сви народи Европе. Ово друго, страдање невиних и праведних, тешко ко може да схвати. Срби су то схватили и зато након свих праведних и неправедних страдања, признајући и Бога за виновника једних и других страдања - ипак певају: Боже правде!

А шта су то Срби схватили (а ако има Срба да то нису, морали би то што пре да схвате), а европска философија није? Срби су схватили да је Један Бог, Бог вечан и беспочетан. Да Њему ништа не претходи, да је нестворен и да је све остало створено и Њему дугује своје постојање. Схватили су Срби да је тај Божији гест стварања, гест неистраживе и неисказиве љубави Божије. Ништа Бога није приморало да створи свет, већ је Он свет створио својом слободном вољом. Чак и сама правда и сама доброта и сама љубав, Њему, вољи Његовој дугују своје постојање. Управо су ту вољу Божију Срби ставили као меру свих мера и као Закон свих закона. Отуда су Срби о правди и неправди просуђивали узимајући вољу Божију као меру по којој ће мерити. Зато је код Срба праведно само оно што је по вољи Божијој, па макар то изгледало на први поглед неправедно. Европска философија је урадила супротно: она је Божију вољу мерила имајући принципе правде као узор. А ти принципи правде нису ништа друго до људска логика коју је Европа хтела да наметне Богу. Зато је Европа судила Богу, те му дала условну пресуду да Он постане праведан ако жели да остане Бог. Будући да се Бог оглушио о такву пресуду, европска философија је коначно пресудила: „Бог је мртав, ми смо га убили!" Ничеов нихилизам природна је последица оваквог европског интелектуалног суда и овакве пресуде.

Срби су, пак, вођени својим светим узорима, схватили мудрост, којој би и европску философију могли поучити. Божија воља је мера свих наших мера, па и мера правде и праведности. Да ли је нешто праведно или не, судимо тако што сагледавамо да ли је то нешто у складу са вољом Божијом. Некада се то коси са нашом логиком, али то су управо тренуци кушања наше вере у вољу и Промисао Божији. Сачувамо ли веру у Бога и Његов Промисао, сачуваћемо и веру у правду. Свом суду, размишљању и закључивању наметнимо Божију вољу за узор, а не изврћимо ствари наопако, те не судимо Богу по нашој логици. У противном, бићемо као и европска философија приморани да бирамо између Бога и правде. У противном, склизнућемо и ми у Ничеов нихилизам.

Ове су се мудрости Срби држали кроз све векове. Та их је мудрост и одржала. Зато, после свих ломова, искушења и неправде, поносно певају - Боже правде! Овим се Срби, заиста, требају највише поносити.

Александар Милојков

Текст је објављен у Православном мисионару

[Guest свештеник Иван]

Послушајте предавање нашега Аце Милојкова, уредника портала Поуке.орг и форума Живе Речи Утехе

Online!

https://www.pouke.org/audio.php?cid=125&id=4133&do=view

[Александар Милојков]

На горњем линку предавање није комплетно. Ево линка са целим предавањем:

http://www.4shared.com/file/252944445/6b8e6ed3/Predavanje_vojska.html

[Guest - . . .-]

Миљан Танић и теолог Александар Милојков разговарају о хришћанској онтологији и етици, прародитељском греху, смрти и разликама између световног и хришћанског погледа на ову проблематику.

http://www.slovoljubve.com/emisije/pod-znakom-pitanja-26-maj-2011

[Guest - . . .-]

Аутор Миљан Танић и теолог Александар Милојков разговарају о погрешним тумачењима Светог Писма и погрешној слици коју таква тумачења стварају о Богу и хришћанству.

http://slovoljubve.com/emisije/pod-znakom-pitanja-07-februar-2012

Одлична емисија!

[Guest - . . .-]

Ацо, послушао сам целу емисију и заиста си одлично образложио начин тумачења Библије поменувши укратко и ерминевтичке законе при тумачењу Библије. Нажалост, данашњи критизери Библије никако не могу да схвате шта је то ерминавтички круг или шта су то историјске околности настанка библијских текстова. Опет, и међу верницима има оних који упадају у библијски монофизитизам, тј. где свако слово које је написано у Библији гледају као да је Библија пала са неба (нешто слично као мормони).

[Interesant]

"Ko pita ne skita ",interesuje me da li sam pravi hriscanin iako nisam obrezan?

[marko_13]

Јеси, као и милијарде других правих хришћана.

[Guest - . . .-]

"Ko pita ne skita ",interesuje me da li sam pravi hriscanin iako nisam obrezan?

Најпре добродошао!

Наравно да јеси. Управо у Светом Писму имаш одговор на то. Ми смо крштењем постали хришћани а не обрезањем које је било обавезно за оне који су били Јевреји.

[Aristotel]

Нажалост, данашњи критизери Библије никако не могу да схвате шта је то ерминавтички круг или шта су то историјске околности настанка библијских текстова.

A da li uopće žele shvatiti? 1127_battle

[Guest - . . .-]

баш...

[Sinergija]

Ovo treba da posluša svako ko bi da čita bibliju. prst ka gore