Светосавско звонце - приче за децу

[Анастасија]

ДЕЧАК И ЈАБУКА

Било једно стабло јабуке, које је веома волело једног дечака. Свакога дана малишан је од јабуковог лишћа правио круну и играо се шумског цара. Кад би се уморио, легао би се у сенку дрвета. У јесен је брао румене јабуке. Дечак је веома волео дрво.

И дрво је било срећно.

Како је време пролазило, дечак је растао, а јабука је била усамљена.

Једном када је поново дошао, јабука му рече:

- Дођи, љуљај се на мојим гранама и буди весео.

Дечак само убра мало јабука и понесе их.

И дрво је било срећно.

Неколико година дечак није долазио и јабуково дрво је било тужно. Кад га угледа, задрхта од радости. Дечак је постао младић.

Јабуково дрво му рече:

- Љуљај се на мојим гранама и буди весео.

- Нисам више дете да се пентрам по дрвећу. Желим да имам породицу, а за то ми је потребна кућа. Да ли ти можеш да ми даш кућу? – одговори набусито младић.

- Ја немам кућу, шума је мој дом. Али одсеци моје гране и направи себи кућу, тада ћеш бити срећан. Дечак исече гране и однесе их да направи кућу. И дрво је било срећно.

Неколико деценија је прошло, а младић није долазио. Када се најзад појавио, дрво је било толико срећно да није могло да проговори. Онда прошапта:

- Дечаче играј се!

- Сувише сам стар и тужан да бих се играо – рече средовечни човек, некадашњи дечак.

- Треба ми чамац, да отпловим одавде. Можеш ли да ми даш чамац?

- Исеци моје стабло, направи чамац, плови и буди срећан.

Дечак исече стабло, направи чамац и отплови. И дрво је било срећно... али не сасвим.

После дуго времена дечак (сада старац) се вратио.

- Извини – рече дрво – ја више немам ништа да ти дам. Јабука више нема.

- Моји зуби нису више за јабуке – рече старац.

- Немам ни грана – не можеш више да се љуљаш и одмараш у хладовини.

- Сувише сам стар за то – рече старац.

- Ни стабло више немам, да од њега правиш чамац.

- Дуго сам пловио, уморан сам од пловидбе – рече старац.

- Жао ми је – уздахну јабуково дрво – али ја више ништа немам, ништа ми није остало.

Сада сам само стари пањ. Опрости...

- Сада ми мало треба – рече старац – само тихо место, да мало седнем и одморим се.

- Добро – рече јабуково дрво и истегну се колико је могло – добро је да и стари пањ може нечему да послужи. Дођи, седи и одмори се.

Старац послуша...

И дрво је било срећно.

У Библији пише ''блажени су који дају а не који примају''

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 4/2011.

Српски Православни манастир Клисина

[Guest - . . .-]

Морам да приметим да је сајт манастира Клисине заиста одличан! Свака част!

[Radmila]

ЧЕТИРИ СВЕЋЕ

Светлећи чистим сјајем, полако, сасвим полако, гореле су четири свеће. Владала је свечана

тишина, тако да је њихов разговор могао јасно да се чује.

Прва је свећа рекла:

- ЈА САМ МИР! Но, људи не успевају да ме одрже. Верујем да ми не преостаје ништа друго, него да изгорим до краја... – и тако се препустила да се потпуно угаси.

Друга свећа настави причу:

- ЈА САМ ВЕРА! На жалост, примећујем да сам малом броју људи потребна. Чини ми се да људи не жeле да знају за мене и тако заиста нема више смисла да наставим да горим. У то дуну лак ветрић и угаси је.

Веома тужна, проговори и трећа. Она рече:

- ЈА САМ ЉУБАВ! Немам снаге да останем упаљена. Људи не обраћају пажњу на мене, не схватају колико сам важна. По некад, као и да мрзе оне који их снажно воле.

Не чекајући више, трећа свећа се угаси.

Изненада, у просторију уђе дечак и угледа три угашене свеће. Уплашен од мрака рече:

- Ма, шта то радите? Морате остати упаљене, ја се бојим мрака – и поче да плаче.

