Jump to content

Monaštvo i volja za moć... problem ili LOL


w.a.mozart

Препоручена порука

Велика тема и значајна!

Морам (за почетак) да набацим нешто:

није овде толико питање да ли је исправно или не да се Епископи жене, већ нешто што на први поглед није тако лако уочљиво: наиме, ради се о ПРЕУЗИМАЊУ ВЛАСТИ ОД СТРАНЕ МОНАШТВА! Јер, зашто онда није и презвитерима и ђаконима забрањено да имају жене?

И са овим у вези јесте и проблем (не тако ретког) НЕОГРАНИЧЕНОГ ДЕСПОТИЗМА ЕПИСКОПА У ЦРКВИ.

Мислите о томе...

ово некако остаде по страни

Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.


 


0526200500.jpg


Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 409
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Кад би епархије биле мање, онда би и могао са породицом, јер би имао мање административних послова.

само толико ...

данас мој парох има парохију колику је некад неки владика имао за епархију :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Још кад узмеш да епископ не ради често: Да служи литургију, да свети водицу, да врши вјенчања, да освештава колаче итд...већ му је примарна дужност примање странака, освештање храмова кад се граде, рукополагање које није баш сваки дан, обилажење епархије итд..онда се његов посао не разликује од посла једног начелника општине рецимо.

Питање је само да ли бити ожењен значи "лошији квалитет у обављању духовних послова"..Да ли ожењен човјек може бити мудар и продуховљен како би био пастир народу...По мом мишљењу да, е сад неко мисли другачије.

мислиш, више не ради?

данас је скоро сваки монах у СПЦ прошао праксу водица, сечења колача и парохије, колико има и контакта са светом и лаицима, како верницима тако и неверницима :)

тако да, владика данас више администрира и проширује духовност, него што има исти позив као пре 3-4 и више векова.

са доњим закључком се потпуно слажем :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не би било лоше. Монархија не мора да се схавата као крвно-насљдена. Уствари највеће зло монархије је управо крвно-насљедно право на пријестол што онемогућава да слиједећи монарх буде квалитетан такођер као његов претходник ако је то био. То је уствари погрешан концепт монархије. Монрхија је монархија ако се схвата да је право на монархију право дато од Бога, па с стога свако може бити монарх ко испуњава одређене критеријуме..да је вјерник Цркве која устоличује, да је морлано добра, одговорна и харизматична особа способна да влада људима.

Ovaj odgovor u stvari oslikava ono kako ja vidim ovu temu:

kako u pravoslavnoj crkvi može biti povezana harizma i vlast nad ljudima?

"Kakvi su da su, moji su" Džizs

Apokrifno jev. po Oglu

-taj njihov svijet će te ubiti

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ово некако остаде по страни

ево ја ћу на ту тему.

Доста су нас јахали монаси, то су људи мимо света који да ваљају не би били по манастирима него би се женили ко сав нормалан свет. Не само то, већ ти и такви желе да путем њихових положаја у цркви спрече нас много заслужније да задобијемо положај у царству небеском који нам по правди припада и да чак и тамо буду изнад нас. То им се никако не сме дозволити, зато мотке у руке да се обрачунамо са бандом.

Мислим, борба за власт у цркви confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='confused1' />

Рекао бих да је Христос негде у јеванђељу говорио апостолима о борби за првенство.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Црква је у толико јадном стању...

"He who fights with monsters should look to it that he himself does not become a monster... when you gaze long into the abyss the abyss also gazes into you..." — Friedrich Wilhelm Nietzsche

