Свети Владика Николај Охридски и Жички

[Srna]

Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic

Rođenje i rano detinjstvo

Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina, prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih - Dušan (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.

Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija - Ante Jovanovića, koji se u valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu “Bošnjaci”. Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome “Putešestviju po Serbiji”, zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću. Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović.

Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi - “Molitva roba u tamnici”.

Osnovna škola i gimnazija

Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića udaljena je od manastira 4-5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama.

Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda.

Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine.

Upis u Bogosloviju

Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred.

Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada ličnost - mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja,Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea... Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: “Hriste, dođi u Aziju”, “Indijska pisma”, “Indijski Savle” i dr.

Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u "Hrišćanskom vesniku", pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.

Dva doktorata

Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto-poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku.

U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: “Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”.

Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: “Filosofija Berklija”. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.

U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.

Monašenje

Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo “j”. Dobio je monaško ime - Nikolaj.

Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se “opravoslavi”, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno - duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu.

Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: “Lagano korača Hristos”, “O mislima u ogledalu”, “Čija je zemlja”, “O omladinskom pesimizmu”, i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: “Religija Njegoševa”, “Besede pod Gorom”, “Iznad greha i smrti” i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja.

Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda”. Pozdravqen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove “Mlade Bosne”, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod Gorom” kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni”. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.

[Srna]

Misija u Engleskoj i Americi

Nastupilo je vreme kada su malena Srbija i Veliki srpski narod krenuli ka Golgoti, u sudbonosne dane stradanja i ratovanja za ujedinjenje svih srpskih zemalja i svih južnoslovenskih naroda. U svim događajima 1912-1914.godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. Njegove besede nose pečat herojstva i patriotizma. Stradanje i nacionalni stoicizam srpskog naroda upoređuje sa golgotskom žrtvom Hristovom i sa stradanjem hrišćanskih mučenika i svetitelja. Početkom 1915.godine, predsednik srpske vlade Nikola Pašić, poziva Nikolaja u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. “Pa šta da im kažem?” - tražio je Nikolaj instrukcije od Pašića. “Kašće ti se samo” - posle dužeg ćutanja odgovorio je ćutljivi Pašić. Imao je puno poverenje u Nikolaja, koji je već bio stekao slavu velikog besednika i bogoslova, širom celog pravoslavnog i hrišćanskog sveta.

Pune četiri godine, od aprila 1915. do aprila 1919.godine Nikolaj je po Americi i Engleskoj držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, koledžima, bioskopskim dvoranama, hotelima i po drugim ustanovama, objašnjavajući srpsku pravednu i oslobodilačku borbu protiv austrougarske carevine. Na velikom zboru u Čikagu, avgusta 1915. pridobio je za srpsku stvar znatan deo naroda i sveštenstva i to ne samo pravoslavnog nego i rimokatoločkog, protestantskog i unijatskog. Veliki broj dobrovoljaca, Srba i Hrvata, otišao je tada na Solunski front da pomogne srpskom i savezničkim armijama u oslobađanju Srbije. Načelnik engleske armije izjavio je posle rata, da je “otac Nikolaj bio treća armija” za srpsku stvar. Neka od svojih predavanja i beseda iz tog vremena objavio je u četiri knjige na engleskom jeziku: “Duša Srbije”, “Srbija u svetlosti i mraku”, “Duhovna preporod Evrope” i “Agonija crkve”.

Vladika Žički i Ohridski

Po završetku rata, dok je bio u Engleskoj, izabran je 25.marta 1919.godine za episkopa Žičkog, odakle je krajem 1920. premešten na drevnu Ohridsku episkopiju. Tih godina, bila je živa diplomatska aktivnost i crkve i države, pa je Episkop Nikolaj bio član brojnih delegacija i misija u Atini, Carigradu, Svetoj Gori, kao i u Americi i Engleskoj. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Vladika Nikolaj razvija svoju punu misionarsku i jevanđelsku delatnost. Iako pod teškim uslovima, on svakodnevno putuje po eparhiji, poučava narod i propoveda. Kao nekada Sveti Sava. Obnavlja ratom porušene crkve i manastire. Osniva sirotišta za nezbrinutu decu. Da bi zaštitio narod od agresivne sektaške propagande, osniva Pravoslavnu narodnu hrišćansku zajednicu ili Bogomoljački pokret kojim je rukovodio između dva rata. Iz tog pokreta se regrutuje veliki broj monaha i monahinja koji pune srpske manastire. Pod njegovim blagotvornim uticajem počinje u srpskom narodu veliko duhovno buđenje a u crkvenom životu ogromno pregalaštvo.

Značajno je pomenuti da su Ohrid, sa svojim drevnim svetinjama na obalama Ohridskog jezera, susedna pravoslavna Grčka i Sveta Gora, izvršili ogroman uticaj na Nikolaja. On se sav okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti oci, sve one duhovne probleme koji su njega mučili i kojima je on tražio odgonetku na zapadnim univerzitetima, rešili pre mnogo vekova. U ovom ohridskom periodu nastaju njegova sjajna dela: “Reči o Svečoveku”, “Molitve na jezeru”, “Omilije” i “Ohridski prolog” - ta čudesna i jedinstvena knjiga u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu.

Po želji Arhijerejskog sabora i pravoslavnog narodna Šumadije, Nikolaj je 1934.godine vraćen na tron Žičke eparhije. Odmah se dao na obnavljanje manastira Žiče i ona je ubrzo zablistala starim Nemanjićskim sjajem. Obnovio je i mnoge druge manastire, naročito venac manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, koja je nazvana Srpska Sveta Gora.

U vreme konkordatske borbe 1936.godine Nikolaj nije mogao ostati po strani. Ustao je u zaštitu svoga naroda i svoje crkve i zahvaljujući njegovom ogromnom ugledu i autoritetu Konkordat je pao. Takođe, u dramatičnim martovskim događajima 1941. godine, Vladika Nikolaj je uz Patrijarha Gavrila imao svoj udeo u rušenju antinarodnog pakta vlade Cvetković - Maček. Nemci mu to nikada nisu mogli zaboraviti i oprostiti.

Na golgotskom putu

Početkom 1941.godine ratni požar se uveliko širio Evropom. Crni oblaci su krenuli ka jugu i počeli se nadnositi nad Srbijom. Komandantu južnog fronta, generalu Aleksandar fon Leru, Hitler je lično izdao naređenje: “Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira”. Čim su Nemci okupirali zemlju, odmah su vojne i policijske snage upale u Žiču i izolovale Vladiku Nikolaja. 12. jula 1941.godine uhapsili su ga i prebacili u manastir Ljubostinju u zatočeništvo. Bio je to njegov rastanak sa Žičom. Pod jakom nemačkom stražom Vladika je u Ljubostinji ostao sve do 3. decembra 1942.godine kada je zajedno sa jeromonahom Vasilijem Kostićem, potonjim episkopom Žičkim, i svojim sinovcem Jovanom Velimirovićem, prebačen u manastir Vojlovicu kod Pančeva. Posle nekoliko meseci, krajem maja 1943.godine, Nemci su u Vojlovicu doveli i patrijarha Gavrila.

Svoje tamničke dane, Vladika Nikolaj je ispunio danonoćnim radom i molitvom. U Ljubostinji je napisao svoja poznata dela: “Teodul”, “Srpski narod kao Teodul”, “Srednji sistem”, “Indijska pisma”, “Mudra igumanija ljubostinjska”, “Stoslov o ljubavi” i druge knjige. U Vojlovici je ispravio Vukov prevod Svetog pisma Novog zaveta.

Pred kraj rata, 15. septembra 1944.godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz manastira Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj. Oni su bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nemačke soldateske i koji su prošli pakao logora Dahau. Oslobođeni su 8. maja 1945.godine od strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme potucali su se obojica po zemljama zapadne Evrope a zatim se Patrijarh vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve. Nikolaj je krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije želeo da se vrati u svoju voljenu Srbiju u kojoj je nasilno došao na vlast bezbožnički i bogoborački komunistički režim. Smatrao je da će više za svoj narod uraditi ako ostane u emigraciji i pokrene svoje prijatelje u Evropi i Americi da pomognu Srbiji. “Kada kuća gori, požar se gasi spolja” - često je govorio.

Preko Engleske stigao je u Ameriku. Tamo je nastavio svoj misionarski i spisateljski rad. Iz ovog vremena potiču njegova dela: “Kasijana”, “Zemlja nedođija”, “Žetve Gospodnje”, “Divan” i njegovo poslednje nedovršeno delo “Jedini Čovekoljubac”. Zajedno sa protom Aleksom Todorovićem pokreće religioznu biblioteku “Svečanik” u kojoj objavljuje bisere pravoslavne hrišćanske duhovnosti. Iz Amerike je slao pakete i pomoć crkvama i manastirima, monasima i monahinjama, sveštenicima i narodu. Sve što je imao, sve je poklonio svome narodu. Okupljao je i mirio Srbe u tuđini i učio ih da, samo ako budu vezani za svoju crkvu i svoje običaje, mogu sačuvati svoje ime i svoje korene u dalekom svetu.

Prvi posle Svetog Save

Svoje posledwe dane, Vladika Nikolaj je proveo u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18. marta 1956.g. Smrt ga je zatekla na molitvi. Iz ruskog manastira, prenet je u srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom groblju pored manastira. Na vest o Vladičinoj smrti zajecala su zvona sa tornjeva svih srpskih crkava širom sveta. Naročito u njegovoj “Domaji”. Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove verne bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog molitvenika pred prestolom Gospodnjim. Narod mu se odmah počeo moliti kao svetitelju.

Veliki stradalnik za života, postao je još veći stradalnik posle smrti. Proglašen je za izdajnika i neprijatelja svoga naroda. On, koji je preživeo sve strahote rata, i koji je bio zatočenik najzloglasnijeg fašističkog logora, proglašen je za saradnika okupatora. Mnogi su se takmičili ko će ga više popljuvati i poniziti. Pljuvali su i ponižavali sebe. Nikolaj je ostao nedokučiva veličina, duhovni stub i uporište, najgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac. Episkop Lavrentije je sabrao njegova dela i izdao u petnaest velikih tomova sa preko 12.000 stranica, počasni doktor Glazgovskog i Kolumbijskog univerziteta, veliki otac crkve i duhovnik, od čijeg duhovnog kapitala Srpska crkva danas živi i živeće kroz vekove. Nema sumnje on je prvi posle Svetog Save.

