Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Милан Меденица :)]

а без светог причешћа нема отпуста греха ... а ни живота вечног.

[Sherlock H.]

Mnogi od vas se sigurno secaju da sam pre godinu dana u jednom periodu poceo da se izjasnjavam kao ateista. Nekoliko meseci kasnije sam, pod odredjenim okolnostima, ponovo postao vernik, ali o tome ne zelim da detaljisem.

Sada se nalazim pred jos jednom „verskom krizom“, ali su razlozi za to potpuno drugačiji. Iskren da budem, kada bi me sada neko upitao da li se smatram pravoslavnim, ne bih znao sta da odgovorim. Jednostavno, ne znam sta sam. S jedne strane osecam duboku povezanost s pravoslavljem, a s druge sam toliko razocaran da ne mogu da se ne upitam sta ja uopste vise radim kao hriscanin.

Ne znam zbog cega, nemam neki poseban razlog, ali osecam potrebu da to podelim sa forumasima. Shvatite ovo kao moju malu ispovest vama.

Svi se secamo gomila tema gde je bilo reci o ponasanju i moralnosti vladika, svestenika i vernika, te je misljenje koje se nadaleko moglo cuti i koje je zastupala vecina forumasa to da o Crkvi i hriscanstvu ne treba suditi na osnovu toga kako se hriscani ponasaju vec na osnovu hriscanstva samog po sebi.

S druge strane, mnogi su govorili ( a toj grupi pripadam i ja, ili sam barem pripadao) o tome da se greska u osudjivanju hriscanstva na osnovu zivota hriscana nalazi u pogresnom identifikovanju Crkve i sustinskom nepoznavanju eklisiologije. Zakljucak je bio da se Crkva identifikuje sa evharistijom, a da je izvor svetosti Crkve sam Hristos, te je Crkva, uprkos gresima svojih clanova, i dalje sveta jer joj Hristos daje identitet.

Odmah moram reci da se ne slazem sa oba ova obrazlozenja (ako se uopste mogu posmatrati odvojeno). Sto se mene tice, hriscanstvo je bas onakvo kakvim ga cine hriscani i nikakvo pozivanje na evharistiju to ne moze da promeni.

Nadalje, kada govorimo o evharistiji – tu je Lazar Nesic sve objasnio. Od sve te price o liturgiji, slobodi, ljubavi, Crkvi kao ikoni eshatona – ja nisam video ama bas nista. Sva ta prica deluje toliko utopisticki da se pitam kako li sam svojevremeno mogao da je zastupam. Jedino sto vidim jesu obicni gresni ljudi, koji se ni po cemu ne razlikuju od onih van Crkve, a po nekim stvarima su ( iz moje perspektive) mozda i gori!

Koliko god se trudio, nisam uspeo da vidim nikakav sustinski preobrazaj ni kod sebe ni kod drugih. U trenucima najvecih iskusenja, kada sam najvise ocekivao Boziju pomoc, ponovo sam se razocarao. Gotovo ceo moj hriscanski zivot se sveo na jedan osecaj bogoostavljenosti.

Tome se moze prigovoriti kako je to posledica nase nezrelosti ( u duhovnom smislu), ali me taj odgovor nimalo ne zadovoljava. A cak i u slucaju nekih svetitelja, poput starca Porfirija, koji je zaista jedan izuzetan primer coveka koji je uspeo ono o cemu vecina moze samo da sanja – nemam utisak da je to nesto sto je privatno svojstvo samo hriscanstva i njegovih pripadnika. Ne shvatam i ne vidim sta je to sto ce druge ljude spreciti da dostignu isto takvo duhovno stanje, bez da imaju ikakve veze sa hriscanstvom a kamoli pravoslavljem.

Tako dolazim pred pitanje: sta je uopste ostalo od hriscanstva? Sta ono moze da mi ponudi? Odgovor koji mi se sam namece jeste: nista (sto ne postoji van njega). Kao sto rekoh, nema nikakve sustinske razlike izmedju pravoslavca i nekog drugog, ma sta neko pricao. Kvalitet zivota ( ne u ekonomsko-socijalnom smislu vec duhovnom) nije ni na koji nacin uslovljen hriscanstvom. Cak i neka pozitivna dejstva koja ima, recimo, molitva, a koja mislim da niko nece negirati, nisu nesto senzacionalno i nedostupno drugima, samo na druge nacine.

