Psihologija emocije

[after_silence]

Zašto mi bežimo, smejemo se, plačemo, vičemo? Ovo pitanje zvuči trivijalno, a odgovor se sam nameće: zato što smo uplašeni, radosni, tužni ili ljuti . Ukoliko nastavimo da postavljamo pitanja, možemo se zapitati kako znamo da treba biti uplašen, radostan, tužan ili klapklap? Da li je neophodno da razumemo značenje situacije u kojoj se nalazimo da bismo emocionalno reagovali na odgovarajući način? Drugim rečima, da li je mišljenje neophodno za osećanja?

Piše: Ana Orlić

U psihologiji se već dugi niz godina vodi velika debata o prirodi i poreklu emocija, kao i o njihovom odnosu sa našim mišljenjem i ponašanjem. Ovu debatu je još početkom dvadesetog veka otvorio veliki američki psiholog Viljem Džejms (William James), postavljajući veoma jedostavno pitanje: da li mi bežimo od medveda zato što smo uplašeni, ili smo uplašeni zato što bežimo?

Iako nam intuicija govori da bežimo zato što smo uplašeni, Džejms je pretpostavio upravo suprotno. Po njemu, stimulus iz okoline (u ovom slučaju medved), direktno izaziva telesnu reakciju (bežanje), a tek povratna informacija o toj reakciji izaziva emociju. Drugim rečima, naša osećanja nastaju kao posledica specifičnog složaja telesnih reakcija na okolinu.

Prve kritike takvog shvatanja izneo je Valter Kenon (Walter Cannon), argumentujući da su telesne reakcije nespecifične, odnosno iste za sve emocije. Po njemu, stimulus koji ima emotivno značenje izaziva aktivaciju automnog nervnog sistema, i to njegovog simpatičkog dela. Autonomni nervni sistem kontroliše aktivnost unutrašnjih organa i mišića, a njegov simpatički deo izaziva čitav niz telesnih reakcija kao što su ubrzan rad srca, širenje bronhija, zatezanje mišića, širenje zenica, znojenje i slično. Ove reakcije zajedničke su za sve emocije, a odgovor na pitanje kako osećamo neku specifičnu emociju treba tražiti isključivo unutar mozga.

Šezdesetih godina prošlog veka socijalni psiholozi Stenli Šahter (Stanley Schachter) i Džerom Singer (Jerome Singer) pokušali su da pomire ova dva stanovišta. Poput Džejmsa, oni smatraju da su telesne reakcije presudne za generisanje emocija, ali se slažu sa Kenonom u tome da su one nespecifične. Stimulusi sa emocionalnim značenjem izazivaju opštu pobuđenost organizma, a zatim mi na osnovu znanja o socijalnom kontekstu u kojem se nalazimo, kao i na osnovu znanja o tome kakvim situacijama pripada određena emocija, označavamo ovu pobuđenost kao osećanje sreće, tuge, straha i slično.

Svoje shvatanje oni su potkrepili zanimljivim eksperimentom: ispitanicima je data injekcija adrenalina, a zatim su izloženi emocionalno prijatnoj, neprijatnoj ili neutralnoj situaciji. Pokazalo se da je raspoloženje ispitanika variralo u zavisnosti od emocionalnog konteksta, a grupa koja je bila izložena neutralnoj situaciji nije osećala ništa posebno, bez obzira na telesne reakcije izazvane adrenalinom.

Svojom teorijom Šahter i Singer su dali mnogo veći značaj procesima mišljenja u generisanju emocionalnih stanja.U narednim godinama ova tendencija se nastavila, a kognitivnim procesima davana je sve veća i veća uloga. Ričard Lazarus (Richard Lazarus), jedan od najznačajnijih i do danas najuticajnijih istraživača u oblasti psihologije emocija, tvrdi da je „kognicija neophodan i dovoljan uslov za emocije“. Njegova teorija procene pretpostavlja da naše razumevanje situacije u kojoj se nalazimo u potpunosti izaziva specifičnu emociju i telesna stanja koja je prate. Shodno tome, za razumevanje emocija neophodno je razumevanje misli koje im stoje u osnovi.

Ipak, zašto smo nekada tužni ili uplašeni, a da ne znamo razlog?

