Поуке и беседе светих отаца

[Тавита]

"Kada u vašem srcu nema Hrista, onda ono pušta unutra ili novac, ili
posed, ili ljude".
"S obzirom na opštu iskvarenost, ljudi ne mogu da shvate da postoji
duhovna ljubav"

(Starac Amfilohije Makris)

[Тавита]

О врстама суза

Ђаво се меша у свако добро дело. Јеси ли видео онај коров звани павитина? Он се хвата за било шта што наиђе на путу: за ограду, за стуб, за капију, за дрво, за колац. Само га видиш да се пење. Тако чини и ђаво и са сваким добрим делом. Обавија се око њега да би га учинио узалудним, да више не буде добро.

Како је велики дар суза! Али и ту ђаво доноси кушање. И у врсте суза трпа се непријатељ, да би учинио залудном човекову сузу при молитви, да не буде примљена код Бога.

Истинске сузе, које извиру из љубави према Богу, имају толику моћ – вели свети Григорије Богослов – да је извор суза након Крштења већи но само Крштење. Он вели: »Знам и ово крштење, које се рађа из суза, из покајања са сузама, и такву моћ има то крштење, да је веће од првога. Јер нам прво Крштење брише грехове, али нам не даје моћ да више не грешимо.

Ако бисмо ми желели, могли бисмо не грешити, али је човекова воља након Крштења остављена слободна да одабира: грешити или не. А сузе након Крштења бришу и грехе које чинимо. Покајничке сузе боље су него Крштење, јер бришу све грехе који су учињени од Крштења до тада и остављају те чистог.

Постоји више врста суза. Ако имаш суза, припази које су добре, које су средње и које су од сатане.

Добре су сузе оне од љубави према Богу. Оне хране човека, дају души велике радости; било да једе, било да не једе – ако плаче, он је сит. Те сузе гасе и глад и жеђ, и човек се не љути ни на кога. Његова душа свагда се радује, јер има љубави према Богу – онај што има суза из љубави Божије.

Чуј шта каже свети апостол Павле: Радујте се, браћо, и опет велим: радујте се!

Друга врста добрих суза јесте она што долази од страха Божијег, али оне суше човека. Сузе што се рађају од страха Божијег не хране, него суше човека. Дакле, најбоље сузе јесу сузе које надолазе од љубави према Богу.

Човек плаче и стално “слаби” јер ова врста суза настаје из страха. Он се боји мука паклених, боји се Бога, и због тог разлога стално плаче, и суши се његово тело, јео или не јео, спавао или не спавао. Ове сузе имају моћ да осуше човекову (грешну) природу као што се дрво суши на ватри, због гађења према греху.

Трећа врста добрих суза јесте она што се рађа од страха од смрти и од страха од Суда, када се човек сећа како ће бити на смрти, како ће се мучити, како ће се тешко раставити од тела, како ће тешко бити на дан Суда, када буде стајао пред милионима анђела да прими одговор одлуке камо да иде: на добро или на зло, и – Боже саклони – да прими вечну осуду. Дакле, и ове сузе су добре.

Има и средњих суза, то јест природних, које нису ни добре, ни зле. Видиш да мајка плаче за дететом, дете плаче за мајком, отац плаче за синовима, или плаче ко год за својим пријатељем, или плаче супруга за супругом. Природне су и сузе од болести, од патње и од туге.

Има и суза које се рађају из таште славе. То су зле сузе.

Неко има дар суза, али плаче да га види други. Боље би било да више не плаче, јер му је сатана украо истинске сузе.

Добро је да човек сакрије дар скрушености, ако га има од Бога. Али ђаво нагони човека да плаче, како би га други видели. Ако ли не можеш да зауставиш ове сузе, ниси крив.

Ако човек плаче са циљем да га неко види или му годи да ко год зна да је он плачљив, те сузе су од таште славе и зле су, и чак погубне.

Има још суза које надолазе из гнева. Видео си човека, када не може да се освети другом, плаче од једа. Тако му је криво што не може да се освети другом, и плаче од огорчења. Оне су још горе него ли оне од таште славе. То су убиствене и зле сузе, јер он плаче, а срце му цеди сатана, тако да рони сузе мржње. То су врло тешке, врло грешне, сатанске сузе.

Други плаче од размажености. Имао је везу с неком женом или с ким другим, и кад се сети ње, плаче. Ове доноси ђаво разврата.

Има још и злих суза које се рађају због штете. Изгубио је човек новац или кућу, узета му је земља, и плаче за имовином. Ове сузе су такође од непријатеља, јер човек сматра да Бог неће водити бригу о њему.

Дакле, ето колико врста суза има, и нису све добре. Само сузе од љубави Божије, од страха Божијег, од страха од смрти или паклених мука очишћују, озаравају и приближавају човека Богу. Остале су природне, или зле а ове су сузе на осуду.

Старац Клеопа, Велики је Бог

[Жика]

Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не говорите: "Већ дуго времена пребивамо у подвизима". Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година је - седамдесет година, а при већој снази - осамдесет година. И већина њих је у труду и муци (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико: страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).

Свети Антоније Велики

[marija]

Veoma loše pripremljenje propovedi se sprovode različitim uzvicima ili suvišnim kretanjem propovednika, koji lupa pesnicom, skače, trči za propovedaonicom napred-nazad, maše rukama itd... Sve je nepotrebno. Jednostavna skromnost, mnogo bolje priliči propovedniku, nego uzbuđeno ponašanje, jer nikakva sirovost ne može da zameni siromaštvo ideja ili misli.
Sve što odvlači pažnju od suštine, suvišno je

[Тавита]

Преподобни Серафим Саровски

O ТРПЉЕЊУ И СМИРЕЊУ

Свагда треба трпети што год нас снађе, Бога ради са благодарношћу.

Наш је живот - један минут у поређењу са вечношћу, и зато "страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се јавити" (Римљ. 8, 18).

Ћутке подноси када те непријатељ жалости, и Господу откривај срце своје.

Када ти неко вређа част или ти част ускраћује, на све начине настој да му опростиш, по речима Јеванђеља - "и који твоје узме, не ишти." (Лк. 6, 30)

Када нас људи руже, треба себе да сматрамо недостојнима похвале. Када бисмо похвале били достојни, сви би нам се клањали.

Ми свагда и пред свима треба да унижавамо себе, следујући поуци Светог Исаака Сирина: "Унизи себе и угледаћеш славу Божију у себи".

Зато, заволимо смирење и угледаћемо славу Божију. Јер, где се точи смирење, тамо се и слава Божија точи.

Да нема светлости, све би било мрачно - исто тако и без смирења, у човеку ничега нема осим таме.

[Маша]

Ава Пајсије светогорац

+ Знам да нас наш ангео чувар заступа и руководи. Кад се за некога молимо, наш ангео може да помогне брзином муње. Он може да спречи или да сачува онога за кога се молимо.

+ Када тражимо решење за своје овоземаљске проблеме Бог слуша али ствара привид да не слуша. То се догађа стога што нам решење свих наших проблема не би било од користи јер губимо благо на небесима, које нараста независно од тога решавају ли се наши житејски проблеми.

+ Све прихватајте са позитивним мислима и нека не буде другачије.

+ Кад вас вређају, прихватите то као велики благослов.

+ Овај живот нам је дат да бисмо положили испите и прешли у други. Да бисмо поставили основу, мпрамо да водимо битку.

+ Један младић упитао је старца шта да чини у животу, односно који пут да изабере и шта од њега жели Бог. Старац му је одговорио: '' Дете моје, Бог жели оно што желиш и ти. Бог никога не присиљава да следи овај или онај пут. Бог је духовни Началник и Он уважава човекову слободу. Он није војсковођа да би све сврстао у један строј. Ево шта хоће Бог: да часно испуниш оно што си изабрао. Ако изабереш да будеш монах, онда буди добар монах. Ако одабереш породични живот, онда буди добар отац породице.''

+ Једном свом познанику старац је рекао: '' Немој мислити да ће се спасити само они који су дошли на Свету Гору. Ти можеш да живиш у свету, са женом и децом и да се спасеш. ''

+ По Својој љубави, Бог не допушта да осећамо своје грехове да се не бисмо мучили. Постоје брижљиве и осетљиве душе које Он намерно чини тврдима да се не би сломиле због свести о греховима. Исто се дешава и са свешћу о доброчинствима Божјим. Ако бисмо били у стању да их схватимо, истог часа бисмо се расплинули. Уколико се човек укрепљује у духовном животу, утолико му Бог допушта да увиди и једно и друго. '' Будан '' значи '' просветљен ''. 

Ђаво не креће на несрећне, он креће на будне, на оне који су уз Богаи могу да творе чудеса. Он им одузима поверење у Бога и почиње да их мучи самоувереношћу, резоновањем, сумњама и осудама. Стога би било потребно да разум '' замрзнемо '' све дотле док га нам Бог не врати освештаног. Нико се није сам излечио и нико не би могао да се спасе без послушања.

+ Ко живи срцем одмара се, а ко живи умом – тај се замара. То је ђаволско лукавство нашег доба. Ђаво зна да ће следеће поколенје – осакаћено грехом, осећајући одвратност према савременом начину живота и немајући идеала – кренути пут монаштва, и зато он стреми да нас спречи у истински духовном труду и да нас баци у несреће, како духовни квасац не би проврео. Следеће поколење ће бити приморано да тежи ка небу. Не заборавите то.

+ Вера без много расуђивања ствара чуда. Ум прави препреку благодати Божјој и чуду. Извршите послушање без логичког расуђивања.

+ Старац Пајсије је једном свом познанику исприповедао о запрепашћујућем случају:

'' Био је један старац који се бавио рукоделањем у својој келији. Њему су у одређено време доносили храну. Тамо, где је радио, свуда унаоколо налазиле су се змије. Оне су му сметале и старац је био принуђен да их хвата и избацује напоље. Догодило се да му је једна велика змија толико досадила, да ју је он ухватио, опасао око себе као појас, завезао у чвор и наставио да ради. У то време, у келију је ушао монах који му је доносио храну. Чим је видео старца опасаног змијом, ужасно се преплашио и замолио стаца да је баци да му не би наудила. Старац га је подсетио да је Христос говорио: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити. (Лк.10;19).

+  Неко је упитао стаца како да се моли за упокојене, а старац је рекао:

'' Добро, а како се ти молиш? ''

'' Ето, кажем: Господе, упокој душу раба Твојега Димитрија! ''

'' Да, право говориш. Можеш још да додаш: Господе, упокој душу раба Твојега Димитрија и сваког Димитрија.

Нека аутобус иде куда треба, само да није празан. ''

+ Један јеромонах посетио је старца у келији Часног Крста и између осталог рекао:

'' Старче, у свету сте веома славни и људи имају врло добро мишљење о вама. ''

Климнувши главом, старац му је рекао:

'' Сад, кад си силазио, прошао си у Кареји поред контејнера за смеће? ''

'' Прошао сам, старче. ''

'' Ето, тамо се испод смећа ваљају лимене конзерве и кад на њима заблиста сунце, оне тако засијају да их ја чак одавде видим. Нешто слично се дешава и с тим људима. Они виде сунце које се прелама на лименим конзервама – а ја сам управо једна таква конзерва – и сматрају да су оне златне. Међутим, кад би пришли сасвим близу видели би да су то старе лимене конзерве. ''

+ Старца је посетио један универзитетски професор и рекао му:

'' Старче, тешко ми је да поверујем да Бог постоји. Знаш, ја сам образован човек, живим на западу, и све што ти чиниш и говориш могу логички да објасним. Најзад, можда и постоји нека сила, али не могу да прихватим то што ти говориш о Христу и Светим Тајнама. ''

Старац га је саслушао и кратко рекао:

'' Глупљи си од гуштера. ''

Овај се увредио због тих старчевих речи и почео да приговара. Међутим, старац је био упоран:

'' Истину ти говорим. Глупљи си од гуштера и ја ћу ти то и доказати. ''

Тамо је поред старца живео и један гуштер и он га је позвао. Животињица му је притрчала а он је затражио да каже да ли постоји Бог. Гуштер се пропео на две ножице и климнуо главицом, као да тим покретом даје потврдан одговор. Научник се потпуно збунио и почео да плаче. Старац му је на то рекао:

'' Да ли сад увиђаш да си глупљи од гуштера? Гуштер зна да постоји Бог а ти, који имаш мозак, не схваташ да Бог постоји! '''

Предавач је отишао из старчеве келије дубоко потресен.

+ Старац је казивао: '' Требало би да покажемо позитивну узнемиреност због неправославних. Било да је он римокатолик, протестант или нешто друго, треба му говорити да је у заблуди и ми ћемо на тај начин испољити позитивну бригу. Не би их требало умиривати, тобоже из љубави, и говорити им да су они у праву, јер они тад неће имати повода за узнемиреност. Треба бити опрезан, јер ће Бог од нас тражити одговор. ''

+ '' Слушајте, људи који се данас подвизавају, духовни људи, неминовно ће добити велику награду. У наше време, кад је свуда и на сваком месту расут грех који сви хвале као добро и сви га предлажу, подвиг и настојање подвижника, схватите то, похвалнији су него у било које друго време. Знајте ово, чеда моја: добар и праведан човек који се подвизава и настоји да корача по путу Божијем, за свакога је најбољи и најпожељнији. Он је за свакога пожељан и нико према њему не осећа одбојност, сви хоће да му буду пријатељи.

Да бих разјаснио оно што сам рекао, навешћу вам само један пример. Лопови одлазе и краду. Кад после тога седну да поделе плен, шта мислите кога ће изабрати да изврши поделу? Још већег лопова или онога ко је најправеднији? Праведника, наравно, а не лопова или варалицу. Разуме се да је сасвим могуће да сви лопови, који међусобно контактирају и друже се, ипак поштују праведног човека, сасвим различитог од њих самих. Према томе, иако лопов може да предводи најлошије друштво, кад хоће нешто да учини, на пример да уда своју кћер, он је неће дати за најгору пијаницу и пробисвета какви су његови пријатељи него, уколико је то могуће, за најбољег и најправеднијег човека. ''

+ Ако вам се догоди да се нађете у неком друштву где се не говори о духовном, ћутите и не придајите никакав значај ономе што се прича, него у тајности творите молитву. Тако ћете истовремено изговорити молитву за оне што празнослове а ви сами нећете имати штете.

+ Рђаве помисли су сличне авионима који нам досађују својом буком а ми не можемо да их спречимо у томе. Најснажнија ваздушна противодбрана је псалмопојање, јер оно представља молитву Христу и презирање ђавола.

Оне се изгоне само презиром и равнодушношћу према њима. Кад нас нападају, ми ћемо појати. Оне нису наше него туђе. Оне долазе споља, слично буци авиона.

+ Уколико су каблови зарђали онда, ма колики да је притисак на утикачу, струја неће проћи. Колико очистиш каблове, толико ћеш божанственог просветљења примити.

+ Подвизиваћемо се свим силама да бисмо ушли у рај, јер без подвига нико не може да ступи у њега. Врата раја су веома тесна и не слушајте оне што вам говоре да ћемо се сви ми спасти. То је ђавоља замка да се не бисмо подвизавали. То иде њему на руку.

+ Онај ко је своје срце предао свету, тај је непријатељ Божији!

+ Једино помирење са Богом може донети мир.

+ О уобичајеним несугласицама међу супружницима старац је рекао: '' Требало би да супружници имају истог духовника.  Да би две кладице потпуно личиле једна на другу, морају се истесати на истом стругу. ''

Други пут је рекао: '' Супружници морају имати духовника, јер такмичења не може бити без судије. ''

+  Старче, неки парови који хоће да имају децу – не могу. Зашто се то дешава?

'' Да би се збринуло неко сироче. Дешава се да кад усвоје неко дете да им Бог одмах подари и једно њихово. ''

+ Кад се дете напуни Христом, одлази у Цркву и причешћује се, и кад се касније одвоји од родитеља и нађе се у непријатним и неповољним околностима, неће му бити много тешко. То је као лакирано дрво које не прима воду у себе јер је заштићено од воде.

+ Неко дете је дошло код старца да замоли за свог оца који је лежао у болници од рака. Само што није заридао. Старац га је саветовао:

'' Није све изгубљено. Богу ништа није тешко. Само треба и он да пожели помоћ. Треба мало да окрене дугме на радију и ухвати одређене таласе. Кажи му да се исповеди и причести. ''

+ Једном су ми донели парализовану девојчицу. Ударио ју је гром и спалио нервне ћелије. Није могла ни да хода ни да говори. Био сам сав потресен.

Зар је тешко Христу да поново успостави нервни систем?

Сад је она велика, здрава, нормална девојка.

+ После старчеве операције од рака рекао ми је:

'' Раније сам тражио од Христа да ме одржава у здрављу и снази. Од почетка.