Тада се благим гласом огласи четврта свећа:

- Не плаши се, мило моје! Не плачи. Док год ја горим, увек ћемо моћи да упалимо преостале три свеће, јер... ЈА САМ НАДА!

Очима сјајним од суза, дечак узе свећу наде и поново упали остале три свеће.

Да се никада не угаси нада у нашим срцима, свако од нас треба да зна, баш као овај дечак, да надом изнова разгоревамо веру, мир и љубав.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 6/2011.

Српски Православни манастир Клисина

[Radmila]

ЕКСЕРИ У ОГРАДИ

Марко је добар дечак, али има лошу нарав. Свака ситница га нервира и час посла удари неког, свађа се или потуче са сестрама. Једном му је отац дао кесу пуну ексера и рекао да сваки пут када побесни и изгуби контролу над собом, закуца један ексер у ограду.

Првог дана закуцао је 37 ексера у ограду. У току неколико наредних месеци научио је да контролише свој бес и број укуцаних ексера се смањивао. Открио је да је лакше контролисати своју нарав него закуцавати ексере у ограду.

И тако је дошао дан у којем Марко није ни једном побеснео и није закуцао ни један ексер. Рекао је то оцу, који му је казао да свакога дана, током којег буде успео да контролише своје понашање, из ограде ишчупа један ексер. Дани су пролазили, и једног дана Марко је, сав срећан, саопштио оцу да је почупао све ексере. Отац је узео сина за руку, одвео га до ограде и рекао:

- Добро си урадио, сине мој, поносан сам на тебе. Много си напредовао. Знам да ти није било лако, али успео си. Сада погледај те рупе у огради. Свака означава рану коју си неком нанео. И од тешких речи остају ране, исто толико болне као и физичке.

Опрости свима, да би и они теби опростили. Пријатељи су заиста ретки драгуљи. Они чине да се смешиш, охрабрују те да успеш у нечему, они су спремни да те саслушају, да ублаже твој бол, имају лепе речи за тебе и увек им је срце отворено за тебе. Покажи твојим пријатељима колико ти је стало до њих. Покушај, и видећеш колико ћеш бити срећнији, а са тобом и ми, твоји родитељи, твоје сестре и сви твоји другари.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 7/2010.

Српски Православни манастир Клисина

[Radmila]

ТЕОДОРИН САН

Теодора беше тужна. Једне ноћи, сузе точе њене очи. Мисли лете, а срце је пече, боли:

- Несрећна сам. Нико неће да ме воли.

Светом Сави пред иконом рече јаде, прекрсти се па у лаган санак паде.

Ливадицу сања пуну цвећа, птица. На ливади она беше чобаница. Однекуда иде с крстом света глава. Када приђе, виде да је Свети Сава. Куда прође, птице поју, цвеће цвета. Он је позва да се мало с њим прошета. Наишли су на сељака једног прво, а пред њиме, пуно рода, добро дрво.

- Гле дрвета како љубав даје мени, плодови му сви велики и црвени!

- Бог му дао, род му вазда добар био, но како си љубав такву задобио?

- Ја сам дрво, Свече Божји, посадио, окопао, нађубрио, над њим бдио. Да ја нисам прво њега заволео, тешко да бих слатког плода данас јео.

Одговор се Светом Сави јако свиде. Благослов му даде. Даље иде. А на грани весели се мала шева, па одушка срцу даје, стално пева.

- Радосна си, стално певаш, то је лако када тебе много воли биће свако.

- Сви ме воле? То до сада нисам знала. Ја све волим, па сам зато запевала.

- Врх планине. Већ је подне. Камен гори. Село сунце, мало ноге да одмори.

Поздравља га Свети Сава:

- Срећна ли је твоја златна глава. Сви те воле, свак ти љубав и част даје. Зато твоји зраци тако дивно сјаје?

- Са мраком се и облаком стално борим, од љубави према сваком створу горим.

- А када се на те жале, јел ти криво?

- И тад волим, да не волим не бих било живо. Дал' ја волим само о том душа брине…

- Бог те зато диго у висине! Дал' те воле, за срећу је мало важно. Бићеш срећан кад ти друге волиш снажно.