Sve do osamdesetih godina prošlog veka u psihologiji je dominirao kognitivni pristup u izučavanju emocija. Negde u to vreme američki psiholog Robert Zajonc i njegova saradnica Šejla Marfi (Sheila Murphy) sproveli su seriju veoma zanimljivih eksperimenata koji su ponovo otvorili staru debatu o odnosu između emocija i mišljenja.

Zadatak ispitanika u njihovim eksperimentima bio je da na skali procene označe koliko im se sviđa neki stimulus, u ovom slučaju znak kineskog pisma. Ovakvi stimulusi odabrani su zato što su emocionalno neutralni, nepoznati ispitanicima i ujednačeni po svojoj složenosti. Međutim, pre svakog znaka, ispitanicima je prikazivana fotografija srećnog, ljutitog ili emocionalno neutralnog lica.

Ono što ovaj eksperiment čini posebno zanimljivim jeste to da su fotografije prikazivane na subliminalnom (podpražnom) nivou, u trajanju od 4 milisekunde, odnosno, da ispitanici nisu bili svesni da su videli fotografiju. Ipak, iako ispitanici nisu bili svesni šta je prethodilo stimulusima, pokazalo se da se znaci kineskog pisma procenjuju kao znatno lepši ukoliko im prethodi fotografija srećnog lica, a kao znatno ružniji ukoliko im prethodi fotografija ljutitog lica.

U eksperimentima koji su sledili, Zajonc i Marfijeva su pokazali da se ovakav efekat dobija samo kada se koriste stimulusi sa emocionalnim značenjem. Ovakvi nalazi su teorijski veoma važni, zato što pokazuju da emocionalna reakcija može biti izazvana bez učešća kognitivnih procesa, pa i više od toga, da može da utiče na te procese. Na osnovu rezultata svojih eksprimenata zaključili su da emocionalne reakcije mogu da se jave veoma brzo, na nesvesnom nivou, i da kao takve mogu da „oboje“ naše mišljenje. Shodno tome, emocionalni sistem i kognitivni sistem su, iako međusobno povezani, nezavisni i funkcionišu po drugačijim pravilima. U nastojanju da se ta pravila otkriju i definišu, psihologiji su priskočila u pomoć savremena neurofiziološka istraživanja.

Trasiranje emocionalnih puteva

Jedan od najznačajnijih istraživača u oblasti neurofiziologije emocija je Džozef Ledu (Joseph LeDoux), profesor neuronauka i psihologije i direktor laboratorije za izučavanje emocija pri Centru za neuronauke Njujorškog univerziteta, autor uticajnih knjiga „The Emotional Brain“ i „Synaptic Self“ i - svakako i to treba pomenuti - vođa „heavy mental“ benda Amigdaloidi.

Leduova istraživanja su, slobodno se može reći, u velikoj meri doprinela našem razumevanju emocionalne osnove psihičkog života i njene veze sa kognitivnim procesima. Ova istraživanja su prevashodno fokusirana na emociju straha, a eksperimenti se sprovode na životinjama. U svome radu Ledu koristi paradigmu klasičnog uslovljavanja, koju je još u devetnaestom veku forumulisao Ivan Pavlov. Suština ove metode je u sledećem: eksperimentalnoj životinji se uz neki neutralni stimulus (na primer, zvuk zvona) daje bolni stimulus (na primer, elektrošok), koji prirodno izaziva reakciju straha; posle nekog vremena, životinja počinje da ispoljava strah od zvuka zvona čak i kada ga ne prate elektrošokovi.

Kada životinja nauči reakciju straha, Ledu sistematski preseca nervne puteve u različitim regijama mozga. Na taj način moguće je pecizno utvrditi koje su moždane zone odgovorne za ispoljavanje emocionalnih reakcija, konkretno emocije straha. Ledu ističe da je ova eksperimenatlna paradigma veoma zgodna, prvenstveno zato što stimulus i odgovor organizma mogu precizno da se definišu. Pored toga, emocija straha je univerzalna i ispoljava se na sličan način u različitim životinjskim vrstama i kod ljudi u različitim kulturama.

