О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[мирођија]

А онда нашу цркву и земљу задеси велика трагедија: убиство Престолонаследника Александра Карађорђевића и загонетна смрт великог патриоте и заштитника Кувеждинског сестринства и осталих манастира, патријарха Варнаве.

Сестринство је осећало да долази време великих промена и губитака, скупљале су своју снагу и умножавале молитве и трудове да очувају све што је остало да се спаси.

[мирођија]

Године 1938. по одлуци блаженопочившег патријарха Варнаве 12 сестара је дошло у манастир Ваведење у Београду. У манастиру није било ни основних ствари; извесно време спавале су на сламарицама. Део сестара остао је у Кувеждину, а мати Меланија се старала да све добро и уредно функционише. Сестре су неговале сирочад, које је било све више.

Мати Меланија се са сестрама свесрдно посветила новом манастиру. Почетак је био прилично тежак мада су имале помоћ Патријаршије. То ипак није било довољно да се набави сав инвентар потребан за боравак и опстанак монахиња. Почетак у манастиру Ваведење личио је на почетак у Кувеждину. Када су се мало снашле и себи обезбедиле основне услове за живот, наравно врло скроман и пун одрицања, почеле су да се баве ручним радовима на свили и са златом. Убрзо су добиле и прву велику поруџбину од саме Патријаршије, а и великих црквених великодостојника.

[мирођија]

Ктиторка Персида Миленковић је редовно долазила на богослужења, остајала са монахињама у дугом и топлом разговору. Ваведење је био њен други дом. Поред ктиторке у ову нову светињу долазили су у посету и на богослужења виђенији Београђани, интелигенција и елита престонице. Чест гост био је и Бранислав Нушић.

[мирођија]

Једне године је на манастирску славу 4. децембра дошао и служио епископ горњокарловачки г. Сава Трлајић, сада већ причисљеном лику светих. Еп. Сава је служио и бденије и литургију. Црква је била пуна народа, а певао је хор из дворског храма на Дедињу.

Саслуживали су старешина манастира Крушедола, архимандрит г. Сава Петковић и протојереј г. Радивоје Милојковић, који је у Ваведењу иначе редовно обављао свакодневна богослужења, (а касније се и замонашио ту и био духовник архимандрит Рафаило), затим протојереји г. Васо Бранковић и г. Калуђерчић са ђаконима г. Медаковићем и г. Шиљком. Са еп. Савом славски колач пресекли су домаћин славе гђа Персида Ммленковић и игуманија мати Меланија.

[мирођија]

Одлазак монахиња у логорЦапраг и страдање манастираКувеждина

Ратна разарања су 1941. године задесила и Фрушку Гору, па тако и манастир Кувеждин. Манастир је био покраден, спаљен и порушен. Нешто од светиња се дало спасити и изнети на време. Месеца маја 1941. постављен је за комесара манастира - усташа Стипе Рукавина, а за његовог заменика Маријан Дебељак, обојица из Сремске Митровице. Пре доласка комисије загребачког Музеја почела је пљачка манастирских драгоцености и имовине.

[мирођија]

Записник о примопредаји историјско-уметничких дела манастира Кувеждина потписали су 15. септембра др. Иван Бах, др. Стјепан Готвалд, и комесар Стипе Рукавина: «Инвентар садржи 58 ставака, од тога 22 из цркве, 32 из ризнице и 4 из капеле.» Под ставком бр. 50 налази се «око 150 књига из књижнице.» Утврђено је да је у манастирским конацима боравила усташка јединица која је бројала око 120 војника. «У борбама са партизанима страдале су манастирске зграде у намерно изазваним пожарима. После повлачења усташа неспаљени део конака налазио се у рукама партизана и служио за команду.» Тада је манастир Кувеждин био у саставу фрушкогорских партизанских Рохаљ база, па је у њему била смештена велика интендантура са радницима.

