Jump to content

Сјећање на жртве "Олује"


Препоручена порука

 "Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба."

 

MITROPOLIJA-ZAGREBACKA.ORG

”Упутимо мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, без обзира којој вери и ком народу припадају”, казао је патријарх Порфирије након помена жртвама Олује.  ...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
RS.SPUTNIKNEWS.COM

Филм и серија „Олуја“, који обрађују тему једног од највећих српских страдања у новијој историји, добио...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 10 months later...


ИЗВОР:
РТС
АУТОР:
ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Први пут с тетком у Лици

Већ годинама ја и сестра планирамо да заједно посетимо Лику, Госпић у којем смо рођене и села у околини из којих нам потичу родитељи и у којима смо провеле најлепше дане детињства. Није нам успевало; некад није било пара, некад времена, а некад воље.

Ове године су се све коцкице сложиле и крајем јула смо кренуле на дуго планирани "повратак" у завичај. Одлучиле смо да поведемо и њеног петнаестогодишњег сина који је одрастао слушајући приче о Лици, али је никада није видео. Гледали су нас прилично изненађено сви којима смо рекле да ћемо та три дана провести обилазећи гробља, пуста села и закоровљена дворишта у којима смо се некад, као девојчице играле. Још их је више чудило то што на такав пут водимо тинејџера и што је он уопште пристао да иде с нама

Нисмо се на те коментаре обазирале, ни ми, ни он. Одлучили смо, пронашли смештај у Госпићу и кренули.

Изненадио ме пун аутобус који је то вече са београдске станице кренуо ка Kнину и Шибенику. Kао и обично кад путујем, гледала сам људе око себе и покушавала да "докучим" ко су, зашто путују, јесу ли срећни, тужни, радознали. Брзо сам направила "поделу". Било је неколико оних који су једноставно путовали на море, опуштени и спремни да утону у сан чим се у аутобусу угаси светло. Већини се ипак у очима видео сјај попут нашег. Било је јасно да и они путују у завичај. Разликовали смо се само по количини стрепње, нестрпљења и радозналости који су јасно говорили о томе колико пута је свако од нас превалио овај пут.

Аутопут, граница, ноћна вожња кроз Славонију, Банију и Kордун и на крају, у само свитање, Лика! Стајемо на пумпи близу Плитвичких језера, уморни, али срећни. Удишем добро познати ваздух, мирис којег ништа, па ни протеклих 30 година, није могло да избрише из мог бића. Говорим сестрићу да удахне добро јер, први пут су се срели он и Лика. Гледа ме помало збуњено, али смеши се и клима главом.

Нешто касније, на Удбини, прелазимо у комби и крећемо за Госпић. Хладно је, из торбе смо извукли чарапе и јакне које су синоћ, на београдских 35, деловале потпуно ирационално. Ја и сестра коментаришемо у глас-тако је у Лици! Уз смех бројимо рупе преко којих нас возач прилично оштро, али сигурно вози кроз пуста и мрачна српска села. Остављамо успут неколико људи који су с нама допутовали. Види се да иду кући или код родбине. На крају остаје само нас троје. Возач је прилично изненађен сазнањем да идемо у измајмљени апартман, а и нас обузима нека неописива туга. Болно и потпуно огољено пред нама је "пукла" истина с којом живимо годинама. Ми смо странци, туристи, у нашем родном граду, у нашој Лици!

И баш супротно од онога што би се могло очекивати у таквом тренутку, решили смо да горчину тог сазнања "лечимо" дирајући још већу рану. После кратког одмора, кренули смо пут Дивосела, татиног родног села. Прва "станица"- гробље јер, у Дивоселу живих нема!


Захваљујући акцији коју сам, са пар рођака и пријатеља, организовала прошле и ове године, долазимо прилично лако до једног од шест дивосељачких гробаља. Ту нам је читава породица с татине стране, наша крв, наши преци, наше непрослављене славе, рођења, крштења. Палимо свеће, ћутимо... Обилазимо и фотографишемо и остале споменике, читамо наглас позната презимена. И тужно је и лепо! Разбили смо тешку дивосељачку тишину, донели светлост на ово тужно, самотно место. И док се над оближњим Велебитом ваљају тамни облаци и полако диже магла од синоћње кише, знам да нам се ове душе радују. Kао да нам причају својим дечјим ручицама, девојачким плетеницама и старачким очима. Kао да нас питају знамо ли ишта о онима што осташе иза њих...што их нема, јесу ли их заборавили. Питају нас има ли ичег у Дивоселу осим неба, земље и крви. Ех....

"Скоро па нема споменика на којем бар некоме као година смрти не пише 1941", трзну ме сестрићева реченица. Све је стало у њу!!! Смртна пресуда Дивоселу је исписана баш те године, крвљу невине деце, младости која није стигла да живи, младости заустављене по врлетима Велебита и његовим безданим јамама. Оно што је почело 1941, завршено је 1993. године.

Тражили смо Дивосело тог чудног дана међу рушевинама из којих расте дрвеће, зараслим путевима, у нашем пустом дворишту које препознасмо по квргавим стаблима две старе јабуке. Тражили смо и нашли... небо, земљу и крв! Нашли смо и онај недостајући, скривени део себе!

Баш то смо пронашли и сутрадан, на рушевинама мамине родне куће у оближњем селу Врепцу. Препознавале смо ја и сестра двориште у којем смо се играле, кућу у којој смо одрастале, тражиле делиће живота међу срушеним зидовима, под трошним дрвеним гредама што одавно попустише под теретом личких снегова.


Нашле смо чашу, тањирић од шољице за кафу, лимену кутију за шећер. Боже, колико је туге и среће стало у тих неколико ситница које смо касније брижљиво спаковале у кофер. Описивале смо њеном сину како је изгледала кућа, штала, двориште. Објашњавале му за шта је служила велика дрвена каца коју је давно направио наш деда и која још увек пркосно вири из подрума. Причале смо му о лепим коњима са звездама на челу и паленти коју нико није правио тако добро као наша баба. Слушао је, гледао, размишљао, без много речи и питања. На тренутак сам се ја запитала да ли смо стварно претерале. Да ли је ово заиста пут на који је требало повести дечака од петнаест година?!

Могле смо га одвести на море које је удаљено свега педесетак километара од ове наше личке пустоши. Могли смо обићи Плитвичка језера, Велебит, могли смо му показати лепоту које је Лика препуна, али ето, нисмо.

Желеле смо да му покажемо истину, сурову, болну и нашу!

Иако смо га збуниле, изненадиле, растужиле, можда на тренутке и уплашиле, верујем да је схватио зашто смо га повеле на ово необично путовање.

Верујем да је и он пронашао део себе у пустом Дивоселу, на оном гробљу што гледа ка небу, међу рушевинама бабине куће у Врепцу, на улицама Госпића којима смо шетали као странци.
И надам се да је ово само почетак, да му Лика није више само појам и носталгична породична тема већ жеља, радост и нада. Надам се да смо, упркос невољи коју је видео, пробудиле у њему оно зрно љубави које те увек врати кући!!!

 
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...