jerarhija Црквена јерархија- Душко Лаловић, теолог

[Guest - . . .-]

Када говоримо о црквеној јерархији, о њеним богочовечанским вредностима и и димензијама, јерархија је од Вечног Архијерејa, Богочовека Господа Исуса Христа.. Зато је Богочовечност и суштина и мерило Јерархије, Јерархичности.

Она је од Њега, и Он је у њој ( Еф. 4, 11-13) Отуда где год је Богочовек Исус Христос – Вечни Архијереј, тамо је јерархија и вечно свештенство ( Лк. 10, 16).[1] Христос је Архијереј који стоји на челу небеске јерархије и читавог земаљског свештенства .[2] Јерархија свој почетак има у Старом Завету, али не у чину Ароновом већ по " чину Мелхиседекову" ( Јевр. 5, 6). Мелхиседекцар Салимски[3] јесте човек који је праобраз Христа Вечног Архијереја. Ово нам потврђују и речи Ап. Павла који каже да је Христос " Свештеник по чину Мелхиседекову, а не по чину Аронову." ( Јевр. 7, 12 ).

Мелхиседек је једини цар и свештеник Бога Вишњега. Он је у себи објединио два дара: царско и свештеничко. Мелхиседек је праслика Христова :

- Он се назива " цар правде" а знамо да се тај назив односи на Христа.;

- Мелхиседек је цар Салимски тј. цар мира и ово указује на Христа јер је Он " Бог мира "( Фил. 4, 9).;

- За Мелхиседека се каже да " његови дани немају почетка нити му живот има свршетка" а знамо да је Бог Логос Друго Лице Свете Тројице, и Он је надвремен и вечан;

- За Мелхиседека се каже да је " без оца, без матере, без родослова". (Јевр. 7, 3) и ове три карактеристике се односе на Христа Тј. на његову Божанску природу;

- Мелхиседеково свештенство је вечно као и Христово.

- Мелхиседек нема наследнике: Његово свештенство је узвишеније од левитског ( Јевр. 7, 4 – 10).

- Мелхиседек је пред Аврама изнео хлеб и вино, што представља паобраз Тела и Крви Христове.

- Када се све погледа повезаност између Мелхиседека и Христа постоји. Мелхиседек је образац а Христос је Истина.[4] Христос је средишња личност за коју је везана тајна новозаветног свештенства и новозаветне јерархије.

Апостол Павле када у посланици Јеврејима каже да веће благосиља мање (Јевр. 7, 7 ) у теологији ово није дошло до изражаја, док није Дионисије Ареопагит рекао да црквена јерархија подражава небеску јерархију.[5]

Када говоримо о црквеној јерархији разликујемо три чина : епископски, свештенички и ђаконски.

Епископи су непосредни наследници апостола, јер знамо да су апостоли рукополагали епископе, који су народу објављивали живу веру Цркве. Ту привилегију су епископи задржали и данас, јер је Црква заснована на живој вери и предању. Епископи су од првих векова били веома поштовани јер су , тада а и сада, свој идентитет епископа градили у Евхаристији. Служећи Евхаристију, са свештенством и верним народом они уствари остварују потпуну заједницу и свет који је створен вољом Божијом приносе његовом Творцу. Епископ је средиште целе црквене општине и цела црквена општина тежи ка сједињењу. У првим вековима хришћанства епископи су , били ти, који су вршили " ломљење хлеба" тј. служили Евхаристију и све Свете Тајне. У ретким случајевима свештеници су их замењивали у вршењу Светих Тајни. Свети Игњатије, епископ Антиохијски каже да " су епископи слике и подражаваоци Бога Оца, свештеници представљају апостолски колегијум који окружује Христа, а ђакони као непосредни помоћници епископа, јесу слика Христа, или подражаваоци небеских сила.[6]

Власт епископа може бити апсолутнија од власти апсолутног монарха, али то није сврха и циљ епископске службе. Циљ је у братској љубави и саслуживању, тако например апостол Петар се обраћа верном народу приликом избора новог апостола уместо Јуде ( Дап. 1, 15-16 ), исти случај је и приликом избора ђакона. Ова апостолска пракса је остала и данас тако да на рукоположењу за епископа, свештеника и ђакона, народ потврђује избор својим Аксиос да је кандидат достојан за ту узвишену службу. Без присуства народа и народног амин свака свештена радња неби имала никакве везе са стварношћу. Јерархија Свете тајне не смије вршити без присуства верног народа. Ова чињеница се може повезати и са богослужењем у синагогама, јер служба у синагогама не сме да почне ако нема између седам и десет особа.