Теодора сад друкчије ствари види. Себичних се суза својих стиди.

- Свети Саво, то је лако рећи, али како према сваком љубав стећи?

- Кад у срцу влада мрачна, хладна зима, понашај се ко да много сунца има. Срцу свом нареди да прашта и воли! Дар љубави и од Бога често моли!

Звездице се тихо гасе, сад ће зора. Пробуди се ведрог лика Теодора.

- Што год буде – ја волећу! чврсто реши.

Са иконе Свети Сава јој се смеши.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр 7/2008.

Српски Православни манастир Клисина

[Radmila]

ПРИЧА О ДВА ЧУВАРА

Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму...

Ако би се анђео чувар превише занео песмом птица или мирисом цвећа дешавале су се мале незгоде. Али, то је било ретко.

Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.

А онда... Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.

Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.

А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.

Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.

Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.

Са сточића скиде ''досадну'' породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци...

Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.

Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и... О, не! То не сме да се деси!

Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!

Да три прста никада не буду слободна за крст!

А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.

Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!

На том дугмету пише – искључи.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр.2/2011.

[/left] [/left] [/left]

Српски Православни манастир Клисина

[/left]

[Radmila]

ИМА ЛИ БОГА

- Има ли Бога? – упита један надмени газда Светог Саву.

-

Има!

- Покажи ми га, па ћу да поверујем да га има!

- А имаш ли ти, добри човече, памети?

- Наравно да имам памети! – одговори изненађено и помало увређено газда.

- Покажи ми је, па ћу да верујем да је имаш.

- Постиде се газда, па ућута. После неког времена невољно рече:

- Биће да Бога ипак има, иако се не може показати.

Загрли га Свети Сава радосно, па му рече:

- Е, ко би рекао да ћемо тако брзо показати – ја теби да Бога има, а ти мени да имаш памети!

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр.1/2011.

[/right] [/right] [/right] [/right] [/right] [/right] [/right] [/right] [/right] [/right]

[Radmila]

Грожђе Љубави

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупило се много монаха који су прихватали његове савете.

Његова слава се раширила по цјелој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Донели су му корпу пуну грожђа. Седели су дуго код Старца, слушали његове драгоцене савете и душевно обогаћени, кренули према граду.

- Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.

Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице стајала је корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било грожђа.

Сигурно је врло слатко, помисли Ава и крену да га проба.

Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.

- Није право да ја задржим грожђе. Остали оци га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.

Узе, грожђе и однесе га до Аве Петра који је био најстарији монах у скиту.

- Аво, донели су ми ово грожђе. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече Ава Макарије.

- Хвала ти Аво, Бог те благословио – одврати старац.

И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.

- Ма, стани мало, помисли. Братија није ни пробала грожђе. Знам да Ава Исидор много воли грожђе.

И без много размишљања узе корпу и однесе му је.

- Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.

- Бог те благословио, одврати овај и узе корпу.

Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.

- Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем.

А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.

- Грех је да ја задржим овај дар. Ава Макарије много воли грожђе.

И упути се према његовој колиби.

- Аво, опрости ми, знам да волиш грожђе, учини ми љубав па га узми. Тада Ава Макарије, гледајући нетакнуту корпу пуну грожђа, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосећање.

У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:

- Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.

И тада им исприча целу причу.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр.1/2011.

[/right]

[Radmila]

KOMШИНИЦЕ

А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осјећаш? (Мт 7, 3)

Млади пар се доселио у улицу. Следећег јутра, док су доручковали, жена виде комшиницу како шири веш.

- Како јој је прљав веш – рекла је.

- Можда јој је потребан други прашак, или јој се покварила веш-машина, а она не зна да опере ни најосновније дечје стварчице.

Муж је ћутке посматрао, и није ништа рекао.

Сваки пут када је комшиница ширила веш, падали би исти коментари.

Месец дана касније, жена се зачудила кад је видела комшиничин веш, бео као снег.

- Погледај, коначно је научила да пере, или је купила нову веш-машину, - рекла је мужу.

Муж јој одговори:

- Не драга, није она купила нову машину за прање веша, него сам ја опрао наше прозоре.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр 7/2010.

