Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша

[Milica Bajic]

'Вако, за почетак, Париз прешармантан. Опуштен град. Већ сам негде написала да ме подсећа на Београд какав би био да је срећније време

Затечена сам утиском са Montmartre- а и уопште снагом утиска који оставља Ајфелова кула, поготово увече. Стварно посебно, нема шансе да се види на фоткама. Вришти моћ историје и капитала на све стране.

Не зове се безвезе - град светлости. Изнад целог града у вечерњим сатима се стварно види одсјај, у разним бојама, слично као код логорске ватре. 

Ево прича од пре неки дан која ме одушевила, а тиче се оног да Французи не воле енглески: Улећем у неку радњу на брзину да купим неке украсе за косу, да изненадим девојчице. Радња је типа - све за Афро фризуре. Кратка сам са временом и не видим ништа, полуразочарано пођем да изађем, али преслатка Црнкиња је упорна да ме услужи и, на крају, посустајем и невољно јој одговарам да можемо само на Енглеском. А она ми на то, онако педагошки одржи кратко предавање о томе да у Паризу не треба ни мало да се устручавам, да су многи ту далеко од домовине и да поготово black people ( баш тако се изразила) могу да замолим за помоћ када ми је потребна и да су они пресрећни ако могу да помогну... Срећна, са пуним рукама неких јефтиних украса, за које ми је још и објаснила и како се стављају на косу, изашла сам из радње богатија за цео један свет.

Писаћу још, а шта кога интересује молим да пита, можда ја не знам, али знам ко зна

 

 

 

[Milica Bajic]

Много су ми лепе ове куће...

 

[Milica Bajic]

Ове посебно, кажу да су прављене од морског камена, скоро неуништиве.

[Vladan :::.]

пре 1 минут, Milica Bajic рече

Ове посебно, кажу да су прављене од морског камена, скоро неуништиве.

милице сестро немој да се шуњаш око тих кућа и сликаш има да те у'апси неко мори... цццц....  

[Agaton Vuzman]

Кина је невероватно дигитализовано друштво и готовина је у све мањем оптицају. То је досегло толике размере да и просјаци на улици носе дигитални код преко ког можете да им пребаците новац. Наиме, уз две веома популарне апликације, вичет и алипеј, можете извршити било који новчану трансакцију у року од само неколико секунди. Од плаћања комуналија до наручивања брзе хране и резервисања авионских карата. Банкарске картице су, морам признати, мале маце за овај систем. 

 

Пошто ми је глупо да сликам просјаке на улици окачио сам прву слику коју сам нашао на нету. Али верујте ми да је и просјачење на скроз другом нивоу овде.

 

извор https://goo.gl/images/UU2K15

[Milica Bajic]

У Паризу свуда може да се изнајми овакав тротинет или бајс. Феноменално.

[Agaton Vuzman]

На конт Милициног поста, у Кини можете изнајмити било шта. Бицикл, кола, кишобран, батерију за телефон... у неким парковима можете чак изнајмити и кошаркашку лопту. Те мање ствари се налазе по аутоматима на улици где ви само скенирате код, вратанца се отворе и ви се послужите. После само вратите. 

Међутим, што се бицикала тиче, морам рећи да је настао тотални хаос. Од добре идеје сада се на улицама налази бар пет пута више бицикала него што је потребно. 

 

 

 

 

[Zayron]

 

[illuminated]

(коначно сређене слике, извињавам се свима!)

Да освежим тему још једним искуством из Кине.

Нисам живео тамо никада али сам неколико месеци пре пандемије имао прилику да проведем скоро месец дана у Шенжену (Shenzhen), на крајњем југу Кине. Ово ми је била прва посета Азији у животу, иначе обишао сам већи део остатка света.

Кину сам доживео као место из маште: људи, личности, навике, архитектура, све је било потпуно другачије од свега на шта сам навикао и што ми је било познато. Срећом, све време боравка тамо сам имао помоћ од стране нашег човека који већ годинама живи у Кини.

