Ћирилица и Latinica

[Ненад Р.]

ćirilica je ljepše i savršenije pismo od latinice kad je naš jezik u pitanju,ali ja dosta brže čitam latinicu,jer imam daleko više iskustva sa njom,али користим и ћирилицу,некако ми мрско да пребацујем језике тастатуре због тога што је то доста лоше ријешено на компјутеру,па ми се дешава да ми у једном прозору ради латиница у другом ћирилица и онда настане хаос...због посла ми је латиница приоритет.

То може да се једноставно реши Када су ми исталирали виндовс мој је захтев био да подразумевано писмо буде ћирилица. После је довољна два клика мишем и да пређеш на латиницу  због потребе посла и нећеш имати проблема око мешања писма.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Izvinite što smo bogat narod pa su oba pisma naša.......

[Ненад Р.]

Богат народ  би били када би оба писма била подједнако заступљена.

[Ненад Р.]

Латиницом сам писао када сам морао. У школи када сам је учио и на писменим вежбама. И сада користим је само када морам.

[Бранко Авдагић]

Погледам сад рекламе на 1. каналу РТС-а пред Дневник у 12 часова и само је шпица реклама била на ћирилици а све рекламе на латиници!

[Бранко Авдагић]

Угледни српски медији без опције текста на ћирилици:

https://www.b92.net/

https://www.blic.rs/

http://treceoko.rs/

http://www.telegraf.rs/

http://informer.rs/

http://www.alo.rs/

http://www.kurir.rs/

http://www.danas.rs/danasrs.1.html

Квалитета садржаја је фасцинантна. Знаковито (што би рекли браћа Хрвати) да нема ћирилице! И боље!

[Чунга Лунга]

Па каже: "И просто мислим да је ћирилица јако лепо писмо. Осећам да је то право српско писмо. И ја сам поносан што пишем ћирилицом. И мислим да свако треба тако да пише."
 

 

[Бранко Авдагић]

Сајтови српских верских заједница без ћирилице:

http://www.hacbg.org/

http://www.nsbaptisti.org.rs/

http://phz.rs/

http://www.emc.org.rs/index.php/SR/

http://siont.net/

https://www.rijaset.rs/

http://www.twr-serbia.org/

http://hub.org.rs/

http://www.bozijarec.com/

И др. напредне верске заједнице. Занимљиво да мормони и јеховци имају сајтове и на ћирилици.

[Božena]

”Све наше књиге које се штампају латиницом, а то је велики број, у Америци се категоризују као хрватска литература. То треба расправити са Конгресном библиотеком у Вашингтону”.

Др Владимир Пиштало, књижевник и добитник НИН-ове награде за роман године 2008, професор књижевности на Бекер Колеџу у Масачусетсу и нови директор Народне библиотеке Србије.

Толико о апсурдном аргументу да је ”богатство” користити у јавној употреби равноправно два потпуно различита алфабета (Срби су једини народ у Европи који то чине) односно писати свој сопствени језик страним хрватским писмом.

За оне који не знају, латиница коју данас користимо у српском језику дошла нам је из Хрватске. Њен творац је етнички Немац и хрватски књижевник Лудвиг Гај, а у српски језик нам је латиницу наметнуо аустроугарски каплар из Загорја Јосип Броз Тито заједно са хрватским књижевником Мирославом Крлежом.

С обзиром да је за разлику од Срба, Хрватима било забрањено готово 1.000 година да користе свој језик у богослужењима, па чак и у књижевности, тек 1830. године један Немац Лудвиг Гај одлучује да Хрватима подари писмо за њихов народни језик. 

Увидевши да је српски народни језик као књижевно супериорнији и пространији потпуно потиснуо аутентични хрватски чакавски језик (томе су допринеле и политичке прилике губљења хрватске самосталности и хрватско бежање пред Турцима), Лудвиг Гај (касније мења име у словенску верзију ”Људевит”) ствара оно што данас зовемо латиница (Гајева латиница или ”гајица”) и на тај начин српски језик почиње да пише латиницом.
 
Те 1830. године Гај у Будиму објављује књижицу ”Kratka osnova horvatsko-slavenskog pravopisana” и тиме уводи латиницу у српски језик и то најпре за Хрвате који се тим језиком служе, пошто су Срби били потпуно незаинтересовани за латинично писмо, с обзиром да огромна књижевна традиција и сва велика дела почивају на српској ћирилици.