Lelić - novo srpsko svetilište

Zato prenos njegovih svetih moštiju u Srbiju, može se samo uporediti sa prenosom moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu. Savremene srpske generacije doživele su posebnu Božiju milost da ih u isto vreme pohode dva najveća Srbina - Sveti Sava, zidanjem hrama na Vračaru i Vladika Nikolaj povratkom iz Amerike. Neka bi dao Bog da njihov zagrljaj pod kupolama hrama na Vračaru i u manastiru Žiči bude zagrljaj praštanja i izmirenja svih Srba širom celoga sveta. Neka njegova zadužbina u Leliću, gde će počivati njegove svete mošti, postane novo srpsko svetilište - novi Ostrog i neka se širom srpskih zemalja ispuni Vladičina molitva, zavet i amanet svim Srbima: Da se Srpski narod OBOŽI, SLOŽI i UMNOŽI.

Molitvama Svetog Vladike našeg Nikolaja, Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj i spasi nas - AMIN.

 

POHVALNA PESMA SVETOM VLADICI NIKOLAJU

Glas 8.

Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista

Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove

Raspevana liro Duha Svetoga

Ponosi i ljubavi monaha

Radovanje i pohvalo sveštenika

Učitelju pokajanja svenarodni Vladiko

Čelovođo bogomoljne vojske Hristove

Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni

Sa svim svetima Nebeske Srbije

Moli Jedinog Čovekoljupca

Da podari mir i slogu rodu našemu

[Pieta]

Благослови непријатеље моје Господе[/left]

И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Они су ме чинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима нашао најсигурније склониште, сакривши се по Твој шатор, где ни непријатељи, ни пријатељи не могу погубити душу моју.

Благослови непријатеље моје Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Они су место мене исповедали грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати самог себе.
Они су ме мучили када сам ја бежао од мука.
Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Када сам се ја правио мудрим они су ме називали лудим.
Када сам се ја правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Када сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Када сам журио да се обогатим, они су ме тукли гвозденом руком.
Када сам мислио мирно спавати, они су ме из сна будили.
Када сам зидао дом за дуг и миран живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твог скута.

Благослови непријатеље моје Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене –
да би моје бекство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала као паучина;
да би се сирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
да би све моје благо сабрао на небу;
ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је заплела у страшну мрежу варљивог живота.
Непријатељи су ме научили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови Господе и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље јер не зна. А син их благосиља јер зна.
Јер син зна, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;

Благослови непријатеље моје Господе. И ја их благосиљам и не кунем.

Св. Владика Николај Велимировић
''Молитве на језеру''

[marija]

Лов на Праведнике

Свети Владика Николај Охридски и Жички

(из књиге „Речи о Свечовеку“)

Нико се не спрема у лов на пудлице. У лов се иде на моћне коришћу или штетом. На ретке се дише хајка.

Поред тога ретки су и добра мета. За гром нема дражи нишанити у гљиве, добре мете за скакавце. Гром нишани у оно што види. Па ипак високи борови - вазда у смртној опасности – не завиде гљивама.

Ви бежите од живота какав јесте, бежите у дужину, у висину, у дубину. Праведници, зашто се онда чудите што вас гоне? Не трче ли пси најрадије за оним ко бежи од њих?

Праведници ви проповедате сласт, којој се долази горчином. Чујте, ви сте аларм за друштво. Друштво воли да говори о правди, но не воли да види правду.

Јест, друштво воли да плеше по гвозденом ковчегу, у коме је правда закључана, но друштво хоће да уједе са седамдесет и седам зуба онога, ко се усуди, да одшкрине ковчег. Мада – мада сви воле да говоре, да правду треба ослободити из ковчега.

Праведници, ви сте омрзнути не зато што говорите о правди, него зато што сте ви правда. А друштвени грозд воли да слуша приповетке о правди, но не воли да види правду.

Ви сте пробуђени међу заспалим. А друштвени грозд воли да сања о правди, но не мари да се пробуди из сна. Зато и уједа онога, ко га буди. Гле, сви буђени су срдити. Успављивање је лако и неосетно. Али буђење...

Ваши циљеви су далеки, предалеки. Око их не може видети, ни ухо чути, ни зуб угристи. Зато вас и гоне они, чији су сви циљеви у домашају зуба.

Као што гром силази, да рашчисти кужну атмосферу, тако и праведници долазе, да рашчисте нагомилану кужност грозда друштвеног.

Заиста, страшљива је ушикана гомила од грома и грмљавине. Зато је и подигла громобране, да хвата громове и сахрањује их у одређени гроб. И за вас, праведници, подижу се громобрани онога тренутка, кад ваша грмљавина запара ваздух. И вас хватају у гвожђе и спроводе у гробнице крај пута.

Ваше су комшије као лопов у зору, што проклиње воде, да се дигну и угасе сунце, док он не сврши крађу.

Ваши циљеви су далеки, предалеки, а комшије ваше се слепачки поштапају и пипају. Ваш простор је бескрајан, а слепцу је крај простора на врху његовог штапа.

Благо вама, праведници, ако вас гоне. Кроз гоњење ће вам ваш циљ постати једино сунце, које ће вам светлити. Сва друга сунца ће вам потамнети.

Нека вас гоне суседи ваши споља и жеђ ваша изнутра. Тако ћете бити као жедан лав, који је угледао воду у даљини и јури к њој безобзирно. Што га више муве салећу, и трње чупа и крвави, то лав брже, све брже и све бешње јури ка својој визији. Гле, драж хладне воде у даљини, мелем је његовим ранама. Без тога мелема, гоњени не би издржао уједе мува и убоде трња.

Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гојне ли вас, изједначиће вас са собом. Ако вране не гоне голуба између себе, и голуб ће се осетити враном.

Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да ви нисте што и они, нити они што и ви.

Преслани сте им ви, ваистину. А они су навикли на бљутава јела.

Папрени сте им ви, а они су вечито трбобољни, те после ждерања не траже паприку, но киселу воду.

Благо вама док вас гоне. Гоњени привлаче погледе звезда а не гонитељи.

Гурају вас? Но не расте ли лопта снега од гурања?

Понижавају вас? Луд метод! Тиме ће вас дићи.

Лупају вас? Луд метод! Тиме ће вас очврснути.

Пљују на вас? Луд метод! Тиме ће вас очистити.

Сиромаше вас? Луд метод! Тиме ће вас обогатити.

Убијају вас? Луд метод! Вратићете им се као судије. Шта вреди, што вас задржавају на вашем путу? Ко задржава реку, спрема поплаву.

Гле, по вама броји васиона време, а не по њима. По вашем броју васиона зна где је почела и где ће престати. Све друго је буђа по ивици њеног часовника.

Не бојте се самоће. То је главно. Ја вас уверавам у оно што видим – да нисте сами. Сви праведници од почетка света лебде над вама. Једна моћна војска ваша је позадина, и ваше лево и десно крило. Моћ те војске није толико у броју, колико у громовима, које држи у руци.

О, како волим што вас гоне. Јер вас волим. И јер знам да од гоњења растете.

О, како ми је жао што вас гоне. Јер њих жалим. Јер не знају, да зидају кулу на леђима својим, која ће их размрскати у смрадну гомилу гноја.

Дигните лице своје, нека вас што више попљују. Разголите тело своје, нека вас што слађе изгребу.

Васиона гледа и ћути. Ваше лице, њено је лице, тело ваше, њено је тело, болови ваши, њени су болови, уздаси ваши, њени су уздаси. Да није тако, браћо, ја бих вам саветовао: мирите се с безбожнцима; мирите се и зароните лице своје у лонац њихов, у коме они гледају почетак и крај васионе.

Шта је земља? Царство је ваше скупље од васионе. Сунца су недостојна да буду стубови вашега царства. А шта је земља, шта сва њена царства?

Земља је, браћо, једна летећа рептилија, што гризе себе зубима за реп, да би летела и да би се плодила. Просјакиња што седи на прагу звезда и проси, а потом се поноси.

Чиме се поноси ово просјачко робље?

Светлошћу? – Чија је светлост?

Мудрошћу? – Чија је мудрост?

Литургијом? – Чија је Литургија?

Својом шареном бундом? Не тка ли јој сунце будну, не тка ли и не пере ли?

Ах, праведници! Ви сте изаткани од странаца, опрани од странаца, набојени од странаца. Погледајте у даљину, ако тражите своју отаџбину. Раширите плућа и удахните „Прану“ светога и мудрога из недогледа, јер Он вас познаје.

Гурните потпетицом земљу, нека се котрља у својој рептилској погрбљености и страсти. А ви бежите од ње, док вам не ишчезне из погледа.

[marija]

Pismo-Vladike Nikolaja

COVEKU KOJI SE ŽALI DA NE VERUJE U BOGA

Kakav si greh ucinio da te snade ta nesreca iznad svih nesreca? Da preseceš vezu sa izvorom života i carodavcem razuma? Da odrekneš Onoga, cije je vecno bice ociglednije od našeg trenutnog bica i cijim se postojanjem jedino može utvrditi i naše postojanje?

Bog se ne skriva od coveka. Covek grešan skriva se od Boga; skriva i skriva sve dok Ga sasvim ne izgubi iz vida. Kao što stoji napisano za praroditelje ljudske kad zgrešiše: i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga medu drveta u vrtu. Kako tada tako i sada. Kad god covek ucini težak greh, on se krije od Boga za leda prirode. I gubi se medu tvarima, gubi se medu drvecem i kamenjem i životinjama kao tobožnjim svojim rodacima, tone u senku prirode. I kao što se govori o pomracenju sunca u slucaju kada mesec zakloni ovoga svetlog cara prirode, tako bi se moglo govoriti o 'pomracenju Boga', Sunca pravde, od strane onih koji su prirodom zaklonili od svojih ociju Stvoritelja prirode. No to je samo naš ljudski nacin govora. Jer pomracenje sunca ne znaci, da je sunce izgubilo svetlost svoju nego samo da je necim ta svetlost zaklonjena od naših ociju. Isto tako i pomracenje Boga ne znaci, da se Bog uopšte izgubio i da Ga nema više, nego da je nešto stalo izmedu Boga i coveka i zaklonilo Boga od covekova razuma. To nešto jeste greh covekov.