Слетео сам у Гуангжоу (Guangzhou), мегалополис са неколико десетина милиона становника. Овде сам провео мало времена. Највећи утисак су ми оставили системи брзих саобраћајница кроз град (у рангу ауто-пута) који су направљени на више нивоа и у појединим деловима града су јако густо испреплетани: на једном месту сам видео да је саобраћајница била на нивоу отприлике осмог спрата оближње зграде.

Из Гуангжоа сам убрзо, возом, кренуо за Шенжен. Обичним возом, који саобраћа брзином од око 300кмх. Имају и доста брже возове за веће удаљености.

Овако изгледа поглед из воза који јури 300 на сат:

У сваком купеу изнад врата може се видети тренутна брзина воза:

Осећај у возу је као да иде 10 на сат, а не 300. Нема никакве буке, ништа се не тресе.

Шенжен важи за технолошку престоницу Кине, кинеска силицијумска долина. Готово сви познати кинески технолошки брендови ту имају своју производњу, као и многе европске и америчке компаније. Град је релативно скоро почео да се прогресивно шири тако да је већи део грађевина новијег датума (из задњих око 10 година). За то време је град нарастао на централно језгро са око десетак милиона становника а са околином на коју се природно наставља, на између 20 и 30 милиона. Како сам чуо, план кинеза је да се Шенженом надмећу са Сингапуром и Хонг Конгом па су цене што пословног простора, што радне снаге, додатно спуштене како би их надиграли.

Оно што је код нас нормална стамбена зграда је зграда са неких осам спратова. Оваквих зграда има у скоро свим градовима Србије. Кинеска осмоспратница је нешто већа. У стамбеним четвртима просечан солитер има око 30 спратова. Ако стамбена четврт има по 6 оваквих кула (солитера), у сваком солитеру у просеку има по око 300 станова (12 станова по спарту, али првих 5 спратова је углавном реѕервисано ѕа пословни простор), свака четврт има по око 1800 станова. Ако у сваком стану живи по троје људи у просеку, то је око 5.500 људи на простору који заузима прилично малу површину.

Поглед из стана у коме сам боравио (већина квартова има спојене прве спратове кула у том кварту које тако чине комбинацију пословне зоне и гаража; кров се претвара у парк, на слици испод са базеном који тренутно није био у финкцији, из кога извиру стамбене куле):

 

Имам неколико првих утисака о Шенжену.

Први је мирис. Сваки део планете има неки свој карактеристичан мирис па тако и овај. На жалост, мирис Шенжена није ни мало пријатан. Нон стоп се осећа нека киселкаста нота у ваздуху од које ми је првих пар дана било по мало и мука. Није помогло ни што су ме локални кинези уверавали да није то ништа опасно (хм ) као и да сам имао среће да дођем у доба године кад је ваздух најчистији. Мучнина је релативно брзо нестала али се нисам могао ослободити мириса чак и неколико дана након повратка у Србију.

Други је бука. Заправо недостатак градске буке. Оно што ме је запањило је да се у Шенжену возе скоро екслузивно електрични аутомобили. За време мог боравка мислим да сам видео или чуо у даљини можда 4 или 5 аутомобила које покреће бензин. Невероватан је осећај шетати у време градског шпица поред крцатог пута са шест трака у једном смеру а можеш нормално да разговараш са саговорником без вике и пантомиме. Аутомобили су им релативно нови. Не могу сада да нађем слике, али 99% аутомобила је кинеске производње и сви личе на неке познате светске брендове. Углавном украду дизајн предњег дела од једног бренда, средњег од неког другог и крај од неког потпуно трећег. Питали смо једног таксисту који нас је возио потпуно новим аутомобилом који је по дизајну јако подсећао на Хонду ЦРВ и споља и изнутра, са јако високим пакетом опреме (комплетна кожа, панели на додир и напред за возача и позади за путнике, четворозонска клима, грејање и хлађење свих седишта, итд...), за цену аутомобила. Такав нов аутомобил, електрични СУВ, у његовој верзији са максимумом опреме и појачаном батеријом која даје домет од око 540км са једним пуњењем, кошта око 16.000 ЕУР. Тако да није ни чудо што сви возе нове електричне аутомобиле. Још једна занимљивост око аутомобила је то да сви купују продужене верзије аутомобила. Код нас сам виђао ову опцију само код Аудија, Мерцедеса и БМВ-а и то за њихове веће лимузине. Тамо сви аутомобили постоје (само) у дужој верзији, укључујући и, на пример, мале Тојотине или Хондине џипове које ни у једном другом делу света не продају тако.