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Код Бокача[1] има једна прича о Јеврејину кога је његов пријатељ хришћанин покушао да преобрати у хришћанство. Јеврејин, који се приклонио прихватању хришћанства, пожелео је да пре коначне одлуке отпутује у Рим где би, посматрајући понашање папе и кардинала, схватио живот људи који су вредни главе Цркве. Хришћанин се, преобраћајући Јеврејина у хришћанство, уплашио да његово целокупно залатање не прође узалудно јер ће Јеврејин, када увиди сву изопаченост потпуно остварену у Риму, на крају изгубити сваку жељу за крштењем. Јеврејин је отпутовао у Рим и спознао лицемерје, обешчашћивање, разврат, прождрљивост, користољубље - који су у то време господарили папским двором, центром римске духовности. Као резултат таквог испитивања уследило је изненађење. Када се Јеврејин вратио његов пријатељ хришћанин га је страхом испитивао о утисцима из Рима. Међутим, добио је одговор који је био неочекнван и веома смислен: ако се хришћанска вера могла одржати и поред изопачености и подлости, које је он сагледао у Риму, то потврђује да хришћанство заиста јесте једина истинска вера, јер се, без обзира на све нечистоте, учврстила и распростанила! И Јеврејин је постао хришћанин. Чак уколико сам Бокачо то и није имао у виду, у овој се причи указује садашњи пут заштите хришћанства, јер најбоља примедба против хришћанства - јесу сами хришћани. Наиме, хришћани саблажњавају оне који хоће да се приклоне хришћанској истини.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/berdjajev.htm

Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.


 


0526200500.jpg


Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovaj odgovor u stvari oslikava ono kako ja vidim ovu temu:

kako u pravoslavnoj crkvi može biti povezana harizma i vlast nad ljudima?

Постављаш ово питање у контексту "пожељног повезивања" или "непожељног"?

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ово некако остаде по страни

Па није остало. Мислим да је задовољавајући одговор који је понуђен на теми, да у одустном тренутку у Цркви је преовладао број монаха у односу на мирјанске клирике, а уз то манастири су били центри приукпљања знања и едукативности. Тако да чинило се нормалним да ем што их је било више, ем што су били образованији од мирјанског клира, да они запосједну власт.

По мени је питање колико и да ли је читава хришћанска етика, правила, прописи понашања у Цркви од тад, диригована монашким ауторитетом и погледом на свијет?

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

По мени је питање колико и да ли је читава хришћанска етика, правила, прописи понашања у Цркви од тад, диригована монашким ауторитетом и погледом на свијет?

Јесте.

Етика и антропологија: модел хришћанина постао је (готово апсолутно) модел монаха, кога треба подражавати.

Богослужење: наша богослужења су (у суштини, поретку, намери и смислу) монашка.

Етос: монашки (мање-више).

Док, с једне стране, постоји читава "онтологија" монашког живота (па и теологија монаховања), с друге стране немамо никакву "онтологију" брачног живота (па ни теологију брака).

И да, овде се ради о вољи за моћ, колико год то поједине људе овде саблажњавало.

Наравно, има и нормалних и светих монаха, који желе да живе монашки повучено и у смирењу.

Али, ја сам лично има много лошијих искустава са њима: углавном је то маса гордих и собом оптерећених људи, који би да ту оптерећеност пренесу другима. Да владају душама (а то је, наравно, јако примамљиво). Да постану (кад-тад) владике, игумани, да им се указују почасти, да им се љубе руке.

Дакле, власт, то је поента многих монашких живота!

И успели су у томе, па чак и ношалантно прекршили правило Апостолских канона (оно: "да епископ буде муж једне жене), само да би се дочепали почасти.

Свакако, има тога и међу ожењеним свештенством и лаосом, али много много мање.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Слажем се да би требало омогућити и жењеним људима приступ епископском трону,али онда би требало благонаклоније гледати и на целибатно свештенство...А канони нису нешто чега се треба држати "ко пијан плота"...

Пишем, братијо, пред лицем Бога свог: смирите срца своја и видећете милост Господњу још овде на земљи и познаћете Творца небеског и ваша душа неће моћи да се насити љубави.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јесте.

Етика и антропологија: модел хришћанина постао је (готово апсолутно) модел монаха, кога треба подражавати.

Богослужење: наша богослужења су (у суштини, поретку, намери и смислу) монашка.

Етос: монашки (мање-више).

Док, с једне стране, постоји читава "онтологија" монашког живота (па и теологија монаховања), с друге стране немамо никакву "онтологију" брачног живота (па ни теологију брака).

И да, овде се ради о вољи за моћ, колико год то поједине људе овде саблажњавало.

Наравно, има и нормалних и светих монаха, који желе да живе монашки повучено и у смирењу.

