Mitropolit Antonije Blum

[JESSY]

"ГОСПОДЕ, БЛАГОСЛОВИ МЕ ЗА СВАКИ НОВИ ДАН, И ТАЈ ДАН БЛАГОСЛОВИ ЗА МЕНЕ!"

 

Покушао сам да осликам морални лик Хришћанина, онај минимум лика без којег човек уопште нема права да себе назива Хришћанином. Сада бих желео да кажем нешто о томе како Хришћанин који је одвојен од храма може да води истински духовни живот. Духовни живот се не састоји у томе да се посећују службе или да човек буде члан неке, па чак ни врло живе заједнице. Духовни живот се састоји у томе да човек буде у дубоком, директном и искреном општењу са Живим Богом, а ово се достиже, са једне стране, истинитим животом, извршавањем Христових заповести, живљењем онаквим животом који нас чини Хришћанима у стварности, а не само на речима, и молитвом. Дакле, сада бих хтео да кажем неколико речи о молитви.

Молитва се, опет, не састоји у томе да понављамо туђе молитве, него у томе да се свим срцем и свим умом, као што су говорили древни црквени писци, приљубљујемо уз Бога, односно, да тежимо ка Њему, да чезнемо за сусретом са Њим, и да, онолико колико то од нас зависи, будемо са Њим до краја искрени и истинити. Зато се молитва не састоји у томе да човек пре свега набави молитвеник или да научи напамет готове молитве. Молитва се, у првом реду, састоји у томе да се научимо да стојимо пред Богом. Ово изгледа или бескрајно компликовано или изненађујуће просто. Стајање пред Богом је, објективно говорећи, врло једноставна ствар: Бог је свеприсутан, нема места ни ситуације која би могла да нас одвоји од Њега. Ни посао, ни околности, ни људи не могу да нас одвоје од Њега. Али од нас зависи да ли ћемо свесно, са свом пажњом срца и ума стајати пред Њим.

Ујутру, када устајемо можемо да започнемо дан тако што ћемо стати пред Бога, без дугих молитава, поставши свесни да смо устали од сна, да смо се пробудили из сна, и као да смо на неки начин васкрсли у живот из смрти. Јер, између сна и смрти постоји велика сличност. Лежимо без свести, немамо никакву контролу над собом, не схватамо шта се око нас дешава. Исто тако је и са смрћу: што се тиче нашег тела (не живе душе, која стаје пред Бога него самог нашег тела) ми падамо као у некакву несвест. Дакле, када се будимо, ми као да устајемо из несвести, готово би се могло рећи: из небића. Мене као да није ни било на земљи, и одједном сам ступио у нови дан. А овај дан је посебан, таквог дана, овог дана никада није било у целој историји света. Дани су непоновљиви, сваки дан је нов, он се простире пред нама као равница покривена снегом - чиста, неокаљана, без људских трагова, без отисака наших ногу. И овај нови човек који ја у ствари и јесам, ступа у нови дан.

Ако човек размисли, то је потпуно чаробан сусрет: ја ступам у нови дан којег никада није било у историји, и у тај дан могу да унесем добро или зло, могу да будем човек или звер, могу да будем достојан себе или недостојан себе, могу да живим на радост људима или на несрећу људима, могу да растем, или насупрот томе, да постанем још мањи него што сам био јуче...

Ако о овоме размислимо неколико тренутака видећемо: ево, изашао сам из дубина сна и ступам у овај дан. Можемо да се обратимо Богу и да кажемо: "Господе, благослови ме да ступим у овај дан и благослови овај дан за мене! Нека сваки сусрет, сваки човек и свака реч буде са садржајем. Нека овај садржај буде чист и достојан моје људске величине, и Твоје величине, Господе. И нека свака реч, свако моје дејство буде улагање у добро, у истину и у лепоту живота."

