Jump to content

Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Оцени ову тему


Guest Светлана

Препоручена порука

На Благовијести, 7. априла, у манастиру Житомислић, код Мостара, биће отворен музеј у којем ће бити изложена вриједна манастирска ризница, враћена након 27 година у ову светињу, а чини је збирка икона и умјетнина која је међу три највеће у БиХ.

У музејској поставци коју ради професор доктор Љиљана Шево, налази се педесетак икона из периода од 16. до 18. вијека – дјела српских, итало-критских и руских аутора. 

„Међу српским иконама најзначајније су `Житомислићке двери`, које се приписују иконописцу, мајстору Радулу и оне на иконостасу, дјело Георгија Митрофановића. Једна од важних је и икона Богородице из итало-критске групе, коју је сликао Андреј Рицос и једна је од четири такве у свијету. Иконе су рестауриране и враћене у Епархију“, каже за Срну игуман манастира Житомислић Данило Павловић. 

Осим икона, манастир посједује и шест јако вриједних књига, од којих су пет рукописи, а најстарија датира из 14. вијека. 

У музеју ће бити постављена и збирка сребрених предмета за црквену употребу, углавном из 17. вијека. 

„Ова збирка икона и умјетнима једна је од три највеће у БиХ. Једна је у Сарајеву у Старој цркви, друга је у Тузли. Дуго смо чекали на изградњу музеја да би се ове умјетнине могле чувати у адекватним условима, али и бити изложене“, наводи игуман манастира Житомислић. 

Игуман Павловић каже да ће на Благовијести, које су и манастирска слава, у 9.00 часова литургију служити Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. 

У подне ће бити отворен музеј, у којем ће бити изложена вриједна манастирска ризница, коју су 1992. године спасиле монахиње овог манастира. 

Музеј ће отворити директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, будући да је та институција Републике Српске у највећој мјери финансирала изградњу овог објекта, а помогло је и федерално Министарство културе. 

iguman-danilo-1.jpg?resize=500%2C310&ssl
„Манастир Житомислић посједује велику музејску збирку. То су умјетнине које су монахиње које су живјеле у овом манастиру до посљедњег рата успјеле да спасу од ратних дејстава и пренесу у Србију“, каже игуман Данило. 

Он додаје да Манастир из године у годину посјећује све већи број православних ходочасника, али и страних туриста. 

„Овај музеј биће јако значајан за Манастир и све који га посјете и биће отворен током цијелог дана и свима доступан“, каже игуман. 

Игуман подсјећа да је знатан дио манастирске ризнице, нарочито библиотеке и архива изгорио у Другом свјетском рату, када је побијено и цијело братство. 

„Остало је оно што је било у цркви, јер она није паљена и пљачкана у Другом свјетском рату. У посљедњем рату те ствари су спашене, а Манастир је опљачкан, запаљен, па порушен“, каже игуман Данило. 

Манастир Житомислић саграђен је 1566. године, исте године када и Стари мост у Мостару. 

Задужбина је породице Милорадовића, која је 1566. године од невесињског кадије добила дозволу за обнављање манастира, што указује да је на том мјесту и раније постојао храм. 

Од тада до данас манастир Житомислић је најзначајнији духовни и културни центар православних вјерника у Херцеговини. У њему је 1848. године отворена прва богословска школа у БиХ, а касније школа за описмењавање српске дјеце.  
Манастир је обновљен 2005. године, када га је освештао блаженопочивши патријарх српски Павле. Проглашен је за национални споменик БиХ. 

Манастир је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице и налази се у мјесту Житомислићи, двадесетак километара јужно од Мостара, на лијевој обали Неретве. 

Сада је ово мушки манастир и у њему, осим игумана, живе још четири монаха.   

Срна

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 870
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

U manastiru Žitomislić danas je proslavljena manastirska slava Blagovijesti i otvoren muzej u kojem je izložena vrijedna manastirska riznica vraćena u ovu svetinju nakon 27 godina, a čini je zbirka ikona i umjetnina koja je među tri najveće u BiH.

zitomislic (1).jpg

Muzej je otvorio direktor Republičkog sekretarijata za vjere Dragan Davidović, budući da je izgradnju ovog objekta u najvećoj mjeri finansirala Vlada Republike Srpske, a pomoć je pružilo i federalno Ministarstvo kulture.

Davidović je naglasio da je ovaj muzej oličje srpskog naroda u Hercegovini, njegove prošlosti i budućnosti i da je njegovo otvaranje dio programa obilježavanja 800 godina samostalnosti Srpske pravoslavne crkve /SPC/.

“Manastir je izgubio freske, kamenu plastiku, ogromne umjetničke vrijednosti. Bez obzira što je postavljeno ono što je prošlost, muzej u svojoj postavci gleda u budućnost. Nismo potencirali količinu zla koja se obrušila na ovaj manastir u nekoliko stotina godina”, naveo je Davidović i dodao da su u muzeju tek dva kapitela sa slomljenim stubovima koji simbolizuju razaranje manastira.

