Српска поезија

[Tavita]

Позној
М. Настасијевић

Чајала, ведра ти пут,
прозрем, болело.
Прости за бол.

И додир покајни мој
светињу те прокази.
Небожан, позна,
по мрља греха остане.
Прости за грех.

Ни зрна винограда
теби за лек.
Туђе испиле усне твоје вино.
За гутљај по локва блуда.
Прости за блуд.

Знам, на истини је ово,
и плеле би се у венац душе.
Ал’ гњилу моју,
ево, расточила пут.

Из три што зададох ране,
прозрем, већ лопиш у мир.

Дај да за капљом тебе
жеђа ме без утола на веки,
за бол, за грех, за блуд.

[Снежана]

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš žalost i sreću. Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš iskreno ili pritvorno zadovoljan malim. Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš sažaljenja, ili da nemaš milosti. Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek da bi kunjajući proživeo svoj vek. Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja.

Mika

[Чунга Лунга]

ЗДРАВИЦА НАРОДУ СРПСКОМ

 

(Љубивоје Ршумовић)

 

Народе нека ти здравица ова
Буде уместо благослова
Што год радио деца ти се рађала

И када певао
И када сневао
И када мукама одолевао
Деца ти се рађала

И када ратио
И када патио
И када памтио па вратио
Деца ти се рађала

Није богат ко има волова
Већ кћери и синова
Није силан ко има пушака
Већ колевки

Нек љубав надјача
Нек не буде плача
Осим дечјег

Силни нек се свађају
Слаби погађају
А теби нек се рађају

И када кадио
И воћке садио
Па и кад се љутио и богорадио
Деца ти се рађала

А даће Бог
Да роди зоб
И узри клас
Па да буде и за коње и за нас

И када свеца славио
И када школу правио
И кад се у чуду чудом бавио
Деца ти се рађала
Народе српски
Амин
Даће Бог

[JESSY]

 Сима Пандуровић

Даљина

 

Даљина, то је лепота меланхолије

Вољених звезда које с вечери

Сребреним сјајем свемир полије

 

Даљина, то је туга глечера

Што усамљени у свом ћутању

Суморне своје дане проводе

 

С даљине чудни ветри доводе

Мирисе миле прошлих часова

Што до нас дођу у свом лутању

 

Шумове драге прошлих гласова

Што нам ко тужан лист сикоморе

С јесени срцем тужно роморе.

 

Данас, кад дође света промена

И када крећеш на далеки пут,

Испуњен ми биће сваки душин кут

Тугом даљине, лепотом спомена.

 

И знам да ће сутра уморна ми глава

Наслонити се клонуло на длан

Ти синоћна моја лепа, срећна јава,

Бићеш већ сутра мој далеки сан.

[JESSY]

Neka nikad ne podju - C. Vukicevic

Tesko mi je kad odlaze
Kad ih nema.

Moji drugovi,
Moji prijatelji,
Moje ljubavi.

Sa njima,
Negdje,
U njihovom prtljagu,
Pod njihovim noktom
Odlazi i dio mene.

Ni grad ne volim,
Ni bijele noci lenjingradske,
Ni betovenove simfonije,
Ni blagdanske pjesme

Ne volim

Kad ih nema

Moji drugovi,
Moji prijatelji,
Moje ljubavi.

Neka nikada
I nikud ne podju
Oni koje volim.

[JESSY]

Na dan njenog vencanja - Velimir Rajic

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Cestit'o sam ti. I ti rece: "Hvala!''...
A da li znadeš da se u tom casu
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja necu kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja necu kleti cak ni samog sebe
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reci?
O sreci svojoj covek uvek sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leci,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

[Чунга Лунга]

Свети Сава
(Војислав Илић)

 

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор'те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата..."

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

[Tumaralo.]

Stevan Raičković

Stojimo pod nebom dok po nama
Sneg lagano pada kao bela tama.

Izmišljamo nešto, ali spolja
Već smo slični stablu usred belih polja.

Uskoro će možda i na nas da padne
Zalutali gavran iz visine hladne.

[Снежана]

NAPAST 2.

Evo ti jabuke napasti samo idi.

Evo ti šaka trešanja ranozrelica.

Evo ti pšeničnog brašna ponesi koliko možeš

Samo idi.

Zemlje sa groba ponesi, sa zavetnog, samo idi.

Hleba i vina uzmi, pamuka, mirisnog ulja, bosioka.

Lovačku pušku ponesi, kalemarski nož, kalem,

Samo idi.

Beži gubo od gube.

Idi crve od crva.

Od očinjeg vida uzmi, i od bila,

Samo idi.

Jagnje iz naručja uzmi, ovna iz tora.

I krava s teletom halal nek ti je.