Nije priroda kriva, ako bezbožnik nju obožava. Ona se sva protivi bogoodricanju, i smrtno mrzi i progoni bogoodricatelje i svoje obožavaoce. Priroda sva, od velikog sunca do sicušnog atoma jednoglasno i harmonicno svedoci o bicu i dejstvu Stvoritelja svoga. Stari Misirci su obožavali sve tvari, a iznad svega nekakvog crnog vola, zvanog apis. Prema jednoj legendi došao neki faraon da prinese žrtvu apisu. No kad se on klanjao pred tim nazovi bogom, spodbije ga vo rogovima i odbaci daleko od sebe. Sad vidim da si vo a ne Bog! uzvikne faraon ljutito. Na to mu apis odgovori: to sam i hteo da vidiš! i da se od sad klanjaš Onome koji je stvorio i mene i tebe.

Ti govoriš: teško mi verovati dok ne vidim! No cime želiš da vidiš: okom ili duhom? Ako li okom telesnim, onda bi Onaj koji je veci od vasione morao da se smanji i stane u tvoj ograniceni vidokrug. Vidiš li ti svoj razum ocima? Medutim, naljutio bi se, kad bi ti neko rekao, da ne veruje da ti imaš razuma dok ga ne bi ocima video. Ako li pak duhom želiš da vidiš Boga, onda Ga možeš videti, jer je duh covecji prostraniji od vasione, i jer i Bog je duh. Samo duh tvoj treba da je cist, pošto je jedino cistima obecano da ce videti Boga.

Beži što pre iz te tame, koja ti se kao pauk zavukla u dušu. Kad je Adam zgrešio, on je pobegao ispred Boga. No milostivi Stvoritelj nije pobegao od stvorenja Svoga nego se približio i viknuo Adama: Adame, gdje si? I tebe On vice, sasvim iz bliza, zar ne cuješ: Blagoje, gdje si? Okreni lice svoje ka svetlosti, sine svetlosti. Otac svetlosti poziva te s plamenom ljubavlju. Cuj i znaj: niko se u tvom rodu i narodu nije proslavio izuzev proslavitelja Boga.

Od Gospoda ti milost i zdravlje.

[marija]

Протођакон Љубомир Ранковић

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

У СЛУЖБИ БОГУ И РОДУ

Ваљево 1991

Рођење и рано детињство

Владика Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и Катарина, прости шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола (Владикино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је поумирало од разних болести, а један од њих - Душан (отац блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године. Мали Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић.

Знаменита породица Велимировића потиче од Антонија-Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији. Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.

Мали Никола је одгојен и васпитан у угледној српској патријархалној задрузи која је имала преко тридесеторо чељади. Отац Драгомир, био је ретко писмен сељак за оно доба. Поред уобичајених сеоских послова, био је писар и деловођа среза подгорског. До данас су сачуване деобне пресуде писане његовим лепим и читким рукописом. Пошто је због послова често одсуствовао од куће, бригу о васпитању деце преузела је његова смерна супруга Катарина - потоња монахиња Екатерина. Она је први учитељ и васпитач малог Николе. Још као дете водила га је за ручицу у оближњи манастир Ћелије на богослужење и причешће. Учила га да се прекрсти и како се Богу моли. Тих првих детињих дана поред топлога скута материног, Николај се доцније често сећао. Један такав догађај, описао је у својој аутобиографској молитвеној песми - “Молитва роба у тамници”.

Основна школа и гимназија

Када је Никола мало одрастао, отац Драгомир реши, да га, као најстаријег и најбистријег од своје деце, упише у школу. Основна школа села Лелића била је у манастиру Ћелијама. Пошто су деца похађала школу из других села удаљених и преко двадесет километара, пространи манастирски конак је претворен у интернат. Недељом и празником родитељи су долазили у манастир на богослужење, обилазили децу и доносили потребне намирнице и чисту преобуку. Кућа Велимировића удаљена је од манастира 4-5 километара. Никола је по природи био мали и ситан, те да не би пешачио свакодневно толики пут, отац га предаде у школски интернат. Тако отпоче Николино школовање и образовање под куполама светоархангелског храма у манастиру Ћелијама.

Ћелијски учитељ, Михаило Ступаревић, уочио је Николину ревност и даровитост, па је по завршеној основној школи, саветовао оцу Драгомиру да Николу пошаље на даље школовање. Бистри и отресити сељак послуша учитеља и Николу уписа у Ваљевску гимназију. Гимназија у Ваљеву је била на добром гласу али није била потпуна. Имала је само шест разреда.

После завршене Гимназије настала је дилема: где и како наставити даље школовање. Уз одобрење оца Драгомира, Никола крене са својим другом Петром Косићем да се упише у Војну академију. Због неухрањености и малог обима груди Николу на конкурсу одбију, а Петар се упише и постане високи официр српске и југословенске војске, познат у догађајима око пуча генерала Симовића 1941. године.

Упис у Богословију

Трагајући даље за школом у коју да се упише, Никола сазна да је објављен позив за упис ученика у последњу генерацију старе Београдске богословије. Примао се неограничен број ученика. Никола се пријави и буде примљен и уписан у први разред.

Његови другови су углавном били уписани у богословију са по два разреда гимназије. Толико је било потребно. Никола је завршио шест разреда и већ био прилично оформљена млада личност - млади интелектуалац. Одмах је у богословији био запажен. Одушевљавао је своје професоре и другове разумевањен најзамршенијих проблема из области науке, философије и теологије. Поред обавезних уџбеника и скрипти почео се увелико користити богословском и философском литературом у савлађивању наставе. Сваки тренутак слободног времена је користио да што више прочита и научи. Од првих богословских дана почео је читати дала светских класика. до краја школовања прочитао је дела Његоша, Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа ... Духом својим надносио се и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, читајући и проучавајући свештене и философске књиге древне Индије. И доцније, целог живота се враћао Индији. Жалио је што хришћанство није успело да продре у Азију. Сматрао је да га индијски дух склон контемплацији и мистици још више продубио и обогатио. Зато је написао неколико познатих дела на ту тему: “Христе, дођи у Азију”, “Индијска писма”, “Индијски Савле” и др.

После завршене богословије, Николај је постављен за учитеља у селу Драчићу недалеко од Ваљева, на путу за Косјерић. Ту се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Са њим је одлазио на разне свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и сељака. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу. Писао је из Боке своме пријатељу, свештенику Стеви, и у тим писмима су остали прекрасни описи Боке Которске и живота народа у Црној Гори и Далмацији. У то време, Никола је већ увелико овладао вештином писања и беседништва. Поред писања и сарадње у “Хришћанском веснику”, писао је и у другим црквеним и световним часописима и новинама. Као учитељ у Драчићу написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту. Нажалост то дело је изгубљено. После кратког учитељовања у Драчићу постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима. Но учитељска служба није била циљ младог Николе.

Два доктората

Непосредно после завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да иде на студије у Русију. Он је пошто-пото хтео на Запад. Није могао одмах добити стипендију. Решио је да чека. И једног дана стигла је одлука министра просвете да се Николи обезбеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској.Жеља је била испуњена. Никола је спаковао кофере и отпутовао у Швајцарску.

У Берну је Никола први пут добио потребне услове за учење и студирање. Имао је државну стипендију која му је обезбеђивала пристојан живот. Са фотографија из тог доба види се је он већ тада постао углађени и лепо одевени европски студент и господин. Добро је научио немачки језик и поред свог матичног факултета у Берну одлазио је да слуша предавања на другим факултетима широм Швајцарске и Немачке.Остајао је читаве семестре на познатим факултетима слушајући чувене професоре теологије и философије. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вара у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.

Из Швајцарске, Никола се враћа у Београд, са намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Није одмах добио стипендију, али он отпутује у Енглеску. Вероватно интервенцијо и везама проте Илића, убрзо му је додељена стипендија. Без великих тешкоћа Никола научи енглески језик и заврши филозофски факилтет у Оксфорду и докторира из философије на тему: “Философија Берклија ”. Ову тему је бранио на француском језику у Женеви. И тако са два доктората и перфектним знањем три главна европска језика, Никола се враћа у Београд.

У Београду није дочекан са одушевљењем. Мала балканска средина дочекала га је са завишћу а црквени људи су зазирали од њега због тога што се школовао у римокатоличкој Европи. Ни једна диплома није му призната, наводно због тога што није имао завршену пуну гимназију. И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији. После тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент философије. Предавао је световне предмете и језике.

Монашење

Тек што је почео предавања у богословији, Никола се поново разболео. Боловао је дуго и тешко. У болници се заветује, да ће, уколико преживи, примити монашки чин и целог себе ставити на службу српској цркви и своме народу. и чим је изашао из болнице, одлази у манастир Раковицу, надомак Београда, и ту 20. децембра 1909 године прима монашки чин, додавши своме световном имену само једно слово “ј”. Добио је маонашко име - Николај.

Одмах после монашења, на предлог тадашњег Митрополита Србије Димитрија, млади јеромонах Николај одлази на студије у православну Русију на чувену Духовну академију у Петроград. Да се “оправослави”, како је говорио Митрополит. Када је стигао у Петроград, Николај се упише на Академију као свршени београдски богослпов не помињући свршене факултете и докторске титуле, нити показујући писмо и препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском Митрополиту да се Николају нађе при руци. Николај је слушао предавања и остао потпино непознат међу студентима све до првог учешћа у дискусији на једној од бројних књижевно - духовних вечери које су редовно одржаване на Академији. Својим знањем, говорничким даром и талентом задивио је професоре и студенте, а посебно петроградског Митрополита, који одмах од руске владе за Николаја издејствује бесплатну возну карту за путовање по целој Русији. И Николај тако крене у обилазак велике руске земље и њених светиња. Непосредно је упознао широку и дубоку православну словенску душу.

Из Петрограда, Николај се враћа у Београдску богословију. Међутим, школска учионица је била претесна за њега. Он почиње серију својих проповеди по београдским црквама. По тематици и начину произношења оне су биле прворазредни духовни и културни догађаји у Београду. Узимао је теме из живота са оригиналном обрадом: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је земља”, “О омладинском песимизму”, и др. Истовремено почиње објављивати своја писана дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха и смрти” и др. Његове проповеди и књиге заталасале су нашу црквену и културну јавност и постале прворазредна духовна и културна сензација. Брзо је постао познат широм српских земаља.