Долази Христос и све исправља једним ''потезом'' ... без бола, савршено ...

+ Некада су монаха који се бави политиком затварали у кулу. Данас га треба затворити ако се не бави политиком.

+ Кад човек не воли Бога неће волети ни своје родитеље, ни комшије, ни своју отаџбину, јер је отаџбина једна велика породица.

+ Европску унију су створили Јевреји ... мало је ту европског духа.

+ Ако се материјална добра не буду делила по Јеванђељу, на крају ће се делити ножем.

+ Некада су људи имали фрижидер, па ако се деси да им претекне хране они су то давали комшијама. Тако се човек учио да мисли и на другога. Данас ако има вишка хране то се ставља у фрижидер да би се јело сутра. Тако се човек полако учи да мисли само на себе. Умножава се, све више и више, егоизам.

+ Познавао сам једног капетана комунисту који је свашта радио у време рата. Једном је ушао у неко село и заклао политичког противника. Његову крв је намазао на хлеб и појео. Сада је тај капетан десничар и има фабрику у Јанини ... Још је жив и здрав. Видиш, Бог му поклања дуговечност да после не би имао изговор, да после не би рекао: '' Е, да си ме оставио да још мало живим, ја бих се покајао. ''

+ Некад је постојало частољубље. Кад је неко постајао политичар покушавао је да нешто и уради. Многи су, кад је било у питању неко опште добро, давали новац из свог џепа. Отаџбина је као мајка. Покрива свакога својим крилима. Ако ми не помогнемо своју државу ко ће је помоћи?

+ Морамо се позабавити људима око нас. И апостоли су саветовали хришћане да се не одвајају од света, него да преобразе свет својом вером. То се и десило у време цара Константина.

+ Неки други је, исто тако, читао да молитва треба да буде пропраћена сузама, и стално је говорио да треба плакати током молитве. Његов игуман, отац Тихон, говорио је да постоје и скривене сузе, а то је кад признамо да нам је срце скамењено и да немамо суза. То признање је први корак ...

+ Неки шрафови су ти попустили и треба их заврнути.

- Где сам попустио старче?

- У помислима. Наилазе помисли и ти им отвараш врата. А то радиш да би видео лопова који се ушуњава, а после пожелиш да се расправљаш са њим ... Уместо да га одмах отераш ти се нехотице удружујеш са њим.

+ - Старче, ислам се врло брзо шири по Европи.

Харитон: '' Да старче, и у Америци имају активну делатност. ''

- Данас је грех у моди. И људи, да их не би гризла савест, проналазе нове религије. Ако хоћеш можеш имати и 40 жена, оне ће да раде за тебе и тако имаш предузеће. Одлично, шта нам друго треба?

- Али човек се ни овде неће смирити. Нема мира у греху.

  Чуо сам да су у Судијској Арабији забранили летове авиона изнад Меке јер сенка авиона даје облик Крста.

+ Треба разликовати злато од бакра. Исто тако треба имати у виду да се и злато разликује од девет до двадесет четири карата.

+ - Старче, док се молимо наш ум лута тамо – овамо, зашто?

- Зато што је то молитва без подвига. Да бисмо се од срца молили треба да се подвизавамо. Кад се повреди неки део тела наш ум се усмерава на ту болну тачку. Тако је и са молитвом, морамо осетити патњу у срцу.

- Како можемо имати то стање патње ако немамо никаквих проблема у животу, ако немамо никаквих повода за патњу?

- Можемо ако патњу другога примимо на себе и доживимо је као своју. Треба да ИЗАЂЕМО из себе и да почнемо да волимо, да почнемо осећати друге људе. Све што више неко пати за другога утолико већу утеху од Бога прима. Без ове утехе не би нико издржао.

+ Нама хришћанима не би требало ништа да буде горко, јер свака горчина коју примимо у Христу постаје сладак сируп.

+ Када те лично обесправе и ожалосте не треба се опирати. Недостојно је хришћанина да се буни за самог себе. Треба пре свега, бранити друге. Не из личних разлога него због правде.

+ Један посетилац, који се често причешћивао, питао га је о томе.

- Само светим причешћем можемо одагнати власт ђавола над нама. Такође сам видео многе, психички и физички, болесне људе којима је било боље после причешћа. Човек кад добије људску крв бива здравији, замислите шта се дешава кад добије божанску!

+ Највећа радост долази од самопожртвовања. Помоћи другоме, одрећи се нечега у корист другога. Радост коју тада добијамо је виша, божанска утеха.

+ Добро старче, али кад нас обесправљују?

- Онај ко те обесправљује је твој добротвор и треба да волиш свог добротвора. А онда постоји и још нешто: много пута мислимо да смо обесправљени а нисмо.

+ Старче, о чему се ради у хомосексуализму? Неки лекари тврде да се они рађају таквима, да је то ствар природе.

- Не, никако. То је страст као и све остале.

- Онда један такав човек се може исправити?

- Како да не.

+ Непрестано захваљујмо Богу за све.

У мом селу је живео човек који је имао петоро деце. Живео је врло тешко али је увек захваљивао Богу и био задовољан. Десило се да му је неки рођак оставио велико наследство, и кад је то добио остао је исти; добронамеран, скроман и задовољан.

+ Никада нисмо видели да Старчева љубав пада. Међутим, одакле би и могла да падне? Он је самога себе сматрао нижим од сваког створења, а одатле није могао да падне. Падање је својствено онима који '' лебде у облацима '''.

+  Оче, хоће ли нам радости овога живота и наша привезаност за њих сметати да напредујемо као хришћани?

Не, уколико будеш умео да се правилно поставиш према стварима! На пример, своју децу ћеш волети као децу, жену као жену, родитеље као родитеље а пријатеље као пријатеље. Светитеље ћеш пак љубити као светитеље, ангеле као ангеле а Бога као Бога.

Као што је рекао апостол Павле, требало би да свакоме укажемо част и поштовање какви му доликују.

+ Када их подносимо са трпљењем и љубављу, деца бивају добра.

+ Да би се неко замонашио, потребно је да се ослободи сваке сумње. Као што за жену коју волиш кажеш: узећу њу а не неку другу јер без ње не могу да живим, такав је и монашки живот. Ако га желиш 99% и колебаш се за онај један једини проценат, уколико си неодлучан, онда нећеш успети!

Непријатељ је довољно моћан да промени количину, и онда га нећеш желети 99%.

+ Требало је да један студент полаже испит. Читао је до касно у ноћ, али му је остало још неколико страна. Намеравао је да их прочита ујутро. Међутим, ујутро се сетио да је тога дана велики празник и да се у Цркви служи божанствена Литургија. Оставио је читање и отишао на божанствену Литургију. Будући да је то учинио подстакнут истинским благочешћем а не због лењости, Бог је учинио да је на испиту добио она питања која је прочитао.     

+ Све је у нашем смирењу које привлачи благодат, а потом она чини све.

+ Много жалим што већини наших младих људи недостаје духовна племенитост. Карактеристична црта духовне племенитости је да све чини искључиво и једино због благочешћа, ради љубави Божије а не ради егоизма, односно имајући за циљ сопствену корист. Данас свако може да се увери да чак и духовни људи користе своје пријатеље искључиво и једино због сопствене користи. Кад постоји самољубље, онда ниједан напор не доноси добро. Тиме се све квари, као што се поквари и омлет када у њега пдне птичја нечистота.

+ Кад неко има шећерну болест и не сме да једе слаткише, мора да престане да залази у посластичарнице!

Пратите своје помисли, јер све исходи од помисли које негујемо.             

+ Кад се неко труди да буде уз Бога и да твори Његову вољу, онда је Бог обавезан да му помогне.

+ Један од поклоника упитао је Старца за Крстове који се израђују на теписима и по којима често газимо. Старац му је одговорио:

'' Знајте да тепихе и ћилимове који на себи имају изображење Крстаизрађују непријатељи наше Цркве. Они за свој циљ имају да хришћани ногама газе по часном Крсту и да постепено слаби њихова побожност тако што ће говорити: '' Није то ништа! ''

Када купујете тепих, обратите пажњу да на њему не буде изображен Крст! Реците и трговцима, због чега не купујете такав тепих, како ни они не би купили тепих на којем је изображен Крст. Уколико и они буду опрезни и ако престану да их купују, и израђивачи тепиха ће видети да се они не продају, па ће бити приморани да престану да израђују такве тепихе! ''

+ У многим земљама света, где није било никаквог противљења, ласерским зрацима су већ утиснули неизбрисиви жиг на десну руку или на чело, јер се на тај начин може остварити контрола, о којој пише Апокалипса: Да нико не може купити ни продати, осим ко има жиг ... (Откр.13;17).

+ Ломе се само горди носеви а не они смирени.

+ Проблем није у томе како да приморамо ђавола да престане да у наш ум сеје помисли, него у томе како да га не слушамо и да не обраћамо пажњу на њих.

+ Када читамо акатист или каноне Богородици, онда се Она радује, јер види несебичну љубав Њених чеда, који јој узносе похвале и служе јој. Сасвим је природно што Она тада изобилно помаже Својим чедима. Када непрестано изговарамо Пресвета Богородице, спаси нас, то је као да је повлачимо за одежду док не услиши нашу прозбу!

+ Исказивати свој духовни свет било ком случајном намернику, то је као да отвараш своју утробу а Прометејев јастреб долеће и изједа ти је.

+ Да би неко ступио у брак мало, треба то да жели пуно.       

+ Старац Пајсије неке своје посетиоце, који су се чудили слушајући чудесне догађаје из живота светитеља из синаксарија, нпр.како је свети Симеон Столпник проборавио на једном дрвеном стубу пуних четрдесет година (према томе ми смо осуђени и нама је недостижно спасење), корио их је говорећи:  ''Нисте ви то добро прочитали. зато што ми не читамо синаксаре да би изгубили наду и запали у очајање, него да би се узвеселили, оснажили и задобили наду која ће нам помоћи у овом нашем личном полету, васрсењу и преображењу!

Ако је свети Симеон Столпник проживео четрдесет година на дрвеном стубу, а ти суздржавај своју љутњу четрдесет минута, односно чини нешто сходно својој мери! Ако су ови људи оставили своје родитеље, напустили своју браћу, своје пријатеље, школе, светле успехе које би сигурно постигли, напусти и ти оно што те раздваја од Бога! ''   

Према томе, Старечник и сва та лепа штива и приче добре су, само када доносе резултате, када постају козлић, одскочна даска, будилници, трубе које позивају на устајање, како би и ми нашли проценте своје одговорности, меру својих могућности, како би и ми нашли оно што можемо да понудимо, да понудимо оно што можемо а не оно што не можемо, али да не оставимо оно што можемо и да то не учинимо. Ово је врло важно и то је оно што се тражи. Дакле, заиста је врло лепо и пријатно говорити о свим овим људима. Али ја исповедајући вам кажем да, сваки пут када читам или слушам или гледам такве људе, проверавам и бичујем себе што не радим ништа по питању задобијања нечег корисног, односно што се не предајем Богу , јер ће се тек онда и Бог мени дати!

Зато што на наш један корак, Бог чини десет, али ми треба да начинимо овај први корак, како би показали своју слободну вољу, како би показали да заиста прижељкујемо и хоћемо да Бог буде владар нашега живота и да Бог није нешто маргинално, него неко ко нам треба у часовима нужде. Него, Бог је суштина, Бог је Онај Који нас привлачи и улепшава наше дане и ноћи, наш целокупан живот!

+ Бог се открива јуначинама!

+ Нама монасима, када изађемо из своје келије и запутимо се у Кареју или неки други манастир, шта може да се деси? Највише да нам неки трн поцепа мантију! Али ви лаици, када излазите из своје куће, треба много пута да се прекрстите. И када се враћате такође много пута, зато што прелазите преко многобројних подводних гребена, разноликих опасности које би, да смо имали духовног вида, видели и разумели како је наш живот једно непрестано чудо: односно, чињеница да се спашавамо кроз све те многе и разнородне проблеме, са којима се човек сусреће и суочава ...

+ Мислим да није лепо да у човековим кретањима и општењима са другим људима постоји презир према истима, притом држећи у рукама велику бројаницу, демонстрацију светости.

                                                                     

+ Не заборавимо да ће се великим назвати они који живе свој живот без славе!

+ Послушање је сахрана воље и уздизање смирења.

+ А наслада беше уздржање, слава незнање а богатство сиромаштво.

+ Чинећи радње (одређене молитве), ако их чиниш у смирености духа, као онај који је недостојан, биће прихваћене од Бога.

Знај да, ако се узнесеш у срцу ништаван је сав твој труд.

+ Људи који пролазе кроз различите потешкоће у својој свакодневници, у браку, на послу, у општењима са људима незгодног карактера, задобијају рај када су стрпљиви ...

+ Тако, један пут беше дошао отац са својим сином. Отац је разговарао са о.Пајсијем, а када је дошао час да оду, о.Пајсије ће дечаку:

'' Сада, кад изађеш кроз капију, нећеш више бити немирко. Сва деца која прођу кроз ову капију смире се, више никада не праве ршум!

Малишан чим то чу снужди се. Питао се, шта ће сада да се догоди?! Нећу више правити неред?! Отац Пајсије, да би га одобровољио, с обзиром на то да је читао његове мисли, рече му:

'' Добро, не велике нереде, само мале. Добро? ''

Малиша пристане задовољно!

Старац је био свима све, само да би их приволео Христу.

+ Старче, шта Бог тражи од нас?

'' Бог од нас тражи намеру, нашу добру вољу коју треба да покажемо својом, макар и малом, али часном духовном борбом и самопознање наше грешности.

Свим осталим дарива Он нас. У духовном животу нису нам потребне снажне руке да бисмо се смирено борили, да бисмо искали милосрђе Божије и да бисмо Му благодарили на свему. Онај ко се препушта рукама Божијим, без икаквог свог плана, поверава себе плану Божијем.   

Што се човек више ослања на самога себе, заостаје: не напредује духовно, јер ствара препреке милосђу Божијем.

Да бисмо напредовали, потребно је да имамо потпуно уздање у Бога. ''

+ Треба без икаквог остатка да се препустимо промислу Божијем, вољи Божијој и Бог ће се старати о нама.

Неки монах је једног послеподнева кренуо на врх брда да очита Вечерњу молитву. Идући путем, нашао је некакву белу печурку и заблагодарио је Богу што је пронашао такву реткост. Намеравао је да је убере при повратку и да је поједе за вечеру.

'' Ако ме људи из света упитају да ли једем ' месо ' '', могу да им кажем да га једем сваке јесени!

'' На повратку, нађе само половину печурке – нека животиња ју је вероватно згазила – и рече:

'' Изгледа да толико треба да поједем ''.

Убере је и заблагодари Богу на промислу Његовом, што је нашао половину печурке. Нешто даље, наиђе на још једну половину печурке и таман се саже да је узме и још мало обогати своју вечеру, али, пошто је та половина била згњечена – можда је била отровна – остави је и поново заблагодари Богу што га је сачувао од тровања. Оде у колибу и поједе за вечеру ону половину печурке. Следећег дана, када је изашао из своје колибе, угледа невероватан призор! Свуда наоколо израсле су прелепе печурке и он заблагодари Богу.

Видите ли, он је благодарио Богу и за целу и за половину печурке, и за добру и за покварену половину и за једну и за много печурака. Заблагодарио је за све.

+ Старче, до које мере Бог помаже у духовној борби?

'' Све до оне мере до које ми помажемо Богу да нам помогне. Када иштете нешто од Бога и дуго времена не добијате помоћ Његову, треба да знате да мора да постоји гордост. Ако имамо страсти, на пример, прождрљивост, брбљивост, злобивост, завист итд, а уз то имамо још и гордост, Бог не помаже, јер спречавамо благодат Божију. А и самом склоношћу према гордости, спречавамо Бога да нам помогне, па макар се борили и молили можда и више него што је потребно. Немогуће је да Бог не помогне, ако не постоји бојазан да ће човек то да припише себи. Чим нестане склоност према гордости и човек успостави душевно здравље, ослободиће га Бог одмах од страсти која га мучи и наградиће га због напорне борбе. Зато, да бисмо добили помоћ, треба да помогнемо Богу и смирено да кажемо: '' Тако сам бекористан, Боже мој, молим Те, опрости ми и помози ми. '' Тада Бог помаже јер душа заслужује помоћ, зато што се препустила Његовим рукама добре и смирене воље. ''

+ У духовном животу чини се да је све наопако. Ако задржаваш за себе ружно, осећаш се лепо. Ако то предајеш другом, осећаш се ружно. Ако ти прихваташ неправду, а оправдаваш ближњега свога, примаш у своје срце многонапаћеног Христа. Тада Христос борави у теби и испуњава те миром и сладошћу. Хајде, чеда моја, окушајте живот у таквој радости! Познаћете духовну радост, а не световну. Као да је свакога дана Васкрсење.