[JESSY]

Духовни живот се не састоји у томе да се посећују службе или да човек буде члан неке, па чак ни врло живе заједнице. Духовни живот се састоји у томе да човек буде у дубоком, директном и искреном општењу са Живим Богом, а ово се достиже, са једне стране, истинитим животом, извршавањем Христових заповести, живљењем онаквим животом који нас чини Хришћанима у стварности, а не само на речима, и молитвом.

[JESSY]

Када се Бог пробија ка нама или се ми пробијамо ка Богу, у било каквим изузетним околностима, када се свакодневица изненада распукне пред нама, са дубином коју раније нисмо примећивали, када у себи откријемо дубине где молитва живи и откуда може прокључати - тада нема проблема. Када осећамо Бога, тада ми стојимо лицем у лице с Њим, клањамо Му се, говоримо с Њим. Међутим, проблем је положај човека када му се чини као да је Бог одсутан... Није реч о некаквом објективном одсуству Бога, јер у стварности Бог никада не одсуствује, већ је то осећање одсуства које постоји у нама; ми стојимо пред Богом и вичемо у празно небо, откуда нема одговора... Шта тада чинити?

Пре свега, веома је важно имати у виду да је молитва сусрет, да је то однос, и то дубоки однос, на који се не можемо принудити насилно ни ми ни Бог... Ако би било могуће дозвати механички Бога на сусрет, такорећи принудити Га на сусрет само зато што смо управо ми тај моменат одредили за сусрет са Њим, то не би био сусрет, ни однос. Тако је могуће сусрести се са измишљеним ликом, са разним идолима, које можемо поставити пред себе уместо Бога; но, то је немогуће учинити у односу са Живим Богом, као што је то немогуће у односима са живим човеком. Односи треба да почну и да се развијају у узајамној слободи...

Ми се жалимо на то што Он не чини очигледним Своје присуство у тих неколико минута молитве током целог дана; но, шта рећи о осталих 23 и по часа, када Бог може колико хоће да куца на наша врата, а ми одговарамо: "Извини, заузет сам", или уопште не одговарамо, зато што чак и не слушамо како Он куца на врата нашег срца, нашег ума, наше свести или савести, нашег живота. И тако, немамо право да се жалимо на одсуство Бога, зато што сами одсуствујемо кудикамо више.

Друга важна околност је та да је сусрет лицем у лице са Богом увек суд за нас. Сусревши Бога, било то у молитви, у богомислију или у созерцању, можемо у том сусрету бити или оправдани или осуђени. Не говорим да се тог момента над нама изриче пресуда коначне осуде или вечног спасења, већ је сусрет са Богом увек кризни моменат, кризис (грчка реч - суд). Слава Богу што нам Он не јавља увек Себе када ми неодговорно, безуспешно покушавамо да се сусретнемо са Њим, зато што такав сусрет може да не одговара нашој снази.

И, зато, када ми не осећамо, не доживљавамо јасно Божије присуство, прва наша реакција треба да буде благодарност. Бог је милостив; Он не долази док не буде време; Он нам даје могућност да погледамо на себе, да схватимо да не осећамо Његово присуство онда када би нам било на суд или на осуду.

Навешћу вам један пример. Пре много година, дошао ми је један човек и почео молити: "Покажите ми Бога!” Рекао сам да то не могу учинити и додао да, ако бих и могао, он ипак не би видео Бога... Да би човек сусрео, видео Бога, неопходно је да има нешто заједничко са Њим, нешто што ће нам дати очи којима бисмо видели и чула којима бисмо осетили. Човек ме је тада питао зашто ја тако мислим о њему, а ја сам му предложио да размисли и да каже које место у Јеванђељу га посебно дотиче, како бих покушао да увидим у чему је његова сличност са Богом. Он је рекао: "Да, постоји такво место: у 8.глави Јеванђеља по Јовану је прича о жени ухваћеној у прељуби". Ја сам одговорио: "Добро, то је једна од најлепших и најдирљивијих прича; а сада, седите и размислите: Ко сте ви у тој причи? Јесте ли на страни Господа и пуни милосрђа, разумевања и вере у ту жену, која је способна да се покаје и постане нови човек? Или сте ви жена која је разобличена у прељуби? Или један од старешина који су, један за другим, изашли напоље, зато што су сазнали своје грехе? Или један од младих који се колебају и оклевају?” Он је размислио и рекао: "Не, ја сам једини од јудеја који не би изашао, већ бих ту жену засуо камењем". Тада сам му рекао: "Благодарите Богу што вам не даје да се сада сусретнете са Њим, лицем у лице”.

