Jump to content

Psihologija emocije


Препоручена порука

 

Пијани вођа или куда нас заводе осећања?

Нико не може да порекне чињеницу да би наш свет без осећања био врло суморан. Људи би се претворили у безосећајне био-роботе који би свему прилазили искључиво рационално, нико не би био у стању ни да саосећа са другим, нити да се радује због друге особе. Људи би се понашали водили једино по принципу „ти мени – ја теби“, бирали би партнера искључиво рационално. Очигледно је да је особи да би живела аутентичним, испуњеним животом неопходно и да осећа и да примењује логику. На тај начин у неким ситуацијама не дајемо сопственим осећањима на вољу и држимо их под контролом, логички расуђујући да би показивање осећања у конкретном тренутку било неумесно и не би имало сврху. Са друге стране у неким ситуацијама осећања имају много већи утицај на наше понашање од разума. На пример, када смо заљубљени. И једна и друга ситуација је нормална. Најважније је ипак да се осећања и разум налазе у одређеној равнотежи, која је индивидуална за сваку особу, да се међусобно одржавају у равнотежи.

Међутим, управо се у овоме и налази узрок многих наших проблема, јер веома често у нама не постоји ни најмања равнотежа између логике и осећања; осећања једноставно не само да имају превласт, већ просто УПРАВЉАЈУ нашим животом. У овом тексту бисмо детаљније размотрили овај феномен, потрудили се да схватимо зашто владавина осећања ствара проблем, шта доводи до тога и који су начини решавања.

Дакле, као што смо већ рекли, човек делује како у области логике тако и у области осећања. Хајде да говоримо о области логике. Она је више или мање објективна, у њој људима не представља толики проблем да се међусобно разумеју. Када се нађу у неком конкретном проблему и притом размишљају логички, учествујући у дијалогу они лако могу да дођу до објективног закључка. Наравно, ова објективност није стопроцентна јер све наше мисли такође у одређеној мери у себи носе субјективни карактер, отисак наше личности. Оно што је главно јесте чињеница да свака особа има могућност да схвати размишљање саговорника, сложи се са његовом логиком, призна за истините аргументе које наводи или обрнуто, одбаци његову логику и убеди саговорника у своју исправност, наводећи информацију која је неопходна за питање које се разматра. За резултат  имамо да код људи постоји могућност да се договоре, дођу до решења проблема које одговара свима.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Размотримо сада област осећања. Област о којој сада говоримо је апсолутно субјективна. Ако на неки начин покушамо да дефинишемо шта заправо подразумевамо под доживљајем осећања неке конкретне особе може се рећи да је у питању својеврсна „пројекција“ ове особе на раван нашег личног погледа на свет. Једна те иста особа у стању је да изазове супротна осећања код различитих људи. Некоме ће изгледати као зла и непријатна, док ће други рећи: „Сјајан човек, одмах се види, добричина“. Притом, нико од њих није у стању да објасни своја осећања.

Ако двоје људи буду говорили о својим осећањима никада неће доћи ни до каквог заједничког решења јер свако од њих има сопствена осећања. Наглашавамо да није могуће у потпуности разумети осећања друге особе, чак ни и у великој мери. Немогуће их је осетити исто као што их осећа други, немогуће доживети на исти начин. И ни на који начин се не могу измерити. Да, у стању смо да у мањој или већој мери схватимо поступак човека у конкретној ситуацији, његове мотиве, али не и осећања јер су осећања, за разлику од логичког мишљења, ирационална. У заблуди смо када да говоримо да разумемо осећања друге особе. Једино што смо у стању (и то не увек) јесте да замислимо шта бисмо осећали када бисмо се нашли у сличној ситуацији. Међутим, притом може да се деси, а тако и бива веома често, да особа осећа потпуно другачије емоције, другу врсту осећања, чак дијаметрално супротна. А посебно није могуће схватити бол друге особе, јер сви људи поседују различит праг бола. Оно што за нас представља нешто што може да се издржи без тешкоћа, за неку другу особу може бити узрок губљења свести. Исто тако није могуће да се схватити доживљај укуса, мириса, звука друге особе. Како кажу: „За укус и боју нема пријатеља.“

Осим што су осећања ирационална и субјективна, она такође и обмањују. Веома лако нас обману и сопствена осећања, али и осећања друге особе. Зашто? Зато што, на пример, изговарајући реч „љубав“ свако у овај појам уноси нешто сопствено, неко своје схватање љубави. Особа којој су упућене те речи их наравно разуме другачије, на свој начин, јер два идентична осећања код различитих људи не постоје.