+ Нема веће радости од оне коју осећате када прихватите неправду. Камо среће да су сви људи према мени неправедни! Најискреније вам кажем, најблаженију духовну радост осетио сам када су ми наносили неправду. Знате ли колико се радујем, када ми неко каже да сам заблудео? Слава Теби Боже, кажем, од тога ћу имати награду. Међутим, када ме називају светитељем, западам у дугове. Не постоји ништа блаженије од неправде!

+ Због тога кажем да за духовног човека не постоје невоље. Када се увећа љубав и срце се запали богочежњом, у њему више нема места за муке. Велика љубав према Христу побеђује сваки бол и све муке којима су узрок људи.

+ Старче, зашто је крив неко ако не разуме колико је зло оправдавање?

'' Зашто је крив? Зато што је крив! Када неко непрестано оправдава самога себе и мисли да га други не схватају, да су сви неправедни и да је само он тај који трпи, да је он жртва. А шта је често најчудније? Иако је сам био неправедан и крив, каже: '' Ја бих прихватио неправду, али не желим да онај други испадне крив ''. Значи, тражи за себе оправдање, на изглед из ... љубави, како би пробудио савест у оном другом, за којег мисли да му је нанео неправду, па да не би бацио кривицу на њега! Или, почиње да даје гомилу објашњења, да не би онај други случајно нешто погрешно разумео, па да не ... испадне крив! Видите ли како ђаво танано води игру? '''

+ Али старче, ако неко извуче погрешан закључак из неког мог поступка, треба ли да му објасним шта ме је навело да тако поступим?

Ако имаш духовне снаге, а то значи, довољно смирености, прихватићеш да си скривила и нећеш ништа рећи. Пусти Бога да те оправда. Ако ти ништа не кажеш, рећи ће касније Бог.

Видиш, Јосиф (види 1 Мој.37,20 и даље), када су га браћа продала, није рекао: '' Ја сам њихов брат, а не роб, отац ме је волелео највише од све деце. '' Ништа није рекао, а касније је проговорио Бог и начинио га краљем (види 1 Мој. 41,41). Мислиш ли да Бог то не зна? И ако Бог за твоје добро покаже истину, добро је. Али, ако је не покаже, опет ће бити за твоје добро.

Када ти неко нанесе неправду мораш да мислиш да то не чини из зле намере, већ зато што је тако видео чињенице. А онда, ако није имао зле намере, Бог ће му открити, разумеће да ти је нанео неправду и покајаће се.

Само ако постоји зла намера, онда му Бог не открива, јер Бог се чује само на таласној дужини смирење – љубав.

+ Оправдавање не доноси олакшање души, а објашњење доноси олакшање и мир.

+  Трпљење није подношење другог. Када кажем да подносим другог, то је као да кажем: '' Други ништа не ваља, ја сам добар, и подносим га. ''

Стварно трпљење је када ја осећам да подносим стање у коме се налази и боли ме колико и њега. У томе има много смирења и љубави и тада на мене силази благодат Божија и онај други добија помоћ. Ако видим, да претпоставимо, неког хромог, или глувог, или наркомана, треба да помислим: '' Када би ми то моје духовно стање дозволило, молио бих Бога да га исцели. '' Јер Христос је рекао: '' Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити. '' (види Јн.14,12).

Из тога се рађа бол, љубав према другоме. Али, ако кажем: '' Ех, шта му ја могу што је богаљ, поседећу мало са њим, па ћу за то добити награду .'' То значи да подносимо другог и проналазим себи оправдање јер мислим да сам испунио своју дужност.

+ Да ли увек помаже да преузмеш сву кривицу на себе?

Да. Ако је понесеш, много помаже. За све баци кривицу на себе. Преузми и кривицу другог, баци је на себе и моли Христа да ти подари снаге да је понесеш. А када примиш на себе веће бреме него што је твоја грешка, или чак уопште ниси погрешила, а верујеш да на неки начин ипак јеси, тада нећеш никада бити оптерећена бременом кривице, нећеш бити горда и имаћеш све богатство благодати Божије. Треба, међутим, да пазиш да видиш можеш ли да понесеш веће бреме. Зато што, ако не можеш, добићеш хернију, или дископатију ...

+ А то што неко, телесно снажан, из љубави понесе две вреће цемента на леђима, како би олакшао нејаком, ко није у стању да носи ту тежину, нема толику вредност, колику има ако неко понесе тешко бреме греха другог човека, ако га прихвати као своје, и нека изгледа другима да је он згрешио.

То је велика врлина, велико смирење.

[Тавита]

ЗАР ДА ЗБОГ ТРЕНУТНИХ СЛАДОСТИ ИЗГУБИМО ВЕЧНА БЛАЖЕНСТВА.

***
ЗЛОБНИМА НИЈЕ ДАТО НИШТА ДА РАЗУМЕЈУ.

***
КОЛИКО ЈЕ ЧОВЕК УДАЉЕНИЈИ ОД БОГА,ТОЛИКО ЈЕ УДАЉЕНИЈИ И ОД САМОГА СЕБЕ.

***

ЖИВИ У МИРУ НЕ САМО СА СВОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА,ВЕЋ И СА СВОЈИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА; АЛИ САМО СА СВОЈИМ ЛИЧНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА,НЕ И СА НЕПРИЈАТЕЉИМА БОЖИЈИМ.

***

ВРЕМЕ ДОЛАЗИ КАДА ЋЕ ЉУДИ ПОЛУДЕТИ И КАДА ВИДЕ НЕКОГА КО НИЈЕ ПОЛУДЕО НАПАШЋЕ ГА ГОВОРЕЋИ: "ТИ СИ ЛУД ,ТИ НИСИ КАО МИ,,.

[Маша]

БЕСЕДЕ ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Eпископ Будимски др. Данило (Kрстић) je usnuo u Gospodu u subotu, 20. aprila, u Sent Andreji 2002g. Rođen je 13. maja 1927. godine u Novom Sadu. Prava je studirao u Beogradu, a književnost diplomirao na Sorboni 1952. godine. Od 1954. do 1958. studirao je bogoslovske nauke na Akademiji Svetog Sergeja u Parizu, da bi doktorirao na Harvardu, SAD, 1968. godine. Zamonašio se 1960, a 1969. godine Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve izabrao ga je za vikarnog episkopa Patrijarha srpskog, sa titulom Episkopa moravičkog. Od 1984.godine administira Eparhijom budimskom, a 1988. godine, biva izabran za eparhijskog arhijereja Eparhije budimske. Episkop Danilo je bio jedan od najobrazovanijih arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve. U vreme njegovog boravka u Beogradu, kao vikarnog episkopa Patrijarha srpskog, izuzetnom erudicijom i pastirskom rečju, oduševljavao je mlade intelektualce, naročito studente Beogradskog univerziteta za Reč Gospodnju i Jevanđelje Hristovo. Bogati bogoslovski i književni opus vladike Danila razasut je u mnogobrojnim publikacijama, časopisima i knjigama, objavljenim kako u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi tako i u izdanjima drugih sestrinskih Crkava.

БЕСЕДА

(Izrečena uživo na tribini za vreme Časnog posta)

ТРИ СПРАТА  ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Mi moramo, radi uspostavljanja talasnih dužina i terminologije, upotrebiti neke slike, koje pomažu da uđemo u tajne Božije, jer slike su rečitije, smislenije od reči. Pošto nažalost u našem veku od tolikih užasnih ideologija, postoji inflacija reči. Teologija traži smisao, a nauka ovozemaljska, faktografska, ona se samo da kažemo, služi elementima ovoga kosmosa, ali ne zna ni šta je svetlost, ni šta je elektricitet, ni magnet. Oni se samo služe tim već stvorenim energijama. A ne pita se od kuda to dolazi, ni kuda to odlazi, i koji je smisao svega, ličnog života i svoje nacije i celoga čovečanstva i celoga kosmosa.

Prema tome mogli bismo mi Srbi da kažemo onu početnu, divnu rečenicu u prologu svetog Jovana bogoslova: “U početku beše Reč (Logos) i Reč beše u Boga i Reč beše Bog” (Jov 1,1). Mi možemo da kažemo sa velikim S: U početku beše Smisao i Smisao beše u Boga i Smisao beše Bog. Pošto nema reči bez smisla.

Zamislite sada da je civilizacija na 3 sprata, kao jedan grafikon. Prvi najniži sprat je tehnika, sa pijacom u centru. Drugi sprat je kultura, opera, pozorište, muzej umetnosti pored njega sudnica, bolnica, armija, demokratske partije, škola. To su ustanove kulture. Treći sprat, najviše vrednosti jedne civilizacije su kultovi, vere. I svi mi imamo trospratni ukus. Imate svoj pijačni ukus, koju vrestu jela i odela kupujete. Imate svoj kulturni ukus, koju vrstu opera i pozorišta volite, koju vrstu slikarstva u muzeju, koju vrstu medicine ako ste medicinari (jel i tamo ima nekoliko trendova), koju vrstu prava ako ste pravnici, koju vrstu strategije ako ste generali, koju vrstu politike ako ste političari. Treći najvažniji ukus, verski ukus, koju vrstu vere ćete izabrati na trećem spratu. Ovde je jedna kratka lepeza: pošto svako misli da je njegova najbolja, ja ću u centar da stavim pravoslavnu katoličansku Crkvu. Od nje se odvojila na jednu stranu, na levo rimokatolička, na drugu stranu reformisana rimokatolička ili sada zovu protestantska. Iza rimokatoličke staviću sinagogu za jevreje, a iza protestanata džamiju za muslimane. Iza sinagoge mnogobožije, stari Grci, Rimljani, Sloveni i današnji hinduizam, a onamo iza islama da stavimo budizam. Ovamo iza mnogobožaca najkrajnje levo, to je kult ličnosti, Staljin, Hitler (ako nema pravoga Boga on ima za boga šefa partije), a onamo krajnje

desno najgori kult iza budizma je satanizam. To je najgrublji izbor tih svetskih religija i tu ide neprestalni rat (grčki polemika, gr. πόλεμος rat) ali argumentima filosofije. Tamo na trećem spratu nema topova, hvala Bogu i u tom pogledu tu se nadmudruju svi kultovi, svaki trvdi da je on najbolji i zato nema kompromisa, nagodbe.

Na drugom spratu niže - kultura je tolerancija, trpeljivost, uvažavanje tuđih ukusa i mnenja. Tako idete u operu, pozorište, kada vam se komad sviđa, a uvažavate one koji će doći drugoga dana, kojima se sviđa nešto drugo. Dođete u muzej umetnosti i volite onoga slikara, onaj voli drugoga ili kič, vi morate da uvažavate njegov ukus. Kada dođete u bolnicu, za istu bolest, dva lekara, dve različite terapije, samo konsilijum mnogih lekara rešava koja je bolja. Dođete u sudnicu isti paragraf, dva advokata tumače suprotno, samo sudija sa porotom rešava koji je bliži duhu zakona. Dođete u armiju, za isti rat, dva generala, dve različite strategije, opet ceo generalštab rešava koja je bolja. Uđete među demokratske partije, glasate za jednu, a uvažavate one druge. To su da kažem, kulturne partije, pluralističke koje ne obogotvoravaju svoje lidere, kao one partije na trećem spratu.

Kad dođete na pijacu, na prvi pogled, nije važno koji je koje vere, kojega stepena kulture, minimalni zahtev je profesionalno ili zanatsko poštenje, da svako donese svoj plod (proizvod), pošteno. Ali tu nisu samo seoski produkti ili tekstini, tu je i klavir i avion i računar. A ako duže izučavate pijacu, jednog dana dođete i zgozite se, ljudi se ubijaju na pijaci. Tek tada shvatite da tu nema nijednoga čoveka, bez nekakvoga Boga ili ersatzboga sa trećega sprata i da je presudno koju vrstu vere ste izabrali na trećem spratu, jer će ona da utiče i oblikuje dva niža sprata vašega ponašanja.

Tako da je kult neodvojiv od kulture i od svakodnevnog života.

ПРАВОСЛАВНА-КАТОЛИЧАНСКА ВЕРА

Zašto je pravoslavno-katoličanska vera najbolja, a ne rimokatolička ili protestantska (da ne govorim o nekrštenima)? Zato što ona jedina nema inkviziciju. To razumeju svi bez ikakvoga teološkog obrazovanja, pošto je Bog dao svakome čoveku u savesti glas Božiji, da razlikuje dobro i zlo. Papa čim se od nas odvojio on je spaljivao žive ljude u ime Hrista. Kalvin kad se odvojio od pape u XVI. veku i on je spaljivao u Ženevi (manje možda ali i on je to činio). Luter nije bio tako grub pa je kao što znate preveo Bibliju na nemački, seljaci pročitali, pa kažu: “Vidite da Bog voli jednako sve ljude odozgo”. I naprave bunu, ustanak seljački protiv grofova. Sad trebalo je da Luter njih miri, pa da kaže recimo seljacima: “Jeste tamo stoji da Bog jednako sve voli, mi smo njemu usinovljeni, ali piše i podaj caru carevo, a Bogu Božije (Mt 22,21). Ti kao seljak nemaš školovanje, ne možeš biti državnik, ovom moraš da plaćas porez jer je on već kroz duga pokolenja spreman za državništvo”. I da je rekao ovim grofovima: “Pa to su prosti ljudi, samo uhapsite kolovođe i to ima da se samo raspadne”. Ne, on je izašao iz papine juridičke škole, koja gleda na Evangeliji, kao na zbir paragrafa, i rekao je: “Vi nosite mač, vama je Bog dao vlast, ubijajte te seljake kao besne pse”. To je rekao Luter, a to je jedan inkvizitorski blagoslov za ubijanje. Tako da znate, dobro je što nemamo inkviziciju, i ako vam priđe neki jezuit ili bilo koji protestant samo mu to kažite: “Ja ne znam dobro svoju dogmatiku, ali znam jedan popa nam je rekao da je vaš papa u ime Hrista spaljivao žive ljude”. Moderni, današnji Njegoš bi rekao, tragovi im smrde lomačama, umesto nečovjestvom.

Zamislite samo kad je Toma Akvinski koji je bio genije za njegove uslove, znao samo latinski (on je Franak, od Germana – Francuza i Nemaca poreklom). Toj rasi, pošto su srušili stari Rim u V. veku, je trebalo 600 godina da nauče latinski, i da onda otvore Bolonju i Sorbonu. Ali nisu znali grčki original kao naš Sveti Sava. Original teologije je samo na grčkom. Čak i ako neko ne zna jevrejski, sami rabini su 169 godina pre Hrista preveli na grčki svoj Stari Zavet. Tako da imamo i Stari i Novi Zavet na grčkom. I kad je on (Toma Akvinski ) mogao da kaže ovako jednu groznu stvar, da će jedno od uživanja blaženih, svetaca u raju biti, da oni sa balkona mogu da posmatraju i uživaju sadistički u mukama onih u paklu. Zamislite vi te bede, toga nehrišćanstva. Jer osnovno što stoji u Evangeliju Novoga Zaveta, je da je to Evangelije - blagovestije, radost. I tamo stoji, naročito mi pravoslavni počinjemo od toga da je sveti Pavle napisao i upamtite: “Bog želi da se svi ljudi spasu” (1 Tim 2,4) i naravno daje svakome šansu kroz pokajanje. I naši najhitriji i najuspešniji misionari su angeli, koji stižu tamo gde nikada naši misionari ne mogu da stignu na vreme. Kod Kineza, kod Inka, svugda, barem na smrtnom času. One predsmrtne muke se uračunavaju svakome čoveku, naročito koji nije čuo o Hristu, kao da je raspeti razbojnik (onaj koji se pokajao). Onda mu beli angeo kaže: sada ako se pokajes čućes kao onaj razbojnik: “Danas ćeš biti sa mnom u raju” (Lk 23,43) kod Gospoda. Ali i onaj crni angeo propoveda svoje anti-evangelije i kaže: ne, budi sam sebi bog nemoj se nikome kajati i tako… I mi pravoslavni smo optimisti i računamo da se većina kaju i zato će većina da bude i spasena.

Manjina mazohista koji uživaju da muče same sebe, smatraju da sa satanom dobijaju pravi raj - njihov raj.