Бог није спреман да буде просто једна од ствари у нашем животу. ... Ако желимо да се молимо, најпре треба да будемо убеђени да смо грешници, да тежимо спасењу, да смо одвојени од Бога, да не можемо живети без Њега, и једино што Му можемо принети јесте наша очајничка туга за тим да постанемо онакви какве би нас Бог прихватио, примио у нашем покајању, примио нас са милосрђем и љубављу. И, управо та молитва, од самог њеног почетка, јесте наше окретање Богу...

Научи се смирењу у истинском, најдубљем смислу те речи. Смирење се не састоји у томе да, како ми то често радимо, "правимо се скрушени", и да о себи мислимо и говоримо лоше, и да убеђујемо друге, као да су наши неприродни манири смирење. Смирење је стање плодне земље. ... 

Посаветовао сам једну жену: "Учи се да будеш оваква пред Богом: да све примаш, не супротстављајући се, спремна да примиш и од људи и од Бога ма шта ти они дали". ... Ми не можемо насилно завладати Богом; но, ако ми стојимо... изван граница онога што је "правилно", а у пределима где царује милосрђе, можемо сусрести Бога.

...Сада се постарајте да промислите о "одсуству" Бога, и разумите свим бићем да, пре него што покуцате на врата (и то не само врата Царства у општем смислу, Христос заиста каже: Ја сам врата, треба да схватимо да се налазимо, изван, споља. Ако ми, по безумљу, уобразимо да смо већ у Царству Божијем, то, разуме се, нећемо ни куцати, остаје нам само да гледамо около - где су анђели, где су светитељи, и где су те обитељи које су предодређене за нас? ... И, када не видимо ништа од тога, осим мрака или зидова, то се са пуним правом можемо чудити како Рај уопште није привлачан...

Треба схватити да ми још нисмо у Рају, да смо ми још изван Царства Божијег, и тада запитати себе: где су врата и како на њих покуцати?...

 

http://www.prijateljboziji.com

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ СУРОШКИ АНТОНИЈЕ (БЛУМ) О ПОЗНАЊУ БОГА

 

 

Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо - то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?

Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Он говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје.

 

Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше... објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност. То се из столећа у столеће догађа са небројеним мноштвом. Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и св. Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам верујући“.

 

Овде, међутим, постоји још један моменат и чини ми се да је он веома важан. Вера, тј. искуство сусрета са Богом, увек је неизрециво: немогуће је уистину пренети оно што се догодило, а на људском језику може се изразити само оно што је доступно језику и нашем поимању. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера.

 

наставак

[Danijela]

Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

живопис капеле св.Симеона Богопримца, Црна Река

Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.

Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.

Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:"Ко је то"? Они одговарају:"Исус из Назарета". У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме!" То је, бећ само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки лутајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.

Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.

Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!

 

Молитва у метежу

Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих.
Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: "Оче, ко те научи да се молиш без престанка?" А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: "Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони". Гост онда рече: "Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". Овај му исприча следећу причу:

"Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме!" Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: "Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање".

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

Митрополит Антоније (Блум)
 

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, година 31.свеска 184. број 6/88 страна 259.

[Ana B.]

pored molitve upornost i istrajnost igraju veliku ulogu u ostvarenju onoga sto zelimo

[Ana B.]

"Ištite i daće vam se: tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se.