Rezultati Leduovih istraživanja su pokazali da se uslovljena reakcija straha ispoljava čak i kada se životinjama odstrani korteks, tj. kora velikog mozga. Na osnovu toga on zaključuje da kora velikog mozga, za koju se vezuju viši kognitivni procesi (kao što su mišljenje i pamćenje), nije neophodna za emocionalno reagovanje i da su za njega odgovorne niže moždane strukture. S druge strane, ukoliko se životinjama otkloni talamus, deo srednjeg mozga, reakcija straha u potpunosti izostaje, što govori da je ova moždana struktura neophodna karika u lancu emocionalnog reagovanja. Ipak, za emocionalne reakcije ove vrste presudne su amigdale, moždana struktura koja se nalazi odmah ispod kore velikog mozga.

Naime, od talamusa, nervni putevi koji prenose senzornu informaciju (izazvanu npr. zvukom zvona) se granaju: s jedne strane, oni se projektuju na amigdale (preciznije, na lateralno jedro u amigdalama), a s druge, na primarne i asocijativne senzorne zone u kori velikog mozga. Informacije iz asocijativnih zona u korteksu takođe se projektuju u amigdale, i to u opet u lateralno jedro. Kada se nervni put od talamusa ka amigdalama prekine, ispoljavanje emocionalne reakcije ipak postoji, iako otežano, na relaciji talamus-korteks-amigdale, a kada se prekinu putevi od korteksa ka amigdalama postoji ispoljavanje emocionalne reakcije na relaciji talamus-amigdale. Sve ovo ukazuje na to da postoje dva nervna puta odgovorna za ispoljavanje reakcije straha.

Direktan put iz talamusa do amigdala je kraći i brži (Ledu ga naziva „brz i prljav put“), ali je njegov kapacitet za reprezentaciju stimulusa ograničen (budući da je za složeno učenje koje zahteva fino razlikovanje emocionalno obojenih stimulusa neophodan i korteks), dok je put talamus-korteks-amigdala sporiji, ali precizniji. Biološki značaj prvog puta je brza reakcija organizma u opasnim situacijama, a drugog finija analiza situacije.

Ali priča se time ne završava. Neuroanatomski podaci pokazuju da amigdale ne samo da primaju nervne impulse iz korteksa, nego ih i šalju prema njemu. Pritom, veze koje idu od amigdala ka korteksu su jače od onih koje idu od korteksa ka amigdalama, što nas vraća na veoma važno pitanje odnosa emocija i kognitivnih procesa. Ledu ističe da opisani nervni putevi ukazuju na to da između njih postoji uzajaman uticaj. S jedne strane, amigdale primaju informacije iz različitih kortikalnih zona, što ukazuje na kognitivnu modulaciju emotivnih procesa.

Međutim, povratne veze koje amigdale imaju sa korteksom ukazuju da i one utiču na kognitvne procese. Na primer, amigdale primaju impulse iz različitih unutrašnjih organa, i ti subkortikalni inputi mogu biti okidači za emocije. Informacije o ovim emocijama amigdale šalju u više kortikalne centre, koji ih zatim procesiraju na određeni način. Ovi procesi mogu imati veoma važnu ulogu u indukovanju anksioznosti, paničnih napada i, uopšte, u svim poremećajima koji uključuju regulaciju emocija.

Teorija koju je ponudio Le Du potkrepljena je brojnim podacima, koji se ne odnose samo na eksperimentalne životinje, nego i na ljude. Naime, tokom prethodnih decenija, u literaturi je opisan niz slučajeva pacijenata sa problemima u emocionalnom reagovanju koji su nastali kao posledica moždanih povreda ili hirurških intervencija vezanih za amigdale.

Ali, kako ističe Ledu, iako je reakcija straha prilično dobro proučena, to se ne može reći i za ostale emocije. Ipak, rezultati eksperimenata pozitivnog uslovljavanja i učenja reakcije približavanja ukazuju na slične neuralne mehanizme i centralnu ulogu amigdala i u generisanju i ispoljavanju pozitivnih emocija. Na kraju, on takođe naglašava da, s obzirom na mnogobrojne nepoznanice o mehanizmima emocionalnog procesiranja, ne treba prerano donositi zaključke i olako smeštati celokupni emocionalni život u amigdale.