O ТРИ АСПЕКТА БОЖАНСТВА

Jedan beogradski slikar Bojović je naslikao divnu sliku, teologija. Ali nikada ni reči ni slike ne mogu biti primereni da govore adekvatno o Bogu ali pomažu da se približi toj tajni. Zamislite sada jednu sliku sa osnovom aqua-marin (ona duboka morska zelena boja). U centru je belo sunce, to je suština božanstva. Belo zato, da bi bilo duhovno (jel naše je žućkasto, stvoreno sunce). To je večno sunce božanstva, suština božanstva. Tu na prvom aspektu božanstva, suštinskom, slažu se jevreji, hrišćani i muslimani, da je Bog suštinski jedan. Drugi aspekt božanstva je ličnostni, personalni. Koliko ličnosti poseduje to sunce kao svoju suštinu. Mi kažemo tri ličnosti, Sveta Trojica i zato ćemo opisati na toj zelenoj osnovi, oko tog belog sunca, tri zlatna svetlosna kruga. To je Sveta Trojica. Prvi je Otac, iz njega izblistava kao munja, još jedan drugi zlatni krug svetlosti, to je Sin, i ishodi treći, to je Sveti Duh. Tu se sad jevreji i muslimani sa nama ne bi složili, oni bi ostali samo na jednom svetlosnom krugu, i kad bi se krstili, oni bi se krstili jednim prstom a ne trima. A mi pitamo tu hodže i rabine ontološko pitanje: “A koga bi mogao voleti taj vaš samac Bog u večnosti?” Ako je on bio sam u večnosti, pre stvaranja sveta onda bi mogao voleti jedino samoga sebe, onda bi to bio prvi egoista, prvi sebičnjak. A mi kažemo ne, otisak božanstva u čovečanstvu je taj, da kako je u božansvu jednome ja, kaže Otac Sinu ti, i on Duh Sveti, tako u svim jezicima čovečanstva imate, ja ti on (mi vi oni je izvedeno). To je otisak božanstva u čovečanstvu. Da je Bog bio jedan samac, svako bi mrmljao samome sebi. Na latinskom ima jedna lepa reč “solilokvij”, to je kad ludak govori samome sebi, mrmlja, i ne može da

uspostavi odnose sa drugima. Naravno to nisu neki dokazi matematički to je samo psihološki, a psihologija čoveka je iznad logike.

Treći aspekat božanstva koji ne zna rimokatolička ni protestanska da kažemo zajednica, to je energijski aspekt božanstva. Nije energetski, nego energijski, jer energije zrače iz tog beloga sunca, kroz ta tri svetlosna prstena, kroz Svetu Trojicu, kao dar Svete Trojice. Sad zamislite jedan zrak beo ali malo sivkast (da ne bude kao suština), to je nešto iz suštine ali nije potpuna suština. Suština božanstva za nas pravoslavne je nedostupna, nepoznativa i nepojmiva za sve stvorene ličnosti zauvek. Zato je Bog po suštini misterija večna. Znači mi znamo samo one aspekte božanstva - energije koje zrače iz te suštine. Zamislite jedan zrak ognja božanske ljubavi (Srbi imaju dve reči – vatra i oganj - vatra je stvorena energija koja nije večna a oganj božanske ljubavi je večan). Drugi zrak je energija mudrosti Božije, treći je istine Božije, lepote Božije, dobrote Božije, stvaralaštva Božijeg, samilosti Božije, mirisa nestvorenog Božijeg. Svi ti zraci (najmanje devet može da se nabroji, a ima ih više) zovu se zajedno blagodat Božija. To je blago-dato od Boga, kome? Ljudima. I sad zamislite svakog čoveka na toj slici, kao parče gvožđa koje ima svoju orbitu, svoju putanju oko toga sunca na daljinu i koje treba da upija te božanske energije. Ali mi svi imamo, svako na svom parčetu gvožđa neko više, neko manje rđe. A rđa bi bila naši lični gresi. Neko ima više neko manje. Ti koji su čistiji moralno, ti imaju veću površinu čistote i brže upijaju te energije božanstva kružeći oko božanstva. Onom parčetu gvožđa koje je došlo do usijanja od energije božanskoga ognja, spada svaka i najmanja rđa i on u malome liči na veliko sunce. Taj je postao Bog, ali ne po suštini kao Trojica. Mi se ne možemo kao parčad gvožđa nikako približiti jer bismo se istopili. Znači mi ostajemo na svojoj orbiti a Bog je nas stvorio da smo nenasitivi, božanskih energija. A kad je stvorio stvorenu vatru koja nije večna i stvorenu svetlost koja nije večna, te dve energije su eksplodirale i hladile se u galaksiji kao planete i tad su počeli da se šire vreme i prostor. Imaš drugi veliki bum, to je kraj vremena (bolje je reći nego kraj sveta). Zato je naše shvatanje vremena linija - linearno, Α (alfa) i Ω (omega), A i Š, početak i kraj. A indija i mnogobožci, oni imaju ciklično shvatanje, kružno shvatanje vremena. To je za nas mitologija, gde ide kao posledica i reinkarnacija.

O БОЖАНСКИМ ЕНЕРГИЈАМА

Tako znači dragi moji, mora se znati zbog čega mi postimo, koja je to druga hrana koju nama daje Bog. On je sam rekao kad je razgovarao sa onom, Samarijankom a apostoli došli (bili su u gradu da kupe hranu), pa mu kažu: “Hajde učitelju doneli smo ti hranu”. A on stalno razgovara sa tom ženom. Pa

posle On njima kaže: “Imam ja hranu za koju vi ne znate” (Jov 4,32). A to su te energije božanstva, nestvorene energije, kojima je ispunjeno Njegovo telo. To je najglavnija da kažemo blažena sitost, ko to ima. I On je kao čovek svakako bio gladan kao i drugi, ali imao je to što još drugi nisu imali. Zato budući, kad mi vaskrsnemo, imaćemo takvo telo kao On ispunjeno Njegovim božanskim energijama i neće više uopšte biti potrebe za jelom ovoga stvorenog, kosmičkog, našega jelovnika.

Znači od ovoga najbližeg sunca ove galaksije zraci stvaraju hlorofil, salatu, žito itd. To je hrana za naše telo. A od onoga večnoga sunca božanstva, zrače energije blagodatne, to je hrana za našu dušu. I zato američki milionari i svi drugi carevi, Saudijske Arabije, oni ostaju ovek gladni, a ne znaju šta je, iako su jeli i probali sve, sva uživanja ovoga sveta kosmičkog. Zato što ne znaju za pravu, večnu hranu, koju jedino pravoslavni katoličani imaju, a to su energije božanstva u Njegovom telu. Tako da su ove slike koje sam davao o ovim energijama Božijim naročito važne kad je Hristos rekao: “Ja sam hleb sa neba” (Jov 6,41). Rimokatolička crkva i protestanti ne znaju uopšte o čemu On to govori. Jer između onoga belog sunca i ona tri zlatna kruga svetlosti božanskih Ličnosti i nas parčadi gvozđa koji se kao meteoroidi vrtimo oko tog božanstva sunca, je za njih (rimokatolike i protestante) tu neizmeran jaz, ponor. A mi u našoj pravoslavnoj teologiji trećega aspekta božanstva, kažemo da su to nestvorene energije koje zrače i one čine da je premostiv taj jaz, da zračenje božanskih energija do nas dopire, i da mi već možemo početi život večni upijajući energije ognja Ljubavi, blistavosti Njegove mudrosti itd.

Zašto Hristu nije bilo potrebno školovanje. Pa u Njegovom mozgu od detinjstva već je sveznanje Božije. On je samo toga postajao sve više svestan. Kad je bio dečak od 12 godina i postavljao pitanja rabinima (Lk 2,46) oni su se čudili. Kako u tom uzrastu on može da pita tako duboka teološka pitanja?

O СИНУ БОЖИЈЕМ

Samo je jedan od Trojice, (srednji zlatni krug sa slike) Sin Božiji, sišao u utrobu Jevrejke devojke i postao čovek, a ne i Otac i Sveti Duh. Taj prvi božić (praznik njegovog rođenja u telu na zemlji), preseca liniju vremena na zemlji na vekove pre Hrista i na vekove posle Hrista. On je Bogočovek za nas. On je sakrio tu svoju božansku svetlost, ličnost božanstva pod svoju ljudsku kožu. Zato Srbi zovu taj praznik genijalno božić, znači rodio se Bogić a ne Jevrejče. Njegova Mama je Jevrejka, zato je ona Bogorodica jer je Boga rodila u ljudskom telu. On ima dva rođenja. Prvo u večnosti, kao Svetlost od Svetlosti bez matere samo od Oca. Drugo rođenje na zemlji, kao čoveka, samo rođenje od Matere koja je bez muškarca oca začela Njega od Duha Svetoga. Tako je on dvostruko bezgrešan i kao Bog i kao čovek.

Mojsije je video Oganj na kupini kako plamti, a on je znao svu magiju i nauku Egipta. U podne nema groma, a ta kupina plamti li plamti a lišće ostaje zeleno. Da je to bila vatra ovoga sveta, ona bi je odavno unštila u pepeo. I zato se on približio da vidi to čudo. I iz tog ognja čuo je “Ja sam Bog otaca tvojih” (II Mojs 3). “Kako ti je ime?” pitao ga je. Otprilike ono Jahve (JHWH) jevrejsko, prevedeno na grčki ὁ Ὤν, (o On), bitujući, onaj koji je večni, Ja jesam. Idi kaži Jesam te je poslao. Znači ime Boga je sadašnje vreme od glagola biti, a ne bio sam i biću. On je uvek večno Jesam. On je u glagolu biti, Sveta Trojica, Bog, a mi smo u glagolu postojati, unutar kosmosa gde postoji vreme i prostor. Znači Bog počinje da postoji tek otkako se rodio Sin Božiji na zemlji. On je uvek bitisao, ali sad je on ušao i u naše postojanje. To mogu razumeti samo filosofi, koji razlikuju, recimo na nemačkom zajn (sein) i verden

(werden) - biti i postojati. I tako mi razlikujemo bitujući i postojeći, to što je ontologija.

Sin Božiji se legitimisao na preobraženje pred tri apostola, da On nije neki jevrejski rabin, nego ona Njegova sakrivena pod ljudskom kožom, ona božanska ličnost, kao svetlost nestvorena probila je i kroz kožu i kroz odelo i najsposobnija trojica (Petar, Jovan, Jakov) su pali (Mt 17,6), ali ipak nisu oslepeli kao budući Pavle (Savle) na putu za Damask (Dap 9,3-9), koji je iznenada video Hrista u originalu i oslepeo za tri dana. Zato mi imamo utešnu nagradu, naše ikone, da se približimo pa da kažemo: “Mi Bože nismo još postigli čistotu srca da te vidimo ni kao Pavle i da oslepimo (mi bismo možda pali mrtvi), zato ti se približavamo da celivamo tu Tvoju sliku na zemlji, a Ti vidiš na nebu da mi želimo Tebe lično da celivamo”

НОВО У НОВОМ ЗАВЕТУ

Novo u Novome Zavetu je to, da prvi Adam nije mogao da prođe kroz neko drvo ili stenu u Raju, pre greha. A Novi Adam ima biološki kao naše telo, ali sa jednim plusom, sa jednim dodatkom sa novom sposobnošću, da napusti telo svoje Mame bez reza carskoga, i ona beskrvno i bezbolno Njega rađa i ostaje devojka. To je nova sposobnost, da Bogočovek može da prođe kroz drugo fizičko telo. Tako on može kasnije da prođe kroz kamenu ploču iz groba, koji ostaje zapečaćen. Ulazi kroz zaključana vrata, što Toma nije verovao dok nije dotakao (Jov 20,27). On o vaznesenju bez ikakve letalice, rakete, napušta ovaj kosmos, što znači da on svojim telom prolazi kroz usijane zvezde i kroz hladne pustinje kosmosa. To je nešto novo u čovečanstvu, uopšte u ovom kosmosu. Znači on je sada van prostora i vremena na nebesima. A Englezi imaju dve reči: “sky”, to je nebo, ovaj kosmički prostor, a “:cheesy2:”, to su nebesa (kod nas nebo u množini). To uopšte nije prostor. To je intimnost i blizina angela. Pa počinje nebeska hijerarhija: angeli, arhangeli, prestoli, vlasti… pa na vrhu, heruvimi i serafimi oni su najbliži Bogu i zato se slikaju serafimi sa crvenim krilima i crvenim licem, jer su oni najbliži ognju božanstva i napunjeni su tim ognjem božanstva da su sve crveni u licu.

Tako da je to nešto novo, da je naša vera Novoga Zaveta, iznad očiglednosti nauke i magije. Hemija i magija, očigledne formule moći, mogu da se zloupotrebe (onim seljacima koji ne znaju te formule) i mogu da im se ti magionačari, hemičari nametnu za bogove. A naša vera je iznad očiglednosti (gde nema slobode), naša vera novozavetna je u atmosferi slobode, a to znaci čudesa i nečeg nepojmljivog za naučnu logiku. Nije ni satana našu prebabu Evu silom naterao da ona zagrize ono zabranjeno voće. Ona je onako lakoverno, lakuomno da kažemo glupavo ali slobodno poverovala da je on bolji prijatelj nego Bog i zato je zagrizla. Ona je razmišljala: “Što da ja učim školu kod Boga? Ja ovo pojedem, magiski i odma postajem sveznajuća kao Bog“ (Post 3). To je bilo iskušenje Eve i Adama. Tako ni Hristos neće nikoga silom naterati da ide na pričešće. Znači posle onog pada na ispitu pod onim drvetom poznanja dobra i zla, imamo popravni ispit, celo čovečanstvo pod Krstovim drvetom na kom je raspet Bogočovek koji kaže: “Ja vas volim do žrtve i umreću za vas, i Otac moj vas voli i bićete kao bogovi, gde sam Ja i Otac moj, ali vas molim da na moje obećanje verujete barem onoliko koliko je vaša prababa Eva verovala na đavolovo obećanje (a on je isto šaptao: bićete jednaki sa Bogom)”.

Eto zašto u pravoslavnoj Crkvi ostaje sloboda. Kod nas nema invizicije. Zato mi učimo, naše kraljeve i careve da nema smrtne presude. Pa kažemo caru u Rusiji: neka on bude u progonstvu u Sibiru, tamo neka vama besplatno radi, a mi popovi očekujemo da se on u starosti pokaje. A u to vreme (XVIII. vek), dok je u Ruskom carstvu bio zakonik bez smrtne kazne, tobož u kulturnoj Francuskoj posle revolucije, giljotina radi punom parom. Zašto je to njima izgledalo humano? Pa zato što je pre toga papa žive ljude spaljivao na lomači. To je ta grozna Evropa tobože kulturna. U odnosu na Vizantiju to je varvarija. Čak i nas Dušan je u imao zakoniku nesto da odseče ruku, nikad nije imao spaljivanje.

O СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ

Eto dragi moji, to je šta je novo došlo, da je On sada, istovremeno van prostora i vremena svojim telom i da može istovremeno da bude pod nebom ista tajna i pod nepcem ista tajna. Pod nebom tako “under the sky” (mislim u Jerusalimu, Beogradu, Moskvi, Tokiju, Washingtonu, Johanezburgu) tu su 1.000

milja između oltara, ali na svakom oltaru pravoslavne crkve, hleb i vino se promeni u Telo i Krv. Ali nema toliko hiljada telesa Hristovih koliko ima oltara. To je uvek ono jedno Telo, van prostora, koje može da bude istovremeno na mnogo mesta i da ostane jedno. To je nadlogika, to je naša mistika. I zato nama ne treba rimski papa kao Njegov vice-hristos, kao zamenik Hrista Boga, jer je on u svakoj parohiji i telesno prisutan. A ovde pod nepcem, malo “nebce” (pre Vuka je bilo jasnije, nepce je nebence, to liči na malo nebo) se taj hleb promenio u Njegovo telo.

On je rekao: “Ja sam hleb sa neba” (Jov 6,41). Njegovo telo nije sa neba, šta je taj Ja sam hleb sa neba? To je ona svetlost zlatna večna Božanska, koja je sakrivena u Njegovom telu. To je nama pričešće i hrana. A ovi kažu (po logici Aristotela na nivou očiglednosti nauke ovoga sveta): “Ako vi verujete da se hleb i vino pretvorilo u Telo i Krv, onda gospodo hrišćani, vi ste ljudožderi”. A mi kažemo: “Ne”. To je ono da je naša vera iznad očiglednosti. Jer to parče hleba koje se promeni u Telo Hristovo i dalje ima oblik i ukus hleba. I ta Njegova Krv i dalje ima ukus vina, zašto? Pa da bi ostalo prostora za veru, za slobodu, inače bi to bila prinudna hemija gde nema slobode. I onda bi došli nevernici u oltar, pa kad bi to videli oni bi morali da veruju.

