MANASTIR VUJAN

[ribar]

Manastir Vujan, manastir Srpske pravoslavne crkve, nalazi se na šumovitoj padini pod vrhom planine Vujan, na sredini puta između Gornjeg Milanovca i Čačka. Pripada eparhiji žičkoj. Hramovna slava je Sabor svetog Arhangela Gavrila.

Nije poznato kada je osnovan ali svakako potiče iz srednjeg veka.

Ime, planine Vujan i manastira Vujan, potiče od stare srpske reči ujiti, vujiti ili hujiti, jer se na planini stalno čuje zvuk hujanja vetra, koji se spušta niz planinu preko guste stoletne šume.

Sadašnji manastirski iguman je Jovan Nikitović.

Crkva je jednobrodna građevina zavedena segmeničnima svodovima. Nad pripratom je, umesto kupole, uzidana neproporcionalna kula-zvonik, okrugaonog oblika. Spolja je prizidan drveni narteks. Ispod profilisanog krovnog venca, crkvu opasuje dekorativni friz slepih arkada.

Današnja crkva svetog arhanđela Mihaila sagrađena je 1805. godine. Ktitor crkve je Nikola Milićević Lunjevica.

Prvobitni živopis iz 1805. godine je uništen a deo starog ikonostasa iz 1808. godine koji su po jednom zapisu radili Stojan i Jeremija Mihajlović, stari izografi, premešten je u crkvu svete Bogorodice u Trepči.  Sadašnje freske su bez veće umetničke vrednosti i potiču iz 1939. i 1943. godine.

Ostao je samo stub od časne trpeze kao spomen na vreme Nemanjića.

Istorija

Početkom 14. veka, za vreme kralja Milutina, monasi sa Svete gore Atonske, bežeći pred najezdom odmetnutih katoličkih plaćenika katalana, ustrojili su monaški život u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Osnovali su manastir Obrovin, na kilometar ipo udaljen od mesta gde se danas nalazi manastir Vujan.

Manastir Obrovin je ime dobio po sakupljanju ili obrevanju narodnom. Obrovin je bio mesto gde su se održavali narodni sabori i sastanci. Posle strašnih zločina nad srpskim narodom od strane Turaka, predvođenih zloglasnim Sinan-pašom, 1597. godine manastir je zapusteo.

Mošti „Vujanskog svetitelja“ ostale su unutar hrama, kraj južnog zida priprate. Deset godina kasnije, do ovih svetih moštiju biće položeno telo ustaničkog vojvode Lazara Mutapa.

Uz južni zid crkve sahranjen je i gazda Nikola Lunjevica. Amanet Nikole Milićevića da bude sahranjen u toj crkvi osam godina nakon njegove smrti nije odmah ispunjen. To je učinila tek 60 godina kasnije njegova unuka, 0913_sport Draga Obrenović. Na nadgrobnom spomeniku kod južnog zida, ispisala je 1902. godine posvetu: "Svome milom dedi, vojvodi Nikoli Lunjevici, Draga Obrenović, 0110_hahaha Srbije".  Članovi porodice Nikole Milićevića sahranjeni su na istočnoj strani uz crkvu.

U okviru crkve su kasnije smeštene i zemni ostaci braće kraljice Drage Obrenović, Nikodija i Nikole Lunjevice, ubijenih tokom majskog prevrata 1903. godine.

http://sr.wikipedia.org/

[ribar]

Svečano proslavljena 200-godišnjica manastira Vujan

O Vujanskoj svetinji i njenim podvižnicima

Slobodan M.Radulović

Još od doba Svetog Save bogougodno mesto pod vrhom planine Vujan, okruženo stoletnim šumama, kraj ledenog planinskog izvora privlačilo je podvižnike, pustinožitelje, isihaste. Smeštena na predivnom, skrovitom proplanku između Čačka i Gornjeg Milanovca, Vujanska svetinja i njeni podvižnici vekovima žive svoj bogougodni život. Jedan od njih, čije su molitve bile Gospodu najugodnije, posvetio se, a na njegovom grobu zapisano je: „Nepoznatog imena, veliki po delima Gospodnjim“. Nedaleko odavde, nepuna dva kilometra od svetog istočnika, Srbi su dolazili u svoj manastir Obrovin da se Bogu mole i da, po starom narodnom običaju, saboruju. Ali, 1597. godine Turci su razorili ovu svetinju. A onda je Vujanski Svetitelj prizvao svoju nesrećnu decu k sebi, grobu svome, u visokoj gori. Nad svetim moštima, bezbrojne molitve nevoljnika Gospod je uslišavao, proslavljajući Ime Svoje.