On se prisjetio da je 1993. godine bio u pojesti manastiru Žitomislić sa tadašnjim vladikom zahumsko-hercegovačkim Atanasijem.

“Činilo mi se tada da nema šanse za čovjeka. Destrukcija koja je u BiH od 1992. postojala vodila je ka potpunom uništenju svega. Dobro je ipak pobijedilo i vidimo da izlaza i za čovjeka uvijek ima”, naglasio je Davidović.

On je rekao da je Vlada Republike Srpske usvojila program obilježavanja 800 godina samostalnosti SPC-a, čiji je akcenat na čuvanju baštine SPC-a i srpskog naroda.

Davidović ističe da će u okviru ovog programa biti obilježeno 500 godina goraždanske štamparije, te otvoreno pet muzeja SPC-a, od kojih je prvi u Žitomisliću.

“Respektabilni ljudi su procijenili da SPC danas baštini manje od 10 odsto od onoga što je kroz vijekove stvarala, a ovo što danas imamo u muzeju je manje od 10 odsto onoga što je manastir Žitomislić imao”, naveo je Davidović.

zitomislic (2).jpg

Iguman manastira Žitomislić Danilo istakao je da je slavu manastira -Blagovijesti uveličalo otvaranje muzeja.

“Koliki je značaj manastira Žitomislić svi dobro znate i osjećate. Manastir je, nažalost, imao svoju tužnu istoriju, ali je uvijek milošću Božijom obnovljen i sada je još ljepši i otvoren za svakoga”, rekao je iguman Danilo.

On je dodao da je manastir obnovljen i u duhovnom smislu, a da mu je sada vraćeno i njegovo pokretno kulturno nasljeđe.

“Ovo je bogata riznica manastira koja, konačno, nakon 27 godina, dolazi kući i prvi put u istoriji ulazi u muzej, ima svoju postavku i biće dostupna svima”, rekao je iguman Danilo.

On je naglasio da je otvaranje ovog muzeja od velikog značaja za cijeli Mostar i BiH, jer je riječ o značajnoj zbirci ikona, umjetnina i rukopisnih i rano pisanih knjiga.

“Sve to govori da naš manastir i naš narod ovdje živi vijekovima i ostavlja za sobom bogat trag”, rekao je iguman Danilo i dodao da je postavku muzeja uradila profesor LJiljana Ševo.

On je naveo da su vrijednu manastirsku riznicu 1992. godine spasile monahinje ovog manastira i prenijele je u Srbiju, a ikone su potom restaurirane i vraćene u Eparhiju.

U muzejskoj postavci nalazi se pedesetak ikona iz perioda od 16. do 18. vijeka – djela srpskih, italo-kritskih i ruskih autora.

Među srpskim ikonama najznačajnije su “Žitomislićke dveri” koje se pripisuju ikonopiscu, majstoru Radulu i one na ikonostasu, koje su djelo Georgija Mitrofanovića.

zitomislic (2).jpg

Jedna od važnih je i ikona Bogorodice iz italo-kritske grupe, koju je slikao Andrej Ricos, a koja je jedna od četiri takve u svijetu.

Manastir Žitomislić, osim ikona, posjeduje i šest vrijednih knjiga, od kojih su pet rukopisi, a najstarija – “Minej za septembar”, datira iz 14. vijeka i pisana je na koži.

U muzeju će biti postavljena i zbirka srebrnih predmeta za crkvenu upotrebu, uglavnom iz 17. vijeka.

Liturgiju u manastiru Žitomislić služio je NJegovo preosveštenstvo episkop zahumsko-hercegovački i primorski Dimitrije sa sveštenstvom Eparhije.

Slavi manastira i otvaranju muzeja prisustvovali su predstavnici vjerskih zajednica iz Mostara, predstavnici vlasti iz hercegovačkih opština, konzul Srbije u Mostaru i brojni vjernici i gosti.

Manastir Žitomislić sagrađen je 1566. godine, iste godine kada i Stari most u Mostaru.

Zadužbina je porodice Miloradovića, koja je 1566. godine od nevesinjskog kadije dobila dozvolu za obnavljanje manastira, što ukazuje da je na tom mjestu i ranije postojao hram.

Od tada do danas manastir Žitomislić je najznačajniji duhovni i kulturni centar pravoslavnih vjernika u Hercegovini.

Manastir je obnovljen 2005. godine, kada ga je osveštao blaženopočivši patrijarh srpski Pavle.

Proglašen je za nacionalni spomenik BiH.