Eto bez takvoga školovanja bez takve veronauke, su bile naše dve tri prošle generacije, neznalice totalne. Bili su samo do drugog stepena. Došli samo do kulture, do akademije nauka a nisu znali da su popovi iznad njih na trećem spratu, uvek. Čak i onaj seljak koji je imao pravoslavnu veru i on je iznad naših akademičara koji su bili ateisti, nisu znali šta je iznad njih, treći sprat. Tako znači jedite taj hleb, znači grizite, ali mi ne možemo pregristi svojim zubićima ono telo koje ide kroz kamenu ploču iz groba. Svaka i najmanja čestica (mrvica), biće opet celo telo Hristovo pod nepcem. To su samo centimetri razdaljine, a kako njegovo istorijsko telo (od 180 cm. otprilike) može da stane u jednu tako malu mrvicu? Mi to ne znamo, mi samo tvrdimo tajnu, a ne da je objašnjavamo, jer ona se ljudskom logikom ne može objasniti. Mi se samo branimo od ove logike koja kaže: “Vi ste onda ljudožderi”. Ne, mi kažemo i najmanja mrvica biće celo Telo Hristovo. Znači mi nismo da Mu odgrizemo neko parče mesa ili ločemo njegovu Krv, nego za te energije božanstva sakrivene u Njegovom Telu. To je naša hrana na pričešću. Hrana za duh naš, a mi smo svi stvoreni nalik na Boga. A kada faktografska nauka, ova neznajuća , bolje reći neznabožačka kaže da je smrt prirodna, mi kažemo: ”Ne uopšte!”. Niko ne želi da umre, i svaki čovek ima normalni apetit ka beskonačnom životu. Otkuda to? Otkuda smrtna priroda može da usadi u neko biće svest, savest i želju ka beskonačnom životu, ako je ona sama smrtna? Tako da jedno dete živi kao Adam u Raju, ono još ne zna uopšte da će umreti. Pa i kad sazna ono kaže: “Vidi to se samo bakama i dekama dešava”. Pa posle puberteta kad sazna da mora umreti onda se traži lek protiv smrti. I onda se čuje samo da je taj Isus vaskrsao. Nema ni jedan drugi od bogova: ni Muhamed, ni Buda niko nije vaskrsao. A Toma ga je dotakao, znači nije bio fantom. (Jov 20,27)

Kao što je ono rekao sveti Pavle: “Bog želi da se svi ljudi spasu” (1 Tim 2,4), tako taj isti Pavle govori filosofima na areopagu u Atini: “Pistin parashon pashin (πίστιν παρασχὼν πᾶσιν)” - “Veru je dao svima” (DAp 17,31) Bog, time što je vaskrsao svog Sina iz mrtvih. Jer ako već nemamo leka protiv smrti, onda da barem nađemo nekoga ko je vaskrsao. A pričešće je kod nas lek protiv smrti. Jer je On rekao: “Koje jede moje telo i pije moju krv… ” (u Njemu se to sastavi kao u putiru, celo Telo Hristovo), ne kaže: ”Imaće život večni”, nego “Koji jede moje Telo i pije moju Krv ima život večni” (Jov 6,54). Već ima! To je privilegija pravoslavnih katoličana, da oni već mogu da počnu život večni. Eto mi ne znamo koliko smo samo bogati. A sloveni su tu isto genijalno rekli da je samo Bog bogat. Koren prideva bogat je Bog. A za Nemce je raihermenš (Reichermensch) onaj koji ima carstvo zemaljsko (isto je rich engleski). Mi smo bogati kada imamo Boga u sebi, (koji je postao čovek) kada imamo Njega u pričešću u sebi i kada postanemo hram Svete Trojice, pošto je On neodvojiv od Oca i od Duha. I posle pričešća mi postajemo, ako smo očistili srce, hram Svete Trojice. Znači Bog je nas stvorio da se useli u nas. Vi znate kako je Vojislav Ilić opisao Tibula, koji se zaljubio u svoju mramornu statuu, da je poludeo. A Bog se zaljubio zaista, u žive statue, jer svaki je unikat i On želi da se useli u

njega.

Zato mi postimo. Mi blagosiljamo i ovo je dobra kosmička hrana. Mi nismo kao neki bogumili ili maniheji koji kažu da sve što je stvoreno i što je materijalno da je to od satane, da je to prokleto, a samo je kao duša tu u tamnici zarobljena u materijalnom telu. Uopšte ne. Za nas je telo od Boga stvoreno kao i duša i duh, stvoreni duh.

ИСТОРИЈА СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

I kada nama kažu neki rimokatolici (papisti) ovako: jeste kaže (u XVI. veku jezuiti), mi priznajemo da kod vas pravoslavnih se hleb i vino promene u Telo ali mi ne možemo doći kod vas na pričešće. Zašto? Pa zato kaže, to je otprilike ovako, kao kad u narodnoj banki imate velike poluge zlata. Ali tamo mora da bude žig narodne banke. Vi imate pravo zlato, prave poluge ali nema na njemu žig pape rimskoga. Zamislite, za njih je papa važniji od Hristovog prisustva. To je formalizam juridički i latinski. A kad su došli ti poluvarvari - ti Francuzi i Nemci i osvojili Carigrad u XIII. veku u doba svetog Save, oni ne samo da su silovali žene i kaluđerice kao varvari, nego su bacali i naše pričešće, pod noge (kao to nije nikakvo pričešće). A u našoj crkvi uvek je bilo svetih ljudi, to su čista srca koji vide Boga. A šta to oni mogu videti? Za vreme liturgije (kada se ono peva: “…i molim ti se Bože naš…”), kad popa kaže: “I sotvori da ovaj hleb bude Telo Hristovo, i učini da se ovo vino promeni u Krv Hristovu”, u to vreme ili neko vidi da silazi svetost božanska tavorska, pa to parče hleba odjednom blista jasnije nego sunce, ili vide da silazi kao Oganj na duhove (silazak Svetoga Duha na apostole). I to su Oci videli da u latinskim crkvama nema. Znači za nas je ponašanje pravoslavno katoličanske Crkve kroz istoriju, opis granica pričešća. Da su Oci naši videli u XIII. veku da to silazi i u rimokatoličkoj crkvi oni bi rekli: i to je prava Crkva a ove podele, to su samo neke političke i profesorske cepidlake. I ono bi išli tamo na pričešće. Zašto? Jer za nas, pravoslavne svete ljude neodoljivi magnet je Telo Hristovo. Nema nikakvog autoriteta iznad Njega, neki vaseljenski sabor, da ti ne možeš ići tamo zbog nekih juridičkih žigova ili ne znam šta.

Da su oni videli oni bi tamo išli, a pošto nisu išli, mi znamo da i nema tamo. Jedini slučaj je bio na nekom ostrvu u XVI. veku, Dodekanez Santin, koji je bio dugo pod okupacijom mlečana - Venecije, a tamo su ljudi bili tako dosta slabog karaktera. Ali vi znate da je i u Tivtu i u Kotoru kroz Dalmaciju bilo Crkava, da su isto u našu pravoslavnu Crkvu naturili silom i jedan oltar rimokatolički, na zapadnu stranu. Naravno da naši nisu išli kod njih na pričešće, ali govorili su, pa to je isto, vi ćete da se molite sa ove strane mi sa one i tako… Ali tu na Santinu bio je jedan jedini slučaj u istoriji naše svete Crkve da su ti Grci išli kod latina na prišešće i ovi kod njih. Ali mi kažemo, to je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.

O TРИ ЉУДСКА КОМПЛЕКСА

Zamislite Sin Božiji koji još Evi obećan da će doći da je oslobodi da zgazi onu zmiju i da ih vrati u Raj, nas je oslobodio tri kompleksa. Avraam je prvi vernik. Svi su bili mnogobožci zavarani od demona. I sad Bog pristupi njemu i kaže uslov: “Ako veruješ u mene ima da napustiš svoj grad, svoje bogove i da pođeš za glasom mojim Božijim” (Post 12,1). Oni pitaju: “A zašto je baš jevrejski narod samo izabran?” Pa nije to bio izabran jevrejski narod, bio je izabran jedan čovek, jedna ličnost, isto mnogobožac kao Kinezi ili crnci. Možda je Bog i prišao ranije nekom Kinezu ili crncu, ali onaj nije hteo da ostavi svoje bogove i svoje rodno mesto. I zato je Avraam prvi primer čoveka vernika u jednoga Boga. I mi hrišćani smo njegovi sinovi, naslednici, po onoj veri koju je on imao pre nego što je postao ritualno, obredno obrezani Jevrejin. On je postao kasnije Jevrejin kad se obrezao. I bio je otac Jevrejima i Arapima preko semena, preko dve žene. Jevrejima preko Sare i Arapima preko Agare. A mi smo duhovni sinovi njegovi, po onoj veri koju je on imao pre, prilikom susreta sa Bogom. Tako da je rečeno Avraamu: “U tvom potomstvu će se javiti taj Osloboditelj od smrti”. Pa onda se suzilo, Davidu je rečeno: “U tvojoj dinastiji će se javiti”. Ali je On tempirao da dođe onda kad su Davidovići bili bez vlasti, pod okupacijim Rimljana. I tako je Josif bio iz te dinastije drvodelja. Sin Božiji, Sin svemogućega Boga, Car nebeski dolazi da bude na zemlji običan radnik, drvodelja da oslobodi ljude od kompleksa niskog položaja u društvu, kao da je to nešto prljavo. Drugi kompleks od kojega nas je oslobodio je taj, da većina ljudi stradaju što nemaju visoke diplome, visoke škole, fakultete. Zato je on namerno izabrao 12 ribara, seljaka za prve Vladike i njima je otkrio ono što najškolovaniji doktori medicine, filosofije ne znaju, šta je posle smrti. To se zove otkrivenje, kad nešto Bog zna što ne može ljudska nauka da zna. A On kaže: “Posle smrti je život večni, duša je neuništiva ako se okrene Bogu, a i telo će se kasnije spojiti, vaskrsnuti, spojiti sa dušom”. Treći kompleks od koga nas je oslobodio Gospod to je strah od smrti, a od toga pate svi ljudi i najbogatiji carevi i milionari. Od toga kompleksa nas je oslobodio kad je umro za nas na Veliki Petak a u nedelju ujutru vaskrsao i Toma dodirnuo itd… I u tom pogledu to je najveći :cheesy2:, treći, da nemamo straha od smrti. I mi hrišćani verujemo da je naša smrt nama za leđima. Kad je nas popa pognjurio u vodu mi smo tada umrli. Kad nas je tri puta u ime Trojice digao mi smo tada već vaskrsli. A ovo što je pred nama to je samo jedan fiziološki rastanak duše i tela koji je tragičan i odbojan i oduran, niko ne želi da umre, ali oni koji imaju veru oni mogu mirnije to da pređu.

О СВЕТИМ ИКОНАМА

U drugoj zapovesti stoji: Ne čini sebi nikakvoga idola, niti mu se klanjaj i tako. A tom istom Mojseju isti Bog naređuje (2 Mojs 20): “Napravi mi skiniju,” (portabl hramu), pošto su Jevreji bili nomadi. Svaka porodica je putovala, imala svoj šator. Tako kaže, napravi mi jedan veliki šator u sredini, jednu zavesu, da pravi dve sobe i na toj zavesi da budu izveženi likovi angela. Zamislite a onamo stoji, ne smeš slikati ništa ni što je na nebu ni što je na zemlji ni pod zemljom. Od jednom taj Bog za protestante izgleda protivrečan. Kako On sada naređuje to. Zato to protestanti prećute. A mi znamo. Eto to je radost hrišćana kada naslikamo Hristu crveno i plavo odelo, jer naše ikone su teologija u boji. Prvo odelo crveno znači da je Bog, jer crvena je oganj ljubavi a on je Bog ljubavi a plavo, pored toga druga haljina znači da je i čovek. Jer naša sredina je plava: nebo, okean i magla. Crveno-plavo znači Bogočovek, a Bogorodica Marija suprotno. Prvo plavo odelo, ona je čovečansko biće, a povrh toga crveno, ona je kao ta kupina nesagoriva (koju je Mojsije video), zagrljena ognjem ljubavi spolja ali nesažežena. Pa onaj zlatni krug rekoh ukazuje na preobraženje. Ali samo Njemu (da bismo Hrista Boga Bogočoveka razlikovali od drugih svetaca), upisujemo jedan Krst, u onom zlatnom krugu, dve linije gore iznad temena, dve linije na levo, dve linije na desno a ne možes četvrti donji krak Krsta da naslikaš od vrata Hristovog. I sad u ta tri mesta imamo tri grčka slova: omikron, (o malo), omega (ω, o veliko) i n (ν): ὁ Ὤν, to je “der Seiende” Švabe bi prevele bitijući, mi kažemo na srpskom od glagola biti onaj koji je večan. A mora da bude izvan tog zlatnoga kruga istorijsko ime

IC/XC početak i kraj. Početno i krajnje slovo - Isus Hristos. Tako da nema ikone bez imena. Zato mi pravoslavni kažemo da iako je neka ikona barokna (kad su crtali ružne ikone i ne tako duhovne), bolja je i ta bilo kakva ikona nego bele zidine džamije ili sinagoge. Jer oni ne veruju da je Bog postao čovek a

nama je to najvažnije. Zato su zastave pravoslavne crkve ikone koje znače da je Bog zaista postao čovek. A da je onda bio stepen tehnologije ili fotografije mi bismo danas imali fotografiju Isusa Hrista. Zato mi kažemo protestantima: ako vi zaista Njega volite, zar ne biste vi voleli da znate kako je On

izgledao. On nije bio neki fantom.

ПЕТ ТИПОВА ЉУДИ

Imamo 5 čula i 5 tipova ljudi u Crkvi. Jedni su naročito osetljivi na sluh. Za njih je najvažnije šta popa propoveda i kako se čita Evangelije i šta peva hor. Drugi su vizuelni tipovi. Za njih su najvažnije freske i ikone. Treći su olfaktivni tipovi, jaki na nos. Za njih je najvažnije kad popa kadi. Zašto? Jer onaj već dobar miris ovozemaljski od smirne je samo nosač nestvorenog božanskog mirisa, koji nije od ovoga sveta. Jel ti ljudi olfaktivnog tipa oni osete prisustvo Božije samo kroz taj božanski miris. Četvrti tip taktilni, su ovi što jako osećaju dodir, čulo pipanja, to su recimo veliki mističari kao Marija Magdalina koja dotakne noge Hristove i dobije sve energije božanstva. Ona kroz to oseća prisustvo Božije. A većina ljudi uglavnom imaju najrazvijenije čulo ukusa i zato je rečeno: “Okusite i vidite kako je blag Gospod” (Ps 33,8). Znači kroz pričešće je najintimniji odnos sa Bogom.

I sad protestanti odbace ikone, odbace kadionicu, ne veruju da neko Njega može da dotakne, ne veruju da se hleb i vino promeni u Telo i Krv. Oni smatraju da je to samo kao neka uspomena – daća na Hristovu smrt. Neki protestanti – luterani su malo bliži, ali oni kažu zavisi to od tvoje vere. Ako ti zaista veruješ, onda taj hleb pod tvojim usnama postaje Telo i Krv a ako ne veruješ neće biti. Tako da oni posle tog njihovog pričešća bace sve one elemente svetoga pričešća i onaj hleb i ono vino koje eventualno može da bude za vernika pričešće. Tu se vidi da je kod nas vera objektivna, nezavisna od vere. Zbog Crkve koja veruje, zbog onih nekoliko koji veruju unutra (u Crkvi) to je objektivno dato, jer je rekao: “Gde se dvoje ili troje sastave u ime moje ja sam tu” (Mt 18,20). A to znači i telesno ja sam tu prisutan pod vidom hleba i vina. I kakva skromnost da on uzme najobičnije elemente, hleba i vina da bude tako lako da sa Njime imamo zajednicu. To je komunija na zapadnom latinskom jeziku, zajednica.

[Маша]

'' Држи свој ум у аду и не очајавај '' - Св Силуан атонски

+ Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу.

+ Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога!

Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду.

О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу.

Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу.

О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом.

+ Кад бисмо били смирени, Господ би нам по Својој љубави све показао и открио све тајне, али наша несрећа је у томе што нисмо понизни, већ се гордимо и хвалимо сваком ситницом, и тако мучимо и себе и друге.

+ Када Господ заволи неку душу Он јој даје да не мисли само на себе, него да се брине за људе и да се са сузама моли за њих.

+ Брата треба саветовати са кротошћу и љубављу. Унутарњи мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом и кад осуђујемо или поучавамо друге без кротости и љубави. Он се губи и кад превише једемо или се нехатно молимо. Али, ако стекнемо навику да се усрдно молимо за непријатеље своје и да их волимо, у душама нашим ће увек владати мир; а ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом.

+ Раздражљив човек и сам већ пуно страда од демона, због своје гордости.

+ Господ нам је заповедио да волимо непријатеље, и ко то испуњава, уподобљава се Господу. Волети непријатеље могућно је само уз помоћ благодати Духа Светог. Зато, ако те неко увреди, моли се Богу за тог човека. Тако ћеш сачувати мир у души и благодат Божију. А ако ропћеш и ругаш се своме старешини, онда ћеш и сам постати разјарен као и он и испуниће се на теби речи пророка Давида који вели за Господа: Са Светима поступаш свето, а са неваљалима насупрот њима (Пс.18,26).