Године 1912. Николај је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у центар Херцег Босне са гласом прослављеног проповедника. Дочекала га је препуна црква и порта свега онога што је Босна и Херцеговина имала српског и културног. Проповед је почео речима: “Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда ”. Поздрављен је овацијама. Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе Босне”, који ће се 1914. године, уочи сарајевског атентата, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под Гором” као над Јеванђељем Христовим, заклети на верност и истрајност. У Сарајеву се Николај тада упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. То је било време аустријске анексије Босне и Херцеговине, па је Николај обрнувши читаву ствар изговорио речи које су ушле у легенду: “Својом великом љубављу и великим срцем, Ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни”. Аустријске власти су га на повратку у Београд неколико дана задржале на претресу у Земуну. Следеће године нису му дозволиле да посети Загреб о прослави годишњице Његоша.

Мисија у Енглеској и Америци

Наступило је време када су малена Србија и Велики српски народ кренули ка Голготи, у судбоносне дане страдања и ратовања за уједињење свих српских земаља и свих јужнословенских народа. У свим догађајима 1912-1914 године, Николај живо и активно учествује. Његове беседе носе печат херојства и патриотизма. Страдање и национални стоицизам српског народа упоређује са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских мученика и светитеља. Почетком 1915.године председник српске владе Никола Пашић, позива Николаја у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. “Па шта да им кажем ?” - тражио је Николај инструкције од Пашића. “Кашће ти се само” - после дужег ћутања одговорио је ћутљиви Пашић. Имао је пуно поверења у Николаја, који је већ био стекао славу великог беседника и богослова, широм целог православног и хришћанског света.

Пуне четири године, од априла 1915. до априла 1919.године Николај је по Америци и Енглеској држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, колеџима, биоскопским дворанама, хотелима и по другим установама, објашњавајући српску праведну и ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. На великом збору у Чикагу, августа 1915. придобио је за српску ствар знатан део народа и свештенства и то не само православног него и римокатоличког, протестантског и унијатског. Велики број добровољаца, Срба и Хрвата, отишао је тада на Солунски фронт да помогне српским и савезничким армијама у ослобођавању Србије. Начелник енглеске армије изјавио је после рата, да је “Отац Николај био трећа армија” за српску ствар. Нека од својих предавања и беседа из тог времена објавио је у четири књиге на енглеском језику: “Душа Србије”,“Србија у светлости и мраку”,“Духовна препород Европе” и “Агонија цркве”.

[marija]

Владика Жички и Охридски

По завршетку рата, док је био у Енглеској, изабран је 25. марта 1919. године за епископа Жичког, одакле је крајем 1920. премештен на древну Охридску епископију. Тих година, била је жива дипломатска активност и цркве и државе, па је Епископ Николај био члан бројних делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској. Tек као епископ Охридски и Жички, Владика Николај развија своју пуну мисионарску и јеванђелску делатност. Иако под тешким условима, он свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда. Као некада Свети Сава. Обнавља ратом порушене цркве и манастире. Оснива сиротишта за незбринуту децу. Да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде, оснива Православну народну хришћанску заједницу или Богомољачки покрет којим је руководио између два рата. Из тог покрета се регрутује велики број монаха и монахиња који пуне српске манастире. Под његовим благотворним утицајем почиње у српском народу велико духовно буђење а у црквеном животу огромно прегалаштво.

Значајно је поменути да су Охрид, са својим древним светињама на обалама Охридског језера, суседна православна Грчка и Света Гора, извршили огроман утицај на Николаја. Он се сав окренуо Светим оцима и православној византијској класици и духовности. Увидео је да су Свети оци, све оне духовне проблеме који су њега мучили и којима је он тражио одгонетку на западним универзитетима, решили пре много векова. У овом охридском периоду настају његова сјајна дела: “Речи о Свечовеку”,“Молитве на језеру”,“Омилије”и“Охридски пролог” - та чудесна и јединствена књига у целом православном и хришћанском свету.

По жељи Архијерејског сабора и православног народа Шумадије, Николај је 1934. године враћен на трон Жичке епархије. Одмах се дао на обнављање манастира Жиче и она је убрзо заблистала старим Немањићким сјајем. Обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско - кабларској клисури, која је названа Српска Света Гора. У време конкордатске борбе 1936. године Николај није могао остати по страни. Устао је у заштиту свога народа и своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету Конкордат је пао. Такође, удраматичним мартовским догађајима 1941. године,Владика Николај је уз Патријарха Гаврила имао свој удео у рушењу антинародног пакта владе Цветковић-Мачек. Немци му то никада нису могли заборавити и опростити.

На голготском путу

Почетком 1941. године ратни пожар се увелико ширио Европом. Црни облаци су кренули ка југу и почели се надносити над Србијом. Команданту јужног фронта, генералу Александру фон Леру, Хитлер је лично издао наређење: “Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира”. Чим су Немци окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале Владику Николаја. 12. јула 1941. године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво. Био је то његов растанак са Жичом. Под јаком немачком стражом Владика је у Љубостињи остао све до 3. децембра 1942. године када је заједно са јеромонахом Василијем Костићем, потоњим епископом жичким, и својим синовцем Јованом Велимировићем, пребачен у манастир Војловицу код Панчева. После неколико месеци, крајем маја 1943. године немци су у Војловицу довели и патријарха Гаврила. Своје тамничке дане, Владика Николај је испунио даноноћним радом и молитвом. У Љубостињи је написао своја позната дела: “Теодул”,“Српски народ као Теодул”,“Средњи систем”,“Индијска писма”,“Мудра игуманија љубостињска”,“Стослов о љубави”и друге књиге. У Војловици је исправио Вуков превод Светог писма Новог завета.

Пред крај рата, 15.септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из манастира Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи који су били заточени од немачке солдатеске и који су прошли пакао логора Дахау. Ослобођени су 8.маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време потуцали су се обојица по земљама западне Европе а затим се Патријарх вратио у земљу и преузео дужност поглавара Српске цркве. Николај је кренуо голготским стазама емиграције. Није желео да се врати у своју вољену Србију у којој је насилно дошао на власт безбожнички и богоборачки комунистички режим. Сматрао је да ће више за свој народ урадити ако остане у емиграцији и покрене своје пријатеље у Европи и Америци да помогну Србији. “Када кућа гори, пожар се гаси споља” - често је говорио.

Преко Енглеске стигао је у Америку. Тамо је наставио свој мисионарски и списатељски рад. Из овог времена потичу његова дела: “Касијана”,“Земља недођија”,“Жетве Господње”,“Диван”и његово последње недовршено дело “Једини човекољубац”. Заједно са протом Алексаом Тодоровићем покреће религиозну библиотеку “Свечаник” у којој објављује бисере православне хришћанске духовности. Из Америке је слао пакете и помоћ црквама и манастирима, монасима и монахињама, свештеницима и народу. Све што је имао, све је поклонио своме народу. Окупљао је и мирио Србе у туђини и учио их да, само ако буду везани за своју цркву и своје обичаје, могу сачувати своје име и своје корене у далеком свету.

Први после Светог Саве

Своје последње дане, Владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18.марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о Владичиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Велики страдалник за живота, постао је још већи страдалник после смрти. Проглашен је за издајника и непријатеља свог народа. Он, који је преживео све страхоте рата, и који је био заточеник најзлогласнијег фашистичког логора, проглашен је за сарадника окупатора. Многи су се такмичили ко ће га више попљувати и понизити. Пљували су и понижавали себе. Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште, нејгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац. епископ Лаврентије је сабрао његова дела и издао у петнаест великих томова са преко 12.000 страница, почасни доктор Глазговскког и Колумбијског универзитета, велики отац цркве и духовник, од чијег духовног капитала Српска црква данас живи и живеће кроз векове. Нема сумње он је први после Светог Саве.

Лелић - ново српско светилиште

Зато се пренос његових светих моштију у Србију, може само упоредити са преносом моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Савремене српске генерације доживеле су посебну Божију милост да их у исто време походе два највећа Србина - Свети Сава, зидањем храма на Врачару и Владика Николај повратком из Америке. Нека би дао Бог да њихов загрљај под куполама храма на Врачару и у манастиру Жичи буде загрљај праштања и измирења свих Срба широм целог света. Нека његова задужбина у Лелићу, где ће почивати његове свете мошти, постане ново српско светилиште - нови Острог и нека се широм српских земаља испуни Владичина молитва, завет и аманет свим Србима: Да се Српски народ ОБОЖИ, СЛОЖИ и УМНОЖИ.

Молитвама Светог Владике нашег Николаја, Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј и спаси нас - АМИН.

ПОХВАЛНА ПЕСМА СВЕТОМ ВЛАДИЦИ НИКОЛАЈУ

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни Владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Нуиколаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољубца

Да подари мир и слогу роду нашему

[marija]

Свети Владика Николај (Велимировић)

Хришћанска револуција и револуције

Ја сматрам Христову науку – у смислу учења моје цркве потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало што је Европа назвала револуцијом, јесте обична гомила злочина, већа или мања.

Лекару излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против оних, који с мачем у руци и сопственим гресима у срцу устају против својих ближњих ради отмице било права, или власти, или части, или хлеба.

Више може учинити молитва једног светог човека него бунт једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него мач и гнев.

Но ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе ближњима. Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан кљукају по свима школама несретне Европе мрачном славом спољашњих крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје постеље да лече остале болеснике.

Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи.

Погрешно је питати, да ли се Христова науке може применити на модеран живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као и у старо време. Да ли се људи возе на фараонским двоколицама или на аеропланима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.

Свети Владика Николај, «Духовне Поуке» (135) Петровград 2002, уредник: Звонко Јојић

ПРАВИ ПАТРИОТИЗАМ

Патриотизам је нeзнабожачка реч, и буквално означава љубав према земљи својих отаца. Интересантно је да од свих хришћанских народа, чини ми се, једино Срби имају за патриотизам реч родољубље, која је по смислу ближа Хришћанству. Јер једна је ствар волети своју земљу, а друга волети свој род, то јест људе блиске себи по разним особинама и ознакама. Родољубље значи ограничено човекољубље оно није у пуној мери хришћанско човекољубље, али с друге стране није ни земљољубље.