[/right]

[Radmila]

БЛАГО ЏЕПУ И ЗИДУ

Истински побожан живот је најлепша песма Светом Сави

Пролазио Свети Сава кроз село, па срете два брата, која је недавно крстио. Веома се зачуди што ни један не носи крст око врата, па их запита:

-

Где су вам крстови које вам дадох?

-

Мој је изгледа остао код куће. Носим га у џепу од гуња – одговори старији.

-

А ја сам мој крст на зид окачио! – рече млађи.

-

Е, благо џепу и зиду кад их крст чува, а ко ће вас чувати, добри људи!?

Од тада поче Свети Сава учити свој крштени народ да крст стално носе око врата, јер је хришћанин без крста војник без оружја и кућа без крова.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 1/2011.

[Radmila]

ЕЈ ШТО ЗАГРИЗЕ?... ЕЈ ШТО ЗАВИРИ?

Један сиромашан дрвосеча био целе године са женом у шуми и секао дрва, а кад год би замахнуо секиром да засече дрво, рекао би уздахнувши:

- Еј, што загризе?!

Једном пролазио онуда неки отмен гроф, застао и слушао шта то каже дрвосеча и напослетку га запитао зашто увек каже: ''Еј, што загризе?''

- Ах – одговори дрвосеча – да није Ева загризла јабуку, ми бисмо још били у рају, и ја се не бих овде мучио сечом дрва. Кад год помислим на то, морам да уздахнем и да се љутим на Еву.

На то гроф одведе сиромашног дрвосечу и његову жену у свој двор. Даде им луксузну собу и да једу и пију колико хоће.

После неколико дана приреди им свечан ручак, наредивши кувару да зготови за њих свакојака добра јела. Све ђаконије су постављене на трпезу, а уз остало, и једна поклопљена чинија.

Дрвосечи и његовој жени рече гроф да се по милој вољи могу послужити свима јелима, али да ону чинију не дирају и не скидају с ње поклопац; њу – рече им – смеју само гледати.

И то рекавши, остави их насамо.

Дрводељина жена била је, међутим, рада да зна шта је у оној чинији, и час је мислила да је у њој ово, час да је оно.

Напослетку је обузме тако силна радозналост да није више могла одолети и подигне мало поклопац да само завири у чинију. Али у истом тренутку искочи из чиније миш, и кад жена потече за њим да га ухвати, миш се већ одмарао у рупи.

Кад после дође гроф и виде да у чинији нема миша, окрете се дрвосечи и рече:

- Одсад немој више да се жалиш на Еву! Твоја жена урадила би оно исто што је урадила наша прамајка.

Онда их гроф нехтеде више држати у двору, те дрвосеча и његова жена морадоше опет у шуму да сечом дрва зарађују свој свакидашњи хлеб.

Кад год би, после тог догађаја, замахнуо секиром да засече дрво, дрвосеча би помислио на добар живот у двору и на радозналост своје жене, те није говорио више с уздахом:

''Еј, што загризе?''.

него:

''Еј, што завири?''

Па ако није престао или умро, може се још и сад у шуми чути како сече дрва и жали се.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 6/2010.

[/center] [/center]

Српски Православни манастир Клисина

[/center] [/center]

[Radmila]

СЛИКОВНИЦА О СВЕТОМ САВИ - у пдф формату-

Током прошле 2009. године, по благослову Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, свјетло дана угледала је сликовница Свети Сава – Први архиепископ српски, која говори о животу и дјелу Светог Саве, на начин прилагођен малишанима, за које је и писана. Сликовницу је написала Тијана Мирковић, док се за пригодне илустрације побринула Тијана Ранђеловић.

Због значаја који Свети Сава има у српском народу и његовој Цркви, неопходно је и најмлађе нараштаје упознати са његовим крстоносним животом, који је у сликовници приказан по поглављима, онако како то приличи радовима овога типа.