Povratak Džejmsovom medvedu

Dakle, da ponovimo pitanje s početka ovog teksta: da li mi bežimo od medveda zato što smo uplašeni, ili smo uplašeni zato što bežimo? Sledeći Ledua mogli bismo reći da je pitanje previše isključivo postavljeno i da odgovor svakako mora biti kompleksniji. Naime, kada ugledamo medveda, ta informacija se preko naših čula prenosi u talamus. Na osnovu informacije koja se od talamusa prenosi u amigdale, mi počinjemo da bežimo, iako nismo u potpunosti svesni šta se dešava.

Da postanemo svesni i isplaniramo buduće poteze pomaže nam korteks, kojem talamus nešto sporije šalje istu senzornu informaciju o medvedu. Istovremeno, amigdale šalju ka korteksu informacije o kvalitetu emocije (strah!), urgentnosti (brzo!) i vrsti reagovanja u datoj situaciji (bežati!). Naravno, amigdale nam ne moraju obavezno preporučiti da bežimo, mogu nam sugerisati i da legnemo i pravimo se mrtvi.

Preporučena literatura i linkovi:

  1. Damasio, A. R. 1994. Descartes' Error: Emotion, Reason, and the Human Brain. New York: Gosset/Putnam.

  2. Klasično uslovljavanje – primer: 0110_hahaha Moved Permanently

  3. Lazarus, R. S. 1991. Cognition and motivation in emotion. Am Psychol 46:352-67

  4. Le Doux, J. (1995). Emotion: Clues from the Brain. Annual Review of Psychology, 46, 209-235.

  5. Le Doux, J. (1996). The Emotional Brain: The Mysterious Underpinnings Of Emotional Life. A Touchstone Book, New York.

  6. Le Doux, J. (1995). Synaptic Self: How Our Brains Become Who We Are. Viking Press, New York.

  7. Le Doux – laboratorija: www.cns.nyu.edu/ledoux/

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=323180

[irina]

Тешко да неко може било теоријски или практично да прецени значај емоција које оне имају у вођењу нашег живота. Давно је с правом речено да човек понекад мисли, а увек осећа, и да не постоји, такорећи, ниједан тренутак свести без осећања. «Афективни живот, при чему се не могу јасно повући границе између осећања и афекта, елементарна је и примарна појава у рађању читавог психичког  живота»  (Бајић).
Ми и не размишљамо о томе колико нам је при упознавању неког човека стало да одгонетнемо његову афективну личност, пошто слутимо да је много важније знати шта неко осећа, него шта мисли, следујући тако на интуитиван начин старо правило да човек мисли обично онако како осећа. Живот је човека научио да буде опрезан у додиру са другим човеком, ма ко он био, јер није било мало непоправљивих неспоразума и често трагичних последица од слепог веровања другом човеку, или нетачног процењивања управо његовог емотивног живота.

цео текст

http://www.pravoslovo.net/tekstovi/blog/112/23.html

[Lion]

O bitnosti zdravog emotivnog zivota bavi se knjiga "Emocionalna inteligencija" od Danijela Golemana.

Verovatno je ta knjiga vec pomenuta ovde, mislim da bi svako trebao da je procita.

Do skoro se smatralo da je stepen IQ-a presudan za uspeh coveka u drustvu i zivotu, ali otkricem i bavljenjem pitanjem emotivne inteligencije (EQ) doslo se do zakljucaka da je njen stepen (koji je za razliku od IQ, moguce promeniti) najbitnji u odredjivanju covekovih sposobnosti u drustvu.

[Lion]

Данијел Големан: Емоционална интелигенција

О књизи са задње корице:

Извод из књиге...

Emocionalno savršenstvo: istinit slučaj

    Ako veština da se umire uzburkana osećanja drugih predstavlja potvrdu društvene snalažljivosti, onda je savladavanje razjarene osobe verovatno vrhunsko merilo nadmoći. Najdelotvorniji način za savlađivanje besa, navode podaci, jeste da razljućenu osobu prvo oraspoložimo i saučestvujemo sa njenim osećanjima, a potom joj odvratimo misli u pravcu pozitivnijih emocija - oblik emocionalnog džudoa.

