Како до индекса Православног богословског факултета?

[Guest - . . .-]

Избор факултета по правилу представља веома сложен и одговоран процес. Наиме, уписивање одређених студија најчешће означава прекретницу у животу појединца, моменат који ће у великој мери одредити његов даљи интелектуални, културни, професионални развој током читавог радног века, стил живота и изграђивање личности. На овај корак утичу бројни чиниоци: утицај окружења (породице, пријатеља, професора и других особа од ауторитета за појединца који доноси одлуку о избору факултета), самопроцена, ниво аспирације и афинитети појединца, његове представе о будућој професији и друго. Избор факултета отуда изискује добро познавање себе, својих потенцијала, способности, талената, наклоности. Слика о себи и самопоуздање у великој мери утичу на то за који ће се факултет нека особа определити.

Опредељивање за студије теологије, с обзиром на њихов карактер и усмереност превасходно према пастирском, вероучитељском и мисионарском служењу, представља посебно деликатан моменат у животу младог човека. Наиме, постоји више темељних разлика између изучавања теологије и студирања других научних дисциплина. Неке од њих условљене су специфичношћу методологије богословља и карактера богословског познања у односу на логичко-епистемолошку природу знања у другим областима науке. Како примећује прот. Михаил Кардамакис, православна теологија поистовећује се са Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. По речима прот. Димитрија Станилоја, „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности. Ова духовност и теологија Цркве представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства“, а њено главно послање, како наводи прот. Јован Мајендорф, састоји се управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“. У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битијну пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Оваква усмереност теологије изискује и одговарајући стил живљења – љубав према молитви и богослужењу, оданост Цркви и поверење у њене служитеље, саосећајност према ближњима и делатна љубав према њима, спремност на подвиг и жртву, тежња ка властитом духовном усавршавању и моралном преиспитивању. Тај стил живљења не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (епископ Атанасије Јевтић).

Друга темељна разлика тиче се услова за бављење одређеном професијом. У случају свештеничког и вероучитељског позива није довољно искључиво поседовање богословског образовања, него пре свега постојање призвања. Архимандрит Кипријан Керн навео је неколико момената који непогрешиво указују на одсуство тога призвања: доминацију политичких и идеолошких мотива, опредељивање за теологију искључиво из материјалних разлога (погрешна представа о доброј ситуираности свештенства), засићеност животом и разочарење, занесењаштво. Дар за богословствовање, а потом и за пастирско и катихетско служење, имају, према истом аутору, заљубљеници у велике и свете службе Божије, они који желе да изграђују тело Цркве и Царство Божије, а не царства овога света, који су спремни на жртвено служење ближњем, састрадавање и саосећање са људима, али и на прогоњеност од овога света и одбацивање сваког конформизма.

На Православном богословском факултету Универзитета у Београду, јединој акредитованој високошколској установи овог профила у Републици Србији, ове године спроведено је истраживање о мотивацији студената за избор студија теологије, о њиховом задовољству учињеним избором, као и о плановима студената за будућност. Анкетирањем је обухваћено 160 студената основних студија – 125 младића и 35 девојака.

Када су садашњи студенти донели одлуку да се посвете теологији? Највећи број испитаника (њих 118, односно 74%) определио се за студије богословља одмах после средње школе, 29 (18%) у узрасту од 21 до 26 година, а 13 (8%) после своје 27. године (код жена је позније опредељивање за студије теологије изразитије него код мушкараца – 17% према 5%). Подсећамо, овде је реч о основним студијама. Нови, болоњски концепт образовања омогућава стицање мастер образовања из области теологије и после завршених других факултета (под условом да је реч о академским студијама).

Занимало нас је и колико је уцрквењеност од детињства утицала на опредељење за студирање богословља. 68% наших испитаника посећивало је цркву још у детињству најмање једном месечно, 27% о празницима, а само 5% није имало искуство саборне молитве стечено у раном узрасту.

Kaда је реч о претходном школском успеху, највећи број испитаника у средњој школи имао је просечну оцену од 3.50-4.49 i 4.50-4.99.

Овај податак нас не изненађује, с обзиром на интелектуалну захтевност теолошких студија, које подразумевају изучавање широког спектра богословских дисциплина (библистика, систематска теологија, практична теологија, црквеноисторијске науке), али и других друштвено-хуманистичких наука – психологије, педагогије, комуникологије, философије, социологије, музикологије, историје, историје уметности.

Kолико су наши испитаници пре уписа на Богословски факултет разматрали неке друге могућности? Анкета показује да је број оних који су размишљали искључиво о теолошким студијама (76%) далеко већи од оних који су имали и друге жеље.

Информације о факултету и студијама испитаници су добијали од пријатеља и познаника који већ студирају или су завршили студије теологије, свештеника, и у нешто мањем постотку од очекиваног, од вероучитеља (11%). Преко сајтова, телевизијских и радио програма, новина и брошура информисало се такође далеко мање испитаника него што би се то очекивало (5%). Највећи утицај на испитанике да упишу факултет имали су Црква (свештеници и верници) – 22%, затим пријатељи - 16% и родбина – 15%.

На питање о одлучујућем мотиву за студирање теологије 81% испитаника определило се за одговор „Жеља да продубим духовно искуство“ а 73% наводи и жељу да служи Цркви. У вези са будућом професијом, 42% наводи да жели да ступи у свештеничку службу, 22% повезује свој ангажман са наставом веронауке, 20% себе види у неким другим делатностима (култура, медији, психосоцијална подршка), а остали још немају јасну представу о свом будућем путу. После основних студија више од половине испитаника жели да заврши и мастер студије теологије, а још око трећина заинтересована је за мастер студије психологије, социологије, педагогије, политичких и организационих наука, филологије.

Најзад, постављено је и питање о задовољству уписом на богословске студије. Својим избором задовољно је 90% студената, а остали су или несигурни у процени или сматрају да су погрешили.

Задовољство студената одабиром факултета

Теологија, како видимо, представља не само занимљив изазов, него и добар избор. Заиста, мало је подручја која нуде толико испуњење као што је то случај са теолошким студијама, јер оне пружају и интелектуалну ширину, и одговоре на питања о смислу живота и постојања човека и света, и задовољство услед емоционално-доживљајних аспеката изучавања богословске материје кроз живљење у заједници Цркве.

Др Ксенија Кончаревић,продекан за наставу

Извор:

СПЦ

[Драшко]

ja imam index ovog fakulteta

nisam upisao sa ozbiljnom namerom već da bih imao index kojim bih odložio vojsku dok ne upišem muzičku akademiju, jer sam kasno upisao srednju muzičku školu

pokojna majka mi je predložila bogoslovski fakultet, nije ni znala da ću time u stvari ući u Veru

tada su prostorije još bile kod Patrijaršije, išao sam na predavanj jedan semestar i za mene je to bila kao veronauka

pojma nisam imao šta je Liturgija, dok nisam upisao ovaj fakultet, pojma nisam ima šta je Pravoslavlje...eto saznao sam

na fakultetu

[Драшко]

da ne bude zabune, nisam nastavio studije istog, treba puno učenja , rada, duhovne snage a ja sam se već uputio ka muzici ali sam počeo da idem na Liturgiju hvala Bogu