Историја Храма Христа Спаситеља

[Guest]

Храм Христа Спаситеља. Чудо препорода: храм је обновљен уз Божију Помоћ

Дописница „ВМ“ је замолила познате руске уметнике који су имали част да реше овај тежак и племенит задатак да се тога присете, као и да кажу нешто о томе да ли постоје разлике између новог и некадашњег здања храма.

Свака фреска има два аутора

Василије Нестренко, народни уметник Русије:

- Што се тиче спољашњег изгледа храма Христа Спаситеља он је обновљен тачно онакав какав је био. Међутим, некада је стајао на брду и миниран је заједно с брдом. Брдо је изравнато и изграђен је базен. Кад смо почели да га обнављамо изградили смо доњи стилобатни део којег није било. У њему се налазе храм Преображења Господњег у знак сећања на древни Преображенски манастир, који се налазио на овом месту, сала за Црквене саборе, патријарашка трпезарија и сала Светог синода. У принципу, појавио се комплекс храма.

Василије Игоревичу, колико прецизно ново здање сабора понавља раније?

- У неким детаљима храм се разликује, али има задивљујућих подударности. На пример, под некадашњег храма је био од мермера, јасписа и камења довезеног из земаља које су изгубиле рат 1812. године – Француске и Италије. Из истих каменолома је допремљен мермер за под и зидове новог храма. Зар то није чудо?

Ви сте осликавали храм. У којој мери Вам је, по Вашем мишљењу, успело да обновите миниране фреске?

- Храм је дуго времена стајао једноставно бео: патријарх Алексије II је сматрао да нема уметника који могу да понове фреске из XIX века – јер су тада били окупљени најбољи мајстори, академици. Међутим, касније је одлучено да се храм обнови истим материјалима и фрескама, с истим орнаментима, с истим украсима. Цео уметнички свет Русије је био узбуђен: ко ће га осликавати? Како постићи да фреске буду исте? Било је тешко. Може се направити копија ако човек пред очима има оригинал, али ништа није остало. Сачуван је само мањи део фресака Семиградског, остао је лик Спаситеља, Сорокинов рад.

И сачувала се Клагесова слика „Унутрашњи изглед храма Христа Спаситеља“, где се могу видети неке фреске. Нема никаквих сведочанстава о бојама фресака. Све фотографије направљене крајем XIX и почетком ХХ века су црно-беле. Храм је обнављан управо на основу ових разгледница. Имали смо општу композициону шему без боје, зато није могуће говорити о прецизном обнављању фресака. Настала је потпуно јединствена ситуација: свака данашња фреска практично има два аутора. Први је уметник који је створио композицију и општи изглед фресака у XIX веку. Али, слаб квалитет фотографија није дозволио да се обнове колосалне фреске од по 10, 15, па чак и 20 метара. Наши уметници је требало да преосмисле, да допуне, да траже аналоге...

У XIX веку осликавање храма је трајало десет година…

- Тада је скела скидана три пута да би се одоздо видело како се фреске уклапају међусобно и с орнаментом. Ми нисмо имали такву могућност. Храм смо осликавали од 15. априла до 25. новембра 1999. године. Тешко ми је да схватим како смо успели да обавимо посао у тако кратком року. Зар то није чудо? Ово чудо је могло да се деси само уз Божију помоћ. Зато што је огроман обим урађен квалитетно.

Ја сам радио без помоћника. Обновио сам четири фреске: две по 15 метара – „Крштење Господње“ и „Улазак Господњи у Јерусалим“ и једну из два дела – „Васкрсење Христово“ и „Апостол Матеј“. Она је висока 23 метра – као седмоспратница! Затим сам сликао иконе, радио сам у трпезаријском храму.

То је изузетно тежак посао. Академска школа је тежа за извођење од иконописне. Храмови се као у стара времена осликавају на свежем малтеру, а то је брже и овде је у питању сложено вишеслојно сликарство. Потребно је умеће да се слика реалистички, што данас ретко ко уме, да се раде фреске великих димензија и потребно је да човек буде релиогиозан: храм треба да осликава верник. Одлично се сећам освећења храна. То сам запамтио за цео живот.