Kobilu ždrebnu povedi, pastuva osedlanog.

I meda u saću ponesi, i jaje od grlice. Ni svete spise ne branim odbraniti ih ne mogu.

Ni knjigu temeljnicu, u damarima, u lozi.

Ni knjigu temeljnicu odbraniti ne mogu.

Ništa odbraniti ne mogu.

Ni Belog Anđela odbraniti ne mogu.

Ni rani ječam od tvojih ptičurina.

Ni maticu u košnici ne mogu zaštititi Od tvog otrovnog daha.

Idi napasti, tornjaj se s kućnog praga. Ponesi prag, povedi zmiju, samo idi. Bakrač i verige, pepeo s ognjišta,

I žar iz pepela, samo idi.

Pokupi sve sa sofre, kašike, viljuške, ćase,

Ponesi solir, kutlaču i lonac sa varivom. Uprti čabrove sa sirom, burad, kace, Krompir iz trapa, mešine s rakijom. Volove u jarmu pokolji.

I jaram s medenicom

Za svoja svetilišta ponesi, bestraga ti. Paoce s točkovima poskidaj, i zavoranj uzmi

Da bogomolje svoje podupreš, samo idi.

Idi gubo od gube.

Beži crve od crva.

Meni tesna tvoja košulja,

Tebi gorko moje slavsko vino

Brana Petrović

[JESSY]

Десанка Максимовић ЗАПИС О ДОБРУ И О ЗЛУ

 

Видела сам људе

који су у кошницу својих мисли

пуштали сваког,

чије су вратнице поверења

стајале широм отворене;

и видела људе

који су се прикрадали на прстима

да би уходили њихов шапат.

 

 

Видела сам људе

под чијим су се грањем

намерници и бегунци одмарали,

људе који су увек пружали руку,

људе који су увек пружали руку

човеку када би се спотакао

између среће и пропасти;

и видела их

који показују пут гониоцу

у потери за човеком судбином рањеним.

 

 

Видела сам људе

у чију су се заставу клели,

чију су заклетву напамет учили,

људе који су се морали склањати

од светлуцања ласкаваца;

и кад други њихове заставе понесу,

видела људе

како ласкају новим барјактарима.

 

[Чунга Лунга]

Црна Горо од кад си црна
И од кад те Свеци дижу Богу
Ниси никада забадала трна
Своме брату у рањену ногу.

(...)

Црна Горо пред свијем горама
Не питам те кроз валове срама
Има ли те више, видиш ли се
Но те просто питам – стидиш ли се!?


"Пољубац", Благоје Баковић

[Zayron]

Živodrag Živković bio je nastavnik srpskohrvatskog jezika u mojoj osnovnoj školi u Zenici, BiH i voditelj literarne sekcije koje sam bio član:

https://www.facebook.com/groups/789144031202403/permalink/2311525662297558/ 

https://www.facebook.com/groups/789144031202403/

[Чунга Лунга]

Ругалица

Не плашим се омче око врата
и обешен бићу изнад свог џелата.

На вешалима, на сунцу, на киши,
од себе живог бићу мртав виши.

Бићу ближе сунцу и даље од блата
и плазићу језик на свога џелата.

Брана Црнчевић

[Дуња]

      Kao molitva 

 

Jesi li umoran, Bože,

Od neizvesnosti dela?

Celina još traje cela,

al' pukotine se množe. 

 

Jesi li bolestan, Bože,

od stvaranja i stvari?

Vrućica čelo ti žari

dok svud se nesreće množe. 

 

Znam da te dodir moj vređa,

uvek ti napipam ranu -

a tražim u okeanu 

kap znoja sa tvojih veđa.

 

Kako da ležaj ti poapremim

pa da odboluješ malo?

Hoćeš li lišće il'  kostret,

do čega li ti je stalo? 

 

No kako da log ti sterem

kada se skrivaš u tmuše? 

Vinovnik moje si duše,

a tajiš mi tvoje mere. 

 

Krvav sam ispod kože,

ko fitilj ime mi gori.

Trebam li ti satvoriti

još jedan zavet, Bože?

 

U zalogaj dajem ti blesak

mog postojanja po kazni.

Il' mladosti i sitni pesak

klepsidre što mi se prazni.

 

Glose o tebi se glože, 

razum je razjeo čula,

mi smo tumači rasula:

jesi li bolestan, Bože?

                                            I. Lalić

 

 

[JESSY]

Александар Тишма – УТЕХА

 

Остати у малом
граду
где смо рођени
то значи моћи
несметано
замишљеним очима
пратити мене
вољених
ствари:
лињање кућа
у којима смо
некад
с оцем и мајком
становали,
пуцање дрвета
дуж ђачког
шеталишта,
брижно сивљење
поудаваних
девојака.