Трећи утисак се није догодио баш одмах већ после пар дана али је био можда и најјачи од свих - потпуно одсуство животињског света. За све време боравка у Шенжену нисам видео ниједну птицу (ни близу ни издалека) нити иједног инсекта. Нема нигде мрава, мушица, комараца (иако је град на обали мора, на југу земље)... Толико о томе да ваздух није штетан

Иако не могу да га издвојим као неки посебно јак утисак, али и биљни свет је био јако чудан. Свуда има неког зеленила: саде дрвеће уз путеве, око зграда, имају и лепе паркове али та вегетација нема никакав мирис. Без обзира на близину дрвећа поред којег се пролази, не постоји никаква чулна назнака да сте у близини природне машине за прављење кисеоника. Или онај киселкасти мирис у ваздуху поништава рад ове вегетације или је сама вегетација бирана тако да може да успе у тој киселој атмосфери. Такође, лишће тог дрвећа, или трава, на додир има неки пластични вајб. Баш као да је у питању вештачка вегетација (а није, пратио сам ).

Следи још неколико фотографија и видеа уснимљених у граду а онда ћу наставити са храном у следећој поруци.

 

Поглед на Хонг Конг у даљини:

 

 

 

 

 

Наставак следи...

[illuminated]

Кина, други део
(непланирано, па ће овај део бити додатак првог дела, готово без слика)

Неколико додатних утисака о Кини, како их памтим, скоро годину и по дана касније.

Имао сам прилике да проведем неко време у САД пре неколико година, на западној обали, у Калифорнији. Један од утисака који сам понео оданде, и који ме је одушевио, тицао се радне етике људи: свака особа са којом сам имао икакву интеракцију, било да видим како нешто ради или да директно комуницирам, радио је свој посао као да је власник компаније у којој ради. Тај ниво бриге о свом послу и посвећености у Србији сам сретао код једва неколико процената људи. Од чистача који брише подове и стакла као да ће његово дете јести са тих површина, до ЦЕО-а који не зове секретарицу да услужи пићем госте већ све сам ради. Сви свесни да њихов посао зависи од успеха фирме, чији успех даље зависи од појединачног учинка сваког од запослених.  Код нас је оваква радна етика углавном у домену научне фантастике.

У Кини је и ово на једном потпуно другом нивоу. Као земља са око милијарду и по људи власти Кине контролишу своју популацију прилично директно и чврсто. Овакав режим функционише не само годинама, већ генерацијама људи. Резултат је становништво које беспоговорно слуша сваки (радни) задатак који добије од власти.
Навешћу један пример у који бих и сам посумњао да нисам био сведок властитим очима.

Када сам стигао у Шенжен била је среда, вече. Ишао сам таксијем од железничке станице до зграде и разгледао сам крајолик који први пут видим у животу. У мору огромних осветљених солитера којима се једва види види крај док се гледају одоздо из аутомобила пажњу ми је привукао један који само један блок удаљен од зграде у којој сам одседао - кула солитера у изградњи. У тренутку кад сам пролазио, био је у сивој фази: био је изидан од темеља до врха али без прозора и без фасаде, са скелама. Као и остали солитери у околини, висине је око 30 спратове.