Да ли сад долазите у храм Христа Спаситеља?

- Обично идем у храмове близу куће, али се трудим да на великим службама будем у храму Христа Спаситеља. Водим са собом своју малу децу. Само у овом храму се може осетити победа васељенског православља.

И рећи ћу вам да нема веће среће за уметника него да дође у храм који је осликао и у којем постоји део његове душе.

Радили смо као симфонијски оркестар

Зураб Церетели, председник Руске академије уметности:

- Руској академији наука је 1995. године поверено да обнови уметнички ентеријер храма Христа Спаситеља. Архитектама су предстојали једни сложени моменти, уметницима и скулпторима – други. Храм је синтеза уметности, у њему све треба да буде хармонично. То је као симфонијски оркестар.

Није шала: радило је двадесет и нешто задруга. Унутрашњи изглед храма је било јако тешко решити с тачке гледишта општег колорита. Кад се налазите у храму осећате јединствено решење боја.

И, наравно, све је требало урадити оперативно, стићи у року и притом квалитетно.

Ако се на храм гледа као на копију, колико је прецизно она успела?

- Сачувале су се фотографије храма пре рушења, зато свако може да упореди. Много смо урадили прецизно обновивши изглед некадашњег споменика, али има и нових момената. У погледу конструкција, технологије...

И у многоме то није диктирано тиме што ми нисмо желели да поновимо оно што је било, већ тиме што смо желели боље и да избегнемо некадашње грешке. У неким случајевима је то била замена материјала. На пример, крстови и врата храма. Онај храм је грађен неколико деценија, а овај је подигнут за неколико година.

Многи су се чудили што сте на неким детаљима храма наставили да радите и после отварања...

- Првобитно су високи испупчени рељефи на фасади урађени од беле пластике – савременог лаког композитног материјала, али сам желео да постигнемо јединствен изглед с бронзаним скулптурама на фасади. И тек после завршетка радова сам излио све велике орељефе у бронзи. Недавно су монтирани. Урадили смо онако како смо сматрали за потребно. Уметник у извесном тренутку ипак треба да има довољно смелости да стави тачку и да започне нови рад.

Шта мислите, да ли савремени храмови по лепоти могу да се такмиче с древним?

- У младости сам имао среће да као уметник радим на Институту за етнографију и археологију Академије наука. На експедицијама сам мерио, правио скице, копије древних фресака из VII и VIII века. И видео сам: свако време је давало нешто јединствено, стварало је свој посебан рукопис. Наше велико наслеђе треба схватати као лекцију, али притом треба да се трудимо да тражимо нова решења.

Зурабе Константиновичу, да ли сад долазите у овај храм?

- Наравно да долазим, ту сам крстио праунуку. 2007. године је Руска академија уметности обележила 250-годишњицу управо у сали за црквене саборе храма Христа Спаситеља. И то је био значајан догађај. За мене је част да учествујем у стварању светиње...

Од замисли до оваплоћења

Друштвени покрет за обнављање храма Христа Спаситеља је основан крајем 1980-их година. 5. децембра 1990. године постављен је гранитни камен-темељац, 1992. године основан је Фонд за подизање храма, а изградња је почела 1994. године.

Пројекат су израдили архитекте М.М.Посохин, А.М.Денисов и други. Касније је Денисов напустио посао и изградњу је завршио З.Церетели.

Храм је предвиђен за 10.000 људи. У плану изгледа као равнокраки крст ширине 85 метара. Висина храма с куполом и крстом износи 105 метара.

Фреске у храму заузимају око 22.000 м², од којих је око 9.000 м² с позлатом.

УЗГРЕД РЕЧЕНО

18. августа у 17.000 почиње вечерње богослужење (свеноћно бденије). 19. августа јутарња литургија ће бити служена у 7.00 у Преображенској цркви („доњем храму“). У 10.00 у храму Христа Спаситеља – касна литургија.

19. августа се навршава 15 година од дана завршетка изградње новог здања храма Христа Спаситеља (1994-1997.) и 175 година од оснивања Комисије за изградњу првог здања храма.