Када већ говоримо о тако компликованом стању као што је љубав… Под љубављу је могуће подразумевати чак и практично супротне ствари. Један човек каже: „Ова жена ми је неопходна, не могу да живим без ње, она ми је попут дроге, ја је волим.“ Други говори другачије: „За њу сам спреман да рушим планине. У свему сам спреман да јој уступим, жртвујем своје интересе и амбиције само да буде срећна, јер ја је волим.“ Шта човек ставља у појам „љубав“ никоме осим њему самом (па и то није увек случај) није до краја јасно. На крају смо, желели ми то или не, често обманути оним што мислимо да представљају осећања другог и то је у одређеној мери неизбежно.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Међутим, зашто нас обмањују не само туђа, већ и сопствена осећања? Прво, зато што су она нестална, непрестано се мењају. Данас нам се чини једно, сутра друго. Данас говоримо о љубави, сутра о равнодушности и раздражености у односу на исту особу… Значи да је време за растанак? А шта ћемо осетити сутра? Можда ће се пређашња осећања вратити… а можда и неће.

Као друго, обмањујемо се сопственим осећањима зато што сами то желимо. „Ах, обманути ме није тешко, ја сам волим да будем обманут“ (Пушкин). Потпуно смо у стању да себи дошапнемо у конкретној ситуацији жељена осећања и даље да делујемо руководећи се, не логиком, већ тим осећањима. Често баш тако и поступамо, „стварамо“ сами по својој жељи емоције.

Све секте се формирају управо на оваквој обмани осећањима. Људи из секти утичу један на другог својим „посебним“ осећањима о свету, Богу. Један другом врло убедљиво говоре о својим осећањима у вези са смислом живота, вером, Творцем, нереалном свету у коме живи а који доживљава као стварни… На тај начин, утиче на свог сабрата у заједници, постепено му сугерише идентична осећања и погледе на свет и себе. Видећи у другом иста осећања као и у себи, сматра то потврдом њихове „правилности“. Последица тога је да сви чланови секте утичу међусобно једни на друге, узрокујући јачање њихових лажних представа. На тај начин и живе у свом нереалном свету покушавајући да у њега уведу и све људе који их окружују.

У светлости свега овог најочигледнији је закључак да у решавању иоле важнијих питања, као што су стварање и очување породице, васпитање деце, избор животних приоритета – није мудро руководити се искључиво сопственим осећањима. Живети само према својим осећањима значи бирати слепи пут, тада нећемо видети реалност.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да бисмо ово детаљније образложили навешћемо кратке примере.

 

  1. „ЧИНИ МИ СЕ да нисам гори од других. (Обратимо пажњу на речи „чини ми се“). Заиста тако ОСЕЋАМ. Да, не могу то да поткрепим чињеницама или логиком, али не дозвољавам никоме да сумња у то!“ (Ово је уобичајено осећање људи који се разводе).
  2. „ЧИНИ МИ СЕ да у овом конфликту ипак знам више од другог и да је моје расуђивање правилно. Нисам баш у стању то да објасним и докажем, али то ОСЕЋАМ, имам такав унутрашњи осећај“.
  3. „ЧИНИ МИ СЕ да у тој области невероватно талентован. ОСЕЋАМ то и греше сви они који не желе да признају ту чињеницу, који не виде да сам геније. Страшно патим јер ме не цене онако како су дужни!“
  4. Човек који се налази на лечењу у психијатријској болници искрено сматра за себе да је Наполеон јер му се тако ЧИНИ. Он не вређа људе око себе, не кочопери се већ је заиста уверен да је Наполеон. Он се ОСЕЋА као он без обзира на чињеницу да га нико сем њега не сматра за француског императора.
  5. „ЧИНИ МИ СЕ (штавише, себе успешно убеђујем у то) да волим ту особу. Уверена сам у то.

– „Зашто си одлучила да га волиш?

  • „Зато што то ОСЕЋАМ!“
  • „Теби се допада његово понашање према теби? Погледај какав је његов однос према теби!“
  • „Каква су то сада размишљања? Ја најбоље знам себе и ја ОСЕЋАМ да волим. И ОСЕЋАМ да и он мене воли!“
  • „Али он те вара, не сматра те за људско биће, жели да те напусти!“
  • „А ја ОСЕЋАМ да он мене ипак воли и да ће ми се сигурно вратити. И ја ћу га чекати“.