Право родољубље је школа за широко хришћанско човекољубље. Ми се морамо прво школовати да волимо ближње, да би смо доцније научили волети и даљне. Нажалост, родољубље у Европи данас више долази до негативна израза него до позитивна, тј. Више се изражава мржњом према суседним народима него љубављу према свом сопственом народу. Право родољубље не укључује ни мало мржње према суседном народу. Није највећи родољуб француски онај који највише мрзи Немце, ни јапански онај ко највише мрзи Американце. Родољубље треба ценити по величини љубави, а не по величини мржње, иначе промашава циљ и обраћа се у мрачни шовинизам, тешку болест Европљана којој се Азијати ругају.

Знај, млади човече, да твој народ с правом очекује твоју љубав према њему. Не заборави ни свој дуг благодарности према народу, кроз чији си језик, обичај, установе и искуство и ти дошао до индивидуалног израза као човечија личност. Но не заборави, с друге стране, да је твој народ само једна грана на дрвету човечијег рода, на дрвету које је једна и иста Рука посадила. Та рука држи сунце, којим обасјава цело дрво, очекујући од сваке гране плод свој и време своје.

Псовка у нашем народу

Замислите један извор из кога би до подне извиралоа бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека који се час моли Богу а час псује. Ваљда нема народа који тако страшно псује као наш народ. Један француски официр, који је био са нашом војском на Солунском фронту, говорећи у Паризу о нашем народу рекао је да код нас постоји беспримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе, сав се народ огубао псовком. Кад пљусак кише падне на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и вола свога да псује; ако нема, зашто ти не научиш од вола свога да ћутиш и трпиш? У Светом Писму пише: -Срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожника ригају зло-(Приче Солом.15,28). Чуће Бог све што се рекне, зато треба премишљати шта ће се рећи. А безбожник рига зло, јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим; из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро – добро, ако је зло – зло. Зато се и вели у Светом Писму: - Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада – (Приче Солом.13,3). Када чуваш ногу своју да не стане у блато, зашто не чуваш уста своја да не ригају блатом? И кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш из уста огањ који пече твоје суседе? Заиста лепши је пред Богом и људима човек нем, него човек који псује. Најузвишенија и најопаснија реч коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара јесте реч БОГ, то је реч која означава Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је, дакле толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Не знате ли да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су кнезови земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста, и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, поплавом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само да трпе зло, него временом постају слуге зла, извежбани војници сатане. Гле, како је мало псовача сатане, а како је много псовача Бога!

Какво добро очекујете од Бога ви што грдите Бога? Никакво, сем проклетство себе и свога порода, и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина. Животиња није толико ниска да хули на Бога, но, напротив, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба.

[fsa]

"Ова духовна лира састављена је с циљем, да бар унеколико послужи као увод у прекрасну и предубоку поезију Православне Цркве и да буде скромни претеча бољих покушаја у овом смислу.

Iма много људи и жена, који би хтели да читају и разумеју црквене песме, али због незнања словенског језика,то не могу. Црквене песме писали су велики светитељи и Духом Божијим надахнути људи, као св. Јован Дамаскин, Козма, Јосиф, Теофан, Павле Аморејски, Роман слаткопојац, Андреја критски, Амвросије и други.

Те су песме утеха и светлост души хришћанској... Никакве песме у свету не могу се сравнати са њима. Па ни песме у овој Духовној Лири нису написане да се сравњују с њима, а још мање да их замене, него само да заинтересују читаоца за њих и доведу га до њих.

Ако само тако успе, писац ће бити благодаран Богу.

Неопходно је још напоменути, да није дозвољено читати Духовну Лиру на богослужењу нити при ма каквом црквеном обреду.То није намена ове књиге.

Њена намена је - приватна употреба, приватно читање и размишљање у самоћи или кругу пријатеља и познаника, ради учвршћење у вери, просветљења кроз веру одушевљења за веру и радост у вери.

Нека би Господ Духом својим Светим озарио читаоце ове књиге, а милошћу Својом опростио писцу погрешке и недостатке. Амин.

Е.Н."

ДУХОВНА ЛИРА/Библиотека богомољаца,30/Скопље 1925,штампарија Крајничанац

[Nikadel]

jel ima neko tabovanu duhovnu liru,tj sa notama?

[jovan_ihthus]

Ајт брачо срби протумачитеми несто.Песма која је написао Св. владика Николај-НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА (Која по мени је најлепша од свих)на крају каже овако:

                Благо мајци која Саву роди

                И Србима док их Саво води.

Брат Јован

[Nikadel]

cim naucis da pises ja cu ti protumaciti. znam vecinu pesme napamet.

[after_silence]

Beseda koju je vladika Nikolaj odrzao "jedne obicne nedelje":

Hristos fariseija: Porodi aspidini! Kako mozete dobro govoriti, kad ste

zli? Jer usta vasa govore od suviska srca.

Ne prlja coveka sto ulazi u usta, nego sto izlazi iz usta ono prlja coveka.

Ti ispitujes srca i utrobe, Boze pravedni.

(Matej, 12,34; Matej, 16,17; Psalm. 7,9)

U svim svojim delima i u svim svojim mislima treba da si takav, kao da

ces danas umreti.

(De imitatione Christi, lib. I car. XXIII, 1.)

Kad izlazim danas pred vas, draga braco, meni pada na um misao, da je ovo

mesto, gde mi sad zivimo, bilo nekada dno morsko. Na ovome mestu, gde mi danas

podizemo hramove i pozorista i domove, lezali su nekada debeli slojevi peska i

blata i trave i mulja, pokriveni teskom tamom, i naseljeni jednom vegetacijom,

koja uspeva samo u takvoj tamnoj hladovini, pod velikim pritiskom

vodenim. Stotinama godina carovalo je na ovome mestu gluva i mracna

noc. Gluvonemi vegetirani stanovnici te dugotrajne noci ziveli su ne znajuci za

Sunce nad sobom i trunuli su, pokoljenja za pokoljenjem, pretvarajuci se u mulj

i blato. Nikakva glasa, nijednog zraka, nijedne misli, stotinama - ko zna; mozda

hiljadama - godina! Visoko nad ovim mestom, tamo, gde sad tice lete po vazduhu,

lezala je voda i po toj vodi plivale su ribe, u vecnome lovu na plen svoj.

Da su onda plovile ladje morem, kao danas, ljudi bi sa strahom odvracali

svoje poglede i misli od ovog mesta, na kome mi danas provodimo zivot, a koje je

onda znacilo grob svemu onome, sto nije odredjeno bilo, da u tome grobu nalazi

sebi uslove za zivot. Niko ne bi ni slutio, da ce taj mracni grob jednoga dana

postati kolekva ljudskog zivota. Niko ne bi smeo dotle osloboditi svoju

fantaziju, da isusi jedno more i na dnu njegovom nastani ljudi i osigura drzave

i gradove, i utvrdi drumove i za njih prikuje zelezne sine i rasturi vazdusne

ladje tamo, gde su plovile ribe.

Jer ko bi se i od nas smeo danas zanositi takvim neverovatnim mislima,

putujuci morem i posmatrajuci tamno vodeno strasilo pod sobom? Ko bi se od nas

putujuci Jadranskim morem usudio reci, da je verovatno, da ce se na dnu toga

mora nekad osnovati ljudske drzave i zidati gradovi? Medjutim, desila se u

stvari ta neverovatna i fantasticna sanjarija? Panonsko more se ocedilo i Sunce

je pogledalo na grobno dno njegovo. Trulo dno prevuklo se tvrdom korom, po kojoj

su zazelenela polja i zablistale reke i zasumele gore i zabrujale pesme vetrova

i tica. Dosla je najpre svetlost, pa prorasce zemaljsko, pa tice nebeske, pa

zivotinje pitome i divlje, pa najzad - mi. Kao pri prvom stvaranju sveta! Jutro

i vece smenjivali su se po redu, u svecanom cutanju. Zemlja je sa

strahopostovanjem i udivljenjem posmatrala, sta veliki tvoraci duh vasione sve

proizvodi iz njene utrobe. A veliki tvoracki duh predvideo je i nas u redu

stvaranja. On je jedini pronicao mislju svojom do ovog mesta i onda, kad je ono

bilo mracno dno morsko, i on je jedini znao, da je to dno nase buduce

staniste. Mi smo postojali u misli njegovoj i onda, kad do ovog mesta suncana

svetlost jos nije mogla dopreti, na mestu, gde se u mraku valjao podmorski

mulj. On je predvideo ovaj nas grad (Beograd), ovako izdasno obasjan Suncem i

pokriven vazdusnim plavetnilom nebeskim. Njegova misao zna svu nasu predistoriju

i pratila je svu nasu istoriju; njegova misao i sad bdi nad nama i gotova je da

nas neumorno prati i u buducnosti nasoj. Neka je za to slava i hvala velikom

tvorackom duhu, iz stoleca u stolece i iz pokoljenja u pokoljenje!

Eto, takva mi misao dolazi na um, draga braco, kad izlazim danas pred vas.

Ovu misao ja ne moram kriti od vas, naprotiv, raduje me to, sto vam je mogu

saopstiti. Ja bih rado i napisao i naslikao i opevao i muzikom izrazio, kad bih

to mogao. Ne bih se ustezao od toga. Ja bih vam je slobodno pokazao i u svima

detaljima u kakvom carobnom ogledalu, koje bi imalo tu osobinu, da verno prikaze

nase misli. Ne bih se stideo te svoje misli.

O, kad bih i ja i vi, prijatelji moji, bili uvek zauzeti samo takvim

mislima, koje bi bez ustezanja i stida smeli pokazati u ogledalu! Mi ne bi bili

daleko od savrsenstva. No, ako posmotrimo iole kriticki nase posvednevne misli,

mi cemo se na zalost uveriti, da je savrsenstvo samo jedna obecana zemlja, koja

jos nije ni na pomolu. Pokusajmo samo jedno vece, probe radi, da u vecernjem

sumraku i tisini reproduciramo sve nase dnevne misli i izvrsimo smotru nad

njima. Posmotrimo ih u jednom zamisljenom ogledalu pred sobom. Pustimo ih, neka

se nizu pred nama kao slike u kinematografu. Kakva raznovrsnost! Kakav mozaik od

velicine i mizerije, od lepog i odvratnog, od vrline i greha! I sve to za jedan

dan.

Srce bi se nase radovalo, kad bi videli neku svoju uzvisenu misao u ogledalu.