Превод: Православие.Ru

Cветлана Можајева

Вечерняя Москва

20 / 08 / 2012

[marko_13]

Слава Богу!

[Баба]

Храм Христа Спаситеља је изграђен у знак благодарности за заступништво Свевишњег у тешком периоду историје Русије, као споменик јунаштву руског народа у борби са Наполеоновим освајачима 1812. године.

25. децембра 1812. године, када је последњи војник Наполеонове војске која је бројала 600 хиљада људи, био истеран са територије Русије, Император Александар I, је у част победе руске војске и у знак благодарности Богу, потписао Врховни Манифест о изградњи цркве Спаситеља Христа у Москви и издао "Врховни Указ Свјатејшем Синоду о установљавању празновања 25. децембра, у спомен на избављење Цркве и Државе Руске од најезде Гала и са њима двадесет језика".

По замисли владара, у древној престоници, која је тада била у рушевинама, требало је подићи грандиозни спомен-храм, чија основна идеја је била крајње прецизно исказана речима царског Манифеста:

"Ради очувања вечног сећања на ревност, верност и љубав према Вери и Отаџбини, без преседана, које су у тешким временима величале руски народ, и ради исказивања благодарности наше Промислу Божијем, који је спасао Русију од претње страдањем, одлучили смо да у нашем Првопрестоном граду, Москви, оснујемо цркву посвећену Спаситељу Христу...

... Нека благослови Свевишњи наше отпочињање! Нека овај храм траје много векова, и нека у њему гори, пред светим Престолом Божијим, кандило благодарности наредних генерација, заједно са љубављу и подражавањем дела њихових предака!".

Сама идеја о изградњи спомен-храма, која је потекла од генерала армије Михаила Ардалионовича Кикина је пренета Александру I преко адмирала Александра Семјоновича Шишкова.

Исказана у царском Манифесту, идеја о изградњи спомен-храма је добила најширу подршку у свим слојевима руског друштва, иако је била необична за то време.

XVIII век је оставио много споменика победама руских снага, али су то били совјетски споменици: тријумфалне арке, пирамиде, обелисци и колонаде. Рату из 1812. године, који је првобитно називан Отаџбинским и чији исход је одредио општенародни покрет, је био потребан другачији споменик. То је могао бити једино храм.

Идеја изградње спомен-храма је оживела древну традицију заветних храмова, који су подизани у знак благодарности Богу за даровану победу и за вечно сећање на погинуле. Ова традиција је позната још из домонголских времена: Јарослав Мудри је подигао Софију Кијевску на месту битке са Печењезима.

Епоха Куликовске битке је обележена изградњом мноштва храмова, посвећених Рождеству Пресвете Богородице - празника, који се подударио са даном битке православне војске са хордама Мамаја. У Москви је у знак сећања на погинуле на обалама Непрјадве и Дона изграђен храм Свих светих. На победе у рату и жртве рата сећају и храмови на Црвеном тргу: сабор Покрова на рову (познатији под именом Василија Блаженог), који је изградио Иван Грозни у знак сећања на победу против Казанског ханства, и сабор Казанске иконе Богородице, који је посвећен подвигу руских патриота XVII века и ослобођењу Москве од пољско-литванских освајача.

За изградњу спомен-храма су организована два конкурса. На првом конкурсу су учествовале водеће руске архитекте: Д. Кваренги, А. Вороњихин, А. Мељников, А. Витберг, В. Стасов. На другом - К. Тон, Ф. Шестаков, А. Татишчев, А. Кутепов, И. Тамански и многе друге истакнуте архитекте тог времена.

На првом конкурсу је представљено 20 варијанти пројекта Храма. Владар је изабрао пројекат, који је израдио архитекта А.Л. Витберг.

12. октобра 1817. године, пет година после одласка Французa из Москве, свечано је отпочела градња Храма Христа Спаситеља на Воробјевим горама, између Смољенског и Калушког пута. Убрзо су се појавили проблеми због крхког земљишта, са подземним токовима, а после смрти Александра I је нови самодржац Русије Николај I, наложио да се сви радови зауставе. 1826. године је прекинута градња.