Овим је Људевит Гај првенствено желео да постигне два циља. Да Хрватима подари писмо за српски језик који су они већ увелико већински говорили као ”пучански језик” и да на тој основи обједини изузетно разуђену и сиромашну хрватску књижевност, дајући јој на овај начин потпуно нове темеље. На Гајево дело су се касније надовезивали планови Римокатоличке цркве за превођење Срба на папску латинску веру.

Гајевој хрватској латиници, која на нашу огромну жалост доминира данас међу Србима, Србин Ђуро Даничић је подарио слово ”Đ” ”đ” иако се паралелно користе и ”Dj” ”dj”. То је уопште још једна у низу несавршености хрватске латинице Људевита Гаја коју данашњи Срби масовно користе, уз бројне друге недостатке, попут употребе два слова за означавање једног гласа попут ”Dž”, ”Lj”, ”Nj”.

Хрватска латиница Људевита Гаја долазила је међу Србе са крвавом аустроугарском окупацијом, на немачким нацистичким тенковима и са усташким постројбама. Први потез поменутих окупаторских власти када су запоседали српске земље био је законско укидање српске ћирилице. Латиницу нам је наметнуо Јосип Броз Тито заједно са хрватским књижевником Мирославом Крлежом кроз Новосадски књижевни договор из 1954. године.

Не пристајемо на то ”богатство” два алфабета, а заправо поробљавање српске културе кроз латиницу. То је којештарија које морамо што пре да се ослободимо. Док год имамо то ”богатство”, а заправо проклетство два алфабета, наша књижевност и књиге наших писаца биће класификоване као хрватска књижевност у највећим светским библиотекама.

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/05/24/7273407_recnik-srpskohrvatksog-knjizevnog-i-narodnog-jezika-knj20.jpg

Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ

WWW.RTS.RS

---

Прошле године изашла је из штампе 21. књига Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ.

   Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ

Прошле године изашла је из штампе 21. књига Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ.

Њена појава, као и свих претходних, представља празник у српској, и уопште словенској култури и науци, али и повод за полемике о самом називу. Заједно са речима обрађеним у претходних двадесет томова, Речник САНУ досад броји готово 250.000 одредница. Иницирајући овај велики подухват давне 1888. године, знаменити Стојан Новаковић истакао је чињеницу да су све европске академије у први план стављале бригу о језику и изради речника. Новаковићева замисао о Речнику књижевнога народног језика српског преточена је у фази заједништва у идеју о Речнику
српскохрватског књижевног и народног језика, који се под тим називом израђује до данас. Предлог Уређивачког одбора јесте да се Речник српског књижевног и народног језика САНУ ради у дигиталној верзији, на основу припремних радњи које су обављене, а да Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ настави да се израђује по досадашњој концепцији и са досадашњом грађом у папирној верзији. Овим би се помирили супротстављени ставови. Ипак,у интелектуалној па и широј јавности за многе делује као потпуно неприхватљив било какав вид компромисног или помирљивог решења.
„Ако се има у виду то да је до замене изворног лингвонима српски дошло под утицајем туђе идеологије и зарад туђих политичких интереса, биће невиђено чудо и нечувена срамота ако српски народ дозволи да се његов велики речник, издашно финансиран од тог истог народа, заврши као речник „српскохрватског" - идентитетски неодређеног језика", речи су Јованке Радић, научног саветника Института за српски језик САНУ.
Гости су др Јованка Радић и доцент др Виктор Савић, научни сарадник Института за српски језик САНУ.

Аутор: Душанка Петровић

[ГорданаП]

Не живим у Србији, али чак и на послу пребацим тастатуру на ћирилицу када нешто тражим по интернету. И код куће, наравно.

Када одем у Србију и купујем књиге, иако ми се књига допада не купујем ако није штампана ћириличним писмом. Као тихи протест, наравно, мада често и дам примедбу продавцима на шта они слегну равнодушно раменима. Наравно да није до њих, али показује како врло мало људи схвата да тако део нашег идентитета и културе, на наше очи и нашом кривицом нестаје.

Сложићу се са људима овде да је ћирилица јако лепша од латинице, али то је мање битно, наравно.

Не слажем се са ставом да је на рачунару просто лакше користити латиницу. Људи објаснише како и зашто то не треба да буде разлог. Чак мислим да је управо важно да је присуство ћирилице на Интернету што веће. Претраге и слично. Остављамо трага тиме, ћирилица и тако живи!