Mi bi se s ponosom i samopouzdanjem govorili tad sami sebi: "Gle, to je moja

misao, to sam ja!" No, lice bi nase oblivao rumen stida ili bledilo straha, kad

bi opazili svoje niske i nedostojne misli u ogledalu. Sa odvratnoscu i

prezrenjem mi bi tad krili svoje poglede od svojih sopstvenih misli i u sebi

saptali: "Gle, ja sam podlac i cudoviste, a ne covek!"

Ja sam, recimo, pomislio izjutra, kad sam od sna ustao i Sunce na nebesnom

svodu video: zaista, veliki je Tvorac Sunca i svega sto je pod Suncem i nad

Suncem! No, ta svetla misao pomracena je u prvom iducem trenutku mislima kradje,

ili prevare, ili ubistva, ili izdajstva otadzbine.

Ja sam prolazio pored juvelirne trgovine i video mnoge skupocene stvari u

izlogu. "Sad bih mogao svratiti unutra, pomislio sam u sebi, potraziti nekolike

zlatne i dijamantne prstenove, nekolike satove i lance, i mindjuse i ogrlice, i

kad mi predusretljivi trgovac sve to donese, i okrene se od mene da jos nesto

dohvati, ja bih mogao sakriti neke stvari u svoj dzep i onda pitati trgovca za

cenu ovoga ili onoga, i najzad reci: cene su vam za mene vrlo visoke! Zahvaliti

mu se na ljubaznoj usluzi i izaci".

Ta misao nije za mene strasna, dok je nosim u glavi, no kad bih je

predstavio plasticno u jednom ogledalu pred sobom, kad bih je video ocima, ja

bih sakrio oci rukama, da ne gledam sebe u ulozi lopova. A koliki bi tek moj

stid bio i moje ponizenje, kad bi pred isto ogledalo pored mene stao i onaj

juvelir i zajedno samnom video moju lopovsku misao? U stidu i ponizenju svome ja

bih pao pred njega na zemlju i molio ga, da mi oprosti takvu necistu misao, a u

sebi zakleo bih se po sto puta, da ubuduce necu dozvoliti takvim mislima pristup

u dusu svoju. O kad bi samo takvo jedno ogledalo postojalo! Ono bi me vise nego

ista ucinilo dobrim covekom.

Ja govorim u ime onih izmedju vas, koji ne bi smeli svoje neciste misli niti

kome kazati, niti jos manje, u ogledalu pokazati. Ja se stidim ovde pricajuci

njihov greh. Ja ih pozivam da uzmu ucesca u mome stidu. Neka se zastide, jer

stid pere dusu ljudsku od necisti misli. Rumenilo stida jedina je sveta boja kod

gresnika. To je protestna boja savesti. Dokle god jedan gresnik moze pokazati

ovu boju na licu svome, dotle on nije sasvim izgubljen, dotle ima u njemu

nepogazene svetinje.

Ili, ja sam pogledao u podne po rascvetalom cvecu ili zrelom vocu i citavom

roju malih pcela, koje su unaokolo zujale, pogledao sam i pomislio, kako sva

stvorenja u ovome svetu postoje koliko radi sebe toliko isto radi drugih. Sunce

ne sija, da bi samo sebi sijalo, no da bi probudilo nebrojene zivote u prirodi,

osvetlilo svima ocima jedan okean neizmerne lepote i proizvela tako mnogo

radosti u srcima, tako mnogo osmeha na licima. Cvece ne cveta da bi samo ono

osecalo slast svog bica, no da bi i drugim stvorenjima sladilo zivot. Voce ne

zri, da bi samo seme dalo za drugo voce, no da bi i pcelama dalo soka za med.

To je misao, koju bih ja svakome smelo i radosno pokazao, no samo pod nagodbom

da se ne pokaze ni sen od iduce misli, koja je sledovala ovoj. Ta iduca misao

nije za svetlost, nije za kazivanje i nije za ogledanje. To je misao o laznom

prijateljstvu.

Ja imam prijatelja, s kojim se cesto sastajem i razgovaram. No, ja osecam

njegovu nadmoc nad sobom. Njegov je razum veci od moga i njegov karakter

postojaniji od moga i njegov drustveni polozaj ugledniji od moga. "Sto bas tako

da bude?" - mislim ja. "To bi bas moglo drugacije biti. Kad ne bi bilo tog mog

prijatelja pod cijom senkom koracam ja u ovome zivotu, ja bih vazio onoliko

koliko on vazi, - moj razum cenio bi se onda koliko njegov sad, moj karakter

koliko njegov, njegov polozaj bio bi moj". To je prva polovina moje misli. Druga

polovina moje misli sadrzi nacine, pomocu kojih bi moj prijatelj prestao biti

plot na putu mojih zelja.

To je cela moja misao. S tom mislju ja odlazim u kucu svoga prijatelja,

stiskam mu ruku, sastajem se sa njim i rastajem s osmehom na licu; s tom mislju

gladim ja po oglavi njegovu decu, cija bezazlenost ne cini utiska na moju dusu.

Ja setam sa svojim prijateljem, setam i smisljam clanak novinarski, koji bih

anonimno, a kojim bi hteo da predstavim svetu razum moga prijatelja ogranicenim,

njegov karakter laznim, njegov polozaj od njega nezasluzenim ili

zloupotrebljivim. Ja setam sa svojim prijateljem i jezim moj kazuje mu sve drugo

samo ne moje misli. Ili, ja stojim u vecernjem sumraku sa svojim prijateljem na

obali jedne valovite reke.

"Kako je lepa priroda u svojoj divljini!" - veli moj prijatelj.

"Zaista, prijatelju moj", odgovaram ja. No, misao moja daleko je od mog jezika.

Moja misao vidi u divljoj reci ne lepotu prirode, no smrt mog prijatelja. "Da ga

gurnem u reku i da mu ne dam pribliziti se obali, dok se ne udavi. Tad ja necu

ziveti vise u zaklonu od njega. Tad cu biti bolji od njeg". S takvom mislju

posmatram ja divlju reku pred nama, i sa takvom mislju stezem ruku prijatelju

svome i umiljato se smesim pri svakom susretu nasih pogleda.

Ta misao moja strasna je i dok stoji u pameti mojoj, u mracnom rezervoaru

mojih misli. Kudikamo bila bi ona strasnija, kad bih ja je video u ogledalu. Kad

bi ja s tom mislju najedanput se obreo pred jednim carobnim ogledalom, u kome se

vide misli, ja bih se gnusao sebe kao ubice. pa jos kad bi pred istim ogledalom

obreli se zajedno samnom i moj prijatelj i njegova deca! Moj prijatelj, kome ja

tako cesto stezem ruku, video bi kako ga ja u misli svojoj guram od obale u

valovitu reku, da bi se udavio; deca njegova, koju ja tako cesto gladim po kosi,

videla bi, kako im ja ubijam oca. I prijatelj moj prebledeo bi i pozeleneo od

tog iznenadnog i strahovitog saznanja, a deca njegova vriskala bi i trcala ka

ogledalu, u odbranu svog oca. A ja? Ja bih se osetio ne samo nedostojan svoga

prijatelja, no nedostojan zivota. Meni bi ostajalo samo dvoje: ili ubiti se, ili

svoje misli iz osnova ocistiti i uzvisiti. O kad bi samo jedno takvo ogledalo

postojalo! Nista ne bi moglo uliti u mene veci strah pred grehom nego ono. Ja

bih pogledao u ogledalo i video bih svoju podlost. Ogledalo bi me primoralo, ili

da se ubijem, ili da se popravim. Ja se ne bih ubio, ali ja bih se izvesno

popravio.

Da li ima ko medju vama, braco, ko se razgovara i smeje sa svojim

prijateljem, no u isto vreme krije iza jezika i osmeha podlu, spletkarosku ili

ubilacku misao? Neka takav primi ovu ispovest, koju ja cinim, kao svoju i neka

uzme udela u mome stidu od jedne takve, priljave i varvarske misli.

Ili, ja sam pogledao u vece po tamnom nebu, nasejanom sjajnim zvezdama i

dusu moju ispunila je misao o velicanstvenom poretku, koji vlada prirodom. Oni,

koji malo poznaju taj poredak, pricaju o sudaru zvezda i strahuju od kometa,

koje ponekad posete nas horizont. Oni, koje nikad nije porazila matematicka

tacnost u rasporedu i kretanju nebeskih tela, veruju da ima i nepravilnosti u

kretanju daljnih ili retkih zvezda. Za njih komete znace jedan upad ili prepad,

a put kometa jedan nerazumljiv zaplet.

Medjutim, onaj ko ozbiljno proucava nebo, sve vecma se divi poretku

njegovom, sto ga vecma proucava. I misao nasa, koja nas vodi po beskrajnom nebu

onda, kad nas oci i svi pribori ociju izdaju, ne samo nigde ne dopusta

neporedak, no jos vise dokazuje i obistinjuje poredak, koji i oci nase donekle

vide. I nasa je zemlja jedna zvezda medju zvezdama. I danju, kad se zvezde ne

vide i nocu i kad se sve zvezde koliko ih ima daleko iznad nas, a zemlja ispod

njih u usamljenoj dubini prostora, ona se uvek nnalazi usred sjajnih jata, -

uvek jedna zvezda medju zvezdama.

Nisu zvezde samo iznad nas, kao sto nam se cini, no i ispod nas. Nasa zvezda

okruzena je zvezdama sa svih strana. Mi smo stanovnici jedne ovakve zvezde,

kakve uvece posmatramo s divljenjem na tamnom nebu nad sobom. I mi, zajedno sa

zvezdom nasom, upleteni smo tesno u onaj rebus prirode, u kome se nalazi i celo

nebo, unaokolo ljudi resavaju od kad postoje na zemlji i koji je potpuno resen

samo za Onoga, ko ga je i postavio.

No, evo odmah druge misli, zbog koje bih razbio ogledalo, kad bi mi se ona u

ogledalu pokazala. To je misao o laznom patriotizmu i izdajstvu otadzbine. Moja

je otadzbina u teskom polozaju i ja znam da sam duzan, kao sin njen, zaloziti se

sav za njeno spasenje. I ja sazivam patriotske zborove, na kojima odusevljavam

gradjane za ovu zemlju, kojoj preti opasnost. Ja ih dovodim do suza u neznosti

prema postojbini njihovih otaca, i do besa u negodovanju protiv bezobzirnog

neprijatelja. Osim toga, ja posecujem kancelarije patriotskih drustava, pisem

novinarske clanke, rasturam pamflete protiv neprijatelja, uzimam svuda ucesca u

patriotskim manifestacijama.