10. априла 1832. године, Император Николај I доноси нови пројекат Храма, који је сачинио архитекта К.А. Тон. Император је лично изабрао место за изградњу Храма Христа Спаситеља - на обали реке Москве, недалеко од Кремља, и 1837. године је именовао посебну Комисију за изградњу новог Храма. Алексејевски манастир и црква Свих светих, који су се налазили на месту, које је намењено за изградњу Храма Христа Спаситеља, су били срушени, манастир пребачен у Сокољњики. 10. септембра 1839. године је свечано започета градња новог Храма.

Храм Христа Спаситеља је грађен скоро 44 године. 1841. године су зидови прекривени површинском изолацијом; 1846. године – је сведен свод велике куполе; након три године су завршени радови на спољној облози и започета израда металних кровова и кубета. Свод велике куполе је завршен 1849. године. 1860. године су околне шуме посечене и Храм Христа Спаситеља се први пут указао пред Московљанима у свој својој величанствености. 1862. године је на крову постављена бронзана ограда, која није била предвиђена првобитним пројектом. До 1881. године су завршени радови на сређивању приобаља и платоа испред Храма, и постављена је расвета. До тог времена је приведен крају и рад на живописању ентеријера Храма.

Радови на изградњи Храма Христа Спаситеља су вршени по налозима Императора Александра I, Николаја I, Александра II, Александра III, са благословом, касније проглашеног за Светог, сталног члана Свјатејшег Синода, Митрополита Московског и Коломенског Филарета (Дроздова) и Епископа Дмитровског Леонида (Краснопевкова); непосредно руковођење радовима је било поверено Генерал-Губернатору Москве кнезу Д.В. Голицину и Комисији за изградњу Храма на чијем челу је он био.

У изградњи Храма по пројекту К.А. Тона су учествовале најбоље архитекте, градитељи и уметници тог времена. Уникатни живопис су радили уметници Руске Академије Уметности В. Суриков, барон Т. Неф, Н. Кошељев, Г. Семирадски, И. Крамски, В.П. Верешчагин, П. Плешанов, В. Марков. Аутори фасадних скулптуру су били барон П. Клодт, Н. Рамазанов, А. Логановски. Врата Храма су направљена по моделима грофа Ф. Толстоја.

Скулптурна и живописна декорација Храма Христа Спаситеља је представљала посебно јединствену целину, која одражава све благодати Господње, добијене молитвама праведника за руско царство током девет векова, као и путеве и средства, које је Господ наменио спасењу људи, почев од стварања света и грехопада до Спаситељевог искупљења људског рода. Зато су на свим зидовима Храма постављене фигуре светих заступника и молитвеника за Руску земљу, као у оних што су се трудили да утврђују и шире православну веру у отаџбини и руских кнежева, који су положили своје животе за слободу и целовитост Русије. Храм је представљао живи летопис борбе руског народа са освајачем Наполеоном, и имена храбрих јунака, кроз које је Бог послао спасење руском народу, су била исписана на мермерним плочама у доњој галерији Храма.

Храм Христа Спаситеља је грађен за целу Русију и постао је видљиво отелотворење њене Славе, Вере и Величине, сведок многих историјских догађаја.

13. децембра 1880. године је нови Храму добио назив Катедралног Сабора Христа Спаситеља, као и своје свештенство и свештенослужитеље.

26. маја 1883. године, на Дан Вазнесења Господњег, одржано је Свечано освећење Храма, а пало је на Дан Светог крунисања на Сверуски Престо Императора Александра III. 12. јуна исте године је одржано освећење параклиса св. Николаја Чудотворца, а 8. јула је освештан и други параклис Храма - св. Александра Невског. Од тог времена су у Храму почела редовна Богослужења.

1901. године је при Храму основан хор, који се сматра једним од најбољих у Москви. Бројао је 52 члана, а међу регентима саборног хора су се истицали познати композитори А.А. Архангељски и П.Г. Чесноков. У Храму су се чула и дела њихових савременика, као и великог црквеног композитора А.Д. Кастаљског. У Храму су се чули гласови Ф.И. Шаљапина и К.В. Розова.