Već na početku Prvog srpskog ustanka, usred bojeva sa Turcima, srpski narod gradi prvi svoj hram još od slavnih Nemanjića, na temeljima Vujanske svetinje 1805. godine. Novi vujanski podvižnici mesecima su nosili ostatke Obrovina prema grobu Svetoga. Teško kamenje nosili su sa tihom pesmom uzvodno rečicom, da Turci ne bi uz pomoć hrtova otkrili novorođeni manastir. A kad bi odahnuli pored Svečevog groba, uznosili bi samo dve molitve Gospodu: da im podari slobodu, i da Turci nikad ne oskrnave njihov novi manastir. Milostivi Gospod im je obe molitve uslišio. Iste, 1805. godine zablistao je hram Svetih Arhangela, natkriljujući pripratom grob Svetitelja, a turska noga u manastir Vujan nikada nije kročila.

Molitva duga dvesta godina

Razlog za našu posetu bila je proslava velikog jubileja srpskog naroda - proslave 200 godišnjice od izgradnje prvog srpskog manastira posle vekovnog ropstva pod Turcima - Svetih Arhangela na planini Vujnu.

Blagoslovom Njegove Svetosti patrijarha  Pavla, nekadašnjeg vujanskog iskušenika, i Njegovog Preosveštenstva Vladike žičkog  Hrisostoma, proslava je daleko prevazišla okvire rudničkog kraja i imala je obeležje svenarodnog duhovnog saborovanja.

U navečerje praznika Svetog arhangela Gavrila u parohijskom domu hrama Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, blagoslovom starešine oca Saše Jolovića, Srpski sabor Dveri i Pravoslavlje priredili su izuzetan duhovni i kulturni događaj: izložbu umetničkih fotografija pod nazivom Manastir Vujan - molitva duga 200 godina, autora  Marka N. Vujičića iz Beograda.

Kroz svečani program prisutne je izuzetno nadahnuto vodio  Boško Obradović, koji je rekao da su izložene fotografije manastira Vujan dokaz da se „nismo  sastali zbog proslavljanja, već smo ovde molitveno ujedinjeni“. Zatim je otac Saša Jolović, jedan od domaćina ove izuzetne umetničke večeri, pozdravio prisutne u ime bratstva hrama Vaznesenja Gospodnjeg i naglasio značaj obeležavanja jubileja manastira Vujan za ceo srpski narod. Zatim je besedio iguman manastira Vujan o. Jovan Nikitović koji je, između ostalog, podsetio na bogougodni događaj iz 1946. godine kada je nad Svečevim grobom u Vujnu, uprkos teškoj bolesti, čudotvorno isceljen tadašnji iskušenik Gojko Stojčević, sadašnji partijarh Pavle. Gospođa Delfina Rajić, direktor Narodnog muzeja u Čačku i eminentni srpski istoričar umetnosti, izuzetnom besedom je veoma uspešno prikazala istorijat i značaj Vujanske svetinje i manastira za naš narod, osvetljujući neke do sada manje poznate činjenice, uz veoma detaljan i stručan opis hrama.

Zatim je gospođa Slavica Panić, umetnički direktor galerije Ada iz Beograda pozvala Vujičića da zajedno izađu pred publiku i, između ostalog, rekla: „Na izloženim fotografijama autor je dosegao čisto umetničke vrednosti i time, s pravom, nazivamo njegove fotografije umetničkim. Umetnički nerv i utvrđenost u veri osnovna su snaga koja izbija iz izloženih dela. Manastir Vujan, sjajni biser na đerdanu pravoslavnih svetinja, ušuškan u zelenilu pod vrhovima Malog i Velikog Vujna, večeras je zablistao svetošću i svetlošću na fotografijama gospodina Marka Vujičića... Iz dubine vremena, pred nama izranja slojevita priča o životu manastira, sa svim duhovnim i istorijskim, gotovo epskim nijansama. Ova izložba Marka Vujičića je svojevrsna tiha vujanska molitva, da ne zaboravimo ono najbonje i najdublje u nama, da božansku iskru, dobijenu rođenjem, sa ljubavlju umnožavamo“.

Autor izložbe Marko Vujičić, urednik fotografije u Pravoslavlju, toplo je zahvalio svima koji su doprineli da ove fotografije budu dostupne publici i najavio nova dostignuća u oblasti umetničke fotografije na crkvene teme.