Али, ја сам лично има много лошијих искустава са њима: углавном је то маса гордих и собом оптерећених људи, који би да ту оптерећеност пренесу другима. Да владају душама (а то је, наравно, јако примамљиво). Да постану (кад-тад) владике, игумани, да им се указују почасти, да им се љубе руке.

Дакле, власт, то је поента многих монашких живота!

И успели су у томе, па чак и ношалантно прекршили правило Апостолских канона (оно: "да епископ буде муж једне жене), само да би се дочепали почасти.

Свакако, има тога и међу ожењеним свештенством и лаосом, али много много мање.

Овај пост - пун произвољности и предрасуда; или рефлексија става утемељеног на нечијој предрасуди, било ауторовој, било каквог ауторитета коме је аутор следовао.

Ево, ти почни да пишеш теологију брака, коју је, ако се слажеш, изврсно започео апостол Павле.

Власт је сваком човеку потенцијално искушење, па и монаху. А ово "власт је поента многих монашких живота" је у најмању руку неукусно. Има тога, наравно, али као последица, као што рекох, неодупирања искушењу. А оне који су постали монаси имајући пред собом такве видике, о којима причаш, њих ни не помињем, као ни брачнике који су ушли у брак из користи.

А ово за богослужења, пошто је у контексту у ком јесте, може да се протумачи као разочарење што је тако како јесте. Ако је тако, питам, ко је требао да осмишљава богослужења - ти када дођеш са посла?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Овај пост - пун произвољности и предрасуда; или рефлексија става утемељеног на нечијој предрасуди, било ауторовој, било каквог ауторитета коме је аутор следовао.

Ево, ти почни да пишеш теологију брака, коју је, ако се слажеш, изврсно започео апостол Павле.

Власт је сваком човеку потенцијално искушење, па и монаху. А ово "власт је поента многих монашких живота" је у најмању руку неукусно. Има тога, наравно, али као последица, као што рекох, неодупирања искушењу. А оне који су постали монаси имајући пред собом такве видике, о којима причаш, њих ни не помињем, као ни брачнике који су ушли у брак из користи.

А ово за богослужења, пошто је у контексту у ком јесте, може да се протумачи као разочарење што је тако како јесте. Ако је тако, питам, ко је требао да осмишљава богослужења - ти када дођеш са посла?

Разумем ово што си написао, то је стара људска жеља да све држи под контолом, жеља да се ипак има неко место "где је све добро и на шта се можеш у животу ослонити", а за тебе је то очигледно Црква, коју схваташ као један сладак "онтолошки Дизниленд".

Па ништа, настави да живиш у својој фантазији о савршености цркве и црквеног живота.

Немој се у ништа никад разочарати, немој никада ништа посумњати, немој никада на ништа гледати са критиком и бићеш савршен идеолог...али, онда ћеш имати проблема (као уосталом и сада) да схватиш оно што сам написао. Јер, људи ослепе од идеологије. А с друге стране, разумем да свакако није ни лако укључити мозак, посебно кад се ради о стварима типа "не пипај, не дирај". Ја сам имао неко другачије црквено васпитање од твог.

П.С.

Иначе је карактеристика наших теолошких, црквених и осталих расправа да (у недостатку аргумената) ударамо на личне ствари, на лично вређање и иронију, типа: "ма то није тачно, ти то причаш јер си разочаран", "ма, све је ок, али ти то не видиш", "немој ми дирати у светињу, ти си па као бољи", итд. То ми је јасно, али је то плитак ниво.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Oh, Sofija, gde si...?

Cemu oholost?

Pa, sve se vec dogodilo...

Nema nista novo pod kapom nebeskom.

Samo, eto, pristizu nove gordosti...

Treba promeniti, treba promeniti, treba promeniti...

Jer, mi samo znamo sta je hriscanstvo,I, zato, treba promeniti i promeniti i promeniti i usreciti ove neznavene pravoslavce koji se samo mole i poste, a pojma nemaju...

Dosadni ste.

Zar da me to ukloni sa puta prema Gospodu...?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наши одговори, наше разумевање другог (онога што је други рекао), начин на који учествујемо у другом, начин на који доживљавамо другог, је прилично јасна слика онога нашег изнутра, а понајвише квалитета наших духовних, мада више душевних, амортизера.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...