И поред чињенице да верни народ заузима важно место у Цркви, ипак има ствари у којима верници нису имали посредног учешћа, то је било на васељенским и помесним саборима.Ово не треба сматрати да је епископски сталеж изнад народа, већ да је епископ тај који је представник одређене црквене општине. Разлог за то је управо народни Аксиос на избору епископа. "Јединство Цркве је истинско само ако је епископ у сагласју са вољом Божијом, када у свему следује Господу Христу"[7]. Једина граница која одваја јерархију од народа јесте вршење Светих Тајни од стране јерархије.

Епископско првенство је есхатолошке природе, и то потврђује вером у Исуса Христа. У историји Црква се сабира око епископа као свог средишта, и у евхаристијској заједници се остварује предокушај вечности. И на тај начин исказује веру да ће у Царству Небеском бити у заједници са Христом Богочовеком. Увек и у свему верни народ треба да следује Христу а то ће исказати следујући епископу као икони Христовој. У евхаристијском сабрању епископ иконизује Христа. Епископска служба је подражавање Христу у потпуности, а не у административном управљању. Епископ целу творевину узноси Творцу, ради тога треба разумети и то што епископ управља и материјалном страном Цркве.

Рекли смо да је епископ у првим вековима вршио Свете Тајне, а пре свега Евхаристију. Међутим у четвртом веку, порастао је број хришћана па су епископи неке своје пренадлежности уступали свештеницима. Тада се јављају прве парохије на које су одлазили свештеници, али су били у сталној заједници са епископима. Заједница се превасходно односила на Евхаристију. Од тада па до данас свештеник на Евхаристији помиње надлежног епископа као " икону Христову" исказујући на тај начин своју веру у Христа на непосредан начин. И на антиминсу који стоји на Часној Трпези налази се епископско име, што опет потврђује вечну везу између епископа, свештеника и верног народа на светој Евхаристији.

" У првим вековима постојао је тзв, ферментум ( лат. fermentum– део Агнеца – Тела Христовог ) који је епископ , када је служио Евфаристију, слао у парохије. Презвитери су га мешали са Светим Даровима које су приносили, тако да је парохијско сабрање имало живу заједницу и јединство са Евхаристијом коју је вршио епископ."[8]

Презвитери су саслужитељи епископа и они врше дело просвећења, како каже Дионисије Ареопагит. Презвитер ( старац, старешина) јесте продужетак старозаветног свештенства. Свештеници су потчињени епископу по служби и по власти. Обе службе су неодвојиве и врше се у Цркви узајамно. " Епископ и свештеник представљају две допуњујуће и нераздвојиве службе, тако да једна не може постојати без друге. У олтару, престо епископа окружују сапрестоли презвитера, који су саслужитељи и сарадници епископа.Та сарадња се не одвија само у литургијском делу , него и у пастирској активности.На пример, свештеници су учествовали на помесним саборима, додуше, без права гласа."[9]

Служење свештеника не смије да буде механичко или магијско, него пре свега претпоставља духовно учешће оног који је посредник у преношењу Божије благодати. Свештеник, посредујући између Бога и човека, у Светој Тајни, сводећи у њој Духа Светог постаје оруђе и одриче се себе самог , жртвено умире, поистовећујући се тако са првосвештеником Христом, ово жртвено умирање јесте самопокорна љубав. Што потврђује да веза између свештеника и народа јесте веза љубави. Јерархијска љубав је старатељско – очинска, а од стране пастве захвално – синовска.[10]

Ђаконска служба прожета је непрекидним служењем. Њихова служба своју пуноћу добија у Евхаристији. Тада су ђакони , са једне стране, продужена рука сужшчег ( епископа или свештеника ) а са друге стране продужена рука народа, јер дарове које донесе народ ђакон доноси служашчем. Ђаконска улога је подражавање служења Христу што нам је најбоље посведочио Св. архиђакон Стефан који је своју службу потврдио мученичком смрћу.[11] У првим вековима они су били ти који су поучавали катихумене, али немају пастирску одговорност коју имају свештеници и епископи.