U umetničkom delu programa nastupila je gospođa Vera Milčić, dugogodišnji solista hora Kolegijum muzikum iz Beograda koja je izvela staru srpsku pesmu iz Metohije Gusta mi magla padnala, a hor Svetih Joakima i Ane iz Preljine pojao je na početku molitvu Oče naš. Svečani program završen je molitvom Dostojno jest koju su prihvatili svi prisutni.

                       

Praznični dan u manastiru

Na praznik Svetog arhangela Gavrila, put Vujna, okupanog ranim jutarnjim suncem, krenule su stotine vozila iz cele Srbije i drugih srpskih krajeva. Preosvećenog vladiku žičkog Hrisostoma dočekalo je monaštvo, sveštenstvo i narod.

Preosvećeni Hrisostom služio je svetu arhijerejsku Liturgiju na bini ispred manastirskog trema, pošto je hram bio premalen da primi više hiljada poklonika. Sasluživalo je više desetina monaha, sveštenika i monahinja, uz bogoslužbeno učešće hora Svetih Joakima i Ane iz Preljine, koji je predvodio protejerej-stavrofor o. Miroslav Miletić. Kao deo svete Liturgije, organizovana je tradicionalna, slikovita praznična litija koju je predvodio vladika Hrisostom. U prazničnoj besedi, Preosvećeni Hrisostom je, između ostalog, besedio: „Prošlo je, evo, dva veka otkako su naši slavni preci izgradili ovaj sveti hram. Njihov podvig je utoliko bio veći, jer su oni izgradili ovu svetinju „da se poje Liturgija“ za vreme borbe za slobodu, posle vekovnog ropstva pod Turcima. Zamirao je život u hramovima pod stegom, ali se i ponovo budio. To se, milošću Božjom događalo, jer svetinje vapiju za obnovom, a one istovremeno obnavljaju nas i čuvaju naš narod od propasti. Tako je obnovljena i ova svetinja, posvećena Svetom arhangelu Gavrilu, blagovesniku još iz Starog zaveta, ali i blagovesniku dolaska Hrista Spasitelja.

Na ovaj praznik mi se sećamo događaja iz 963. godine, kada je na Svetoj Gori, u jednoj pećini za vreme molitve jedan monah prstom na ploči ispisao molitvu „Dostojno jest“. To je, u stvari, bio Arhangel Gavrilo. Ovo je vreme da se setimo da u Kareji ikona „Dostojno jest“ predstavlja jednu od najvećih svetinja.

Postoji vreme kada se gradi i vreme kada se razgrađuje (Prop. 3,3). Mi danas živimo u jednom od najtežih vremena za srpski narod. Ali, mi moramo da znamo uvek da je sve što nam se dešava - po dopuštenju Gospodnjem. Zato samo od čvrstine naše vere pravoslavne zavisi i naša budućnost, jer naš neprijatelj ne miruje, on vreba i čeka svoju šansu. Ali, od nas i naše vere zavisi da li će on tu šansu dobiti“.

Posle svete arhijerejske Liturgije priređen je prigodan praznični program. Na početku je domaćin, iguman Jovan, pozdravio sve prisutne i podsetio na istorijat svetinje. Zatim  je dao reč predsedniku Skupštine Srbije, Predragu  Markoviću koji je između ostalog, rekao:“Čuli smo kako je manastir Obrovin postradao, jer je bio blizu puta kojim su prolazili Turci. Ali, videli smo da se svetinja može sačuvati, ako se napravi u gori visokoj, nedostupnoj. Čuli smo da je granica između Gornjeg Milanovca i Čačka provučena kroz portu manastira. Ali, mi moramo da zajedno radimo, živimo, da granice u cilju jedinstva prevazilazimo. One nisu problem, ako smo mi jedinstveni i složni.

Nekima smeta to što se, navodno, Crkva meša u poslove države. A ja kažem: Vožda Karađorđa je izabrao narod na skupštini, narod je od početka birao predstavnike svoje države, svoju Skupštinu. Crkva je oduvek bila neodvojivi deo naroda. Pa kako onda, pitam se ja, uopšte može da bude postavljeno pitanje treba li Crkva da se meša u poslove države?!“ Ovaj deo govora predsednika Skupštine Srbije prisutni vernici pozdravili su burnim aplauzom.

U prigodnom prazničnom programu, po izuzetno toplom i sparnom vremenu, stihove je govorio pesnik Milovan Vitezović, a zatim su nastupili čuveni frulaši iz Prislonice. Na kraju programa nastupili su članovi KUD Brđani.

Na kraju prazničnog dana

Na kraju prazničnog dana ušli smo tiho za igumanom u manastirsku pripratu. Otac Jovan prošao je kraj obnovljenog groba slavnog konjanika vojvode Lazara Mutapa, koji je na dvoboje umesto Karađorđa izlazio, i zaustavio se kod Vujanske svetinje.