[JESSY]

О исцељењу, Митрополит Антоније (Блум)

21. маја 2016.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Опет и опет чујемо јевнђељску причу о људима који су били исцељени од болести. А у Јеванђељу то изгледа тако једноставно и јасно: неко има потребу и Бог се на њу одазива. И ево, пред нама се поставља питање зашто се онда то не дешава са сваким од нас? Свако од нас има потребу за физичким исцељењем или за исцељењем душе, а исцељују се само неки од нас – зашто?

Када читамо Јеванђеље, испуштамо из вида да Христос није исцељивао све и сваког: један човек у мноштву људи бавао је исцељен, док многи, такође болесни телом или душом, нису били исцељени. А то се дешава зато што ми треба да се разоткријемо Богу, не према исцељењу него према Богу, да бисмо примили дејство Божије благодати ради исцељења тела и душе, или пак једног или другог.

Често желимо да искључимо болест из нашег живота не само зато што болест чини живот мучним, не зато што је болест праћена болом, него и зато, или чак углавном зато, што нас она подсећа на нашу крхкост. Као да нам говори: „Не заборављај се, ти си смртан, ти си смртна; твоје тело као да се сада обраћа теби и говори: немаш снаге да ми повратиш здравље, ништа не можеш да учиниш; могу да умрем, да се угасим, могу да остарим и онемоћам – и то ће бити крај земљског живота… “ Није ли то главни разлог што се из све снаге боримо за оздрављење и желимо да измолимо здравље за себе?

И ето, ако полазећи од таквих претпоставки молимо Бога да нас исцели, да нас врати у стање целовитости, то значи да молимо само за заборав, за то да заборавимо на нашу смртност уместо да нас она опомиње и подстиче да постанемо свесни да дани пролазе, да је време кратко и да, ако хоћемо да достигнемо меру пунога раста,  за који смо призвани на земљи, треба да хитамо да збацимо са себе све што је смртоносно у нама самима, јер болести и смрт нису изазвани само спољашњим узроцима – у нама владају и злопамћење, и горчина, и мржња, и лакомост, и толико других ствари које убијају у нама живост духа и не дају нам да живимо вечним животом сада, у овом времену, вечним животом који, једноставно речено, и јесте живот у пуном смислу речи, живот у својој пуноти…

А шта ми можемо да учинимо? Ми треба да постављамо себи озбиљна питања, а кад приступамо Богу, молећи да нас исцели,треба да се најпре припремимо за исцељење. Јер, не значи да смо исцељени само ако постанемо целовити да бисмо се вратили животу којим смо живели раније. То значи да смо целовити зато да бисмо започели нови живот, као да смо постали свесни да смо умрли у исцељујућем дејству Божијем, да је све што је у нама било стари човек, оно тело распадљивости о коме говори Апостол Павле, – тај стари човек који треба да се повуче да би нови човек живео, и да треба да будемо спремни да постанемо тај нови човек кроз смрт онога што је прошло да бисмо почели да живимо поново, као Лазар, који није био позван из гроба да се просто врати у пређашњи живот, него да, доживевши нешто што се не да описати никаквим човечијим речима, уђе у живот поново, на новим темељима.

Јесмо ли способни да примимо исцељење? Јесмо ли спремни и сагласни да, тако новоисцељени, примимо на себе одговорност за то да опет и опет уђемо у свет у коме живимо, са благовешћу о обновљењу, да будемо светлост, да будемо со, да будемо радост, да будемо нада, да будемо љубав, да будемо верност Богу и људима?

Замислимо се над овим, јер сви смо ми болесни, овако или онако, сви смо ми крхки, сви смо слаби, сви ми неспособни да живимо пунином чак и земаљског живота који нам је дарован! Замислимо се над тим и почнимо да постајемо спремни да се откривамо Богу да би Он могао да изврши Своје чудо исцељења и да нас учини новим, али тако да доносимо своју новину, истински Божију новину, у свету коме живимо. Амин.