 

Размотримо сада како најчешће настају породични сукоби. У покушају да изађу из кризе људи почињу да поступају ослањајући се искључиво на сопствена осећања. Свако покушава да наметне своја осећања другој особи која она није у стању (и тако нешто не би ни требало захтевати). Почиње рат, супротстављене стране више нису у стању да се договоре ни о чему јер нема разумевања, нико није у стању да осети оно што други осећа. У томе се обично и састоји проблем јер се ослањају на осећања а не на разум. Притом је свако уверен да су његова осећања „исправна“. Ако је на почетку конфликта понекад у некој мери и присутна логика на даље се већ искључује. Емоције наваљују и притом људи не допиру до другог јер једноставно нису у стању да схвате осећања другог што за последицу има њихово даље бујање. Остављајући иза себе прву етапу сукоба, истог трена улазе у другу, трећу… Наравно да се више не може говорити ни о каквом решењу породичног проблема који је изазвао овај „рат“. Управо обрнуто, у наредни стадијум конфликта оба партнера улазе са још већим теретом вређања, прекора и осећања кривице.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

На тај начин, непромишљено предавање осећањима доводи до жалосних последица. Постоји још један важан разлог због кога је опасно веровати сопственим осећањима. Наша осећања увек носе печат добра или зла. Неутралних осећања нема. Добра осећања у нама нису у толиком броју, мислимо на љубав, саосећање, патриотизам, захвалност, поштовање, покајање. Ово је отприлике и све. Злих осећања има на жалост много више: осећање сопственог значаја (претходи манији величине), увредљивости, мржње, гнева, жеље за осветом, зависти, похлепе, самосажаљења, сујете, чамотиње, страха… и много других. Човек је створен на тај начин тако да управо кроз осећања у нас улазе добро и зло. Када не пазимо на врата своје душе зла осећања улазе чешће. Ево како о томе пише велики познавалац људске душе (чији се ауторитет у овој области признаје чак и од стране неправославних психолога) Свети Теофан Затворник: „Око нас и у нама постоји одређена лоша сила која нас различитим привидним врлинама обмањује и омета наша дела… Седи нам непријатељ под боком и све жели да води на своју руку; и огорчења која наводи и глупе утехе, у стању је да тако да замагљује да се ништа јасно не види, а при томе људи свеједно мисле да су нешто велико. Чим анализираш просто се све распрши, ни жалости, нити утехе нема тамо, све је обмана. Много помаже… сопствено расуђивање, да не учините одмах дело које ти се учини добрим већ да га претходно размотрите са свих страна. Чим почнете то да радите, призрак добра којим ђаво облачи своја нашаптавања истог трена бива расејан“.

Управо нам је из овог разлога толико неопходно трезвено виђење и сагледавање, такозвана трезвеност. Трезвеност представља, по речима Светих Отаца, чврсто стајање разума на вратима срца. Трезвени поглед на себе и на ситуацију представља темељ за доношење исправних одлука између осталог и у време кризе. Увек смо дужни да поступамо исходећи из адекватне представе о себи. Погледајмо дечију игру; дете на пример црта коња: рже попут коња, хода на четири ноге, не одазива се на сопствено име… реално се осећа као коњ. Тако је и одрасли човек у стању да се отргне од стварности, удуби се у сопствене фантазије и врло реално себи самом представи сопствену личност као интелигентну, великодушну, генијалну… Или супротно, као „лошу“ и безвредну. Нормално да се све ово одражава и на поступцима. На жалост, многи људи уопште немају искуство трезвеног сопственог сагледавања.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Живећи према осећањима особа отвара врата свом главном непријатељу – гордости. Гордост представља искривљену и нереалну представу о себи. Особа почиње да фантазира, чак и сама да верује у то, осећа се да је посебна, „нај-нај“. Чак и не покушава да провери претпоставке о сопственој изузетности ни логичким размишљањем, ни поређењем са другим људима, нити уз помоћ животног искуства, просто верује својим осећањима. Природно се онда у њему јављају мисли да га људи око њега не цене нити уважавају довољно, појављује се жеља да се „све одбаци и оде“. Управо ово може, пре свега, и да постане разлог распада породице. Када би особа уз помоћ логике размотрила и размислила, поразмислила, проанализирала сопствене поступке, увидела би да уопште није „нај-нај“, једноставно не би пронашла доказе за то. Међутим, човек живи према осећањима, а не разумом, налази се у свом измишљеном свету и није му могуће објаснити да у нечему није у праву, једноставно неће желети да слуша.

Гордост представља директну последицу егоцентризма и егозима. Особа је себи увртела у главу да се целокупан свемир врти око ње, живот других људи јој није занимљив, она је сама свој свет. Потврду свог значаја може да пронађе или измисли чим пожели. Сем тога, може ући у одређену заједницу у којој ће сви потврђивати његов значај (на пример, може постати скинхедс). У случају када су представе о свету изокренуте до крајњих граница, особа може да себи да на значају тако што ће извршити злочин, силовати. Притом, човеку ће управо то бити знак који доказује његову „јединственост”… Као што видимо, слепо веровање сопственим осећањима није толико безбедно као што се може учинити на први поглед.