 

https://trebinjelive.info/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Поклоничко путовање припадника 4. Пбр манастиру Острог

                                                                                     IMG-b0843f9e860251aafa28aa60edfbfd9c-V-M

Припадници 4. пешадијске бригаде из Чапљине обишли су светиње у Црној Гори. Око педесетак војника православне вероисповести посетило је манастир Острог, манастир Ждребаоник  и манастир Косјерево. Ово путовање организовано је на иницијативу војног свештеника у циљу обиласка светиња током Великог поста. До краја године планирано је још једно поклоничко путовање за припаднике 4. Пбр.

IMG-ac97a69eb0c76ae09ee1a551be9dd4ca-V-M

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Прослава Светог Василија Острошког у Мркоњићима

Ове године Свети Василије Острошки, Тврдошки, Завалски и Мркоњићки прослављен је у трећу недељу по Васкрсењу Христовом, недељу Мироносица у родном селу Мркоњићима у Поповом Пољу. Свету Архијерејску Литиргију служио је Његово Преосвештенство Епископ Захумско – Херцеговачки и Приморски Господин Димитрије уз саслужење умировљеног Епископа Атанасија, свештенства, свештеномонаштва и ђаконства епархије Захумско – Херцеговачке и Приморске. Као и предходних година и ове године било је неколико хиљада верног народа из Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине. Празник су улепшала деца са Косова и Метохије, која су организовано дошла да се поклоне Светом Василију Острошком у његовом родном селу Мркоњићима. После Свете Литургије у кући породице Куштров у селу Мркоњићи традиционално је уприличена трпеза љубави.

image.png.92dfd6e37f6cc0e5609f5fa51fb546c3.png

 

image.png.b8e6087cccb9f06641641e3dbd058133.png

 

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Kо једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Kо једе Тело моје и пије Kрв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Kрв моја право пиће."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Бесједа Владике Атанасија

 

 

atanasije_120519.mp3

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Kо једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Kо једе Тело моје и пије Kрв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Kрв моја право пиће."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Dan kada je slomljena ofanziva hrvatskih jedinica - 27. godina od osnivanja Trebinjske brigade

 

  • TREBINJELIVE
  • Izvor:SRNA Foto:SRNA
 

 U Trebinju je danas obilježen Dan Trebinjske brigade Vojske Republike Srpske, kroz koju je u proteklom odbrambeno-otadžbinskom ratu prošlo oko 6.000 boraca, a 266 je dalo živote za Srpsku.

dan trebinjske brigade 2019 (3).jpg

Tim povodom Njegovo preosveštenstvo vladika zahumsko-hercegovački i primorski Dimitrije služio je parastos za poginule borce u Spomen-kapeli Svetog cara Lazara u krugu nekadašnje trebinjske kasarne, a potom su u spomen-sobi i na Spomenik braniocima Trebinja položeni vijenci. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...
04. ОКТОБРА 2019.

Језик као огледало личности: писанија епископа Давида

ilustracija3-Custom.jpg?fit=480%2C240&ss

   Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?

   Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…

   Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.

   Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  

   Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.

Канцеларија Епископа ЗХиП

 

ilistracija2-Custom-2-1.jpg?resize=400%2

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 months later...

Iz MUP-a Hercegovačko-neretvanskog kantona najavljeno je da će prekršajno biti kažnjeni vjernici, uglavnom iz Trebinja i okoline, koji su u nedjelju prisustvovali liturgiji u pravoslavnom manastiru Zavala, u Popovom polju.

„Trenutno se vrši provjera identiteta, a obavili smo razgovor sa odgovornim licima i sačinili službenu zabilješku. U skladu sa zakonskim odredbama i propisima, kao i mjerama i naredbama koje je izdao Krizni štab Hercegovačko-neretvanskog kantona, svima ćemo izreći sankcije„, rekao je portparol kantonalnog MUP-a LJudevit Marić.

Prekršajne kazne u ovakvim slučajevima iznose 500 KM, piše „Dnevni avaz“.

Na zvaničnoj stranici opštine Ravno, na čijem području se nalazi manastir Zavala i koja pripada Hercegovačko-neretvanskom kantonu, navedeno je da je „u Manastiru u Zavali održana služba na kojoj je prisustvovalo stotinjak vjernika iz susjednih opština, među kojima i maloljetne djece i starijih od 65 godina“.

Pripadnici Policijske stanice Ravno zabilježili su sva vozila i njihove službene zabilješke će biti upućene nadležnim službama na daljnje postupanje, navedeno je na stranici opštine Ravno

Izvor: Srna

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
11. АПРИЛА 2020.

Епископ Димитрије – Писмо вјернима Епархије Захумско+херцеговачке и приморске

naslovna-3.jpg?fit=480%2C269&ssl=1


Драга у Христу браћо и сестре,

Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији.

Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52).

Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста?

Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо.

Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи.

Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља.

Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет.

„Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира.

Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7).

Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима.  Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека.

Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално?

Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса.  Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на  једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8).

У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети.

Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17).

Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама.

Епископ Димитрије,
Лазарева Субота 2020.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 минута, Rašo рече
11. АПРИЛА 2020.

Епископ Димитрије – Писмо вјернима Епархије Захумско+херцеговачке и приморске

naslovna-3.jpg?fit=480%2C269&ssl=1


Драга у Христу браћо и сестре,

Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији.

Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52).

Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста?

Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо.

Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи.

Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља.

Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет.

„Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира.

Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7).

Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима.  Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека.

Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално?

Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса.  Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на  једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8).

У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети.

Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17).

Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама.

Епископ Димитрије,
Лазарева Субота 2020.

Bravo, tako govori pravi pastir.

porukom-dobrote-nahrani-gladnog.thumb.jpg.e6722ef9e536dc201ac006f5bb88acb0.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Од владике Атанасија, преко Григорија, до Димитрија, Христови пастири подижу Херцеговину у Духу Светом и увијек знају границу (због Атанасија), кад треба икономисати, а кад богословствовати. И како; то је оно што владики Давиду упорно измиче, па све нешто хоће преко кољена.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

У сусрет Ђурђевдану – подсјећање на препоруке о прослављању Крсне славе

0059-01-09.jpg?w=500&ssl=1

Пред прославу предстојећег празника Светог Великомученика Георгија (Ђурђевдан), подсјећамо вјернике наше епархије на Саопштење од 30. марта о прослављању Крсних слава:

Поводом новонастале ситуације усљед појаве пандемије болести COVID-19, коју изазива корона вирус (Sars Cov 2) и одлука надлежних органа власти, прослављање Крсних слава прилагодиће се новонасталој ситуацији на сљедећи начин.

1. Молимо вас да своју породичну Крсну славу прославите само у кругу своје уже породице.

2. Док траје ванредно стање неће се пред славу по домовима вршити освећење славске водице, већ су свештеници дужни детаљно упознати вјернике о тренутно јединим могућим начинима обављања славског обреда:

 а) Уколико желите да се освећење славске водице обави уочи ваше породичне Славе, у овој ситуацији то је изводљиво само у вашем парохијском храму, те ћете се о томе детаљније договорити са својим свештеником (надлежним парохом). У реализацији напријед наведеног потребно је строго држати се упустава и препорука надлежних органа власти као и епархијских саопштења издатих поводом пандемије COVID-19.

 б) Уколико желите да се освећење славске водице обави у вашем дому, то ће бити изводљиво послије Крсне славе, односно послије укидања ванредног стања и престанка опасности од нарастуће пандемије, када ћете са својим свештеником договорити тачан термин и вријеме обиласка свог дома.

3. Овим путем апелујемо и молимо вјернике да се уздрже од одлазака у госте на прославу Крсне славе, те самим тим избјегну већа окупљања и спријече опасност од ширења корона вируса.

4. За сва додатна појашњења, молимо вас да се обратите свом парохијском свештенику.

 

Епископ ЗХиП
+ Димитрије
Требиње, 30. март 2020.

 

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Kо једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Kо једе Тело моје и пије Kрв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Kрв моја право пиће."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ђурђевдан у требињском Саборном храму

На Празник Светог Великомученика и Побједоносца Георгија у требињском Саборном храму Светом литургијом началствовао је протопрезвитер Никола Јанковић, уз саслужење требињских свештеника: Немање Дражића, Никице Ајдера, Милоша Ловрића, Милоша Мандића и вјерног народа. По читању Светог Еванђеља бесједио је отац Немања Дражић. 

image.png.3a4d4fb17664d4824c2689c27101665f.png

 

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Kо једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Kо једе Тело моје и пије Kрв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Kрв моја право пиће."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Поводом Празника Светог Василија Тврдошког и Острошког у Светитељевом родном мјесту Мркоњићи

image.png.0372a6d21edadb1e474893a4341aca1d.png
 

У уторак 12. маја, поводом Празника Светог Василија Тврдошког и Острошког и Митрополита Херцеговачког, у Светитељевом родном мјесту Мркоњићи биће служена Света Архијерејска Литургија, са почетком у 8.30 часова.

Апелујемо на све, који желе да узму молитвено учешће у прослави Празника, да се том приликом, са смирењем и послушношћу својственом хришћанима, придржавају мјера прописаних од стране надлежних институција везаних за пандемију корона вируса.

Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Kо једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Kо једе Тело моје и пије Kрв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Kрв моја право пиће."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 8 months later...
EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM

И, ево, овај човјек овдје.., њему Христос не говори као Петру и Андреју: „Пођите за мном“, као Јакову и Јовану:  „Пођите за мном“, него он сам иде за Оним ко га је исцјелио.., али …

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...