Zadrtost - Podozrivost

[marija]

Ima neobično zadrtih ljudi na ovom svetu. Takvih koji su u stanju da tvrdoglavo ponavljaju jedno te isto, uprkos često više nego očiglednim činjenicama. Uostalom, činjenice ih ne zanimaju. Njima je sasvim nevažno šta je istina a šta ne. Jedino do čega im je istinski stalo je da uvek budu u pravu. Jesu li to ličnosti snažnih uverenja? Daleko od toga. Nepopustljivo se i grčevito drže svojih stavova ne zato što u njih duboko i iskreno veruju već zato što žele da ih po svaku cenu nametnu, kako bi se sami nametnuli. Zadrti ljudi zapravo ni u šta ne veruju. Ne vodi ih želja za spoznajom istine, već manijačka potreba da dokažu svoju nadmoć. Ono što tvrde je samo oružje u borbi za prevlast koja je najvažniji, ponekad isključivi cilj njihovih života.

Ne odustaju od svojih stavova, ma kako pogrešni ili besmisleni bili, jer odustajanje doživljavaju kao težak i užasavajući lični poraz.

Priznanje da u nečemu greše je za njih ravno priznanju vlastite bezvrednosti. Nisu u stanju da sebe vide kao jednake drugim ljudima. Ako nisu iznad, osećaju da su ispod drugih. Ukoliko nisu na vrhu, veruju da su na samom dnu.

Stoga žive pod stalnim pritiskom. Svakodnevno glupave jer izbegavaju da se suoče sa onim što im protivreči pa tako nisu u stanju da uče iz vlastitog iskustva. Njihov duh zadobija mrtvačku ukočenost. Užasavaju se humora jer humor razotkriva i izlaže ruglu njihovu apsurdnu tvrdoglavost.

Mahom su nesnosni svima oko sebe. U stanju su da svojom zadrtošću obesmisle svaku iole razumnu raspravu, zatruju atmosferu, uguše polet, upropaste raspoloženje.

Spadaju u red velikih štetočina koje valja izbegavati iz higijenskih razloga - u interesu vlastitog duševnog zdravlja. Ili ih, u slučaju potrebe, smehom naterati u panično bekstvo.

Čuvajmo se zadrtih ljudi. Ali se još opreznije čuvajmo vlastite zadrtosti. Ne dozvolimo joj da nas zavede i da nama ovlada.

S.D

[marija]

Sumnjičav je prema svakom. U svačijim rečima i postupcima vidi zadnje, zle namere. Nemoguće ga je razuveriti. Ukoliko takve namere nisu očigledne, to za njega samo znači da su još opasnije, jer su dobro skrivene. Sve oko sebe smatra pritvornim, podmuklim osobama, kojih se treba dobro čuvati.

Veruje kako bi svako da ga prevari, iskoristi, potisne, opljačka.

Uvek je na oprezu, visoko podignutog garda.

Napada prvi, iz predostrožnosti, jer je napad najbolja odbrana.

Zapravo, u druge projektuje vlastiti odnos prema životu, drugima pripisuje vlastite namere. Drugi mu, kao ogledalo, vraćaju odraz njega samoga.

Sklon je iskorištavanju i prevari, sklon da bezobzirno gazi tuđa prava kako bi ostvario sopstvene ciljeve. Time se čak i ponosi, kao snagom i životnom snalažljivošću.

Međutim, u drugima osuđuje ono što kod sebe uznosi. Kada on vara i iskorištava, to je legitimna borba za opstanak. Kada to isto čine drugi, to je najcrnje nevaljalstvo.

Tako jednom merom meri sebe, drugom sve ostale.

Ponosi se svojom sposobnošću da prozre i onemogući tuđe "marifetluke". Ipak, uprkos svoj prodornoj podozrivosti, ili upravo zbog nje, sudi pogrešno i izvlači krive zaključke. Ove greške su nužne. Odraz njega samog, koji u svakom nalazi, onemogućava ga da vidi ljude onakvim kakvi zaista jesu.

Nezamislivo mu je da iko može imati drugačije ciljeve, namere, vrednosti, merila od njegovih. Potajno se, međutim, oseća slabijim od drugih. Vlastitu bezobzirnost zato doživljava kao uslov opstanka. Čini mu se da bi propao kada bi vodio računa o drugima i priznao im prava koja je sebi prigrabio.

Otuda potiče još jedan, veoma moćan izvor njegove podozrivosti. Sumnja, naime, da su ostali spremni da mu priznaju prava, koja je sebi dodelio. Ovog puta, sumnja mu je na mestu. Nikome se, s razlogom, ne može priznati ono što mu ne pripada.