Сем што правимо идоле од себе негујући гордост у нама ми, ослањајући се на осећања, правимо идоле и од других људи. Себи сугеришемо жељена осећања према њима, почињемо да им верујемо и опијамо се њима. Често нездраву зависност сматрамо за љубав, обоготворавамо објекат наше привезаности. Када бисмо анализирали поступке конкретне особе, на пример, да живи само за себе, да злоупотребљава алкохол, да вара, да не покушава да изгради породицу итд., схватили бисмо да нам овакви односи нису потребни, да је најбоље прекинути их што пре, да у питању нису здрави односи. Међутим, ми не користимо логику и препуштамо се осећањима, чак и ако нам то доноси страдања (како то и бива најчешће).

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Постоји још један проблем који је у вези са диктатуром осећања у нашем животу. У питању су присилне мисли. Наше бурне емоције, фантазије, способност да себи убацимо у главу скоро све што нам се свиди, наше одсуство способности да расуђујемо логички и контролишемо своја осећања представља врло погодно тле за развој присилних мисли. Ове мисли директно делују на наша осећања, изазивају у нама пре свега емоционални одговор а не трезвено размишљање. Као последицу имамо да што више придајемо значај својим осећањима која су изазвана присилним мислима ове мисли све више и владају нама. Детаљније смо феномен присилних мисли разматрали у тексту „Психолошке и духовне методе савладавања присилних мисли“.

Да закључимо. Као што смо објаснили, неопходна равнотежа између осећања и логике у нама, по правилу, не  постоји. Слика коју видимо у савременом свету представља свеопшту потчињеност осећањима и искључивање разума. Нашим животом управљају осећања, њима управо и верујемо доносећи озбиљне одлуке. Управо као доказ да су осећања субјективна, ирационална, обмањива и променљива служи слепо предавање емоцијама које искривљује наше виђење света, не дозвољава нам да адекватно проценимо различите животне ситуације, спречава нас да створимо трезвени поглед на себе, трезвено сагледамо своје поступке, помаже развој гордости, умишљености а такође и нездраву психолошку зависност од других. Зато нас одлуке које смо донели на основу осећања више од свега одводе у ћорсокак.

Ову ситуацију, то јест владавину осећања у нашем животу могуће је илустровати следећим примером. Реалност нико од нас није у стању да схвати до краја. Можемо је међутим испитивати да бисмо формирали одређену представу о њој. Да бисмо познали себе и свет који нас окружује користимо се, између осталог, и чулима: видом, слухом, додиром итд. Ако особа има слабији вид носи наочаре које је одредио специјалиста управо да би могао да види као да нема поремећај вида. Уз наочаре види јасније, снажније, боље се оријентише. Замислимо међутим да човек себи стави још једне, па још једне, па још једне… Више неће бити у стању да јасно види ни себе ни оно што га заправо окружује, видеће само искривљену слику и постепено се навићи на ту илузију. Ако буде стално носио толики број наочара реалност ће доживљавати управо у таквом искривљеном виду.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У овом случају наша осећања можемо упоредити са наочарама. Сви ми смо налик на људе који носе по неколико пари наочара; већ смо и заборавили како изгледамо и ми и свет око нас, све посматрамо кроз призму свеобухватних осећања, оно што видимо сматрамо за стварност. Више не примећујемо и не желимо да приметимо огроман, ружан број наочара на очима (а камоли да покушамо да их скинемо).

Руководећи се сопственом гордошћу верујемо да је свет управо онакав каквим га видимо. На крају можемо проживети цео живот без сагледавања реалности која се налази иза тих наочара… Сви знамо да наочаре треба бирати пажљиво, индивидуално, носити управо оне које нам је преписао лекар.  На жалост, не желимо да одемо до лекара, већ желимо да бирамо сами и видимо стварност онако како желимо, а не онаквом каква она заиста јесте. Шта се подразумева под „лекаром“ у овом примеру? Пре свега, наш разум. Он би у потпуности могао да нас “излечи” – да створимо адекватни, трезвени поглед на свет.

Овде се јавља дилема: зашто не живимо у складу са разумом већ осећањима, зашто дозвољавамо да нас толико обузму осећања, зашто нормална равнотежа између осећања и разумне делатности одсуствује у нама? Чини се да се прави разлог у томе што је тако једноставније. Ако се човек не буде ослањао на осећања, већ на разум биће принуђен да непрестано размишља, логички расуђује, критички оцењује ситуацију и себе у њој, формира и подржава трезвени поглед на свет и себе, анализира чињенице, учи се да аргументује сопствено мишљење, изводи логичне и разумне закључке из поступака других људи.