    Tako istančanu veštinu emocionalnog uticaja verovatno najslikovitije dočarava priča dobrog prijatelja, pokojnog Terija Dobsona (Terry Dobson) koji je tokom 50-ih bio jedan od prvih Amerikanaca koji je u Japanu učio borilačku veštinu - aikido. Jednog dana vraćao se kući tokijskom podzemnom železnicom, kada je u vagon ušao ogroman, ratoborno raspoložcn, vrlo pijan i razgoropaden radnik. Na opšte zaprepašćenje, čovek je počeo maltretira putnike: izvikivao je psovke, obgrlio ženu s bebom i gurnuo je pravo u krila starijeg para koji je skočio i potrčao u drugi kraj vagona. Pijanac se još par puta zanjihao (u besu je promašio još nekolicinu putnika), uhvativši se za metalni držač usred agona i uz urlik pokušao da ga iščupa iz ležišta. Teri, koji je bio u vrhunskoj fizičkoj kondiciji zbog svakodnevnih osmočasovnih treninga, osetio se u tom trenutku pozvanim da interveniše ne bi Ii sprečio da neko bude ozbiljnije povređen. Međutim, setio se reči svog učitelja aikidoa: „Aikido je umetnost pomirenja.Ko god zaželi da se bori prekida veze sa univerzumom. Ako pokušaš da vladaš ljudima, unapred si poražen. Mi učimo kako da razrešimo sukob, a ne kako da ga započnemo".

    Staviše, Teri se bio složio sa početnim lekcijama svog učitelja da nikada ne zapodeva tuču, već da borbene veštine upotrebi jedino u odbrani. Sada mu se pružila prilika da uživo proveri aikido veštine. I dok su svi ostali putnici nepomično sedeli, Teri je ustao polako i promišljeno.

    Spazivši ga, pijanac je zaurlao: „Aha! Stranac! Tebi treba lekcija na japanski način!", i počeo da se priprema da napadne Terija.

    Ali, čim je pijanac bio spreman da učini prvi potez, neko je uzvikuno glasno i neobično razdragano: „Hej!"

    Povik je imao ton vesele osobe koja se upravo vraćala od bliskog prijatelja. Iznenađen, pijanac se okrenuo i ugledao majušnog Japanca sedamdesetih godina u kimonu. Starac se sa oduševljenjem nasmešio pijancu i prizvao ga lagnim pokretom ruke, uz pevljivo: „Dođi ti meni."

    Pijanac se nezgrapno okrenuo i ratoborno rekao: „Zašto bih ja, kog đavola, pričao s tobom?" U međuvremenu, Teri se spremao da u trenutku obori pijanca ako bi napravio nagao pokret.

    „Sta si pio?", upita starčić, blistajući očima na pijanog radnika.

    „Pio sam 'saki', i šta te briga", uzviknu pijanac.

    ,,E, pa to je divno, apsolutno božanstveno", odgovori blago starčić. ,vidiš, i ja volitn 'saki'! Svake noći, ja i moja žena (znas, njoj je sedamdeset šesta) ugrejemo bočicu, iznesemo je u baštu i sednemo na drvenu klupu..." On je nastavljao da priča o urminom drvetu u dvorištu, o lepotama njegove bašte i svakovečernjem uživanju u rakiji.

    Dok je slušao starca, lice pijanca  se odobrovoljilo; pesnice je otpustio. ,,Ja... ja volim urme...", reče on, razvučenim tonom.

    „Takođe", odgovori živahno starčić ,,i siguran sam da imaš divnu ženu."

    „Nemam", reče radnik. „Moja žena je umrla..." Grcajući, on se upustio u tužnu priču o gubitku žene, kuće, posla, o tome kako se sam sebe stidi.

    Baš tada je voz stigao na Terijevu stanicu i dok je silazio, Teri se okrenuo i čuo starca kako je pozvao pijanca da mu se pridruži i sve mu ispriča, i video da se pijanac ispuržio na sedištu, sa glavom u starčevom krilu.

    To je emocionalno savršenstvo.

Danijel Goleman, Emocionalna inteligencija, Geopoetika, Beograd, 2009, 119-120.str.

[JESSY]

Da li ste znali da je prirodan rok trajanja svake emocije samo 90 sekundi?