У пролеће 1912. године, на скверу у близини Храма је подигнут споменик Императору Александру III - рад професора архитектуре А.Н. Померанцева и скулптора А.М. Опекушина (споменик је опстао свега шест година и срушен је 1918. године).

У Храму су свечано слављена крунисања, свенародни празници и јубилеји: 500-годишњица упокојења преподобног Сергија Радоњешког, 100-годишњица Отаџбинског рата 1812. године, 300-годишњица Дома Романових, постављање споменика Александру III и Н.В. Гогољу. Храм је имао неколико својих слава, али главна слава храма - Рождество Христово - је до 1917. године, цела православна Москва славила као празник Победе у Отаџбинском рату 1812. године.

15. августа 1917. године, у тешко време за Русију, је у Храму Христа Спаситеља одржано отварање Помесног Сабора, на којем је Русија, после 200-годишњег прекида, поново добила свог Патријарха – изабран је Свјатејши Патријарх Тихон, проглашен од стране Руске Православне Цркве за светитеља.

Захваљујући томе, што су међу служитеље Храма примани искусни вероучитељи и проповедници, он се у друштвеном животу земље, врло брзо трансформисао у центар просвећености: основана је богата библиотека, у којој је било мноштво вредних издања, стално су организоване екскурзије, а од 1902. године, када, су на иницијативу московског шефа полиције Д.Ф. Трепова, у време када нема богослужења, организовани општеобразовни курсеви за раднике, почеле су, специјални за њих да се организују и екскурзије по Храму.

Током празника је активну помоћ свештенству пружало, при Храму Христа Спаситеља, организовано удружење хоругвоносаца, који су уживали велики углед међу Московљанима.

Прилози који су у Храму стално прикупљани, су упућивани као помоћ сиромашним мирјанима и црквама, избеглицама и рањеницима. Почетком 1918. године је услед прогона Цркве и проглашења Декрета Совјетске власти "О одвајању цркве од државе и школе од цркве" Храму потпуно ускраћена помоћ органа власти. Тада је, по благослову Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије Тихона, основано Братство Храма Христа Спаситеља, које је за циљ имало одржавање благолепија Храма, очување православља, и спровођење широке просветитељске делатности.

5. децембра 1931. године је Храм-споменик војне славе, Главни Храм Русије варварски уништен.

Много година после разарања, на месту величанственог Храма је зјапила монструозна јама, а 1958. године, током Хрушчовљевог безбожног "одмрзавања" се ту појавио базен "Москва", као споменик поруге и заборава отаџбинске славе и историје, која се није уклапала у шаблоне задатака "градитеља комунизма".

Крајем 1980-их година је изникао друштвени покрет Московљана и свих Руса за обнову Храма Христа Спаситеља.

Историја Храма Христа Спаситеља се протегла на неколико векова, у њој су се преплитале судбине световних власти, јерарха Руске Православне Цркве, обичних људи, који су се жртвовали за изградњу светиње. И тако је у наше тешко и смутно време, благодарећи милости Божијој, трудом и молитвама свих православних хришћана, из ничега вазнесен Велики Храм - Главни храм Руске Православне Цркве, Храм-споменик, Храм-мученик - Храм Христа Спаситеља.

Божанственом Литургијом, која је служена под сводовима обновљеног Храма Христа Спаситеља, у ноћи са 6. на 7. јануар 2000. године, дочекала је православна Русија велики јубилеј, две хиљаде година од Рождества Христова – Доласка на свет Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Као древни мудраци, принела је Рођеном Господу свој дар - обновљени Храм - симбол вере, покајања, вечне памјати, љубави и наде.

Извор: Русија.рс

This post has been promoted to an article

[marko_13]

Није згорег напоменути да је првобитно било планирано да се на место срушеног Храма подигне велелепна грађевина Дом Совјета, на чијем је врху требао стајати Лењин висок неколико десетина метара.

Пројекат је пропао, не због новца, већ због тога што су се темељи урушавали из непознатих разлога, а сам базен Москва је радио са многим прекидима, јер су се дешавала необјашива утапања у страховитом броју.