Заиста, најтеже и уједно и најнеопходнији је непрестан рад на себи: самоконтрола, трезвеност, борба са сопственим страстима и запљускујућим емоцијама које теже да управљају нама, а такође и са невидљивим силама – демонима који „уз помоћ страсти.. господаре над човеком који притом машта да је сам себи господар” (Свети Теофан Затворник).

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наравно, веома је тешко водити овакав живот, али је вредно тога.

 

Да бисмо живели у свом емоционалном свету у коме владају наша осећања а не ми, нису нам потребни никакви напори. Једино што је потребно јесте да слепо верујемо својим осећањима и нереални свет који смо изградили прихватимо за стваран. Свако од нас је у стању да то учини и зато већина нас и иде управо тим лакшим путем.

Одсуство жеље да се укључи логика, да се ради на себи најочигледније је у ситуацији кризе. Покушавајући да се сакријемо од психо-трауме ми бежимо у свет сопствених фантазија. На тај начин функционише механизам психолошке заштите и за неко време то је неопходно. Међутим, веома често тај период се продужује и више не желимо да се из света фантазије вратимо у реални јер нам је то тешко.

Ако не желимо и не умемо да као прво, прихватимо реалност онаквом каква она заиста јесте и

као друго, трезвено сагледамо себе, какви смо заиста,

као треће, након анализе првог и другог донесемо разумну одлуку како да живимо даље (како да изађемо из душевне кризе),

као четврто, тихо и истрајно, дан за даном, корак по корак, реализујемо ову одлуку, не предајући се таласу емоција – ако све ово нисмо у стању или чак и не желимо да учимо, остаћемо у том нереалном свету и нећемо сазнати да постоји други, тежи, али и радоснији живот у коме осећања не владају човеком, већ особа уз помоћ разума влада својим осећањима и својим животом.

Уместо закључка бисмо навели речи Светог Теофана које укратко обухватају суштину овог текста. „Без осећања није могуће живети; међутим, препуштати се осећањима није дозвољено. Потребно је умерити их расуђивaњем, дати им неопходно усмерење… Закон гласи: држати срце у рукама и подвргнути осећања, укус и утиске строгој критици. Када се неко очисти од страсти може дати срцу на вољу. Међутим, док су страсти јаке, давати срцу на вољу значи очигледно осудити себе на најразличитије погрешне кораке… Нека вам ово буде правило: унапред замислите у ком се правцу може покренути неко осећање ког осећања и пренесите се умом у те околности, пазећи на покрете срца, то јест, држећи срце у чврстим рукама. Потребна је вежба у овом делању, вежбом се може доћи до потпуне власти над собом“.

 

http://www.imanade.org/pijani-vodja-ili-kuda-nas-zavode-osecanja/

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

emoЕмоционално биће као мост

Веома је важно упознати онај део себе који осећа! Емоционални део нашег бића тј. оно што осећамо је мост између мисленог и телесног дела личности. Осећањима освешћујемо мисли и дајемо им на значају. Без осећања, мисли би остале само апстрактне појаве које нас се не би много дотицале. Управо кроз емоције ми доживљавамо искуство својих мисли.

Дакле, мисли нашом вољом добијају одређени емоционални израз. Онда, наше тело тумачи те емоционалне изразе тако што их мозак преводи у неуропептиде и хормоне, који у телу изазивају промене. Те промене ми називамо емоцијама.

Изблиза о потиснутим емоцијама

Ако смо некад доживели неку мању или већу трауму и закопали (потиснули) је дубоко у себи, углавном ће рационални део наше личности наћи начина да то компензује.

Страх је, на пример, веома болна и тегобна емоција. Када човек није у стању да га освести, отпусти и поднесе, не остаје му ништа друго него да га потисне. Али, онај ко је потиснуо страх, почиње да стрепи од самог страха. Тако се дешава да страх највише поричу они који су дубоко уплашени, а не могу то себи да признају. Зато непрестано развијају осећање супротно страху и представљају се као веома храбри. Занимају се за за екстремне спортове, воле оружије, упадају у опасне ситуације итд. И тако су несвесно окупирани својим потиснутим страхом.