(Митрополит Антоније (Блум), “О исцељењу“, у: Христов лекар и исцелитељ последњих времена, Београд 2010, 391-392)

[Bokisha]

Са чим ступам у нови дан

Ретко размишљамо о томе да се, будећи се ујутру, на известан начин налазимо у ситуацији древног Лазара, којег је Христос васкрсао из мртвих. Лазар је лежао у гробу, без осећања, нем, немајући над собом никакву власт, и глас Божији му је наредио да се врати свести, да се врати покрету, да се врати земаљском животу, али више не онакав какав је био када је уснуо сном смрти, већ обогаћен новим, за све нас непојамним, искуством - искуством човека који је из живота потпуно отишао у смрт, познао вечност и вратио се земаљском животу, сада већ обогаћен овим искуством вечности.

Када тонемо у сан, ми такође губимо свест, губимо сваку власт над собом, сваку контролу над оним што може да нам се деси, у потпуности се налазимо или у власти околности или под покровом Божијим, говорећи разним језицима. Јутро нам долази као глас Божији, који каже: “Изађи, врати се из сна, али не више као онај човек који си био када си увече тонуо у сан; врати се свести новог дана”.

Ми, углавном, нисмо свесни да, излазећи из сна, ступамо у потпуно нови дан, којег никада није било. Овог дана није било никада од почетка света. Овај дан је потпуно нов, он је пун безбројних могућности. Делимично ће бити одређен односом поступака, речи, личности других људи према нама, догађајима који су са њима повезани. Али, он ће, у знатној мери, као дан и као догађај, бити одређен нама самима, оним што ми представљамо и како будемо деловали у њему, речју или поступцима.

И, ево, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље - у идеалној ситуацији - као веснике Њега самог... Али, то је само у идеалним ситуацијама, зато што у нама не постоји само светлост; у нама се смењују светлост, полусветлост, а повремено и дубока тама, а негде постоји и стална полутама.

Али, ми не смемо да заборавимо да, по речима Јеванђеља, светлост и у тами светли и, иако је тама не прихвата, односно, одбија је, бори се са њом, тама не може да је победи. Светлост је прожима, ма колико јој се она противила. И, у сваком од нас постоји неки делић светлости, који је потребан не само нама, него и другима. ... Зато свако од нас, ступајући у овај нови дан, мора да уђе у њега свесно, у потпуно спокојној сигурности да је послат у тај дан како би у њега донео благу вест - људску и Божанску.

С друге стране, не ступамо само ми у овај дан; сваки човек који се тог јутра пробудио ступа у њега у истој ситуацији као и ми. Неки људи су пуни светлости и могу да обасјају наш живот, неки од њих су у дубокој, непроходној тами, а неки од њих су као већина, као сви ми, вероватно, у полутами, делимично с одбљесцима светлости, делимично са моментима таме.

Кад бисмо тако посматрали сваки сусрет, сваки догађај, када бисмо себи постављали питање о томе шта можемо да дамо човеку који је пред нама, и шта можемо од њега да примимо, да добијемо, како бисмо се пажљиво односили једни према другима! Сваки човек би за нас био весник од Бога: или захваљујући непосредно томе што је човек стекао мудрост искуством и може са нама да подели своје неуспехе и падове - ужас пред оним што је искусио. Значи, ми смо и весници и примаоци ове вести.

Да бисмо у овај дан ушли у таквом расположењу духа, треба да умемо, кад се пробудимо, умијемо и обучемо, да се прекрстимо во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа, да се прекрстимо с тим да у име Божије ступимо у овај нови, још увек ничим оскрнављени дан, у којем је све могуће. И, да затим застанемо и размислимо: са чим ступам у овај дан?

Наравно, ступам у овај дан са својом прошлошћу, нисам тако нов као овај дан, нисам се данас родио, али са чим у њега улазим: са горчином јучерашњег дана? Са надом, са трепетним очекивањем радости? Са спремношћу да исправим грешке протеклих дана? Са чим?... изабравши из свега тога оно са чим имам намеру да ступим у тај дан, да се одрекнем оног негативног, што је можда испунило протекли дан или се у овај дан улило из далеке прошлости - и загледајући се у оно светло, добро, достојно и Бога и мене, што носим у себи и што могу да унесем у тај дан.