No, moja misao nije ono, sto i moj jezik. Moja misao cini jednu prikrivenu,

potajnu partiju za sebe u mojoj dusi. Ja govorim da treba spasavati otadzbinu, a

mislim, da je treba prodati. Ja odusevljavam gradjane za odbranu otadzbine, a

krojim plan, kako u odlucnom trenutku da posaljem svoju rodbinu na sigurno mesto

iz grada, koji ce razbiti neprijateljske baterije i kako svoje novce

blagovremeno da izvucem iz banke, koje ce opljackati neprijateljska vojska, i

svoje obezbedim pod krovom kakvog stranog poslanstva i najzad buducnost svoju

ukrasim vlascu i bogatstvom, ponudom svojih usluga neprijatelju.

Ha, odvratne misli! Zeleo bih, da se onoga casa, kad se ja razmecem patriotizmom

pred svojim sugradjanima, najedanput pokaze pred svima carobno ogledalo, u kome

bi svi prisutni videli ovu moju odvratnu, veleizdajnicku misao. Jezik bi moj

umuknuo od iznenadjenja, lice bi mi izgubilo boju od stida, noge bi otkazale da

drze na sebi jedno nedostojno stvorenje. Ja bih pobegao od ljudi, prezren kao

jedna stetna stvar. No, bolje da me ljudi jednom odbace i prezru, no da me

savest moja celog veka odbacuje i prezire i bolje, nego da budem na kraju

krajeva odbacen i prezren od Boga.

I tako potrebno je samo jedno vece obnoviti i pregledati svoje dnevne misli,

pa da se covek uveri, kakve sve cudovisne biljke mogu isklijati i nici i

razrasti se, bez njegove kontrole, u njegovoj najintimnijoj i najdrazoj

gradini. Mi prolazimo pored jedne cvecne gradine i srdimo se, kad vidimo u toj

gradini mnogi nabujali korov, pored koga se cvece bojazljivo pomalja, kao rob

pored svoga spahije, medjutim, dopustamo bez brige i srdzbe da u najmilijoj nam

gradini, u dusi nasoj, nabuja takav korov, od koga bi se uzasnuli i mi sami i

nasi bliznji, kad bi tu nasu zapustenu gradinu videli u ogledalu.

Vi bi se zazidali, kad bi vam se otkrilo u ogledalu, kakav se sve korov od

misli nalazi u ponekoj elegantnoj, ocesljanoj i namirisanoj ljudskoj glavi.

Jedna cvecna gradina moze biti ogradjena primamljivim raznobojnim ruzama.

No, iza takve lepe ograde, u samoj gradini, mesto cveca moze biti izdjiklalo

barsko siblje i otrovne gljive. Takva je i jedna zena koketa, koju sretate na

ulici, - s nasaranom i okicenom i namirisanom glavom, no sa mislima nedostojnim

tako skupocene spoljasnjosti. Nekoliko sati provede ta koketa posvednevno pred

ogledalom, posmatrajuci svoju glavu, a nijednog trenutka ne pokloni ona

posmatranju onoga, sto joj je u glavi, - svojih misli. Ona rasporedjuje boje na

svome licu po svome ukusu i uziva sama u tim bojama, kojima zeli da maskira

prirodu, da obmane ljude, dok misli njene ostaju najruznije, najnemarnije

obojene. Ona uredjuje svoju kosu pazljivije nego vestalke svoju sto su

uredjivale kad su pred bogove izlazile, kiti usi i vrat sjajnim kamenjem, no

misli joj ostaju neuredjene i divlje kao barsko siblje i ruzne kao gljive u

ritu, ispod kojih se kriju zuti poljski skakavci. Kad tako namaskira svoju

glavu, da jedva sama sebe moze poznati, ona pokriva celu tu laz jednim

fantasticnim oblakom u vidu sesira. Taj oblak ne skriva Sunce, ne varajte se, no

haos! U tome oblaku ispario je ceo mesecni prihod muza, medjutim, misli zene

nisu postale skupocenije, no ostale su isto tako siromasne i zalosne, kao sto su

i pre bile.

No zamislite jednog dana, kada takva koketa gleda sebe u ogledalu, ugleda

onaj kraj svoje glacave, uoblicene, ovaplocene glave! Kakvo zaprepascenje! U

kakvo razocarenje! Glava spolja i glava iznutra - kao leptir i gusenica! Kad bi

videla u ogledalu svoje sicuscne i nistavne i neocesljane i neuredjene misli,

koketa bi spustila pogled, smanjila bi svoju gordost i postala smirenija i

stidljivija. Zamislite sad takvo jedno carobno ogledalo duz cele knez Mihajlove

ulice, pred vece, kad se nas otmeni Beograd seta. Sta mislite, koliko bi naslo

dama, koje ne bi oborile svoj pogled od stida pred jednim takvim ogledalom, u

kome se ne bi videli njihovi sesiri no u kome bi se videle samo misli njihove?

Jedina bedna uteha za one mnogobrojne zene, koje bi svoj pogled morale oboriti

pred ogledalom misli, mogla bi se naci u tome, sto bi i mnogi ljudi, daleko jaci

od njih i slavom i pamecu, morali takodje oboriti svoje oci, kad bi videli svoje

misli izlozene u ogledalu pred mnogobrojnom publikom nase najzivlje ulice.

Poneki oficiri radije bi skinuli sa sebe svoj mundir, no sto bi videli svoje

misli u ogledalu. Jer poneki oficiri imaju misli manje privlacne od svoje

uniforme i manje viteske od svog poziva.

Poziva narodni poslanici ne bi niposto zeleli, da se pred njima, u skupstini,

pojavi ogledalo, u kome bi se naslikale misli njihove u vreme najozbiljnijih

resavanja skupstinskih. Jer pred najkrupnijim najozbiljnijim pitanjima drzavnim

u glavama ponekih narodnih predstavnika vrzmaju se najsitnije i najneozbiljnije

misli.

Malo je u nasem drustvu mladih ljudi, koji bi cijeli jedan dan mogli preziveti

bez niskih i prljavih misli. Malo je staraca, cije su posvednevne misli - misli

mudrosti. Malo je zena, cije su sve misli - misli vernosti prema muzu svome i

brige prema deci svojoj. Malo je dobrotvora, cije misli ne bi bile ispunjene

sujetom. Malo je knjizevnika i umetnika, cije misli nisu zatrovane manijom

velicine.

"Misli su naivna stvar", reci ce neko. "Misli jos nisu delo, a po delima se

ljudi cene". Nije tako, braco, izvesno nije. Misli su inicijativa dela. Nase

misli daju impuls i pravac nasim delima. Opaka misao je pocetak zla u

svetu. Prljava misao uprlja razum, uprlja srce, uprlja jezik i uprlja ruke.

Kain je pomislio, da bi bio srecniji bez svoga pravednog brata Avelja. Ta

pomisao uprljala mu je najpre razum, pa srce, pa jezik, pa ruke.

Car Saul je hvalio Davida, kad je ovaj udarao u harfu pred njim, no jedna

misao, da je David od njega bolji i popularniji,- zamaglila je Saulu sav razum,

ostrvila mu srce zudnjom za krvlju, i sav zivot njegov ucinila bogomrskim.

David vide jednog dana zenu svoga vojvode. Pogledu je sledovala gresna misao,

gresnoj misli - gresna pozuda, a gresnoj pozudi - krv pravednika.

Juda je mislio o izdajstvu pre nego sto je izvrsio izdaju. Njegovo izdajstvo

datira od njegove pomisli na izdajstvo. Bez odvratne pomisli ne bi bilo ni

Judinog odvratnog dela.

Juda je izvrsio samoubistvo onda, kad je video svoju izdajnicku zamisao ostvarenu

na delu. Da je mogao videti tu svoju zamisao u ogledalu jos pre njenog

ostvarenja, on bi se uplasio od nje i trgao onako isto kao sto se uplasio i

trgao od nje videci je na delu.

I David bi se uplasio i trgao od prljave veze sa tudjom zenom i od svog zlocina

da je blagovremeno mogao videti u ogledalu, kakva izgleda njegova pozudna

pomisao prema tudjoj zeni i kakav opet zamisljeni zlocin prema zakonitom muzu te

zene.

Pred jednim takvim carobnim ogledalom misli, trgli bi se od svog zlocina isto

tako i Saul i Kain.

Dok god je jedna zla misao nejasna i tamna, dotle nam ona ne izgleda tako

strasna. Ona nam postane strasna onda, kad nam postane jasna. A na zalost, mnoga

zla misao postane nam jasna ne pre, nego tek onda kad je vidimo privedenu u

delo. Zlo delo na taj nacin postaje ogledalo zle misli. Na delu mi vidimo

potpuno kakvocu i zamasaj jedne misli, koja se dugo probijala kroz tamu nase

nesvesti i polu tamu nase svesti. Kam da smo u stanju mnoge svoje misli

cenzurisati i ugusiti pre nego sto se one razviju i uzmu maha nad nama, goneci

nas vlasnicki ka delu!

Cenzura je za misli potrebna kao plevljenje za gradinu. Moci cenzurisati svoje

misli, to znaci moci sam sebe vaspitati. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci

moci uci sam u svoju dusu bar jedanput svakog dana i razgledati sta ej u njoj

sve novo poniklo i sta se od starog izmenilo. Cenzurisanje svojih misli ne naci

unistenje slobode misljenja, niukom slucaju, no, na protiv, oslobodjenje

uzvisenih i svetlih misli od misli sicusnih i prljavih. Sloboda misli znaci

oslobodjenje misli od misli. Ne moci drzati u pameti sicusne i prljave misli,

oznacava slobodu misli. Sloboda misli to je smelost u plevljenju svoje duse od

sitnih i nedostojih misli, koje kao korov gusto nicu izmedju rektih redova

velikih misli. Sloboda misli oznacava otuda slobodu samo za uzvisene misli, a

tiraniju za misli prljave. Ah, braco, budimo tirani svojih prljavih misli, pre

nego sto one postanu tirani nasi. Tiraniju misli ja vam propovedam, radi slobode

misli. Ako ne budete prvo tirani sami sebe, vi nikad necete postati slobodni

ljudi. Ako ne budete tirani sebe, vi cete morati biti tirani drugih.