[marija]

Negodujemo zbog zla koje nam drugi nanose, ali previđamo zlo koje sami sebi činimo. Sami sebi možemo biti, često i jesmo, najveći neprijatelji, najcrnji dušmani, najgori zlotvori.

Izuzev u krajnjim situacijama, niko ne može da nam napakosti više nego što smo u stanju da sebi napakostimo. Ni da nam zagorča život gore nego što to sami umemo. Niti da nam ga upropasti onako temeljno kako to sami možemo.

Šta je šteta koju nam pričine drugi, prema onoj za koju smo sami zaslužni?

Propuštamo brojne prilike, jer sebe saplićemo. Podbacujemo jer sebe sputavamo i sakatimo. Bezvoljnošću, pasivnošću, inercijom sprečavamo sebe da išta postignemo.

Mnogo je toga što se ne usuđujemo da preduzmemo iz straha da se ne „obrukamo“, ne doživimo „neuspeh“. Tako ostajemo neostvareni.

Donosimo pogrešne odluke, preduzimamo pogrešne korake jer rđavo procenjujemo ljude i okolnosti. Zaslepljeni onim što bismo želeli da bude, ne vidimo ono što jeste.

Sebe mrcvarimo neostvarivim zahtevima, izbezumljujemo besmislenim strahovima, mučimo nemilosrdnim prezirom.

Vlastita nas sujeta čini nesrećnim, utučenim, očajnim. Dubina očaja jednaka je veličini sujete.

Lako povrediva taština kvari i uništava naše odnose sa ljudima, čineći nas usamljenima. Zatočeni u tamnicu vlastite umišljenosti, gubimo dodir sa drugima.

Zapostavili smo, zanemarili sebe, jureći za utvarama koje smo sami stvorili.

Tražimo okolo krivce za sve ono što nam nije kako valja. Na to trošimo mnogo vremena i snage. Sasvim uzalud. Za svoj život smo najodgovorniji mi sami. Što pre to prihvatimo, to bolje. Tek tada ćemo moći da nešto zaista učinimo za sebe, umesto da sebi budemo najveći i najljući neprijatelji.

[marija]

osoba lišena samopoštovanja i ne može da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti, uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje.

[мирођија]

  Ако бих могла да се јасно изразим,  мислим да као деца дуго имамо способност да не судимо ,

  не мрзимо,  не очајавамо,  заправо да будемо безазлени, или ти лишени свакога зла.

  Ако  се  деси  да  те особине  пренесемо  и у одрасло  доба, постоје људи  који су  заправо

  у  већини,  који  одмах  мисле  да  смо  глупи,  наивни ,  једном  речју нижа  врста.

  Одмах  крену  да  нам  откидају  ведрину ,  радост ,  поштовање , љубав  коју  ширимо , и

  тако  у  недоглед.

  Ако  таквима  покажемо  ко су у  ствари,  задрти  човекомрсци ,  они  нам постају отворени

  непријатељи, без размишљања , суде , оповргавају ,  негирају ...

  И  никакви  аргументи  ту  више  не  помажу, ничија  реч нема  тежину  осим  њихове.

  Савет  психијатра је  да  са  таквима  не  треба  полемисати ,  већ  их  ћутке заобићи и 

  што пре се склонити  из  њихове  средине.

 

  Најновији  пример из  данашње  штампе.

  Тренер  аустријске  рукометне  екипе  је на  утакмици  против  француског  тима  улетео

  на  терен  код  изједначеног  резултата и  гурнуо  играчицу  која  се  спремала  да  шутира

  на гол  и тако  евентуално  донесе  победу  својој  екипи.

 

  Девојка  је  пала и  не  знајући  ко  је  гурнуо, иначе  била  је  то  случајно  Српкиња

  Светлана  Огњеновић, која  је  рекла  да је  приметила  касније  да је  он био  задовољан

  својим  гестом а да су га они са противничке  клупе  тапшали  по  рамену.

  Епилог  свега  је,  да  је он  кажњен неким  санкцијама и  новчано, а да је сам  изјавио да му

  није  било јасно  зашто  је  то урадио  и  да  се мора  обратити  психијатру.

  Лично  мислим  да  не  би полетео  на  бацача  кугле  или  боксера, али задњу  реч ће

  свакако  дати  психијатар,  да  би на неки  начин  ипак  оправдао његов  поступак.

  Његовом  чину сигурно  су претходила  понашања  у  смислу  задртости  и  подозривости

  јер  се те  особине  преносе  и на  уопштену  слику  о  народима  данас  путем  медијске  хајке.