[Božena]

Софтвер Универзитета Црне Горе „не препознаје” ћирилицу

 

Слађан Горчин Благојевић (Фото лична архива)

Подгорица – Књижевник, аутор неколико романа, Слађан Горчин Благојевић нашао се у чуду кад је Центар за унапређење квалитета Универзитета Црне Горе затражио да свој рад пребаци на латиницу ако жели да магистрира. Ову вест јуче нам је потврдио Благојевић и додао: „Не пада ми на памет да рад пребацим на латиницу. Никаква диплома није вредна части.”

Сазнајемо и да је један од најугледнијих професора и руководилац Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Никшићу, др Лидија Томић, ментор Благојевића, подржала његову одлучност да рад не пребаци на латиницу.

На катедри за српски језик Благојевић треба да брани рад „Поезија и поетика Ранка Јововића”. Из Центра за унапређење квалитета Универзитета Црне Горе Благојевићу су рекли да је проблем „што нови софтвер не може да препозна ћирилицу, па рад не могу да ставе у процедуру провере аутентичности”.

Професори који на том факултету предају годинама рекли су нам да је „први пут да се уводи ова дискриминаторска мера на Филолошком факултету у Никшићу”. На универзитету уверавају да с овим случајем није упознат ректор Универзитета Црне Горе, проф. др Владимир Божовић, који је овој институцији повратио ћирилични лого.

Политика.рс

[Dragi]

On 16.2.2021. at 21:56, Božena рече

”Све наше књиге које се штампају латиницом, а то је велики број, у Америци се категоризују као хрватска литература. То треба расправити са Конгресном библиотеком у Вашингтону”.

Др Владимир Пиштало, књижевник и добитник НИН-ове награде за роман године 2008, професор књижевности на Бекер Колеџу у Масачусетсу и нови директор Народне библиотеке Србије.

Толико о апсурдном аргументу да је ”богатство” користити у јавној употреби равноправно два потпуно различита алфабета (Срби су једини народ у Европи који то чине) односно писати свој сопствени језик страним хрватским писмом.

За оне који не знају, латиница коју данас користимо у српском језику дошла нам је из Хрватске. Њен творац је етнички Немац и хрватски књижевник Лудвиг Гај, а у српски језик нам је латиницу наметнуо аустроугарски каплар из Загорја Јосип Броз Тито заједно са хрватским књижевником Мирославом Крлежом.

С обзиром да је за разлику од Срба, Хрватима било забрањено готово 1.000 година да користе свој језик у богослужењима, па чак и у књижевности, тек 1830. године један Немац Лудвиг Гај одлучује да Хрватима подари писмо за њихов народни језик. 

Увидевши да је српски народни језик као књижевно супериорнији и пространији потпуно потиснуо аутентични хрватски чакавски језик (томе су допринеле и политичке прилике губљења хрватске самосталности и хрватско бежање пред Турцима), Лудвиг Гај (касније мења име у словенску верзију ”Људевит”) ствара оно што данас зовемо латиница (Гајева латиница или ”гајица”) и на тај начин српски језик почиње да пише латиницом.
 
Те 1830. године Гај у Будиму објављује књижицу ”Kratka osnova horvatsko-slavenskog pravopisana” и тиме уводи латиницу у српски језик и то најпре за Хрвате који се тим језиком служе, пошто су Срби били потпуно незаинтересовани за латинично писмо, с обзиром да огромна књижевна традиција и сва велика дела почивају на српској ћирилици.

Овим је Људевит Гај првенствено желео да постигне два циља. Да Хрватима подари писмо за српски језик који су они већ увелико већински говорили као ”пучански језик” и да на тој основи обједини изузетно разуђену и сиромашну хрватску књижевност, дајући јој на овај начин потпуно нове темеље. На Гајево дело су се касније надовезивали планови Римокатоличке цркве за превођење Срба на папску латинску веру.

Гајевој хрватској латиници, која на нашу огромну жалост доминира данас међу Србима, Србин Ђуро Даничић је подарио слово ”Đ” ”đ” иако се паралелно користе и ”Dj” ”dj”. То је уопште још једна у низу несавршености хрватске латинице Људевита Гаја коју данашњи Срби масовно користе, уз бројне друге недостатке, попут употребе два слова за означавање једног гласа попут ”Dž”, ”Lj”, ”Nj”.