Da ne bih duzio dalje o ovome, sve sto sam rekao se moze svesti na: mnogo price a kad dodjemo do prakse postoji samo jedna velika nula i nista vise.

Idemo dalje.

Svi mi znamo za pricu o tome kako je PC „sacuvala istinitu veru“ , ali su mnogi od nas i svesni da to nikada ne podrazumeva da je sve u pravoslavlju dobro, te da nema potrebe menjati ga. Takav stav sam prihvatio bez problema, uzimajucu u obzir i to da je Crkva kako bozanska, tako i covecanska ustanova. Ipak, postoje neke stvari koje je Crkva cinila i cini a preko kojih ne mogu tek tako olako da predjem i kazem kako je to ustvari uslovljeno odredjenom epohom, specificnim okolnostima u kojima se Crkva nasla itd. Jednostavno, ukoliko pretpostavimo da je Crkva Telo Hristovo neke stvari ne smeju da postoje.

Prvi primer je ono o cemu sam pre nesto manje od mesec dana otvorio temu – 42. pravilo sv. Vasilija Velikog, koje nalaze raskidanje braka u slucaju da je sklopljen bez dozvole oca ili gospodara ( u slucaju roba), buduci da se takva bracna zajednica proglasavala bludnom. Time je Crkva pogazila jedno od osnovnih nacela po pitanju braka a to je da, da li ce odredjena bracna zajednica biti bludna, zavisi samo i iskljucivo od toga kako se bracnici odnose jedno prema drugom i kako se odnose prema Hristu. Sve drugo, ukljucujuci tu i saglasnost oca/gospodara jeste pozeljno, ali nikako ne moze biti odlucujuce niti moze takvu zajednicu uciniti bludnom.

Da prevedem ovo na prakticni jezik, ova odluka znaci da je Crkva trazila raskidanje, sa hriscanske tacke gledista zakonitog i blagoslovenog braka, sto za mene ne znaci nista drugo do da je pljunula kako na njihovu uzajamnu ljubav tako i na njihovu ljubav prema Hristu.

Kanonska tumacenja koja sam konsultovao u vezi ovog pitanja, nadajuci se da cu pronaci zadovoljavajuci odgovor – N. Milasa i + Atanasija, ne daju gotovo nikakve odgovore na moje zamerke, vec potvrdjuju da je ovaj kanon donesen usled uticaja grcko – rimskog prava na hriscanstvo.

I dalje se bavimo kanonima. 72. Pravilo Trulskog sabora zabranjuje brak hriscanina sa jeretikom, cime se potvrdjuju odluke ranijih sabora kao i praksa koja je u Crkvi postovana od najranijih vremena. Razlog za to je njihov odnos prema braku kao svetoj tajni, koji kao takav moze postojati samo u Crkvi, tj. nuzno zavisi od evharistijskog zivota onih koji u brak stupaju.

Ipak, u nastavku kanona se istice kako hriscanin moze biti u braku sa jeretikom samo ukoliko je brak sklopljen pre nego sto je hriscanska strana u braku stupila u hriscanstvo. U slucaju da neko ko je vec hriscanin pozeli da sklopi brak sa nehriscaninom, u ocima Crkve takva mogucnost ne postoji i trazi se raskidanje takve zajednice.

I sada se postavlja pitanje: kako je moguce prihvatiti ranohriscansku teologiju (a i teologiju kasnijih vremena) o tome da brak nuzno zavisi od evharistije te da ne moze biti braka izmedju hriscanina i nehriscanina, sa ovom praksom, koja ocigledno prihvata postojanje takve mogucnosti? Neko ce mozda reci da je Crkva to ucinila ikonomisuci i ja se slazem sa takvim zakljuckom, posto, nakon svega sto sam video u vezi te teme, ne mogu da zamislim sta bi drugo moglo da bude u pitanju. Ipak, to ne resava gore postavljeni problem, tj. ne omogucava nam da pomirimo dve prakse koje se, svidelo se to nekome ili ne, medjusobno iskljucuju. Ikonomija mora da postoji, ali ona ne moze da ide do te mere da ukida crkvena ucenja.