Јерархијска овлаштења се тичу : 1) Свештенодејства, 2) Пастирства и 3) Учитељства.

Свештенодејство се огледа у вршењу Светих Тајни , пре свега Евхаристије. Ово служење је слично ангелском и служашчи задржавају своје слабости, али у Богу постају Свети јер се преко њих збива освећење. Ово није њихова лична светост већ благодат Духа Светог. То је светост Христова, коју Он дарује својим чедима и на тај начин се људи могу приближити Светињи. Пуноћа вршења Светих Тајни је пре свега одлика епископа који део овлаштења преносе на свештенике приликом рукоположења. Свештеник иако је у канонској зависности од епископа, ипак је у одређеној граници самосталан у вршењу Светих Тајни.

Пастирско служење се пре свега односи на служење брижне љубави. Пастир брине о душама верних кроз брижну љубав и подстиче верне на заједницу са Богом примењујући разне методе нпр. кроз показивање разумевања за њихове невоље, а са друге стране и кроз укоре. Пастир је средиште црквене општине ка коме теже сви верни. Потпуна заједница верних управо се остварује у Евхаристији.

Учитељство се пре свега односи на проповедање речи Божије и чување учења Цркве која су изнета на васељенским и помесним саборима. Учитељство се не исцрпљује у проповеди већ се оно простире и изван граница храма. У првим вековима хришћанства и мирјани су могли да проповедају у Цркви, али врменом то им је ускраћено због појаве лажних учења, па се поучавање поверило јерархији. Римокатолици и протестанти имају погрешно схватање јерархије. Римокатолици у папи гледају врхоног вођу и кардинали су његови помоћници и они су пре свега титуларни епископи. Ако кардинал није у заједници са папом онда он није део једне цркве. Ово учење има корене у погрешном схватању великих теолошких истина. На Западу је начело Божанства безлична суштина, а не личност Бога Оца како се то схвата на Истоку. Према Римокатоличком учењу које каже да је начело суштина, а лица су делови Божанства јавља се учење о папизму. Протестанти су прихватили ово учење али су одбацили личност папе. Протестантски пастор јесте начелник једне општине и сва одговорност је пренета на њега.

Према православном учењу епископ своје звање добија у односу на Христа, јер је епископ икона Христова. Он је у односу на Христа, а не као бискупи у односу на папу, или пастор у односу на црквену општину.

Код протестаната се одомаћила пракса да се жене рукополажу за свештенике, што је несхватљиво са гледишта Православне Цркве. Преимућство човека као свештеника се огледа у томе да спасење жене зависи од човека; Спасење света зависи од човека, а човеково спасење зависи од Христа и спасење нам је објављено Христовим Оваплоћењем.[12]Епископи, свештеници и ђакони као чланови јерархије, свој идентитет граде на заједници са Богом. Епископи и презвитери служећи Евхаристију целу творевину и верни народ уводе у заједницу са вечним Богом. Велика је ово одговорност, али јерархија се не ослања на своје способности, већ помоћ добија од Бога који је извор дарова. Кроз Евхаристију се остварује предокушај вечности у овом свету.

[1]Архим. Др Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд 1978, 634

[2]Игуман Острошки Јован, Лествица Тајноводственог Путовања, Тврдош – Цетиње – Врњци 2004, 335.

[3]Мелхиседек се у Старом завјету помиње у првој књизи Мојсијевој, 14. глава.

[4]Уп. Мирко Ђ. Томасовић, Мелхиседек и тајна свештенства Господа Исуса Христа, Богословскифакултет СПЦ, Београд 2004, 110- 114

[5]Протојереј др Јован Брија, Речник Православне Теологије, Београд 1999, 240

[6]Протојереј Јован Брија, нав. дјел., 241

[7]Здравко М. Пено, Катихизис, Основи Православне вере, Манастир Острог, 2005, 172

[8]Нав. дјел., 174

[9]Протојереј Др Јован Брија, нав. дјел.,243.

[10]Уп. Игуман Острошки Јован, нав. дјел., 338

[11]Први ђакони су изабрани још у апостолско време и о томе налазимо сведочанство у Делима апостолским ( 6.глава).

[12]Јерархијска овлаштења и погрешна учења о јерархији су парафразирана из књиге Игумана Острошког Јована, која је наведена у литератури, од 338 до 343 странице.

Извор: https://www.pouke.org...id=8572&do=view