Хрватска латиница Људевита Гаја долазила је међу Србе са крвавом аустроугарском окупацијом, на немачким нацистичким тенковима и са усташким постројбама. Први потез поменутих окупаторских власти када су запоседали српске земље био је законско укидање српске ћирилице. Латиницу нам је наметнуо Јосип Броз Тито заједно са хрватским књижевником Мирославом Крлежом кроз Новосадски књижевни договор из 1954. године.

Не пристајемо на то ”богатство” два алфабета, а заправо поробљавање српске културе кроз латиницу. То је којештарија које морамо што пре да се ослободимо. Док год имамо то ”богатство”, а заправо проклетство два алфабета, наша књижевност и књиге наших писаца биће класификоване као хрватска књижевност у највећим светским библиотекама.

NIN-ova nagrada baš mnogo vredi... I nije čudo da gubimo, ako su nam oni učenjaci, intelektualna elita. Te i da jeste hrvatska latinica, zar mi moramo da priznamo? Da li iko neko, ko prisvaja naše, priznaje da je to naše ono što prisvaja? Dokle ćemo da gubimo i da se tešimo da smo ipak mi u pravu? Poraz je poraz, gubitak je gubitak, svejedno mi bili u pravu ili ne. 

Latinica nam je potrebna, zato što je ona danas internacionalno pismo. Engleski jezik i latinično pismo danas su koina, lingua franka, međunarodni jezik i pismo. I ukoliko želimo carstvo zemaljsko - a ovo, molim, želimo! - mi moramo da budemo deo sveta, a ovim i da se vladamo međunarodnog jezika i pisma. No u srednjem veku, u doba Nemanjića, morali smo da znamo grčki i latinski jezik, inače nismo bili u stanju da komuniciramo sa narodima, što je ipak bilo od osnovne potrebe za nacionalni i državni opstanak. Danas i u Kini svuda vidimo latinicu zajedno sa kineskim pismom, isto u Japanu, u Izraelu itd. Zato što je κοινὴ:

https://en.wikipedia.org/wiki/Koine_Greek

No, naša latinica - da li je ona hrvatska? Ne, nije. Ona nam možda dolazi iz tadašnje Hrvatske u sastavu Carske Austrije, ali je razvijena kao jugoslovenska, dakle srpsko-hrvatska latinica. Prva kodifikacija je takozvana "gajica", od Ljudevita Gaja (Nemac Ludwig Gay), koji je preuzeo češku latinicu i njezina slova c, s, z, č, š, ž. Isti taj Gaj je i srpski jezik odredio za hrvatski književni jezik, što i sam potvrđuje i priznaje, sa ciljem da se stvori zajednički jezik Srba i Hrvata. Hrvati ako ovo danas agresivno negiraju, onomad u ono vreme, pak, sami su priznavali da je srpski jezik.

Sledeću kodifikaciju, time i dovršava srpsku i hrvatsku latinicu, obavlja Đuro Daničić, Srbin, onaj, koji je preveo i Stari zavet na srpski. Daničić je tom prilikom uveo i slovo Đ i đ, koja neki Hrvati danas odbijaju kao srpska slova. Daničić je hteo i neka druga slova (đ, ļ, ń, ģ), ali ovim nije uspeo.

https://en.wikipedia.org/wiki/D_with_stroke

Ali ovim konačno dobijamo današnju srpsko-hrvatsku latinicu:

 

Naravno da smo i pre Gaja i Daničića pisali latinicom. Ćirlicia je možda pismo pravoslavnih Srba, ali nisu svi Srbi bili Pravoslavci. Rimokatolički Srbi psiali su uvek latinicom. I molim, ona poznata formula da su svi Pravoslavci Srbi a Rimokatolici da su Hrvati je nastala na bečkom dvoru, sa ciljem da se podeli i oslabi jedna svetosavska Srbija i Jugoslavija. I ovde važi: Nemojmo da služimo tuđim interesima, da radimo za nacionalne i političke programe drugih naroda.

Znam da su Hrvati ekstremno agresivni u njihovom propagiranju da je sve njihovo. Ali to ne sme da nas pobedi! A dosta smo o ovom pitanju ranjeni te nam se mnogo šta, što je naše, ogadilo, jer nismo bili u stanju da odbranimo te smo prepustili Hrvatima i drugima. Ali ovo je naša slabost, naš poraz. I na tome ne smemo da ostanemo.