Слично је и када неко потискује бес (љутњу). Он види себе као веома љубазног и толерантног. Посебно је интересантно да они људи који не желе да освесте својуагресивност, осећају страх – плаше се свега и свачега. Када почнемо да компензујемо, сву своју енергију трошимо на улогу коју смо одабрали да играмо. Тако, на приемр, неко ко је потиснуо страх непрестано говори о храбрости, или се увек истиче и намеће као одважна особа. А онај ко је потиснуо агресивност непрестано чини непотребне уступке, сервилан је и на тај начин жели да себе прикаже као мирољубиву и толерантну особу. Међутим, то нас разбија као личности и не доприноси нашем интегритету.

Важност нашег емоционалног бића

Зашто је наше емоционално биће важно? Зато што помоћу њега наше мисли доживљавамо као стварност. Осећај за смисао живота, и све закључке које доносимо о животу темеље се у нашем емоционалном бићу. Сва нама важна тумачења, схватања, ставови садржани су у емоционалном делу нашег бића.

Како то изгледа у реалном животу

Ако су наша искуства, сећања, схватање живота углавном болна, а кроз осећања доживљавамо стварност, онда ћемо телу непрестано слати поруке бола, што се на свесном нивоу тумачи као непријатна емоција. Овакав концепт води несрећном животу, овисностима, и лошим односима. То значи да константно проживљавамо давнашњу трауму и да никада нисмо присутни у садашњости. Ако је, на пример, неког у детињству оставио отац и тај човек непрестано током живота проживљава трауму напуштања; то се претвара у његов животни сценарио. Тај човек увек несвесно ствара околности након којих ће опет изнова проживљавати своју давнашњу трауму.

У ком грму лежи зец

Очигледно је неопходно да се суочимо са непријатном емоцијом како бисмо кренули путем исцељења. Оног момента када неко одлучи да реши проблем са емоцијама одједном их проглашава својим непријатељима. Дакле, непожељне су и лоше, и ту нешто треба да се поправи. Тако доспевамо у стање противљења. Заправо, оног тренутка када кажемо себи да са нама нешто није у реду и да требамо поправку, ми себе оспоравамо. А то је исто као да смо себи сипали со на рану!

Да ли постоји решење

Постоји. Неопходно је да прихватимо себе онаквим какви смо! Да пригрлимо своја осећања без обзира колико је то болно или непријатно. Решење је у томе да у потпуности доживимо то што осећамо. Да се суочимо са тим што нас мучи и да ту емоцију која нам задаје проблеме храбро погледамо у очи. Важно је да чујемо шта жели од нас, шта има да нам саопшти, а да при томе не показујемо никакву жељу или намеру да је мењамо или истребљујемо. Тај процес се зове интеграција.

Загледајте се у своје срце

Да би процес исцељења (интеграције) био успешан, неопходно је да човек тихује бар двадесет минута дневно. Да се повуче у клет свога срца, сагледа себе, своја осећања, и да се молитвено излије Господу. Ако у том периоду емоције постану снажне, није добро да их потискујемо. Напротив, освестите их и призовите у помоћ јединог Срцезналца! Свим бићем се усредсредите на молитву – храбро, без бојазни и жеље да се борите са непријатном емоцијом. Овде се првенствено говори о старим, хроничним, чак и нејасним осећањима љутње, страха, огорчености, кривице. Ако сте, пак, неког увредили или је неко вас повредио, прво је неопходно опростити и тражити опроштај како бисте стекли предуслове за даљи процес исцељења.

Будите присутни

Исто се односи и на пријатна осећања. По правилу желимо да се дистанцирамо од непријатних осећања. И већина вас ће се сложити са тврдњом да је теже освестити своја позитивна осећања. Зато ако имате потребу да освестите одређену емоцију увек поставите себи следећа питања:

  • Како се осећам? – Тако дајемо себи прилику да потуно освестимо своје тренутно душевно стање и да именујемо то што се у нама дешава.
  • Када сам се последњи пут исто овако осећао/ла? – Без много размишљања допустите себи да видите да ли ћете се и чега ћете се присетити.
  • Када сам се први пут у животу овако осећао/ла? – Исто тако, без много размишљања допустите себи да видите да ли ћете се и чега ћете се присетити.

Ако не добијете разјашњење, будите стрпљиви. Неопходно је време и ваше поверење да се Бог брине о свему, па и о вама. Када дође тренутак, све ће вам бити јасно. Ипак, напоран рад и спремност да бдимо над собом су од суштинске важности.

Негујте своје емоционално биће

Ако се потрудите да водите дневник о томе како се осећате, то ће вам помоћи да негујете своје емоционално биће. Да разумете и интегришете одређена искуства кроз која пролазите. Обраћајте током дана пажњу на своја осећања и расположења, руководећи се горе наведеним питањима.