+ Људи толико високо цене земаљске науке или, на пример, ознанство са неком високом личношћу и радују се ако су блиски са њом, а заборављају да је једино истински велико и вредно познати Господа и вољу Његову.

+ Од свега на свету најдрагоценије је знати Бога и бар делимично разумети вољу Његову.

+ Како ћемо знати да ли живимо по вољи Божијој или не? Ево како: ако тугујеш због било чега, значи да се ниси потпуно предао вољи Божијој, макар споља и изгледало да јеси.

Ко живи по вољи Божијој, тај се ни за шта не брине. Када му нешто треба он и себе и што му је потребно предаје Богу, и ако се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је примио.

Душа која се предала вољи Божијој ничег се не боји: ни претњи, ни разбојника, уопште ничег. За све што је снађе говори: '' Тако је Бог хтео ''. Ако је болесна, мисли: '' Болест ми је сигурно на неку корист, иначе ми је Бог не би послао ''.

Тако се, ето, чува мир у души и телу.

+ Хтео бих да се научим смирењу и љубави Христовој да никог не увредим и не ожалостим, већ да се за сваког молим као за самог себе.

+ Ако зло мислиш о људима, значи да зао дух живи у теби и куша те да зло мислиш о другима.

+ Господ Христос се молио чак и за оне који су Га распели и говорио: '' Оче, опрости им јер не знају шта раде ''.

Архиђакон Стефан се исто тако молио за оне који су га каменовали и тражио од Господа да им се то не прими за грех.

И ми, ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље. Ако не жалиш грешника који ће се мучити у огњу пакленом, у теби нема благодати Духа Светога, већ у теби живи зао дух. Зато се старај да га се пре смрти, кроз покајање, ослободиш.

+ Ко се руга злим људима и не моли се за њих, никада неће познати благодат Божију.

+ О људи, децо Божија, познајте Оца свог! Он нас све воли. Познајте љубав Христову и живите у миру и обрадујте тиме Господа. Он нас све милостиво очекује да Му се обратимо.

+ Грешна је душа која не зна за Господа, она се боји смрти и мисли да јој Господ неће опростити грехе. Но, то је зато што она не познаје Бога и Његову љубав према нама. А када би људи знали, тада ниједан човек не би очајавао, јер Господ не само да ће опростити, већ се и много радује обраћању грешника. Нека дође и смрт, ти само чврсто веруј да чим будеш тражио да ћеш и примити.

+ Будимо у молитви без икаквог уображавања, и молимо смиреност од Господа, и Он ће нас заволети и даће нам на земљи све што је корисно за душу и тело.

+ Већ од сада почиње вечни живот, али за неке од сада почиње и вечна мука.

+ Молим вас, сами пробајте. Ако вс неко ожалости, или осрамоти. или узме што ваше, или прогони Цркву, молите се Богу за њега и говорите: '' Господе, сви смо ми створења Твоја, сажали се на слуге Твоје и обрати их на пут покајања ''. Тада ћеш носити у себи благодат Божију и осетићеш њено присуство. С почетка принуђавај себе на љубав према непријатељима, и када Господ буде видео твоју добру вољу, помоћи ће ти у свему и сам ће ти опит упутити шта треба да чиниш.

Ко ружно мисли о својим непријатељима, у њему нема љубави Божије и тај не познаје Бога.

+ Господ нам је заповедио: Волите непријатеље своје (Мт.5,44).

Али како ћемо их волети када чине зло? Или како волети оне који гоне Цркву?

Када је Господ ишао у Јерусалим и када Га Самарјани нису хтели примити, Јован Богослов и Јаков хтели су да низведу огањ с неба и да све Самарјане погуби; али Господ им је милостиво рекао: Нисам дошао да погубим већ да спасем (Лк.9,54-56).

Тако смо и ми дужни да увек само једно желимо: да се сви људи спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су се удаљили од истине и иду у пропаст.

Ето, то је љубав према непријатељима.

Када је Јуда решио да преда Господа, Господ га је милостиво уразумљивао. Тако смо и ми дужни да поступамо са онима који су залутали и тада ћемо се спасти милосрђем Божијим.

+ У наше време људи су се удаљили од доброг пута и постали су немилосрдни и груби, и немају љубави, зато и не осећају љубав Божију. По злоћи свог срца суде о Богу и мисле да је и Он као што су они и зато потпуно губе веру у Бога.

[Маша]

+ Ко више воли, тај више и жели да буде са Оним Кога воли и стога се више и приближује Господу. А онај који мало воли, тај мало и жели, а ко уопште не воли, тај и не жели и не стара се да види Господа и зато пребива у вечној тами.

+ Треба увек имати на уму да духовник обавља своју службу Духом Светим и бити пун поштовања према њему. Верујте, браћо, да када би се неком догодило да умре у присуству духовника и да му издишући каже: '' Оче свети, благослови ме да видим Господа '', његова молба би по благослову духовника била услишена, јер је Дух Свети и на небу и на земљи исти.

+ Гордој души све смета, док је смиреном човеку све добро.

+ Ако ти је старешина рђав, моли се за њега и у души ће ти бити мир. Ако ти не одговара келија или послушање, или те мучи болест, мисли у себи: '' Господ ме види и зна мој положај; вероватно је овако угодно Богу '', и бићеш спокојан.

Душа која се није предала вољи Божијој неће нигде наћи мира, чак и ако буде много постила и молила се. Ко окривљује људе зато што га укоревају, тај не знам да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран јер га Господ воли. Ко има малу благодат Светог Духа тај воли сваког претпостављеног јер зна да је Богом постављен и са радошћу му се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом, а и Свети Оци су писали о томе.

+ Благодат се у општежићу највише губи зато што се нисмо научили да волимо брата као што нам је Господ заповедио. Ако ти брат учини нешто нажао и ти у том тренутку прихватиш гневну мисао о њему, или га осудиш, или омрзнеш, осетићеш да те је благодат напустила и мир се изгубио.

За душевни мир потребно је научити душу да воли онога ко нас вређа и да се моли за њега.

+ Наш живот је једноставан, али мудар. Мајка Божија рекла је Преподобном Серафиму: '' Научи твоје монахиње послушности и ко сачува послушност и смирење, биће са тобом и близу Мене ''.

Видите како је просто спасти се. Мудрост се треба учити дугим опитом. Бог дарује мудрост за човекову послушност. Послушну душу воли Господ, а кад је воли даће јој све за што Га замоли. Господ и данас као и раније слуша наше молитве и испуњава наше молбе.

+ Али и сада можемо покајањем да се поново уселимо у Рај. Господ нас много воли и не гледа на наше грехе, само да бисмо се смирили и почели волети непријатеље.

Ко не воли непријатеље неће имати мира, чак, и да дође у Рај.

+ Наша борба је непрестана. Ако си укорео брата, или га осудио, или увредио, изгубио си мир. Ако си се погордио или узнео над братом, изгубио си благодат. Ако је блудна мисао наишла и ти је ниси одмах избацио, душа је твоја изгубила љубав Божију и смелост у молитви. Ако волиш власт или новац, никада нећеш познати љубав Божију. Ако си извршио своју вољу, побеђен си непријатељем, и униније ће ти доћи у душу. Ако си брата свог омрзнуо, значи да си отпао од Бога и да је зао дух овладао тобом.

Ако брату учиниш неко добро, наћи ћеш мир својој савести. Ако се одрекнеш своје воље отераћеш непријатеље и задобићеш мир у души. Ако опрашташ брату увреде и волиш непријатеље, добићеш опроштај грехова и Господ ће ти дати да познаш љубав Духа Светог. А када се будеш сасвим смирио, наћи ћеш савршени мир у Богу.

+ Када душа осети милост Господњу, више се ничег не боји, никакве беде на земљи.

+ Ако народ и држава страдају нека се покају и Бог ће све уредити. Људи се не уче смирењу и због своје гордости не могу да приме благодат Светога Духа и зато страда цео свет. А када би људи познали Господа, како је Он милостив, смирен и кротак, тада би се за трен ока изменио читав свет и у свима би владала велика радост и љубав.

Милостиви Господ дао нам је покајање и њиме се све исправља. Покајањем задобијамо опроштај грехова; за покајање долази благодат Светога Духа и тако упознајемо Бога.

Ако је ко изгубио благодат и мучи се, нека се покаје и Господ ће му дати Свој мир.

Ако народ или држава страдају нека се покају и Бог ће све уредити.

+ Смирена душа нема виђења нити их жели, већ се чистим умом моли Богу, док сујетан ум не може да се ослободи рђавих мисли и уображавања. Ово може да иде тако далеко да ће почети да виђа ђаволе и разговара са њима. Пишем о овоме, јер сам лично био у тој невољи.

+ Ко ће описати колика је радост познавати Господа и ненаситно тежити Њему и дан и ноћ? О, колико смо срећни, ми Хришћани! Нема ништа лепше него знати Бога; и ништа горе него не знати Га.

Али, блажени су и они који Га не знају, али верују у Њега.

+ Неки неискусан калуђер који је много страдао од демона, када су га једном напали, почео је да бежи од њих, али и они су пошли за њим и гонили га. Ако ти се тако шта догоди, не бој се и не бежи, него стани одважно, смири се и реци: '' Господе, смилуј се мени, великом грешнику ''- и ђаволи ће исчезнути. А ако будеш кукавички бежао, они ће те прогонити и одвести у пропаст. Сети се да у том часу, када те демони нападају, Господ гледа на тебе: колико се уздаш у Њега.

Ако ти се и сам Сатана јасно покаже и опржи те својим огњем и покуша да ти заплени ум, опет се не бој, већ се храбро надај у помоћ Божију и говори: '' Ја сам гори од сваког '', и ђаво ће отићи од тебе.

Ако осећаш да зао дух дејствује у теби, ни тада се не бој, него се чисто исповедај и тражи од Господа смирени дух, и Он ће ти га сигурно дати и тада ћеш, по мери своје смирености, осетити благодат у души; а када се будеш сасвим смирио наћи ћеш савршено спокојство.

Такву борбу човек води читавог живота.

Душа која је познала Господа Духом Светим, ако после тога и падне у прелест, не плаши се, него се, памтећи љубав Господњу и знајући да се борба против ђавола допушта због славољубља и гордости, смирава и иштр од Господа исцељење; и Господ исцељује душу. некад брзо, а некад споро, мало по мало. Послушни, који верује духовники, а не себи, брзо ће се исцелити од сваке ране коју му нанесу демони, а непослушни неће.

+ И тако, Бог спасава не због наших подвига, већ једино по милости Својој. Господ хоће да је душа смирена, незлобива и да свима опрашта; тада ће и Господ опростити са радошћу. Господ све воли и требало би да Му подражавамо, и волимо све; а ако смо немоћни, молимо се Господу и Он нас неће одбити, него ће нам помоћи Својом благодаћу.

+ Ко хоће чисто да се моли њему нису потребна никаква знања о новостима из новина; он не треба да чита рђаве књиге низи да љубопитљиво претреса туђ живот. Све то уноси у ум нечисте мисли и када човек зажели да се разабере у њима, оне све више и више смућују и жалосте душу.

+ Демони су пали због гордости и труде се да и нас увуку у њу, убацујући нам помисли хвале. И ако душа прими похвалу, благодат ће одступити од ње све док се душа не смири. И тако се човек целога живота учи смирењу Христовом, и докле год се не научи, душа неће имати покоја од помисли и неће бити у стању да се моли чистим умом.

+ Знај добро да ако те муче рђаве мисли, значи да се ниси смирио. Господ је рекао:  Научите се од Мене: јер сам Ја кротак и смирен срцем и наћи ћете мир душама својим (Мт.11,29).

Без Христовог смирења душа никад неће бити спокојна у Богу, већ ће је стално узнемиравати разне помисли, спречавајући је да сазрцава Бога. Блажен је онај који се смирио, јер је нашао савршен мир у Богу. Ја све до сада сваког дана иштем од Господа смирење, јер је ДухСвети научио душу моју шта је Христово смирење, и зато чезнем да га задобијем. О Христова смирености! Ко те је осетио тај се ненаситно отима к Богу и дан и ноћ.

+ Један ђакон ми је причао:

'' Јавио ми се сатана и рекао: '' Ја волим горде и они припадају мени. Ти си горд и узећу те. '' На то сам му одговорио: '' Ја сам најгоре створење које постоји '' . И сатана је нестао. ''

+ Душа моја зна милост Господњу према грешноме човеку, и истину пишем пред лицем Божијим да ћемо се сви ми грешни спасти, и ниједна душа неће пропасти ако се покаје, јер је Господ по природи тако добар да нема речи која би то могла описати.

Обрати се Господу од свег срца и реци: '' Господе, опрости ми ''; и не помишљај да Господ неће опростити; Његова милост не може да не опрости, и Он истог часа опрашта и освећује. Тако Дух Свети учи у нашој Цркви.

+ Има људи који су се везали за животиње и милују их, тепају им, разговарају са њима, а остављају љубав Божију, и кроз то губе љубав према браћи за коју је умро Христос у великим мукама. Животињама дај храну и не туци их, и то је довољно милости за њих од човека ...

Душа која је познала Господа непрестано у страху и љубави стоји пред Њим и како је онда могућно везивати се за животиње? Ово значи да је човек заборавио заповест Христову о љубави према Богу свим срцем, свом душом и свом мишљу.

Животиње су земља и не треба се умом везати за земљу, него свим духовним моћима волети Господа, Његову Пречисту Мајку, нашу Заступницу и Светитеље, и са страхопоштовањем стајати пред њима; они се моле за нас и жалосни су када пренебрегавамо заповести Божије.

+ У почетку, када човек почне да служи Господу, Господ Својом благодаћу даје души силу да ревнује за добро и све бива лако и угодно човеку; и када душа осети то у себи, она по својој неопитности мисли: '' Тако ћу ја целог века ревновати ''. И стога се узноси над оним који лењо проведе живот и почиње да их осуђује; тако човек губи благодат која му је помагала да врши заповести Божије. Душа не разуме шта се то одједном догодило у њој: било је све тако добро, а сада је све тешко чак, и жеље за молитвом нема. Но не треба се плашити: то само Господ милостиво васпитава душу.

+ Ако говориш или пишеш о Богу, онда се моли и тражи од Господа помоћ и савет, и Господ ће, заједно са тобом, радити и уразумљивати те. Ако си у недоумици учини три метаније и реци: '' Господе, Ти видиш, Милостиви, душа је моја у недоумици и бојим се да ћу погрешити. Уразуми ме Господе. '' И Господ ће Те неизоставно уразумити јер је Он сасвим близу нас. Ако посумњаш нећеш примити што тражиш. Тако је Господ рекао Петру: Зашто си посумњао, маловерни? (Мт.14,31), када је овај почео да се топи у таласима. Слично се догађа и са душом када посумња. Она почиње да се утапа у рђаве помисли.

Господе, дај нам пуну веру у Тебе Духом Светим.

[Маша]

+ Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву, јер је Господ наш до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, нити замислити, све док нам Дух Свети не открије Његову велику љубав.

+ За све оне који су тражили да се молим за њих, то чиним овако: '' Господе, дај им Дух Свој Свети да би Те Њиме познали ''.

+ Како ћу да знам да ли ме Господ воли или не? Ево како. Ако се храбро бориш против греха, значи да те Господ воли. Ако волиш своје непријатеље, Господ те још више воли. А ако живот свој полажеш за друге, значи да те Господ много воли, јер је и Он Сам положио Свој живот за нас.

+ Наша епоха се дакле одликује похотом телесном  и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности  и најзад, одрицања од саме силе побожности.

монах Давид (Перовић)

+ Него, сматрај да сви други спас'ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути, сматрај да тако ће бити и не очајавај, о немарни јако.

Зато баш и праштај другима онако к'о што прашташ себи брзо, неприметно, лако.

Зато баш и воли другога к'о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо.

За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај.

+ '' Покајна песма '' Преподобног Силуана

'' Да је Адам сачувао послушање,

  он и род његов у Рају би били.

  Но, и сада је могуће

  вратити себе у Рај покајањем.

  Господ нас много љуби,

  без обзира на наше грехе,

  само када бисмо се смирили

  и љубили непријатеље. ''

А онда иде сасвим прозни одломак: '' Ко не љуби непријатеље, тај не може имати мира, макар га и у Рај посадили ''

+ Антонију Великом дошла братија и питала га: '' Како да се спасавамо? ''.

Велики Антоније рече: '' Чините то и то ''.

Одговорише му: '' Не можемо ''.

Преподобни Антоније рече: '' Онда радите то и то ''.

Одговорише опет: '' Не можемо ''.

Трећи пут рече Свети: '' Тада, пак, чините то и то ''.

Одговорише: '' Ни то не можемо ''.