Наредна два дана сам у потпуности провео на састанцима у разним деловима града, од раног јутра до касне вечери.

Када сам у суботу изашао пешке напољр, да прошетам, солитер ”у изградњи” је имао све прозоре на свим спратовима а фасада је била урађена од подножја до врха и то квадратним плочицама странице око 15цм. За два дана! Јако ми је жао што нисам имао прилике да видим извођење ових радова.

Та послушност Кинеза је видљива на сваком кораку и у готово свим активностима. У ствари, у свим радним активностима.

Као релативно млада ”технократија”, тренутна популација средњих година је доживела приличну промену у животним навикама. Тако се редовно на билбордима по граду и на мноштву екрана у метроу често смењују ”подсетници” лепог понашања: да не треба никако пљувати на улици, да треба поштовати приватни простор људи око себе, ђубре се баца у канту, итд. Од свих договора које наше власти праве са Кинезима, ја бих прво ово ”украо”.

Строжи центар је прилично чист и уређен али кад се зађе мало на периферију постане јасно откуд све те видео лекције на сваком кораку…

Током боравка тамо сам упознао велики број Европљана који су у Кину отишли трбухом за крухом. Углавном током вечерњих дружења и излазака (мој ”водич” тамо је био један од њих). Срби (које сам ја срео, мада не само Срби већ сви из бивше Југославије) углавном раде као професори енглеског језика у вртићима или основним школама, плус дају и приватне часове. Већина их ради ”на црно” (дошли су са туристичком визом и остали) мада су сви причали да су у том периоду Кинези већ пооштравали услове за рад и останак па су неки чак имали и искуства бежања од полицијске рације. Занимљиво је било да је свако ко се бавио подучавањем енглеског језика имао и своје кинеско-енглеско име, па би Јована кинези знали као John-a из Торонта, Милана као Mike-a из Сиднеја, итд. Нико им од послодаваца никада није тражио икакав доказ да су стварно оданде - енглески изговор је био довољни доказ да школа у којој раде може да се рекламира да има професора коме је неглески матерњи језик (кинези имају стварно јако тешко разумљив нагласак кад говоре енглески).

Чуо сам да има и доста наших који раде као извозни шпедитери, али они углавном живе у Гуангжоу па нисам имао прилике да их упознам.

Европљани који не раде као професори енглеског углавном раде разне креативне послове и ту највише има архитеката и то свих профила (пејзажних, ентеријер, итд.). По њиховој причи, вишегенерацијска контрола становништва је довела до готово потпуног губитка креативности у скоро свим сферама. Нацртаће њихове архитекте све што им се каже, макар и ручно све цртали, али да ослисле нешто… то им већ мало теже иде. А обзиром да се у Кини гради незамисливим темпом, изузетно је лако наћи посао као архитекта из Европе или Америке са и мало искуства.
Кад сам већ поменуо изласке, да се кратко осврнем и на тај сегмент иако сам га најмање упознао. Најгори моменат изласка су пића. Сва су пића домаће производње, укључујући и стране брендове, и сва имају подједнако лош укус. После сваког пробања било ког жестоког пића сам се питао да ли је то од оне врсте што ”кад се промућка флаша - венац долази пар дана касније”. Одвратан и укус и арома. А познати брендови су непрепознатљиви. Са пивима смо имали нешто више среће: због близине Хонг Конга има људи који су нашли начина да прошверцују квалитетна пива из увоза и избор је баш био велики. Углавном смо пили пива са Тајвана (или Тајланда, не могу више да се сетим) уз повремено пресецање са неким немачким Weis Bier. Вероватно постоји нека слична опција и са жестоким пићима (и винима), али ми то нисмо нашли.

Што се пословности Кинеза тиче, ту су ми помешани утисци.