[мирођија]

У пролеће 1944. године немачка војска и усташе минирали су цркву и конаке, чак и економске зграде. Обурвани су кубе, стубови држачи кубета, звоник, сводови. У рушевинама цркве иконостаса, радови академског сликара Павла Симића, из 1894. године, док је дуборезбарија потпуно уништена. После рушења цркве у Кувеждин се вратила једна монахиња и почела да спасава иконе испод дебелих слојева порушене опеке и шута, преносећи их у оближњу капелу. Ово своје пожртвовање платила је главом. Усташе су је ухватиле, убиле и на њу набацале иконе. У Кувеждину је страдала архива, већи део библиотеке, део ризнице са црквеним сасудима.

[мирођија]

Шестог септембра 1941. 32 монахиње су одведене заједно са игуманијом. Логор је био у Цапрагу. Тамо су им давали рђаву храну, обарено корење и тврдо и трудо лишће купуса и кеља.

Усташе су држале монахиње Српкиње, а Рускиње с отпустили и оне су се одмах вратиле. Монахиња Августа је са децом сирочићмма кренула за Београд. По пуштању, остале монахиње Рускиње прешле су у Београд, у свој метох, манастир Ваведење.

[мирођија]

Мати Меланија је још у логору била јако болесна (боловала је од канцера). Храброст м достојанство ове крхке монахиње пленила је средину где би се налазила. Измучене и затворене монахиње ипак по Божијем промислу бивају пуштене из логора на дан Воздвижења Часног Крста 27. септембра. Од тада до у наше дане овај празник и сећање на избављење сестара из логора смрти обележава се као друга манастирска слава манастира Ваведења.

[мирођија]

Болест и упокојење мати Меланије

Једино уточиште где су монахиње Кувеждина, са својом игуманијом Меланијом могле да бораве био је њихов метох, београдско Ваведење. Рат је гутао жртве и несрећа је постала свакодневица. Монахиње су обављале своја послушања и редовно богослужиле молећи се непрекидно Господу да спаси све православне и да свима да снаге и бодрости да истрају у тим данима страхоте. Кувеждин је спаљен, покраден, његови трудбеници и верни чувари протерани, намучени...

Болест мати Меланије је узимала маха. Немоћна телом, а духом још јака и будна, мати Меланија је водила кућу као да је потпуно здрава. Монахиње су је брижно неговале и чувале. У њмма је мати имала добре сараднице и духовне кћери. Било је међу њима врсних подвижница и молитвеница. Кризе са здрављем су се смењивале. Мати Меланија је стално имала температуре и болове, али она ни онда није себи попуштала. Ако би јој куварица донела нешто боље или јаче да поједе, она би питала шта су сестре имале на трпези, па кад би чула да је за њу спремљено боље или другачије, враћала би то јело и укорила сестру. А оскудица је била заиста велика, монахиње су јеле слабу храну и хлеб на граме. Намесница мати Ангелина нарочито се бринула и туговала због болести мати Меланије. Својим сестрама болесна матушка свакодневно је давала поуке и указивала им на чување светиње и светост монашког живота и завета.

Неко време пред упокојење није могла ни да устаје. У посете су долазили архијереји, монаштво и пријатељи манастира, жалећи што ће се ускоро растати са таквим монашким ликом и величином каква је била мати Меланија.

[мирођија]

У уторак 28. априла 1942. године представила се у Господу, у женском манастиру св. Ваведења на Топчидерском брду у Београду, игуманија Меланија настојатељица Кувеждина, Ђипше и св. Ваведења у Београду.

[мирођија]

Предање о мати Меланији и њеном животу преносило се генерацијама и тај дух Кувеждина живи у манастиру Ваведење и даље, молитвено чуван од свих искушења и смутњи.

Мати Меланија је дала печат времену у коме је живела и делала. Оставила је богату духовну заоставштину монахињама које је руководила онда, а и касније преко својих ученица, јер је живот свој посветила Богу и бризи за спасење Богом поверених јој душа.

[мирођија]

Молим вас опростите на овако дугом тексту о нашој првој игуманији, мати Меланији,

али заиста је неопходно да се подсетимо и тако захвалимо сестринству за све учињено.

Овде можете видети занимљиве фотографије које све поткрепљују...

http://www.pravoslovo.net/fotogalerija/melanija.html

И још једно хвала за стрпљење.

[antipa]

Mati Antonina

[antipa]

ма.mati www.dijabeticaribecej.com