Ово изискује извесно време, и због тога треба сести и поразмислити, те чврсто решити да у тај дан не уносимо ништа што није требало ни примати у душу, ни чинити, протеклих дана. И, насупрот томе, треба да унесемо оно најсветлије у нашој нади, у нашој вери, у нашем срцу и уму. И, за то треба учврстити у себи одлучност.

Свети Серафим Саровски је говорио да је разлика између грешника који пропада и праведника који се спасава само једна: у одлучности, односно, у томе да човек постави себи задатак и да реши да не одступа од оне истине коју је изабрао. Ма како да нас саблажњава живот, ма какве изазове да нам нуди, треба да будемо у стању да кажемо: “Не!” ономе што је недостојно и нас самих и Бога. Ући у овај дан са таквом спремношћу није лако. То изискује и пажњу према себи, то изискује и стално посматрање себе, односно, будност. Не тражи се да човек буде забринут због себе, већ да прати покрете срца и мисли, кретање воље, и да одлучно одсеца оно чега не сме бити...

Митрополит сурошки Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com

https://prijateljboziji.com/са-чим-ступам-у-нови-дан/

[JESSY]

Вера која види

Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, пред тајном човека. За ово је, с наше стране, потребна непоколебива вера, она која је у стању да види тајну човека која није оигледна и која се не може видети очињим видом.

 Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају.

Бог, током васколике историје, говори на разне начине, различитим путевима, кроз људе бистрог ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз догађаје, позивајући човека да узрасте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори. Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек, Он се оваплоћује, Бог улази у историју, Бог носи њену тежину, Бог се погружава у наш свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за првобитни чин стварања.

Он није гледалац, он не стоји по страни; он улази у епицентар, у трагедију живота, и учествује у њему са нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да је такву наду положио у Њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот.

Украјински философ Григорије Сковорода је, у једном од својих дела, рекао да је у животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване ствари нису потребне. ми често не успевамо да живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је, наводно, достојно само оно што је тако велико и тако далеко да га никада нећемо достићи. А, ако се овај принцип примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља Христа, заповест чији је смисао наизглед изванредно једноставан, али од које можемо да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.12,31).

Ово подразумева да сами себе треба да волимо. И, ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону љубав коју можемо да дамо себи, итд. Можемо да дамо само оно што имамо. Без поштовања себе, ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи - исправно схваћене - не можемо да волимо ни друге.
Кад некога волиш, желиш му добро; што га више волиш тим веће добро му желиш. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Желимо да узрасту у такву меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пуноћа живота. Ево, са овог становишта човек треба да уме да воли и себе. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство, како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан свог људског призвања. Апсолутан услов за љубав је отвореност.

Ипак, дешава се да се плашимо отворености. Отворити се значи: постати рањив. Отворити се значи: зависити у својој радости и у свом болу од другог човека. А, ово можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека. Вера бива различита. Постоји проста, детиња, чиста, светла вера: поверење, оданост, непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост, немилосрдност и бол, који се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у веома чистим и дечијим душама, међутим, у њој нешто недостаје.

Да, она открива човека по цену великог страдања, али истовремено, не штити другог човека од грешака, зато што ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку. Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Као прво, вера у човека, елементарна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и бесконачне стваралачке могућности за развој; ако му се помогне, ако се подржи, ако се надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да изнедри звезду.

Долазимо у додир са људима који се налазе у стадијуму формирања, односно са људима у којима се боре светлост и тама - и понекад се сурово боре. И, кад се откривамо у чину вере, морамо унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу. Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље, осећање увреде и осећање понижености такође припадају области рањивости.