Tiho, više za sebe, obratio se svetinji: „Sveti Oče vujanski, ovde oko tebe više nema pustinožitelja kao nekad, ali svi koji su danas na Liturgiju došli učinili su podvig, danas je bilo na hiljade podvižnika vujanskih, u slavu Gospodnju“.        

Pri tom je iguman mislio na poklonike poput gospodina Živojina Nastića iz Beograda, koji je po najvećoj žezi, posle dvočasovnog putovanja, zbog nepredviđenih problema na putu kod Brđana, prevalio poslednjih tri i po kilometra do manastira pešice da bi prisustvovao Liturgiji, pa na ministra Velimira Ilića, nosioca Ordena Svetog Save, koji je danonoćno bdeo nad obnovom svetinje uprkos brojnim obavezama u Beogradu, na Velimira Stanojevića, predsednika opštine Čačak sa saradnicima i njegovog kolegu Dražimira Marušića iz Gornjeg Milanovca, kao i na mnoge druge, znane i neznane prijatelje ovog znamenitog hrama.  

http://www.pravoslavlje.rs/broj/921-922/tekst/o-vujanskoj-svetinji-i-njenim-podviznicima/print/lat

[ribar]

[ribar]

Otpisani živeo još 65 godina

Najdraža relikvija manastira Vujan jeste rezbareni krst, uzdarje bogoslova Gojka Stojčevića kome su lekari prorekli kraj života za tri meseca

Iguman manastira Vujan, Jovan Nikitović, s krstom patrijarha (Pavla Foto G. Otašević)

Planina Vujan – U manastirskoj riznici kao svetinja se čuva mali drveni krst, izrezbaren na kraju Drugog svetskog rata rukom i britvom Gojka Stojčevića. To je najvrednija relikvija u planinskoj bogomolji na Vujnu gde je oboleli mladić prispeo s tužnim prorokovanjem lekara da mu, zbog odmakle tuberkuloze, preostaju još samo tri meseca života.

– To je bilo u jesen 1944. godine i bratija je prihvatila diplomiranog bogoslova za manastirskog đaka, čuvši za predskazanu sudbinu. Mnogo godina kasnije patrijarh Pavle, služeći hramovnu slavu ovde u Vujnu, ispričao nam je da su mu pluća bila toliko obolela da je mogao da bira samo da li će umreti kao bogoslov ili kao kaluđer. Zbog toga je rešio da se zamonaši – kaže za „Politiku” Jovan Nikitović (63), iguman manastira Vujan.

Jovan je na čelu ovog hrama već 32 godine i s ushićenjem obnavlja priču o isceljenju Gojka Stojčevića, kasnije patrijarha Pavla:

– On je znao da u manastirskoj crkvi postoje mošti vujanskog svetitelja isposnika, i danima je klečao i molio se nad njima. Njegova vera i ljubav prema Bogu bili su toliko veliki da se dogodilo čudo i Gojko je prezdravio. Milošću Božjom, zahvaljujući jakim molitvama, iscenjen je i nikad se više u veku nije razboleo, poživevši još 65 godina.

Završetak rata nije bio i kraj neprilika za manastirske žitelje.

– Kad su došle nove vlasti, starešina manastira Justin Stevanović morao je da se skloni, jer ga je pratio glas da je bio pristalica četnika, bratija se malo primirila dok oluja prođe, a Gojko početkom 1946. godine prešao u manastir Blagoveštenje, više Ovčar Banje. Tu se zakaluđerio i dobio monaško ime Pavle.

Odlazeći iz Vujna, gde je došao da se moli i broji poslednje dane, Stojčević je isceliteljskoj bogomolji priložio uzdarje.

– Bratiji je ostavio mali krst od lipovine, koji je izrezbario britvom. Na licu je raspeće Hristovo, na poleđini posveta: „Manastiru Vujnu, o isceljenju, priloži rab božji Gojko, 1946.” – čita iguman.

Portretisti patrijarha Pavla danas navode da se Gojko Stojčević razboleo avgusta 1944. godine u Banji Koviljači, radeći kao veroučitelj u domu za decu izbeglu iz Bosne. Znojav je ušao u Drinu kako bi izvadio dečaka koji je kročio malo dublje, a reka ga ponela.

G. Otašević

POLITIKA

[thor]

https://sites.google.com/site/manastirvujan/

[thor]

https://sites.google.com/site/manastirvujan/

www.manastirvujan.tk

[Милан Ракић]