Са једне стране већина преговора са Кинезима је Сизифов посао. За разлику од пословних састанака са, на пример, Американцима, где су карте прлично отворене, нема много фолирања и јако брзо се постижу договори (не желе да губе време), са Кинезима је потпуно супротна прича. СВЕ је фолирање. Да нисам поред себе имао особу која тамо живи већ годинама и јако их добро познаје у послу мислим да никада не бих успео ништа да урадим сам тамо. За моје појмове је чак био и безобразан у опхођењу, дотле да сам у једном моменту хтео да одустанем од циља који сам имао, али сам убрзо и сам увидео да није било другог начина да се дође до коначног и тачног ”умемо” или ”не умемо”, ”можемо” или ”не можемо”.

Један састанак нам је пропао тако што сам на сред састанка устао са стола и отишао до аутомата да узмем чашу воде - нисам све разумео сем тога да сам тиме домаћине увредио на више нивоа, они су сматрали да сам то (устајање по воду) урадио са намером да бих им показао да их не ценим и да не желим да радим са њима Наравно, након тога је мој календар у телефону добио још једну категорију - хидрирање.

Било је и занимљивих и неочекиваних искустава. Пре мог пута у Кину сам наручио неколико предмета мог интересовања преко АлиБабе и један од њих није радио како треба. Након што смо постигли циљ који смо имали, нашли смо локацију фирме која је послала тај примерак, посетили их, показали фактуру и сам предмет и показали да не ради. Дошао је власник фирме, извињавао се и клањао до бесвести, вратио је новац који смо дали куповином и убеђивао нас јако дуго да нас води на ручак. Кад је то пропало, лично нас је одвезао назад до града.

Ван посла је интеракција са кинезима… занимљива. Јако су поносан народ и имају жељу да се странац осећа добро. Желе да помогну чак и кад су свесни да не могу или не умеју. Јако цене кад виде странца који се труди да каже макар неколико речи на кинеском. Иако површно делују по мало као да су роботи (у послу), претерано послушни, након што сам провео неко време са неким кинезима и ван посла, приватно, мој је утисак био да су генерално стварно добри људи.

Била је занимљива ситуација да су једном хтели да нас изненаде па су током изласка организовали да се у једном кафеу пусти нека српска музика због нас. ”Музика” коју су нашли је био неки такав турбо фолк какав ја у Србији никада нисам чуо - и дан данас не верујем да је то неко овде направио и снимио али тамо кад видиш све те кинезе који те поносно гледају јер знају да те подсећају тиме на домовину (а домовина се тамо највише воли) немаш баш пуно избора: глумио сам радост и весеље због тога тако да ми ни Ал Паћино не би био раван Иако има злих језика који тврде да постоје снимци тог догађаја, то светлост дана угледати неће.

Скоро нико од Кинеза са коијма сам причао није никада чуо за Валтера и нису знали где је Србија нити су чули за њу. Пар њих је показало препознавање Новака Ђоковића али нису били сигурни ко је он и шта ради. Занимљиво је да након што смо одабрали партнера у послу, када смо се следећи пут видели са тим Кинезом, знао је и за Србију и за наше уређење и још тако неке детаље…

Религија је готово табу тема. У околини центра сам видео неколико будистичких објеката и било је монаха око њих али ни једном нисам видео неког кинеза како у те објекте улази или из њих излази. Делује да су ту постављени, или остављени, пре свега због туриста. Пар пута сам пробао да питам да ли су религиозни али су одговори углавном били јако кратки и одсечни - ”не” или ”то је нешто чиме се баве бабе и деде”. Нисам имао неку жељу након тога да покушавам и даље.

Последњи утисак који бих поменуо је осећај безбедности. Ни на једном месту где сам био на свету се нисам осећао тако безбедно као у Шенжену.
Осећај безбедности је постигнут константним видео надзором СВАКОГ дела града. На сваких двадесетак метара се уздиже бели метални стуб са начичканим камерама (од 4 па до десетак, зависи од локације) који снимају сваки милиметар јавне површине. Чак и у забаченим деловима града, или забаченим деловима паркова, на местима где се не очекује да пролазе људи - све је покривено.