Међутим, говори се о способности човека да буде рањен у срцу - а да не одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек. Веома је важно пристати на ову рањивост. Умеће да се ова спремност човека да верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како не би само ти, већ и други, узрастао у пуну меру својих могућности, то је подвиг.

Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И, ова одговорност у љубави се, такође, спаја са захтевношћу. Волети љубављу која раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији и ситнији, све суровији и све самољубивији, није љубав. То је издаја. Љубав мора бити захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа, пре свега, у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би узрастао у већу меру човечности.

За ово је, такође, с наше стране потребна непоколебива вера, зато што то није увек очигледно; има момената када пред нама бљесне светозарни лик могућег човека - и угаси се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша нада треба да буде огњена, а наша љубав непоколебива; тада морамо, са свом пажњом, са свим искуством, да помогнемо човеку да узраста. И, само ако тако верујемо, са спремношћу да будемо отворени до крајње рањивости и не захтевајући од другога да буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно, стваралачки волимо: не себе ради - већ њега ради.

https://prijateljboziji.com/вера-која-види/

 

[JESSY]

“Француски писац Габријел Марсел каже: „Рећи човеку ‘волим те’ исто је што и рећи: ‘Никад нећеш умрети.’“ Ово се може тумачити на различите начине. За мене ове његове речи пре свега значе да ако је сваког од нас у живот извела љубав Бога Живога, припремљена је и вечност, јер нам Његова љубав неће дозволити да престанемо да постојимо. То такође на нашем, скромнијем и простијем нивоу, који је врло практичан и важан за нас, значи да никад кад изгубимо вољеног не треба да кажемо: „Волели смо се, били смо тако блиски“ у прошлом времену, као да је са смрћу овог човека умрла љубав и као да је на њеном месту остао само бол. Увек треба да кажемо у садашњем времену: „Волим га (је)“, за онога ко је отишао из овог живота, јер како нам Стари Завет каже: „Љубав је јака као смрт,“ (Песм. 8, 6) – то је једина сила која може да се супротстави смрти и да не буде поражена. А као хришћани можемо да тврдимо да је љубав јача од смрти, јер верујемо у победу над смрћу која је остварена Христовим Васкрсењем.

Ево шта много помаже и мени и другима: ако је човек живео и ако је био у стању да пробуди у нама љубав, страхопоштовање, уважавање и захвалност, оставио нам је пример. И кад човек оде из живота позвани смо, док не дође наше време, да будемо наставак његовог живота, да живимо тако да земља и наша околина не изгубе ништа с одласком човека којег смо изгубили.

Сећам се како је у Француској један од наших професора који је предавао психијатрију, говорио о томе да што је осећање дубље, тим теже може да се изрази. Само површна осећања могу одмах наћи свој израз.

За време немачке окупације годину дана сам предавао у средњој школи. У једном разреду је била девојчица од једно четрнаест-петнаест година која је преплакала цео мој час познавања природе и нисам могао да поверујем у то да је пала у такав очај због школе. Кад је излазила после часа, ја сам је зауставио, па јој рекох: „Никада не очајавај!“ Прошла је поред мене.

Нисам знао шта се десило с овом речју, али је она за мене имала огроман значај, јер верујем у помоћ Божију. Пронашла ме је двадесет пет година касније и написала ми је у писму да су јој ове речи дале снагу да живи и наду у будућност; ова будућност се за њу претворила у победу.
У том тренутку сам рекао сам једну нежну реч сиротој уплаканој девојчици, али је она била речена из мог искуства и из онога што сам научио од Христа. И то је за њу нешто битно променило.”

https://svetigora.com/mitropolit-antonije-blum-apostol-ljubavi/

 