Доброчинитељи

Разлог, што се узнемиримо, што реагујемо плаховито и љутимо се на друге људе, је у томе што не желимо да освестимо своје емоционално стање. Да будемо са својим осећањима и утисцима, и да их преображавамо. Зато, немојте викати на своје доброчинитеље! Искуства која узрокују јаке емоције, гласници су наше подсвести. Преклињу вас да обратите пажњу на своје емоционално биће.

Пишите доле о својим искуствима!

Огњена Лазић

 

Извор: https://duhovnaterapija.wordpress.com/2014/08/29/emocije/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mislim da ima veze sa temom  posto govori o tome kako se osloboditi emotivnog bola.

"Konstantnost objekta nam daje jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe. Znamo gde se “jedna koža završava, a počinje druga”. Kada su razdvojeni, mogu da se nose sa tim savršeno dobro. Umeju da se sasvim lepo provode i sami. Imajusposobnost da budu sami. Njihov život nije pokvaren strahom od gubitka voljenog objekta, strahom od samoće, brigom o tome kako će se snaći ako izgube svog partnera. Zato nisu prinuđeni da kontrolišu partnera, svoju decu, roditelje...(što nam više trebaju drugi ljud, to više imamo potrebu da ih kontrolišemo), mogu mu “dati prostora” (kao i sebi). Nasuprot tome, osobe sa problemima u konstantnosti objekta će očajničku potrebu za nekim smatrati merilom prave ljubavi (“ne mogu da živim bez tebe”, “umro bih bez tebe”...). Zdravi parovi, osobe koje mogu jedna bez druge, međusobno su posvećeniji-jer je to njihov izbor, a ne moranje. Oni nemaju ljubavnike jer to ne žele, a jedan od razloga je što bi mogli, ako bi hteli. Osećanje zavisnosti je, često, razlog da se učini neverstvo, da se dokaže sebi neka nezavisnost. Zavisnost motiviše osobu da kontroliše partnera (a time i sebe), što povećava motivaciju da se pobegne iz odnosa ili sloboda potraži na drugoj strani. Međutim, zavisne veze se teško napuštaju. Paradoksalno, često je lakše prihvatiti gubitak odnosa ili iskustva koje je bilo veoma dobro, nego se oporaviti od nekog nezadovoljavajućeg. Kao da postoji prisila da se stalno vraćamo tom odnosu kako bismo pokazali da može da funkcioniše. To je, zapravo, pokušaj da se uspostavi narušena konstantnost objekta. Ako je nešto bilo dobro, i zbog toga smo se osećali srećno i ispunjeno dok razmišljamo o tome, lakše nam je da prihvatimo da to ne možemo imati zauvek, jer smo već toliko dobrog dobili, i uspomena na to nas održava. Mogli bismo reći da su konstantnost objekta, zapravo, jake, snažno stabilizovane i integrisane dobre uspomene. Taj odnos, tu osobu i uspomene na nju (psihoanalitičari to zovu “mentalne reprezentacije”), čvrsto držimo u sebi. Te uspomene postaju deo naše strukture, deo ličnosti kroz koji filtriramo i obrađujemo stvarnost. Od pozitivnog odnosa se možemo odvojiti jer je sećanje na njega pozitivno, tako da se ne osećamo krivima što nije funkcionisao i ne osećamo prisilu da ga dovedemo u red. To nam omogućava da možemo da žalimo ako u stvarnosti izgubimo tu osobu ili odnos. Loše odnose ne možemo da “pustimo”, da ih prežalimo. Stalno imamo potrebu da im se vraćamo (u stvarnosti ili u sebi). Ono što ne možemo da pustimo, ne možemo ni da prežalimo. Proces žaljenja oporavlja ljude. Nesposobnost da tugujemo i žalimo čini nas stalno zarobljenim u samosažaljevanju i grčevitom nastojanju da ne prihvatimo stvarnost. Tuga je prihvatanje gubitka. Osoba koja tuguje se ne povlači pred prirodnom patnjom koju gubitak izaziva i ne brine više o sebi nego o osobi koju je izgubila. Dozvoljava da bol deluje na nju i da je promeni. Nakon legitimnog tugovanja dolazi oporavak. Suprotno tome, osoba sa narušenom konstantnošću objekta (time i zavisna osoba) oseća samosažaljenje i nije u stanju da prihvati gubitak. Umesto da dozvoli da iskustvo promeni nju, ona želi da stvarnost bude drugačija nego što jeste, želi da se vrati unazad, kao da se gubitak nije ni dogodio."