Да живим тамо, вероватно бих другачије доживљавао ту активност, али као госту мени је то итекако одговарало.

Иначе, број камера само у том граду показује технолошки напредак Кине какав никако нисам могао да очекујем. Та количина видео материјала која се прикупља сваког тренутка захтева ОГРОМНУ технолошку моћ да би могла да се обради и да неку смислену повратну информацију (шта је битно а шта не) људима који су задужени да то прате.

Једна од мојих личних највећих предрасуда о Кинезима пре овог путовања се тицала ниског квалитета производње. Након овог пута сам свестан да када би имали десети део њихове технологије, напредовали бисмо деценијама одједном. Толико заостајемо за њима.

Наставиће се...

[obi-wan]

пре 2 часа, illuminated рече

Та послушност Кинеза је видљива на сваком кораку и у готово свим активностима. У ствари, у свим радним активностима.

Svi daleki istocnjaci su uvek bili takvi, nisu samo danas - Japanci i Korejanci isto. Kod svih ovih naroda preovladava ta kolektivna svest, koja ima daleko vece teziste nego licnost/pojedinac (to se donekle samo izmenilo uplivom zapadne kulture). Ovo ima svoje prednosti, ali i vrlo velike mane, gledano sa aspekta opsteljudske etike (kako je kad se zivi u mravinjaku, u kome je mravinjak uvek neuporedivo vredniji od zivota i blagodeti pojedinca?).

Takodje, Kina ima nogranicen ljudski resurs, nesto sto niko nema u toj meri. U kombinaciji sa kolektivnom logikom i decenijskim komunizmom na vlasti, em danas jos i sa naglim tehnoloskim razvojem kod njih, jasno je da ce to lako da omoguci ovakve rezultate o kojima pricas.

Ja sam u 8. razredu osnovne imao prilike da se dopisujem sa jednom Japankom. Potpuno ista prica - cim je zavrsena osnovna skola, prestala je sa dopisivanjem. Isto i ostali Japanci s kojima su se dopisivali neki moji drugari. Na nase insistiranje da kazu zasto, samo su kratko odgovorili da pocetkom srednje skole prestaje detinjstvo i krece se u ozbiljan zivot.

Meni licno takav mentalitet nikad ne bi odgovarao, niti bi` mog`o da se ikako u njega uklopim.

[illuminated]

@obi-wan Ни мени не одговара такав менталитет...

Имао сам прилике да сарађујем и са Јапанцима и слажем се да имају сличан колективни императив у ондносу на индивидуалност, али уз једну јако битну и велику разлику. Док је код Јапанаца (можда и Кореанаца, не знам) то ствар васпитања од малена, код Кинеза је јако приметна и велика доза страха.

Видиш код Кинеза и у очима и у понашању и речима да се боје да иступе ван неких постављених норми. И то је последица не само вишегенерацијског испирања мозга од стране тамошњих власти већ и практичног показивања шта се дешава људима који самовољно иступе од неких општих норми.

[obi-wan]

пре 5 минута, illuminated рече

Видиш код Кинеза и у очима и у понашању и речима да се боје да иступе ван неких постављених норми. И то је последица не само вишегенерацијског испирања мозга од стране тамошњих власти већ и практичног показивања шта се дешава људиме који самовољно иступе од неких општих норми.

Da, ovo sto kazes je cisto zli korov iznikao iz komunizma, nista drugo.

[Danijela]

пре 2 часа, illuminated рече

По њиховој причи, вишегенерацијска контрола становништва је довела до готово потпуног губитка креативности у скоро свим сферама.

Al od ovog sam se najezila. Gubitak kreativnog bica za mene je jednako smrt.

[illuminated]

@Danijela Најстрашније је посматрати из далека кинезе за време паузе за ручак... Реке људи који мирно у колонама улазе у кантине, сличног држања, изгубљених погледа... Као бића без екаквих емоција.