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ СУРОШКИ АНТОНИЈЕ БЛУМ - ЦРКВЕНА ПРАВИЛА
...Ви ми постављате врло тешка питања о томе, јер не могу рећи да сам зрео и да сам савршени хришћанин, који може одговорити у име Христа. Ја смо могу рећи на основу (садашњег) дугог живота, да није реч о томе, о преиспитивању постојећих правила цркве, већ размишљати о томе при каквим су условима она доношена. Шта су људи знали о животу, о смрти, о значају тог момента када су била доношена ова или она правила? И несумњиво је за мене то, да се нека правила заснована на незнању многих ствари, примењују у тој области, која су одговарала тадашњем знању. Али када су се појавила нова сазнања, појавило се и ново разумевање, не морају се мењати канони, али морамо се замислити над тим у којој мери и у којој пуноћи ми их можемо примењивати или имамо право не применити.

[JESSY]

Шта значи ово: "не греши"?

...Међутим, касније Христос среће овог човека у храму и говори му:"Чувај се, не греши више, да ти не би било горе..." Шта значи ово: "не греши"? Христос није могао да очекује да ће овај човек да постане свет и безгрешан, без икакве мрље и порока. Не, али грех се не састоји само у нашим поступцима, мислима и изјавама. Грех се пре свега састоји у томе како се односимо према Богу, према самом себи и ближњем. Ми можемо несавршено да поступамо, можемо несавршено да разумемо, наше срце може несавршено да сија љубављу, али наша душа мора да буде усмерена тако да смо на страни Бога.

[JESSY]

МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ БЛУМ
Када сам открио Бога – а ја сам Га нашао кроз Еванђеље - прво што ме је погодило било је то да је за овог Бога све важно, да Он не дели људе, да Он није Бог добрих против злих, није Бог верујућих против неверујућих, није Бог једних против других. Сваки човек који постоји за Њега је личност, пуна садржаја и вредности. И када сам ја открио таквога Бога, мој однос ка свему што ме окружује морао је постати исти.
Ја сам са запрепашћењем утврдио да ме је ово откриће потпуно окренуло наопачке, чињеница је да сам открио Бога таквим и да је Његов однос према свима такав. Осврнуо сам се око себе и више нисам видео оне који мрзе, одвратна створења, већ људе који се налазе у међуодносу са Њим и са којима ја могу ући у нове односе, ако верујем у њих онако како верује у њих Бог.
Диалог христианина с атеистом: Митрополит Антоний Сурожский и Марганита Ласки

[JESSY]

Живети са сећањем на смрт значи живети тако да смрт може да наступи у сваком часу и да нас затекне на врху, а не на дну таласа; тако да наше последње речи не буду испразне, а наша дела залудна. Они међу нама који су имали прилику да проживе неко време са умирућим, свесним човеком, као што је то био мој случај, пред неумитношћу смрти, разумели су све оно што је њено присуство уносило у наше узајамне односе. Она учини да свака реч собом задобије сву величину, лепоту, хармонију и љубав који су, на неки начин, дремали у нашим односима. Она учини да се разуме како ништа није неважно, како и намањи детаљ, ма колико он био ситан, јесте израз љубави као и њеног порицања. 

*

Само када бисмо могли увидети да се наши корени налазе тамо где нема смрти, таме, раздвајања, неспоразума, где је све испуњено и досегло пуноћу, блистајући вечном славом; славом Божијом, тада би нам било дато да живот проживимо мужествено, достојанствено, без страха; не бисмо се плашили да волимо, чак и уколико би нам та љубав раздирала душу, чак и уколико би нам се чинило да нам разара живот, тај сићушни земни живот који се повлачи пред зором вечнога живота. Неопходно је само с ума не сметнути ову зору.

*

Живети очарано оним што нам је, макар и само једном, било дато да проживимо; из тога црпети разлог живота и благодарења; живети не од сећања, већ са трепетом у срцу због онога што смо једном имали прилику да окусимо; са радосним ишчекивањем његовог неминовног повратка, коју је ономад до нашег живота низвела само једна светлосна зрака, а која ће ускоро зарудети попут зоре, и за којом ће наступити живот, а са њим Бог и сусрет.