 

Kad nas obuzme ljutnja jer nas je kolega prozvao za grešku za koju nismo odgovorni, ili tuga jer smo saznali da nismo dobili posao kojem smo se nadali, u našem telu se pokreće biohemijska reakcija, čije je trajanje vrlo kratko. Samo minut i po je potreban da se u našoj krvi stvore, deluju i zatim povuku hormoni koji se luče kad neki događaj doživimo kao stresan. Međutim, kako to da se osećaj ljutnje ili tuge nastavlja satima, danima, čak i mesecima pošto što se dogodio prvobitni okidač?

 

Znakovi pored puta

[JESSY]

Ono što u najvećoj meri razlikuje čoveka od ostalih vrsta jesu samosvest i sposobnost racionalnog razmišljanja. Ljudi imaju mogućnost da razmišljaju o sebi i onome što im se događa, sećaju se prošlosti i zamišljaju budućnost, predviđaju moguće ishode, planiraju. Zahvaljujući tim sposobnostima mi smo napredovali kao civilizacija, učeći iz prošlih iskustava i planirajući buduće akcije na način da izbegnemo greške s kojima smo se već suočili. Međutim, te iste sposobnosti nas ponekad odvedu u pogrešnom i destruktivnom smeru, tako da nas preplave negativne emocije

 

I nama, kao i životinjama, snažne emocionalne reakcije služe u istu svrhu – da bismo preživeli. Kad se dogodi nešto što naše telo na prvi pogled doživi kao opasnost, u nama se javlja snažna bujica emocija, koja nas u tom trenutku takođe pripremi za napad ili povlačenje. U prvih 90 sekundi pošto smo čuli kritiku kolege i (ukoliko smo) to doživeli kao opasnost, neki od nas su spremni da vrate istom ili jačom merom, a u nekima se javlja želja da pobegnu iz situacije jer se osećaju loše.

Međutim, da li je kritika šefa zaista bila tako velika opasnost da bismo se osećali toliko ugroženo, spremni da napadnemo ili pobegnemo brzinom munje? Najčešće nije. I umesto da, nakon što je prošlo prvih 90 sekundi, uključimo naš racionalni deo uma te objektivno sagledamo situaciju, razmotrimo kako sve možemo da reagujemo i odlučimo koja akcija će nas dovesti do najboljeg rešenja, mi ostajemo u krugu negativnih misli:

On nikad ne priznaje moj rad, kako se usuđuje da me proziva pred drugima, i sutra će to opet uraditi, želi da me obezvredi, da zaposli svog rođaka…

ili

Ništa ne znam dobro da uradim, nikad nisam uspešan, uvek grešim, drugi nikad neće primetiti koliko se trudim…

[JESSY]

Nažalost, u mislima se vraćamo na iskustvo koje smo doživeli kao negativno i na taj način obnavljamo stvaranje hormona, kao da stresna situacija nastavlja da se događa! Takođe, selektivno se prisećamo prošlih sličnih situacija izvlačeći iz njih samo negativne emocije. Uz takvo razmišljanje o prošlosti, unapred kreiramo i buduće crne scenarije, koji su retko realni. Upravo takve misli i unutrašnji dijalog nastavljaju da "okidaju" negativne emocije. I odjednom, nismo se ni okrenuli, 90 sekundi se pretvorilo u sate, dane, a ponekad i mesece – koje smo mogli mnogo mudrije da iskoristimo.

[JESSY]

- Kad osetite nalet destruktivnih emocija, zaustavite se i izdržite prvih 90 sekundi, a da ne reagujete (osim ukoliko stvarno niste fizički ugroženi).

- Zatim proverite da li ste "preživeli".

- Ako jeste (a jeste), budite sigurni da je Vaša prva emocionalna reakcija bila puno snažnija nego što je situacija objektivno opasna.

- Ukoliko i dalje osećate jake emocije ili ako postaju još destruktivnije, znajte da su za njih sada odgovorne negativne misli – interpretacije događaja koje Vam se vrte po glavi.

- Uhvatite svoje negativne misli i porazgovarajte sa sobom – šta je tačno, a šta ste preuveličali? Da li će Vam razmišljanje na takav način zaista doneti dobro? Šta pozitivno propuštate da vidite u toj situaciji?