Преподобни нтоније рече своме послушнику: '' Скувај им кашу и отпусти их с миром ''.

И Свето Писмо каже да су и Пророци давали савете '' по срцу '' онога који пита.

(Архимандрит Софроније (Сахаров))

+ И ја сам мислио: '' Зашто сам уопште дошао овде? Сит сам већ дивних и утешних служби, али овде нема живе речи ... ''.

И где, у таквом жалосном расположењу изашао сам кроз манастирска врата и размишљао о томе зашто сам уопште дошао у манастир. Кад одједном, чух неки глас како ме дозива. Окренуо сам главу, и видео седобрадог монаха, који се пријатно осмехивао, симпатичнога лица. Али оно што је главно – сав сам претрнуо, јер сам осетио да је он прозрео, прочитао моје помисли, које су ме опселе док сам ходао унаоколо. У том тренутку ми је било веома непријатно. Он ми се обратио:

'' А шта значи – сачувати мудрост ? ''

Ја сам слегнуо раменима, погледавши упитно у њега.

'' То значи не примати помисли ''.

Помислима се називају не мисли, већ стање разочараности, обремењености ...

Био је то одговор управо на моју обремењеност таквим мислима.

'' Мудрост је у томе да се не примају помисли, односно тешке мисли које колебају душу '', рекао ми је он.

Он је овим речима потпуно умирио, утешио моју душу за читав живот.

Када је требало да се замонашим, чини ми се, после неких једанаест година (Старца Силуана тада већ више није било међу живима), дошао сам поново на Свету Гору и тамо су ми дали име Силуан,  у знак сећања на њега.

Ми никада не знамо у каквом је настројењу нека душа и какве струне једна душа може да додирне у другој. Али, може се рећи да ће људи, што више то буду схватали и што се више буду кретали ка тој светлости, помажући једни другима, постајати све ближи једни другима, како је и говорио неко од Светих: '' Што се више приближавамо сунцу, то су зраци сунца све ближи једни другима.''

(Архимандрит Силуан (Стрижков))

+  '' Господ нас неисказиво љуби '', говорио је свакоме о.Силуан.

'' О како нас Он љуби! ''

И при тим речима увек би му се очи испуниле сузама. А очи су му биле црвене од плача. Он је највише говорио о љубави Божјој наспрам људи. Ко се жалио на неку патњу или неко искушење, о.Силуан га је тешио и храбрио љубављу Божијом.

'' Зна Господ да ти страдаш, но Његова љубав сија над тобом као сунце над светом. Не бој се, то је за твоје добро. ''

(Свети Николај Жички)

+ Други опет жалио се, како га игуман у манастиру не воли. '' Ати воли њега '' одговори му о.Силуан.

'' Ти се моли усрдно за свога игумана сваки дан и говори: ја волим мога игумана, ја волим мога игумана; па кад се љубав у теби разгори према игуману, и игуман ће тебе почети волети. ''

+ Рекох му једном, како се руски монаси много узбуђују због бољшевичке тираније над Црквом Божјом у Русији. На то ће он: '' И ја сам се у почетку узбуђивао због тога, и после многих молитава дошле су ми овакве мисли: Господ љуби све неизречено. Он зна циљеве свега и рокове свему. Ради неког будућег добра Он је попустио оно страдање на руски народ. Ја то не могу схватити ни прекратити. Остаје ми само молитва и љубав. Тако и ја говорим узбуђеној братији: Ви можете помоћи Русији само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар. ''

+ Ако ти брат твој нанесе увреду и ти у том трену примиш на њега гневну помисао, или га осудиш, или замрзиш, осетићеш да је благодат отишла и да је молитва пропала. За душевни мир потребно је да научиш своју душу да љуби онога ко те увредио и да се одмах молиш за њега. Не може душа имати мира ако не буде свим силама  молила од Господа дар да љуби све људе. Господ је рекао '' љубите непријатеље ваше '', и ако не будемо љубили непријатеље, неће бити мира у души. Неопходно је да задобијамо послушање, смирење и љубав, иначе ће сви наши подвизи и бдења пропасти узалуд.

[Маша]

+ Све несреће Руског народа догодиле су се због одступања његових синова и кћери од верности Оцу Небеском, а средство за избављење од патњи и пропасти је једно – спасоносни пут покајања на који је указао Преподобни Силуан: '' Не тугујте народи што вам је тешко да живите. Борите се само против греха, молите помоћ од Господа и даће вам, јер Он је милостив и љуби нас ...

О народи! Завапимо Господу сва земљо, и услишена ће битит молитва наша, јер се Господ радује покајању људи и све небеске силе нас чекају да бисмо се насладили сладошћу љубави Божије и видели красоту Лица Његовог!

+  Кад мир Христов дође у душу, онда она седи као Јов на ђубришту. а друге гледа у слави; тада се душа радује што је мања од свих.

Смирена душа испуњена је љубављу и не тражи првенство, него свима жели добро и свиме је задовољна.

+ Имајући тај двосекли мач духовног расуђивања, покушајмо њиме да 

'' расечемо '' појам љубави према непријатељима. Ту се може видети да постоји суштинска разлика између личности непријатеља (човек је икона Божија, те стога, по сведочанству Преподобног Јефрема Сиријског, '' ни због кога не треба очајавати пре смрти '') и '' непријатељства '' тога непријатеља, то јест онога зла које мучи њега самог. И тада ће љубав према непријатељима постати не само природна, него ће бити апсолутно јасно да Хришћанин и не може да мисли и осећа другачије.

+ Немачки доктор поново старцу Теодосију поставља питање зашто је Русију Бог казнио више него друге земље. Отац Теодосије је одговорио овако: '' Зато што ју је више зволео, зато јој је послао и веће несреће, да би нам омогућио да се што пре опаметимо. Кога волим од њега ћу и да захтевам више, зато нам је дат нарочит пут, који не личи ни на чији други ''. То је заправо само препричано познато место из Посланице Јеврејима (12,5-11), почев од речи: Сине мој, не занемаруј карање Господње ... Који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови ... Јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јевр. 12,5,7-8,11).

+ Ипак, убеђени смо да осим Преподобног Силуана Атонског постоји и доста других најближих пријатеља Христових, који су, као две жене из житија Преподобног Макарија Великог остале непознате, чак, и по именима. Неопходно је поменути још једног атонског подвижника о коме говори отац Софроније (Сахаров). То је онај отшелник који не само да се удостојио јављања Господа и Спаса нашег Исуса Христа, него је од Њега добио и чудесно уверавање које ће битит поука Цркви до краја века.

Ево тог уверавања:

'' Ја ћу помиловати сваког човека који је макар једном у животу призвао Бога '' ... А на питање отшелника постављено у мислима: '' Зашто се онда мучимо сваки дан? '' Господ је одговорио: '' Они који страдају за заповест Моју, биће Моји пријатељи у Царству Небеском, а остале ћу само да помилујем '' (1,стр.87).

Дакле, подвижници се труде, сваки на свом месту, не зато да би се спасли (ми имамо обећање Господње). Спасење – то је, у најбољем случају, негативан циљ нашег хришћанског живота. Они се труде зато да би постали пријатељи Божији и поделили напоре љубљеног Христа.

+ Сличну мисао о оцу Јовану Кронштатском налазимо и у делима самог Преподобног Силуана: '' Сећам се, после Литургије, када су му довезли фијакер и када је пошао да седне, како га је окружио народ који је тражио благослов; и у таквој гужви његова душа је непрестано пребивала у Богу, окружен таквом масом људи, он се није расејавао и није губио душевни мир ''.

Даље Преподобни Силуан Светогорац пита: '' Како је он то постигао? ... Постигао је и није се расејавао зато што је љубио народ и није престајао да се моли Господу за њега ... Непрестано се молећи за народ, он је чувао душевни мир, а ми га губимо зато што немамо љубави према народу ... ако не будемо љубили брата, нећемо моћи да имамо мир. ''

+ Погледајмо сада која би места из те књиге могла да буду понајвише у складу са учењем Преподобног Силуана. Ево шта пише Свети Јован Кронштатски о љубави према непријатељима. Ова љубав је за њега повезана са истинском премудрошћу Божијом: '' Ти мрзиш непријатеља – глуп си ... Љуби непријатеља, па ћеш и ти бити премудар ''.

По Светом јовану Кронштатском љубав према непријатељима представља одсецање сопствене воље и испуњавање воље Божије: '' Ни у једном трену не испуњавај своју вољу, него вољу Божију, која је љубав према свима – и према непријатељима – и која је светост наша ''.

За Светог Јована, ближњи је – икона Божија, какву представљаш и ти сам. Већ и то је довољно да бисмо љубили '' непријатеље '': '' Љуби непријатеље своје искрено, не обраћај пажњу на њихову мржњу, него на икону Божију по којој су створени, видећи у њима самога себе ''.

Коначно, Свети Јован истиче и онај критеријум истинске хришћанске вере који налазимо код Преподобног Силуана: '' Треба знати да се хришћанска вера и састоји у томе да љубимо непријатеље . ''

+ Једну од најважнијих тема за Светог Јована Кронштатског редставља тема љубави према слабима и палима – оне љубави коју он назива '' жалошћу ''.

'' Жалост '' (''сажаљење'') уопште је један од начина љубави, који се често појављује у размишљањима аутора из XIX и са почетка XX века. Сећамо се какво је место заузимало '' сажаљење '' према простом народу у односу револуционара и народњака према њему. Код Светог Јована ми не срећемо такво ''сажаљење'' (које је, наравно, подложно сваком искривљавању). Његово сажаљење не изазивају '' понижени и увређени '', него они који падају у грех и одвајају се од Христа:

'' Када помислим на Сина Божијег, Који је човечанску природу примио у јединство са Својим Божанством, и када се сетим како живе они који себе називају Хришћанима, обузима ме страх и жалост ... жалост, зато што видим велико мноштво Хришћана који се добровољно лишавају неописивог блаженства будућег живота и бацају се у вечни огањ – у вечне муке ''.

Као да тумачи ову мисао, Преподобни Силуан пише: '' Господ се сажалио на заблуделе па је послао Сина Свог Јединородног да их спасе; и Дух Свети нас учи истом таквом сажаљењу према заблуделима, према онима који иду у ад. А ко није стекао Духа Светога, тај не може да се моли за непријатеље. Тако се тема сажаљења према палима сједињује са темом љубави према непријатељима. Јер Дух Свети је и у аду присутан као љубав '', стога онај ко има Духа Божијег не оставља својом љубављу - жалошћу слабе и пале, који у себи носе тај ад или су неспособни да се ишчупају из њега.

+ Свети Јован Кронштатски је туговао због наше немилосрдности према ближњем: '' Брат је сагрешио, а ми не жалимо због тога што он греши и не плачемо из братске љубави због његовог добровољног безмља ... него се љутимо на њега и презиремо га због његових прегрешења, док смо можда и сами криви, или смо били криви, за исто то (и тек смо се недавно излечили). ''

+ Много је писано о инсистирању Св.Силуана на љубави према непријатељима. Горе смо забележили да то за Светитеља представља дубоку еклисиолошку тему. Треба сада да додамо да је она истовремено и евхаристијска и еклисиолошка тема. За Св.Силуана '' ако желиш да сачуваш умну молитву, треба да волиш све оне који ти се ругају и да се молиш за њих, све докле душа твоја не нађе мир; и тада ће ти Бог даровати непрекидну молитву, зато што се благодат молитве даје онима који се моле за своје непријатеље. '' Опроштај непријатељима је од тако суштинског значаја за наше учествовање у Евхаристији, да га наш Господ поставља за услов нашега суделовања; исто чине и Свети Оци Цркве, попут Св.Максима Исповедника у свом тумачењу Господње Молитве, Св.Анастасије Синаит и други. Сви греси могу да се опросте кроз исповест пре Св.Причешћа, али ако се неко не помири са својим непријатељима и задржава у сећању зло које су му учинили, није му допуштено учешће у Евхаристији. Љубав према непријатељима је толико значајна за Евхаристију, да Св.Силуан веома инсистира на њој.

+  Борба за христолику љубав према непријатељима, борба за смирење, борба против гордости је, заиста, велика борба, и управо су зато Светитељи – ти истински подражаватељи Христу и заједничари Његове љубави – заиста велики. Преп.Силуан пише:

'' Ја сам зао и Господ то зна, али желим да се смирим и да волим своје ближње, макар ме они и вређали. Стално молим Господа да ме научи да волим непријатеље и милосрђем Божијим испитао сам шта значи волети Бога и ближње. Молим љубав од Господа и дан и ноћ, и Он ми даје сузе да плачем за целим светом. Али, ако осудим неког или непријатељски погледам, сузе се губе и душа пада у чамотињу; тада опет молим опроштај од Господа и милостиви Господ опрашта мени грешном. ''

+ Преп.Силуан наставља:

'' Пишем, браћо, пред Лицем Бога свога: смирите срца своја, увидите милост Господњу још овде на земљи и познајте Творца Небеснога, и ваша душа неће знати за ситост у љубави. ''

+ Према сведочењу архимандрита Софронија, старац Силуан људе није делио на непријатеље и пријатеље, него на оне који су познали Бога и оне који Га нису познали. Много пута говорио је о љубави према људима уопште, '' то јест према свим људима, и онима који чине добро, и онима који чине зло ''. '' Како их волети – писао је Преподобни – када чине зло? Или како љубити оне који гоне Свету Цркву? Када је Господ ишао за Јерусалим, а Самарјани Га нису примили, Свети Апостоли Јован Богослов и Јаков су били спремни да сведу огањ са неба и да их истребе због тога; но, Господ је милостиво рекао: Син Човечији није дошао да погуби душе људске него да их спаси (Лк.9,54-56).

Тако и ми треба да имамо једну мисао: да се сви спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих, јер су заблудели од истине и иду у ад. То је љубав према непријатељима. ''

+ '' Постоје људи – пише он – који својим непријатељима или непријатељима Цркве желе смрт и муке у адском огњу ... Кажеш да је он злочинац и нека гори у адском огњу. Али, питам те: ако Бог теби да добро место у Рају, а ти будеш видео у огњу онога коме си желео огањ мука, зар ти га ни тада неће бити жао, ма ко он био, макар био и непријатељ Цркве? Или је твоје срце од гвожђа? Али, у рају гвожђе није потребно ... ''.

И опет, животно разумно и здраво, Преподобни Силуан наставља: '' Ако немаш љубави, онда макар и не вређај и не куни, и то ће већ бити добро ... Схватите. То је тако једноставно. Жао ми је људи који не знају Бога и иду против Бога ... ''.

+ Старац Силуан тврди да се љубав према непријатељима, управо због тога што она јесте дар благодати Божије, и може се задобити искључиво кроз молитву. Неколико пута он нас позива да '' читавим својим бићем молимо Господа да нам дарује снагу да волимо све људе ''. Старац Силуан, такође, саветује да се молимо Мајци Божијој и Светима: '' Ако нисмо у стању да волимо наше непријатеље и ако у себи немамо љубави, обратимо се усрдним молитвама Господу, Његовој Пречистој Мајци и свима Светима, и Господ – Чија је љубав према нама безгранична – помоћи ће нам у свему ''. Старац исповеда да се он сам непрестано молио Богу за ово: '' Непрестано молим Господа да ми дарује љубав према непријатељима ... Дан и ноћ иштем од Господа да ми подари такву љубав. Господ ми даје сузе и ја плачем за читавим светом ''. Желећи, у својој свеобухватној љубави, да сви људи приме такав дар, старац Силуан се за њих овако моли у својој молитви: '' Господе, научи нас Духом Својим Светим да волимо наше непријатеље и да се за њих молимо са сузама ... Господе, Ти Који Си се и Сам молио за Своје непријатеље, научи и нас, Духом Светим, да волимо наше непријатеље. ''

+ Са друге стране, ова састрадална љубав долази од сазнања да онај који наноси зло другоме и који се противи истини или је уопште и не зна, живи далеко од Бога, и лишава себе дарова Његових, удаљава се од пута спасења и приближава се аду,

[Маша]

чијим мукама почиње да се мучи већ овде на земљи. '' Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су отпали од истине и иду у ад. То је љубав према непријатељима. ''

Добар човек мисли : 'свако ко се удаљи од истине пропашће', и због тога га жалим. А ко  није научен љубави Духом Светим, тај се неће молити за непријатеље.Они који су Духом Светим научени љубави читавог света тугују за људима који ће бити осуђени и много суза проливају за народ, и благодат Божија им даје снаге да воле непријатеље ... Схватите! То је тако једноставно. Жао је човеку људи који не знају за Бога и иду против Њега, срце пати због њих и сузе се лију из очију. Јасно видимо и Рај и ад: јер смо то познали Духом Светим. А и Господ је рекао: Царство је Божије унутра у вама (Лк.17,21). Тако, већ од сада почиње вечни живот. Али, за неке од сада почиње и вечна мука. ''

+ При духовном сагледавању подвижник види ствари које за већину људи остају тајна. Њему је тешко да говори о тој тајни, јер, преведена на људски језик, она изгледа сасвим другачије. Људске речи и људски појмови дају мало могућности да се унутрашње стање саопшти другоме. Неопходан услов за размевање јесте заједничко или истоветно искуство. Нема ли заједничкога искуства, нема ни разумевања, будући да се иза сваке наше речи крије сав наш живот. Сваки појам представља садржину искуства сваког од нас, услед чега сви ми говоримо разним језицима. Међутим, пошто сви ми имамо исту природу, могуће је помоћу речи изазвати ново искуство у души другога, и на неки начин пробудити у њему нови живот. Када то бива приликом нашег људског међусобног општења, тим више се то догађа када је у питању Божанско деловање. Божија реч, при одређеном унутрашњем расположењу душе, стварно приноси нови живот, и то онај који је садржан у њој, тј. живот вечни.