---

Dakle, da ponovimo: Nije hrvatska latinica, nego je jugoslovenska ili srpsko-hrvatska latinica. I ako je danas možda hrvatska, onda je jednako i srpska latinica. I ako je preuzeta, onda je preuzeta od češke latinice. Najmanje su je smislili Hrvati, nego Nemac Gay i Srbin Daničić.

[Dragi]

Hrvati su ovako prevarili i mnoge Srbe oko jezika, i da govorimo hrvatski jezik, a ono je ustvari srpski - jedini Sloveni, koji još imaju štokavsko narečje, jesu lužički Srbi!! - svi ostali Sloveni su čokavci, čakavci (Česi, Slovaci, ako se sad ne varam i Poljaci), kajkavci i jakavci (Slovenci, Rusi i sa njima Ukrajinci). Ovo je činjenica, i ovim razbijate svaki hrvatski argument da štokavica jeste izvorno hrvatsko a da nije srpsko - jer ako nije srpsko, odakle štokavica onda Srbima u Lužici?!

I hajde da vidimo kako su govorili Srbi u srednjem veku, par primera:

"U ime Oca i Sina i Svetago Duha amin! Az rab Božji Matej, a odmijelom Ninoslav, ban bosanski veliki, kle se knezu Dubrovačkomu Žan Dandolu i vsej općine Dubrovačkoj. Takom sam se kletviju klel, kakom se je ban Kulin klel: Da hode Vlasi svobodno, ih dobitak, tako kako su u bana Kulina hodili, bez vse habe i zlijedi. A ja kudije oblada, tudije si hodite prostrano i zdravo, a ja prijati kako-re sam sebje, i nauk dati od vse zlijedi. 

A se pisah, imenom Desoe, gramatig bana Ninoslava, veliega bosanskoga, tako vijerno kako-re u prvih. 

A se jeste: ako vijeruje Srbljin Vlaha, da se pri predije knezem; ako vijeruje Vlah Srbljina, da se pri predije banom, a inomu Vlahu da ne bude izma. Bože-re ti daj zdravie."

Bosanski ban Ninoslav, oko 1233

-

"Priziraje blagovoljenje sviditelja i mnogo porabotanje o baštine i vlastela i ljudje Dubrovačci i našijem praroditeljem i nama vele mnogo, i hote odsele porabotati sa Božjem hotijenjem. Zato mi, gospodin Ban Stefan, i moji sinove i unučje i dokoli sime moje bude, do vijeka vjekoma, dasmo i darovasmo u baštinu i u plemenito ljudem Dubrovačkijem, a našijem drazijem prijateljem: Vas Rat i Ston i Prevlaku, i otoke koji su okolo Rata, i sa svijem što se nahodi unutra, i gore i polja, dubrave, lijes, trave, vode, sela, i vse što je od Prevlake do Lojišta; i sudcbo i globe i krvi u miru, da budu njih' volju, da imaju i drže i da čine vsu svoju volju i hotijenje kako od svoje baštine - do vijeka vjekoma.

I da su voljni zidati zadi i tornje - gdi im je hotijenje. I prekopati Prevlaku od mora do mora i napravljati - na svoju volju i hotijenje. I jošte se obetuje gospodin Ban Stefan, sebe i svoje sjeme: Ako se sluči nekoje vrijeme, ili gospodin ili vlastelin ili graždanin ili ljudje, koji bi pakostili Ratu ili Prevlaci - da pomože koliko može naša jakost. A zato mi općina, i ljudje grada Dubrovnika, vse dobro općeno gospodinu Banu Stefanu, i njegovem sinovem i simenu njegovu do vijeka od muške glave i do zgorenja svijeta, dajemo za Prevlaku i za Ston pet cat perpera - do zgorenja svijeta.

I jošte se obetuje općina Dubrovačka: Ako u nekoje vrijeme pride gospodin Ban Stefan u Dubrovnik, ili njegovi sinovi ili njegovo sjeme muške glave, da mu damo polače zidane prebivati dokole im je stati, bez nijednog najma - do zgorenja svijeta.

I jošte se obetuje općina Dubrovacka: Da ne primamo u Prevlaku i u Ston i u Rat i u onzi otoke ke smo uzeli od gospodina Bana Stefana, njegova vlastelina ki bude njemu nevjeran i njegovem sinovem i njegovu sjemenovi - do zgorenja svijeta. A ja, gospodin Ban Stefan, zaklinju se za mene i za mojeh sinova i za moje sjeme po muškom koljenu do zgorenja svijeta - sve to tvrdo imati i držati i ne potvoriti - do zgorenja svijeta.