- Ukoliko ne uspete odmah s tačkom 5, preduzmite neku fizičku aktivnost, okružite se dragim ljudima (pogotovo onima koji znaju kako da Vas ohrabre), i pokušajte da učinite ono za šta znate da Vam pomaže da "ispraznite glavu". Tek tada se vratite objektivnoj analizi prvobitne situacije – ako budete i dalje imali potrebu za tim.

[JESSY]

''Zbog previše uzbuđenja pati srce, brige se odražavaju na slezini, od stalnog straha stradaju bubrezi, a od tuge pluća. Kad smo pod stresom, imamo „grč u želucu“, kad zbog tuge plačemo – „gušimo se od suza“, a kad nas nešto preplaši – „tresemo se od straha“. Emocije su usko vezane uz fizičko zdravlje, a mnoge bolesti uzrokovane su potiskivanjem osećanja. - Sve ide iz misli, iz kojih se rađaju emocije, a one deluju na telo tako da što pojačavaju rad ili simpatikusa ili parasimpatikusa. Ova dva dela autonomnog nervnog sistema tako mogu doći u neravnotežu, što uzrokuje fizičko oboljenje - objašnjava dr Meri Bura. Dokazano je da emocije poput straha i depresije u telu izazivaju bitno različite hemijske reakcije od onih koje izazivaju sreća i zadovoljstvo. To međutim, ne znači da dobro zdravlje podrazumeva život u savršenim uslovima - nije toliko važno ono što se događa oko nas koliko je važna naša reakcija na životne događaje, slažu se stručnjaci. Emocije je nemoguće kontrolisati, ali je moguće naučiti prihvatiti ih, posmatrati ih i učiti od njih. ''

[JESSY]

Ljudi koji izbegavaju emocije zapravo izbegavaju da dožive i izraze svoja osećanja, a takođe mogu izbegavati da ih izazovu kod drugih. Emocije su za njih izvor pretnje, i mogućnost da ih dožive, pokažu, misle o njima, ili izazovu kod drugih čini da se osete ugroženim (ovde isključujemo psihopatiju i narcizam jer redukcija afekta u tim slučajevima dolazi od odsustva empatije a ne izbegavanja emocija).

Osobe koje izbegavaju osećanja pokušavaju da smanje rizik njihovog doživljavanja korišćenjem tzv. sigurnih ponašanja. Uobičajena sigurna ponašanja uključuju distrakciju (promena fokusa sa osećanja na obavljanje nekih radnji van konteksta date situacije npr. čišćenje, čitanje novina, gledanje televizije,itd.), korišćenje humora, intelektualizacija, ,,skretanje“ s teme, ili prosto ,,presecanje“ emocija. Postoje takođe i manje funkcionalna ponašanja kao što su disocijacija (potpuno odsustvo afekta), prejedanje, uzimanje psihoaktivnih supstanci, i samopovređivanje.

Ovi ljudi mogu imati veoma siromašan ,,emocionalni“ rečnik i teže od drugih uspevaju da razlikuju i prepoznaju sopstvene emocije. Izbegavanje osećanja nije dijagnoza, ali se može javiti kod različitih poremećaja. Obično se javlja kod različitih poremećaja ličnosti, socijalne anksioznosti, i hipohondrijaze; takođe je često kod ljudi koji su doživeli neku vrstu zlostavljanja, nasilja, psihološke povrede. Uobičajene posledice koje donosi izbegavanje emocija su teškoće u formiranju i održavanju emotivnih veza, nisko samopouzdanje i psihosomatski poremećaji.

Izbegavanje emocija takođe utiče na usmeravanje pažnje. Pažnja je povišena i selektivno usmerena na registrovanje emocija, kod sebe i kod drugih u cilju da se one izbegnu. Dalje, ukoliko se emocije primete dolazi do interpretacija tipa: ,,Nisam siguran/-a ovde“, ,,Pogrešno je prikazati svoja osećanja“. I na kraju, postoji selektivno pamćenje koje govori da će biti kritikovani ako izraze osećanja, da će biti odbačeni zbog toga, ili biti zbunjeni jer drugi neće razumeti kako se osećaju. Ako se od osoba koje izbegavaju osećanja traži da se ,,otvore“ i govore o njima  oni će to doživeti kao nešto najstrašnije i njihov izraz lica će govoriti ,,Ja ne smem da idem tamo, suviše je opasno“.