Follow your bliss and the universe will open doors where there were only walls.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Emocije – svuda su oko nas, i u nama. Velika je šansa da, ako se sada osvrnete oko sebe, vidite kako neko upravo doživljava neku emociju. Ili pokušava vas da nagna da osetite neku emociju. One doslovno mogu da vedre i oblače našim životima. Uprkos tome, i dalje postoje široko rasprostranjeni mitovi o tome šta možemo da radimo sa svojim emocijama i koliko one mogu biti odgovorne za naša ponašanja.

Ovi mitovi toliko su zastupljeni u našem svakodnevnom govoru da ih često ni ne dovodimo u pitanje, a u stvari su pogrešna razumevanja mehanizma nastanka, trajanja i prestanka neke emocije.

Zato ćemo se sada osvrnuti se na pet čestih mitova o emocijama.

HSBK62LV10.jpg

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1. Emocije mogu da se kontrolišu

Manifestaciju ovog mita možemo da vidimo čak i u savetima koje možete dobiti od ljudi koji možda imaju dobru nameru, ali ne razumeju mehanizam nastanka i javljanja emocije. Emocije se javljaju pod uticajem limbičkog sistema u našem mozgu, dok je za svesno razmišljanje i planiranje zadužen prefrontalni korteks. Drugim rečima, pokušavati da kontrolišete emociju bilo bi kao da pokušavate da umirite divlju zver tako što joj čitate inspirativan citat o unutrašnjem miru. Jednostavno, neće funkcionisati.

Da li to onda znači da ne možemo baš ništa da učinimo kada se emocija javi? Odnosno, da moramo da delamo u skladu sa tim privremenim suženjem svesti? Naravno da ne. Iako ne možemo da biramo kada će emocija da se javi, možemo da biramo šta ćemo sa njom da učinimo. Jezikom naučne psihologije, upravo između emocije kao kompleksnog odgovora organizma na neku draž iz spoljašnje ili unutrašnje sredine postoji prostor u koji staje naša svesna i racionalna odluka u vezi sa tim kako ćemo da postupimo sa tom emocijom ili uprkos njoj.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2. Emocija je kriva za ono što pod njenim uticajem učinim

Znate kako kada kažemo ili uradimo nešto nepromišljeno, možemo lako da se „izvučemo“ na afekat? I stvarno, afekat prepoznaje i pravosuđe, pa za neke stvari možemo biti kažnjeni manje ukoliko se stvarno ispostavi da smo reagovali u afektu. Ipak, to i dalje ne znači da je emocija savršeno opravdanje za ono što pod njenim uticajem napravimo.

Davno je prošlo vreme kada smo, na primer, emocijom straha uspevali da pobegnemo od opasne životinje. Ipak, ova reakcija nam je ostala, iako je okruženje u kom živimo sada potpuno drugačije. Ista ta emocija straha može da nam spasi život – tako što ćemo početi da bežimo kada vidimo da nam se opasna životinja približava. Međutim, u međuljudskim odnosima (obično) nema ovakvih scenarija. A međuljudski odnosi upravo su okruženje u kom nam emocije stvaraju najviše teškoća. I zato često kažemo stvari kao što su „Ne bih ja, ali on me je iznervirao“, „Znala je da će me naljutiti, ali je ipak nastavila da se raspravlja“ i tome slično.

Ma koliko neko zaista bio inicijator lančane reakcije stvaranja emocije koja je za posledicu imala nekakvo ponašanje, taj neko nikada nije odgovoran za ono što smo mi sami uradili sa tom emocijom. Naše emocije su naša odgovornost, što se posebno odnosi na akcije proizašle iz tih emocija.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3. Emocije mogu da se isključe

Negativne emocije su te koje obično želimo da isključimo. Negativne u smislu da su neprijatne i da bi nam bilo bolje kada ih jednostavno ne bismo osećali. Tako ljudi od psihologa ponekad traže da im otkriju tajnu kako da prestanu da budu tužni, besni ili razočarani.

Međutim, i pozitivne i negativne emocije su sastavni deo nas samih i sasvim je normalno da ih osećamo. Normalno je ponekad biti tužan, ljut, uplašen, zabrinut i slično. Na gubitak je sasvim prirodno da reagujemo tugom, na osujećivanje nekih naših planova frustriranošću, na neko ponašanje koje nije u skladu sa, recimo, prethodnim dogovorom –ljutnjom.

XDIVU6PRUG

Čak i kad bismo mogli da isključimo emocije, to ne bi bio mudar potez. Tako bismo oduzeli našem unutrašnjem svetu važnu dimenziju – da nam naš sopstveni organizam šalje poruku da smo u situaciji koja je za nasvažna, bila ona prijatna ili neprijatna.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...