[JESSY]

Ima neobično zadrtih ljudi na ovom svetu. Takvih koji su u stanju da tvrdoglavo ponavljaju jedno te isto, uprkos često više nego očiglednim činjenicama. Uostalom, činjenice ih ne zanimaju. Njima je sasvim nevažno šta je istina a šta ne. Jedino do čega im je istinski stalo je da uvek budu u pravu. Jesu li to ličnosti snažnih uverenja? Daleko od toga. Nepopustljivo se i grčevito drže svojih stavova ne zato što u njih duboko i iskreno veruju već zato što žele da ih po svaku cenu nametnu, kako bi se sami nametnuli. Zadrti ljudi zapravo ni u šta ne veruju. Ne vodi ih želja za spoznajom istine, već manijačka potreba da dokažu svoju nadmoć. Ono što tvrde je samo oružje u borbi za prevlast koja je najvažniji, ponekad isključivi cilj njihovih života.

Ne odustaju od svojih stavova, ma kako pogrešni ili besmisleni bili, jer odustajanje doživljavaju kao težak i užasavajući lični poraz.

Priznanje da u nečemu greše je za njih ravno priznanju vlastite bezvrednosti. Nisu u stanju da sebe vide kao jednake drugim ljudima. Ako nisu iznad, osećaju da su ispod drugih. Ukoliko nisu na vrhu, veruju da su na samom dnu.

Stoga žive pod stalnim pritiskom. Svakodnevno glupave jer izbegavaju da se suoče sa onim što im protivreči pa tako nisu u stanju da uče iz vlastitog iskustva. Njihov duh zadobija mrtvačku ukočenost. Užasavaju se humora jer humor razotkriva i izlaže ruglu njihovu apsurdnu tvrdoglavost.

Mahom su nesnosni svima oko sebe. U stanju su da svojom zadrtošću obesmisle svaku iole razumnu raspravu, zatruju atmosferu, uguše polet, upropaste raspoloženje.

Spadaju u red velikih štetočina koje valja izbegavati iz higijenskih razloga – u interesu vlastitog duševnog zdravlja. Ili ih, u slučaju potrebe, smehom naterati u panično bekstvo.

Čuvajmo se zadrtih ljudi. Ali se još opreznije čuvajmo vlastite zadrtosti. Ne dozvolimo joj da nas zavede i da nama ovlada.

 

http://www.iza-ogledala.com/zadrtost/

[JESSY]

Sumnjičav je prema svakom. U svačijim rečima i postupcima vidi zadnje, zle namere. Nemoguće ga je razuveriti. Ukoliko takve namere nisu očigledne, to za njega samo znači da su još opasnije, jer su dobro skrivene. Sve oko sebe smatra pritvornim, podmuklim osobama, kojih se treba dobro čuvati.

Veruje kako bi svako da ga prevari, iskoristi, potisne, opljačka.

Uvek je na oprezu, visoko podignutog garda.

Napada prvi, iz predostrožnosti, jer je napad najbolja odbrana.

Zapravo, u druge projektuje vlastiti odnos prema životu, drugima pripisuje vlastite namere. Drugi mu, kao ogledalo, vraćaju odraz njega samoga.

Sklon je iskorištavanju i prevari, sklon da bezobzirno gazi tuđa prava kako bi ostvario sopstvene ciljeve. Time se čak i ponosi, kao snagom i životnom snalažljivošću.

Međutim, u drugima osuđuje ono što kod sebe uznosi. Kada on vara i iskorištava, to je legitimna borba za opstanak. Kada to isto čine drugi, to je najcrnje nevaljalstvo.

Tako jednom merom meri sebe, drugom sve ostale.

Ponosi se svojom sposobnošću da prozre i onemogući tuđe „marifetluke“. Ipak, uprkos svoj prodornoj podozrivosti, ili upravo zbog nje, sudi pogrešno i izvlači krive zaključke. Ove greške su nužne. Odraz njega samog, koji u svakom nalazi, onemogućava ga da vidi ljude onakvim kakvi zaista jesu.

Nezamislivo mu je da iko može imati drugačije ciljeve, namere, vrednosti, merila od njegovih. Potajno se, međutim, oseća slabijim od drugih. Vlastitu bezobzirnost zato doživljava kao uslov opstanka. Čini mu se da bi propao kada bi vodio računa o drugima i priznao im prava koja je sebi prigrabio.

Otuda potiče još jedan, veoma moćan izvor njegove podozrivosti. Sumnja, naime, da su ostali spremni da mu priznaju prava, koja je sebi dodelio. Ovog puta, sumnja mu je na mestu. Nikome se, s razlogom, ne može priznati ono što mu ne pripada.

 

http://www.iza-ogledala.com/podozrivost/