Covek, koji gaji u sebi sitne misli, taj gaji sebi najstrasnijeg tiranina,

koji ce ga pre ili posle uciniti necovekom.

Covek, u cijoj dusi imaju pristupa i najgore i najludje misli, slican je

domacinu, koji sagradi kucu iz mermera, no stavi je bez vrata, tako da u njegovu

lepu kucu mogu slobodno ulaziti i izlaziti svidje i guske. Domacin se najpre

iznenadi kad vidi u svome elegantnom domu tako neprilicne goste, kao sto su

svinje i guske, no ih ne goni, i malo po malo privikne se na njih i ljudi

pocinju za njega bivati vece iznenadjenje u njegovom domu no svinje i guske.

Medjutim, covek sam po sebi, kudikamo je savrsenija gradjevina od ma kakve

mermerne gradjevine. Covek je savrsenija gradjevina od grckog Partenona i

vizantijske Aja Sofije. Mozete zamisliti onda, koliko se ta savrsena i tako

delikatna gradjevina uprlja i zaparlozi od prljavih i sitnih misli, koje lice

svidje i guske!

Hriscanstvo uci, da je covecje telo hram jedne svetinje. Duhom Bozijim,

Duhom Svetim, duhom istinitim i svetlim treba da je ispunjen taj hram. Kad

vidimo jedan hram, izlgedan i dopadljiv spolja, mi se odmah zainteresujemo i

onim sto se skriva u njemu unutra. Po spoljasnjoj lepoti slutimo mi i lepotu

svetinje. No, kakvo razocarenje, ako u tom hranu naidjemo mesto svetinje na hrpu

buba i paucine i na ubitacan kuzan vazduh! Isto tako, kad vidimo jednog coveka,

zdrava i lepa izgleda, mi sudimo da u tako jednom zdravom i lepom hramu mora i

svetinja biti uzvisena. No, kakvo razocarenje, ako zagledamo unutra y taj zdrav

i lep hram i naidjemo na hrpu necistih misli, i na paucinu od intriga i na kuzan

zadah od cele duse!

Cim se upoznamo s jednim novim covekom, mi se odmah interesujemo za njegove

misli. Vise nego njegove oci i njegovo lice, interesuje nas ono, sto se krije

iza ociju i lica. Kakve svetinje nosi on u dusi? kakvog je boga on hram, ili

kakvih idola? Telesni hramovi mnogih velikih mislilaca, bili su neizgledni i

nistavni, no veliki su bili bogovi, koji su stanovali u tim hramovima, veliki

bogovi i velike svetinje.

U mnogim pak lepim telima stanuju ruzne misli, kao sto u mnogim bistrim

potocima stanuju zabe. Lepi ljudi sa ruznim mislima ne predstavljaju sobom nista

veliko izuzev jedne velike lazi. Zalud je jedno bure od najskupljeg drveta, kad

se u njemu drzi ukislo vino. Zalud su velicanstveni hramovi, kad su u njima

poredjani fetisi.

Hristos je otkrivao te sitne fetise u dusama mnogih i laznih i sujetnih ljudi

svoga vremena. Hristos je trazio unutrasnje obnovljenje coveka, obnovljenje

misli i srca i volje. Obnovljenje misli trebalo ej biti polaznom tackom za

svekoliko dusevno obnovljenje.

Blazeni su krotki, - govorio je Hristos. No kako ce covek biti krotak, ako

su misli njegove neprestano misli gordosti i sujete? Treba prvo umilostiviti

svoje misli i ruke ce onda lako biti milostive.

Blazeni su milostivi, govorio je Hristos. No kako ce covek biti milostiv,

ako su mu misli - misli otmice i izdajstva i ubistva? Treba prvo umilostiviti

svoje misli i ruke ce onda lako biti milostive.

Blazeni su cisti srcem, - govorio je Hristos. No, kako ce covek biti cist

srcem, ako su mu misli prljave? Treba prvo misli svoje ocistiti i srce ce onda

biti cisto.

Blazeni su mirotvorci, - govorio je Hristos. No, kako ce tvoriti mir onaj,

cije su misli zlobne i ratoborne? Treba prvo svoje misli staviti u sluzbu miru,

pa ce onda lako i jezik i ruke raditi za mir u svetu.

Kakve misli, takva dela. Sujetne misli, - sujetna dela, prljave misli, -

prljava dela, nemilostive misli, - zlobna dela. Velikim delima uvek su

prethodile velike misli. Uzvisene misli stvarale su uzvisenu umetnost. Uzvisena

umetnost klasicnog vremena ogledalo je uzvisenih misli klasicnog

vremena. Rodoljubiva dela nasih predaka, koja mi znamo, ogledalo su rodoljubivih

misli nasih predaka.

I nase ce se misli ogledati u nasim delima. No, pre toga nase se misli ogledaju

u jednom velikom ogledalu, u kome se ogledaju svi i najtananiji pokreti duse

nase, u kome se ogleda i cela priroda. To ogledalo prirode i nasih misli jeste

Bog. I najnejasnija i najsitnija misao nasa cini otisak na osetljivo i sjajno

bozansko ogledalo. Sav duh nas ogleda se u duhu Bozjem, sve misli nase oseca duh

Boziji. Nama bi bilo strahovito krivo, kad bi sve nase misli cim se pojave u

nasoj svesti bile odmah kopirane i u svest drugog coveka, ma to bio nas najblizi

prijatelj. Zasto bi nam to bilo krivo? Zato sto znamo da imamo tako sitnih i

prljavih i ludih misli, koje ne bi smeli poveriti nikome, cak ni svome najblizem

prijatelju. Nama bi bilo jos krivlje, kad bi nase misli u svakom trenutku bile

poznate celom svetu. Medjutim, mi i ne slutimo da onda, kad se unasem duhu vije

vihor od bezboznih i mracnih misli, jedno tajanstveno ogledalo stoji kraj nas i

slika misli nase. Otmen svet, koji uvece seta Knez Mihajlovom ulicom i ne sluti,

da se pored njega prostire jedno, zeljeno ili nezeljeno, nevidljivo ogledalo, u

kome se ogledaju sve misli njegove. Svestenici sa nesvetim misli, oficiri sa

mislima malodusnim, patriote sa mislima izdajnickim, poslanica sa mislima

liferantskim, drzavnici sa mislima trgovackim neka znaju, da su sve misli

njihove dobro poznate Onome, koga treba najvise da se boje i stide.

Znajmo i mi svi to, braco, i starajmo se da budemo strogi nadzornici misli

svojih. Kad neko od nas izlazi u audijenciju pred kralja, on se stara da izadje

sa sto svetlijim i uzvisenijim mislima; on nekoliko dana pre audijencije reseta

misli svoje, na najredje reseto, dok ne ispadne iz sveti sve ono, sto je sitno i

nedostojno i ne probere se ono, sto se najkrupnije i najbolje u dusi ima i sto

je dostojno da se iznese pred vladaoca. No, setimo se da mi svakog dana i svakog

casa u svome zivotu stojimo u audijenciji pred najmocnijim, najmudrijim,

najsjajnijim, najbogatijim vladaocem, pred vladaocem nad vladaocima. Setimo se

toga i obazrimo se kriticki na misli svoje. Neka bi misao na tog velikog

vladaoca nad vladaocima bila vazda rukovodna misao naseg duha. Neka bi se sve

druge misli oko ove grupisale. Ta jedna misao procistice se i uzdici sve ostale

misli nase. Setimo se, da jedna velika i nevidljiva tajna, velika kao sva

vasiona i nevidljiva kao sva vasina, koraca sa nama uporedo kroz ceo zivot. U

toj tajni ogledaju se i sve tajne duse nase.

Jedan galeb leti nad okeanom i svaki pokret njegovih krila pokazuje se na

ogledalu vodenom. Kudikamo jasnije se pokazuje svaki pokret naseg duha na

ogledaju duha Bozijeg, u kome se ogleda ceo svet.

Pazimo na svaki pokret svoje duse, jer svki pokret duse nase ostaje za navek

otisnut u duhu vasionskom, u duhu Bozijem. U duhu Bozijem otisnuti su kao u

ogledalu i oni vegeterani stanovnici ovog mesta, koji su ziveli pre nas u

nezapamcena vremena, kad je ov omesto bilo dno morsko, koje je Bog isusio, da bi

za nas stvorio staniste.

Savrseni duh Boziji u isto je vreme savrseno ogledalo misli nasih. Neka bi

strah od ovog ogledala proterao iz duse nase sve niske i prljave misli. Zelite

li, da vasa vera u Boga bude postojana i korisna, vase misli moraju biti ciste i

svete, kao sto je Bog cist i svet. Inace cete biti vecito maloverni. Zelite li,

da budete prijatelji covecanstva, vase misli moraju biti siroke kao

covecanstvo. Inace cete biti licemerni.

Zelite li da budete rodoljubi, vase misli moraju biti posvecene vise zemlji

i narodu u kome ste, no vama samima. Inace cete i vi biti u redu onih

mnogobrojnih vikaca - patriota, od koji ova zemlja pati.

Zelite li da imate prijatelja, vase misli moraju se podudarati sa vasim jezikom

i vasim delima. Inace ce vase prijateljstvo biti kao otrovni cvek maka, koga se

svak kloni, jer mami bojom, a truje sokom.

Zelite li da budete ljudi, vi morate disciplinovati i urediti i uzvisiti

misli svoje, vi morate posvednevno posmatrati misli svoje u jednom zamisljenom

ogledalu. Neka bi ogledalo Bozjeg Duha, u kome se sve ogleda, bilo stalno

prisutno u duhu vasem, neka bi ono stalno islo pred mislima vasim i tako stalno

cistilo misli vase. Amin.

[Nikadel]

Ah,moj divni sveti vladika Nikolaj. Toliko toga lepog je rekao i napisao,obozavam njegove knjige.

[Баба]

Никадел што с бре таки , пише чоек из македоније и то ћирилицом , за разлику од тебе , и ја га самим тим автоматски боље разумем, него кад већ пита ајд да му одговоримо.

Благо Србима док их Сава води , даклем значи благо Србима док иду путем св.Саве.

Јел јасније Јоване?