+ Пустињски Оци су говорили да нашега брата, ако га похвалимо без расуђивања, тиме изручујемо у руке непријатељу, претварајући га у жртву прелестнога самољубља.

+ Бог не суди два пута. Као што каже Св.ап.Павле: '' Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени '' (1.Кор.11,31). А на другом месту он каже: '' Јер ћемо сви предстати суду Христовом '' (Римљ.14,10) – али нећемо сви бити осуђени. Тиме што ћемо драговољно себе осудити на ад могуће је, на известан начин, ''предухитрити'' Божији суд и тако се оправдати још у овоме животу и још овде постати причасници Божије Речи и Премудрости. А то јесте – благодат Духа Светога и венчање са Духом Светим.

И Архимадрит Софроније пише да нам Бог не суди два пута, а Св.Јован Лествичник каже да '' драговољним прихватањем испаштања и казне, избегавамо вечну казну '' (5,30), а на другом месту и : '' Садашњом срамотом избављамо се од будуће '' (4,15).

+ Свети Григорије Палама: '' Ако човек себе заиста сматра кривцем који заслужује вечну казну, он ће храбро поднети не само срамоту већ и зло, болест и, заправо, сваку невољу и страдање. Онај који показује овакво дуготрпљење, као да је дужник и кривац, бива избављен, прошавши само са врло лаком казном, привременом и укинутом, спасен од истински ужасне, неподносиве и бескрајне казне. Понекад он бива избављен и од опасности које му прете у садашњости, зато што Божија милост, благодарећи дуготрпљењу Божијем, почиње већ овде. Један од оних које је Бог казнио рекао је: '' Поднећу презир Господњи, зато што сагреших против Њега '' (Михеј 7,9).

+ Могли бисмо да ову велику науку Духа, коју смо покушали да укратко опишемо у нашем излагању, сажето искажемо речима самог Преп.Силуана: '' Сви Свети су говорили – ' Мучићу се у аду! ' , чак и када су творили велика чудеса. Они су знали из искуства да ће у душу – уколико она сама себе осуди на ад али истовремено и верује у милост Божију – ући сила Божија и да ће јој Дух Свети сведочити спасење. Душа се смирава кроз самоосуђивање и тада у њој више нема места за насртљиве помисли, и она стоји пред Богом чистога ума. У овоме је мудрост Духа '' .

+ Нема ничег езотеричног или ексклузивног у погледу метода које треба да практикујемо да бисмо ходили путем обожења. На питање: '' Како могу да се уподобим Богу? '', одговор гласи: '' Врло једноставно ''. Ево шта о томе каже еп.Калист (Вер): '' Иди у Цркву, причешћуј се редовно, моли се Богу у Духу и истини, читај Евангелије, испуњавај заповести.

Али, ово последње – ' испуњавање заповести ', не смеш никад запоставити. ''

Православље одлучно одбацује сваку врсту мистицизма који тежи да ослободи етичких правила.

+ Подносећи неправду без роптања, без осветољубивости и са љубављу, поступаћете као истински Хришћани.

+ Исус Христос, будући кротак и смирен срцем, никада није тражио нити желео похвале од других. Тако и ми не би требало да се хвалишемо нити да се поносимо било чиме, нити да очекујемо похвале од других. На пример, ако сте учинили добро другима, ако сте дали милостињу, ако живите побожније од других или ако сте паметнији од својих ближњих, немојте се тиме поносити нити пред другима нити у себи самима, јер све оно добро и похвале достојно што имате није ваше већ је дар Божији – једино су греси и слабости наше, а све остало је Божије.

Следовати Христу значи, такође, и бити послушан речи Исуса Христа. Према томе, морамо да слушамо, да верујемо и остварујемо на делу све оно што је Исус Христос говорио у Евангелију и преко Својих Апостола. Све то морамо да чинимо без лукавости и изврдавања, у једноставности срца. Онај који слуша и пази на реч Христову може се назвати Његовим учеником, али онај који слуша и испуњава Његову реч у једноставности срца и са потпуном преданошћу јесте Његов истинити, вољени ученик.

Управо то и значи одрећи се себе, узети свој крст и ходити за Христом. То је прави пут у Царство Небеско. То је пут којим је Исус Христос Сам ходио на овој земљи и којим ми, Хришћани, морамо да идемо.

Никада није било нити ће бити другог пута.

[Маша]

Писмо капетану Петру Ј. који пита:

Шта Срби дугују Христу?

Добро је твоје питање. Енглези се често баве питањем: шта Енглези дугују Христу?

И одговарају једним другим списком добара примљених од Христа и кроз Христа.

Сада ти питаш за свој народ: шта Срби дугују Христу? Заиста ти кажем: више него Енглези.

Јер Енглези дугују по нешто и староме Риму, док Срби за све и сва дугују искључиво Христу.

Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења.

А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив.

А свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских.

Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божји, у Промисао, у правду и милост Божју, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судби људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју сву истину о ономе свету Срби дугују Христу.

А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове.

Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама и творевинама ума свога и руку својих.

Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства и епопеју робовања и епопеју ослобођења.

То јест, дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издржљивост и пожртвовање у време ослобођења.

Јесам ли све побројао? Ни из далека. Тек сам начео списак српских дуговања Христу. Но, мислим, дао сам ти путоказ, по коме ћеш и сам моћи рачунати остала дуговања народа твог Христу Спаситељу.

Па кад будеш успео да побројиш сва српска дуговања Христу, онда окрени лист и поброј сва Христова потраживања од Срба.

Мисли и питај се: шта Христос тражи од Срба?

Мир ти и радост од Господа.

Свети Николај српски

[Маша]

Владика Григорије

+ Не може човјека, нарочито оног који је млад, задовољити ишта што постоји под овим небом и на овој земљи, осим то да га неко воли и да он неког воли и никога да не мрзи.

То је једино што човјека чини срећним.

Све друго је лаж и опсјена.

+ Христова храна потребује стално узимање изнова, јер ми то изгубимо окрећући се смртности и стварима овога свијета. Тако ће бити све док Христос не дође да испуни вријеме и док не будемо Њиме испуњени сасвим.

+ Хришћански живот није нека проста логика, неке норме, неки узуси, које ако испунимо десиће нам се нешто. Напротив, то је живи, живцати, прави, истински, непредвидиви, лични однос Бога и човјека, и човјека и човјека.

Често је болан јер раздире наш егоизам и нагони нас на покајање увијек изнова, али смо увијек слободни да изаберемо да живимо истински или да животаримо у апатији, летаргији, у некој вјештачкој екстази и сличним егзистенцијалним надомјештаљкама.

Спасење и живот је Бог, Који нас позива и призива да и ми, дјеца Његова, насљедници Његовог Царства, будемо као Он и живимо вјечно. Али, то је наш циљ, успјех, побједа и погодак, чији је предуслов покајање. Зато је долазак Спаситеља и најављен ријечима Светог Јована Крститеља: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.

+ У свакој животној ситуацији, у свему што се тиче човјека и његовог живота, учествује елеменат непоновљивости људске личности. Рецимо, ако се добро познајемо са неким човјеком, волимо га и знамо само њему својствене карактеристике, кад он обећа да ће доћи, ми жељно ишчекујемо тај сусрет. На основу онога колико знамо тог човјека, вјерујемо да је он добар, честит, да није злобан, међутим, увијек постоји извјесна бојазан да тај нови сусрет можда неће бити баш онакав као што смо ми очекивали. Још се дешава да ишчекујући сусрет претпостављамо какав ће бити и правимо разне мисли и помисли као што су: Ја ћу њему рећи то, он ће мени ово. Ја ћу њега поздравити овако, он ће мени отпоздравити онако. Међутим, кад дође до самог сусрета, увијек се догоди нешто ново, што нисмо могли ни да претпоставимо и што дотадашње наше познанство чини још дубљим и снажнијим. Ако, не дај Боже, дође до негативног односа у том сусрету, онда буде патње, страдања, туге, жалости или нечега другог.

Али и то је људски и у неку руку провјера квалитета нашег односа.

+ Човјек Хришћанин напредује увијек помало, али довољно. Некад мало падне, па устане, али је најбитније да и кад се диже и кад пада буде смирен и да има вољу да се спасе. У невољи се човјек смири и у том смирењу је његова снага: Сила се Божија у немоћи пројављује,  вели Свето Писмо.

Има једна мудра изрека која каже: Вода кад постане пара, она бива немоћна, али тек тада ствара громове; што ће рећи да тек када се за нешто помисли да је немоћно, оно се појави као моћно.

+ Тако и ми гријешимо сваки пут кад очајавамо над сопственим гријехом, промашајем или падом, јер иако мислимо да се на неки начин тиме искупљујемо, опет остајемо егоисти који се само о себи баве. Људи имају обичај да се стално изнова баве својим гријехом и након што сагријеше. Хоће да побиједе гријех тиме што ће мислити на њега и елиминисати му жалац логичким путем. Никако не схватају да тако и даље настављају да пребивају баш у том истом гријеху и против греховности се боре оним што се назива неправилном борбом.

Ми придајемо себи превише значаја, па чак и својим гријесима и својим слабостима. У ствари је право усмјерење то да се човјек поправља и преобржава у сваком новом сусрету са Богом и иде из стања у стање, по могућности из славе у славу.

+ Људима је потребна утјеха, потребан им је сусрет са човјеком, који је увијек и икона нашег будућег сусрета са Богом.

+ Али, иако је човјек круна Божијег стварања, он је од самог почетка у једном великом проблему. Проблем се зове опредјељење или за овај свијет – творевину, или за Творца – Онога Који је створио све. То што човјека привлачи овоме свијету није љубав према свијету, него љубав према себи самоме, самољубље, егоизам. Оно га нагони да свој од Бога даровани положај господара приграби само за себе и да све то што му је Бог даровао и дао у руке некако украде, зграби и да једино он буде бог.

Човјек је тако распет између Творца и твари и то због основног проблема који мучи људе, а то је егоизам. Неки од савремених психолога је написао да је болест савременог свијета управо егоизам и назвао га грандиозни селф.

Како да се лијечимо од болести самољубља? Требало би да се вјежбамо у простоти, а ако хоћемо да будемо прости – одрецимо се себе. Ето одговора, који свакако звучи једноставно, али само онај који је покушао да се одрекне себе зна како то тешко иде. Но када би рекли мудрацима овога свијета и људима везаним за овај свијет: Одреци се себе, они би рекли: Па, ти си садиста, ти си зао човјек, кад тражиш од човјека да се одрекне себе!

Ако хоћеш да идеш за Мном, одреци се себе, узми крст свој и пођи за Мном, говори Христос много пута у Светом Јеванђељу. Преведено на језик који ми боље разумијемо то значи: избори се против сопствене егоистичности, изађи из себе и постани пријатељ Божији и пријатељ другога човјека. Христос не само да то говори, него Својим животом потврђује и показује Својим подвигом да је могуће одрећи се себе, као што су то послије чинили Свети Божији кроз векове.

+ Имао сам једну сестру од стрица, која је била млада, лијепа, паметна дјевојка и добра душа. Она се молила Богу да јој Бог да новца, лијепог мужа, да живи на неком лијепом мјесту и ништа јој Бог није испуњавао. Кад сам ја дошао код ње као студент теологије требало је да одговорим на њено разочарано питање: Ако има Бога, а она зна да има Бога и то поштује, зашто Он не реагује на све то што ја тражим?

Почнем ја да причам о томе како она треба да се моли Богу да је Бог спасе, да је прими у Царство Божије, али она нече ни да чује о томе, него ако Он може конкретно нешто у овом тренутку да учини, онда ћемо Га поштовати. Ево, каже, и постила сам и све остало, али ништа не вриједи. Није схватила да Бог није нека чаробна лампа или златна рибица, него личност и да је боље за нас да Га послушамо кад каже: Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а остало ће вам се све додати.

Она је најприје искала овога осталог и потпуно промашила циљ у својој комуникацији са Њим.

Видимо и сами колико пута и како често тражимо, хоћемо, иштемо, али неће све да буде како ми желимо. А видимо и то да кад прво иштемо Царства Божијега и правде његове, да нам се много тога, и што замислили нисмо, отвара и дарује.

+ Врло битна карактеристика слободе је да је она директно везана за одговорност и сразмјерно пропорционална њој. Што је већи степен ослобођености човјека од окова нужности и тога што га спутава, већа је и његова одговорност за заједницу којој припада, али и сопствену личност. Било којој људској заједници, да би била чесна и здрава, треба животна атмосфера у којој ће њени припадници бити срећни, али и одговорни. То је прилично тешко постићи, али је могуће уколико се људи непрестано буду руководили оним што је рекао Марко Миљанов: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе.

+ Често слушамо у медијима о Србима као народу дивљачком, нецивилизованом, ван савремених културних, технолошких и свих других токова. Циљ стварања оваквих стереотипа је управо империјалистички. Осваја се подсвијест свих који су изложени тој медијској кампањи и они усвајају вриједносне судове и ставове који се пласирају. Чак смо суочени са тиме да припадници српског народа прихватају кривицу која нам се намеће и излаз виде у бјекству од сопственог идентитета. Хоће онда да постану неко други и саобразе се наметнутој жељи туђинаца, рецимо, да буду по сваку цијену такви какви би могли ући у Европску унију. Немам ништа против уласка у Европску унију, напротив, али не можемо сви живјети по аршинима које неко приписује и читав живот проводити у лицемјерству и сужањству. Ствар није нимало једноставна и ситуација је потпуно компликована. Не знам ни ја какве све ''Соке'' из каквих све забити Шпаније и Француске хоће да дођу код мене и разговарају са мном и да ми кажу како мој народ није културан. И додају како би требало да радим на томе да он буде цивилизованији, како су они културни и како су шокирани нашим поступцима. А, у ствари, видим да је предамном неко ко не зна ни гдје се налази, ни како се зове, ни куд иде, ни гдје је дошао, ни куда ће сутра, ни гдје ће вечерас.

Једна банда, слободно могу тако да је назовем ма какво да јој је званично назвање, већ дуже времена хоће да од нас Срба направи будале. Хоће да нас свеже и затвори у кавез као неке мајмуне или медвједе, које онда неко долази да гледа и понекад им неко нешто баци, понекад шутне каменом, а ти медвједи би, у сваком случају, требало да се смијуље и све подносе. Сви хоће да кажу да смо стока и још да је то за нас велика похвала што нас називају стоком. Од нас се још само очекује да кажемо: Јесте, ми јесмо стока, коју треба тући, која треба да се коначно упрегне у ваша кола и извините, молим вас, што смо и ми понекад спремни да се побунимо.

Неко је данас дошао код мене и објашњавао ми како ћемо изгубити све донаторске могућности због тога што се десило и како би требало да кажем народу да нико више неће хтјети улагати у нас. '' Добро јутро, Колумбо!'', помислио сам у себи, а као да је досад неко улагао!

Ово је суштина: нико не подразумијева то да и Срби имају слободу, него су Срби стока за одстријел, стока коју треба уништити, јер не може да се упрегне. А то је зато што Срби знају, као људи Хришћани у дубини душе, да је слобода светиња и да ако им одузмеш слободу, одузео си им биће, узео си им све. То они не могу схватити и зато се чуде.

+ Поучан је један примјер покајања жене блуднице из нашег времена, о којем је писао старац Епифаније из Атине.

Окорјела блудница је једног дана видјела неког монаха који је био губав и остављен од свих, и сажаливши се на њега довела га у свој дом. Кад су дошли код ње, она није могла да се отме утиску и осјећају који ју је наједном преплавио. Помислила је како је тај монах праведан и ничим није заслужио своју болест губе, а она, која је најгрешније од свих и која је заслужила најгору болест, ни од чега не болује. Онда јој се Бог јавио и рекао да су јој опроштени многи гријехови због такве љубави.