Zato, stavlju ja, gospodin Ban Stefan, svoju zlatu pečat, da je vjerovano - svaki da znajet i vidi istinu.

A tomuj su četiri povelje jednako: Dvije latinsci i dvi srpsci - a sve su pečaćene zlatijemi pečati. Dvije sta povelje u gospodina Bana Stefana, a dvije povelje u Dubrovnici. A to je pisano pod gradom, pod Srebr'nikom."

Stefan Kotromanić, 1333

-

"Zli jeretici trkleti babunije, naricajuši se lažni krestijane i rugajšeje se naši pravje vjeri, izumajuše ot kniga svjataja slovesa i prjevrašajuše na zlovjerije otlučajuši se ot svetije i pravovjernije crkve i rugajuši se svetomu i častnomu krstu i svetim ikonama rugajuše se i ne klajuše se ima da budut prokleti."

Plevljanski sinodik, 14. vek

-

"Milostiju Božijeju, gospodin Srbljem despot Đurđ, daje v svedenije vsem, 

kako pridoše k gospodstvu mi ot vladuštago grada Dubrovnika, kneza, vlastela i vse općine počteni vlastele i dobri naši prijatelje, knez Nikša Tamarić i knez Andruško Bobaljević, i o sem vspomenuše molebne gospodstvu mi za srebrnički zakon koji su imali za svetopočivšago gospodina i roditelja mi, despota Stefana, i gospodstva mi, kad primih Srebrnicu, što im je bilo odnimilo, i učinilo gospodstvo mi drugi zakon, da im gospodstvo mi učini zakon koji su i pređe imali: 

Temže ljubve radi teh i prijateljstva ježe k gospodstvu mi blagovoli gospodstvo mi prosimo je tem isplniti.

I u tom im učini milost gospodstvo mi, koji su zakon imali pređe za svetopočivšago gospodina i roditelja mi, despota Stefana, i u gospodstva mi, tozi zakon da imaju i napred u gospodstva mi i sinova gospodstva mi, Grgura, i Stepana i Lazara.

I za kupovanije srebra i trgovanije po zemlji gospodstva mi, osven Smedereva, i iznositi svobodno u Dubrovnik, za tozi koji su zakon imali pređe za svetopočivšago gospodina i roditelja mi, gospodina Stefana, i u gospodstva mi, tozi zakon da imaju i napred u gospodstva mi i sinova gospodstva mi, Grgura, i Stepana i Lazara.

I za carine po zemlji gospodstva mi, gde nesu bile carine pređe za svetopočivšago gospodina i roditelja mi, despota Stefana, i za gospodstva mi, tuzi da nesu ni sada u gospodstva mi i sinova gospodstva mi.

I sija zapisaše se i utvrdiše se v leto 6954, krug Slncu 10, i Lune 19, indiktion 9, meseca septevrija 17, u Smederevu.

I sijemu zapisaniju milostnici: velički čelnik Mihalj, i čelnik riznički Paskoje i logofet Bogdan.

Milostiju Božijeju, gospodin Srbljem despot Đurđ."

Đurađ Branković, 1445

---

Teško razumemo, danas sedamsto, osamsto godina posle, zar ne. Ali pazimo: Nemci ne razumeju svoj srednjevekovni nemački, niti Englezi svoj srednjevekovni engleski, niti Francuzi svoj srednjevekovni francuski, niti Grci svoj srednjevekovni grčki. Za Italijane sada ne znam, ipak važi jedan Dante Alighieri (Božanstvena komedija, 14. vek) za oca modernog italijanskog jezika.

To nam je jezik. Srpski jezik. Ne treba nama ni ruski ni crkvenoslovenski.

[Dragi]

Šta se tiče ćirilice, da se vratimo na ovu temu: Jeste da je ćirilica naše glavno pismo; te iako zvuči paradoksno, i meni smetaju latinski naslovi svuda po Srbiji. Ja koristim latinicu pošto živim na zapadu, u dijaspori; sa njom živim, na nju sam se navikao da mi je najzad lakše sa njom. No ovo sam ja, dijaspora, "helenistički Jevrejin", ne "Judejac" u matici, u Srbiji.

Nije da imam plan kako bi ja možda vratio "srpsku" ćirilicu u Srbiju, ali ovo sigurno ne bi uradio sa zabranom "srpske" latinice.