Свети Сава је одувијек био инспирација умјетницима, узор подвижницима, радост тужнима, док је у срцима најмлађих представљао и представља доброг оца, који брине о спасењу душа оних над којима је постављен као пастир стада Христовог. Због тога је кроз ову сликовницу и приказан као онај угодник Божији на чији се живот морамо угледати, још као дјеца. Из тих разлога, по благослову Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, ова ће сликовница бити доступна у пдф формату, а моћи ће се прочитати на сајту Епархије бихаћко-петровачке, као и на сајту Манастира Клисина.

Сликовница Свети Сава – Први архиепископ српски може се купити у продавници Манастир Клисина по веома повољној цијени. Због тога позивамо све родитеље, вјероучитеље и учитеље да живот и дјело Светог Саве приближе дјеци о којој се старају, како би нови нараштај имао могућност да расте знајући основне истине о ономе који је ударио темеље нашој држави и Цркви, а који и данас молитвено посредује за нас пред лицем Васкрслог Господа.

Сликовницу можете отворити овдје!

Српски Православни манастир Клисина

[Radmila]

ОРАО

Један је човек нашао орловско јаје и ставио га под кокош. Орлић се излегао кад и пилићи и одрастао је са њима.

Орао је читавог живота радио исто што и кокошке у дворишту, мислећи да је једна од њих. Кљуцао је наоколо у потрази за бубама и глистама, кокодакао и лепршао крилима, уздижући се тек који педаљ од тла.

Прошле су године и орао је остарио.

Једног дана угледао је у висини, на ведром небу, чудесну птицу моћних раширених крила.

Стари је орао запањено гледао увис. ''Шта је то? питао је.'' То је орао, краљ птица'', рекла му је једна кокошка. ''Он припада небу, док ми кокоши, припадамо земљи.''

И тако је он умро међу кокошима, не знајући ко је.

Деси се понекад, да Бог створи орла, а он живи и умре као кокошка.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 7/2006.

Српски Православни манастир Клисина

[Radmila]

МАГАРАЦ КОЈИ ЈЕ ЗГРЕШИО

У своме оку не виде балван, а у туђем виде трун

Лав, леопард, хијена и магарац састаше се једном да поразговарају о томе како им је тежак живот. Година је била сушна, па су једва успевали да нађу мало хране.

– Зашто ли је дошло до овога? – понављали су по ко зна који пут.

– Мора бити да је неко од нас згрешио јер нас Бог иначе не би овако казнио – рече једно од њих.

– Како би било да исповедимо своје грехе и да се покајемо? – одговори други.

Сви пристадоше на то, и лав проговори:

– Ох, ја сам учинио тежак грех. Срео сам недавно близу села једног младог бика, сачекао сам га у заседи и појео га.

Остале животиње погледаше лава, од кога су зазирале због његове снаге, па одмахнуше главом.

– Не, не – побунише се сложно – то није никакав грех!

Онда рече леопард: – Ах, и ја сам ужасно згрешио. Наишао сам у долини на једну козу која се била изгубила од свога стада, ухватио сам је и прождрао.

Животиње погледаше леопарда, чијим су се ловачким способностима необично дивиле, и одговорише одлучно:

– Не, не, то није никакав грех! Тада узе реч хијена:

– Страшан сам грех учинила. Ушуњала сам се једном у село и ухватила пиле, па сам га однела и појела.

– Не, не – рекоше остали.

– То није грех. Најзад рече магарац:

– Мој газда, терајући ме једном путем, срео је неког пријатеља и застао да поразговара с њим. Док су они причали, ја сам пришао ивици пута и чупнуо две–три травке.

Све животиње погледаше магарца, према коме нико није oceћao страхопоштовање нити дивљење. Један часак владала је тишина, а онда сви тужно заклимаше главом и рекоше:

– Е, то је грех! Да, да, то је тежак грех! Ти си крив за све наше муке и невоље!

На то се лав, леопард и хијена бацише на магарца и растргоше га.

Етиопска народна басна

Илустровала Љиљана Димитријевић

[Radmila]

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ И МЕДВЕ

Преузето из: ''Светосавског звонца

Број : 04-2010

Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.

Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.

Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:

– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!

Медвед се послушно окрену и оде у шуму.

Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.

Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.

После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.

Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.

Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.

Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.

Илустровала Љиљана Димитријевић