[JESSY]

Razna istraživanja su pokazala da postoji povezanost emocija u procesu donošenja odluka. Svesni smo da često donosimo neku odluku na osnovu već formiranog emocionalnog iskustva iz prošlosti, ali postoje situacije u kojima ne postoji svesno učestvovanje emocija u procesu odlučivanja. Ukoliko smo svesni, prilikom donošenja odluke emocijama možemo upravljati i one nam mogu poslužiti i kao stimulans u procesu odlučivanja. Ovakav tip emocija ne predstavlja opasnost po ispravnost odluke. Opasnije su one emocije kojih čovek nije svestan i kojima iz tog razloga nije u stanju da upravlja.

[JESSY]

Napisao Mia Popić   

Emocionalno zdravlje predstavlja osnovu za uspostavljanje zrelog odnosa prema sebi, profesiji koju biramo, prijateljima i ljubavnim odnosima u koje se upuštamo.

Život svakog pojedinca, bilo da se radi o poslovnoj, društvenoj ili ljubavnoj sferi, ispunjen je brojnim stresnim događajima na koje reagujemo određenim emocijama. Ove emocije mogu biti zdrave i nezdrave.

[JESSY]

Najčešće nezdrave emocije su osećanje krivice, depresivnost, anksioznost, bes, mržnja, povređenost, osećanje osramoćenosti.

Za svaku od ovih nezdravih emocija u ljuskom repertoaru emocionalnog reagovanja postoje alternativne zdrave emocije koje dovode do pozitivnih ishoda. Tako su tuga, žaljenje ili razočaranje alternativa za depresiju; kajanje alternativa za osećanje krivice, obazrivost alternativa za anksioznost i opsesivne strahove, ljutnja i razočarenje kao alternativno reagovanje za bes i mržnju itd…Zdrave emocije se razlikuju od nezdravih po intenzitetu i ponašanju koje je ishod ovakvih stanja. Nezdrave emocije najčešće dovode do toga da smo okupirani svojim lošim stanjem, ne činimo ništa da ga promenimo. Zdrave emocije podrazumevaju da smo nezadovoljni, razočarani, tužni ali i motivisani da menjamo sebe i svet u pravcu koji će nam doneti više zadovoljstva a manje bola.

[JESSY]

Ljutnja, agresivnost i nasilje su u našem društvu danas široko rasprostranjeni. Kod kuće, u školama, saobraćaju, na ulicama, u redovima, na šalterima, na televiziji i među političarima. Ljuti smo kad komšije buše zidove u periodu kada kućni red to zabranjuje, kada radi jedna kasa u prodavnici, a nama se žuri, kada fudbalska reprezentacija izgubi utakmicu. Ljutimo se na sebe, na one koji nam mnogo znače, na partnere, članove porodice i prijatelje. Ljutimo se na političare, sistem i državu. Neretko tražimo i povod da se naljutimo, kao da nam samo treba razlog i neko da nam se „namesti“.

Poreklo svakog osećanja, pa i ljutnje, je procena da se nešto bitno dešava u svetu koji nas okružuje. Da bismo uopšte doživeli osećanje ljutnje neophodno je da imamo doživljaj frustriranosti. Frustriranost može biti povezana sa procenom da smo osujećeni u ostvarenju izvesnog cilja ili ciljeva, da su nam prekršena lična prava ili da smo doživeli pretnju samopoštovanju. Takođe, možemo doživeti pretnju nekoj našoj ličnoj vrednosti ili je neko do koga nam je stalo može doživeti

 

Autor: Milica Jakšić

[JESSY]

''Još je i Aristotel bio ovog stava – da ljutnja nastaje iz uverenja da smo mi ili naši prijatelji, bili nefer tretirani, nipodaštavani, što za posledicu ima snažno osećanje povređenosti i često je praćena željom ili impulsom da se osvetimo. Milivojević ističe da je ljutnja osećanje koje osoba doživljava kada joj je ugrožena neka želja koju smatra opravdanom i pravičnom.

Kada se ljutnja iskazuje veoma intenzivno, tj. kada je prisutan afekat ljutnje, osoba je besna ili se srdi. Kada je reč o raspoloženju ljutnje, reč je o ogorčenosti. Ljutnja koja se manifestuje u ponašanju naziva se agresivnost.''