A da problem bude jos veci, Crkva ne prihvata mogucnost da hriscanin sklopi brak sa jeretikom iako je status braka u oba slucaja (sklopljenog pre prelaska jednog bracnika u pravoslavlje ili u slucaju nekoga ko je vec hriscanin) isti. U oba slucaja u braku ucestvuje hriscanska i nehriscanska strana, a jedino sto ih razlikuje jeste vreme njegovog sklapanja, sto je Crkva u prvom slucaju ocigledno smatrala „olaksavajucom okolnoscu“ , i zbog toga ga je i prihvatila, ali je to za mene totalni nonsens. Ako je brak nuzno povezan sa evharistijom, onda je takva veza bludna u oba slucaja, a ovakva praksa, koje se Crkva drzala vekovima, pokazuje da je opet ustala sama protiv sebe.

Da stvar bude jos gora, kanonisti i teolozi koji se bave ovim pitanjima ne daju gotovo nikakve odgovore. Neki od njih se (kao i Trulsku sabor u doticnom kanonu) pozivaju na reci apostola Pavla da se „neverujuci muz posveti zenom“ i obrnuto, ali one nikako ne pomazu resenju ove problematike, vec to vise lici na protestantsko citiranje Biblije, bez dublje analize ovih problema (a ponekad i bez konstatovanja i svesti da oni uopste postoje).

Sledeca nedoumica koju nikako ne mogu a da resim a da i dalje sacuvam veru u Crkvu kao Telo Hristovo i ikonu eshatona, jeste tema svetosti, ili bolje receno onih koji se proglasavaju svetim. Vec sam ranije spomenuo starca Porfirija kao jednog svetlog primera medju svetiteljima. Ipak, ne mogu a da ne dovedem u pitanje neke kanonizacije iz blize i dalje proslosti .

Tako, ne mogu da prihvatim odluku Ruske Crkve o kanonizaciji Romanovih, pravdajuci to cinjenicom da su nasilno ubijeni. Mnogi ljudi su nasilno ubijeni pa nesto ne vidim da se tek tako proglasavaju mucenicima. Pogotovo sto doticni i nisu stradali za hriscanstvo, pa je pripisavanje njima mucenistva (shvacenog u hriscanskom smislu) jos smesnije.

Ali ne moramo uopste da idemo dalje od nase SPC.

Hajde malo da se pozabavimo vidovdanskim mucenicima. Na osnovu cega je doneta odluka o njihovoj kanonizaciji? Naravno, odmah ce svi reci kako su oni stradali za pravoslavlje, boreci se protiv islama itd. Medjutim, svi mi jako dobro znamo da su tu, kao i u svakom ratu, u pitanju bili mnogo zemaljskiji ciljevi od borbe za jevandjelje. Na kraju krajeva, cak i da prihvatimo da su neki od njih zaista i stradali za veru, koja je sansa da su svi ti silni vojnici koji su stradali imali na umu da stradaju za hriscanstvo, tj. nisu se rukovodili necim drugim? Sansa je, svi to znamo, toliko mala da je svako dalje komentarisanje krajnje suvisno. Opet, u sve to se umesala politika, nacionalizam i ko zna sta sve ne, ali je najmanje udela u njihovom proglasenju svetima imala njihova stvarna svetost.

Kada su u pitanju Nemanjici ne bih imao mnogo sto sta da dodam osim onoga sto sam rekao u vezi vidovdanskih mucenika. Svi znamo da su se srpski vladari proglasavali svetima zbog zasluga Crkvi, a ne zbog neke toboznje svetosti koju su posedovali. To i objasnjava zasto samo jedan vladar iz dinastije Nemanjica nije kanonizovan (iako se jedno kratko vreme postovao kao svetitelj) – zato sto je tadasnjoj Crkvi priredio gomilu problema, pogotovo na polju odnosa sa Carigradom.

I najzad, kako da se bavimo temom kanonizacije svetitelja, a da ne spomenemo sv. Vladiku Nikolaja, coveka koji je bio antisemita, a neke druge stvari, poput verske tolerancije, smatrao djavoljim delom? Necu navoditi njegove reci o tome kao i neke druge detalje iz njegovog zivota jer mislim da su nam svima poznati.

A cak i da ne dovedemo u pitanje mogucnost njegovog spasenja a samim tim i njegove svetosti ( buduci da su i neki drugi svetitelji, poput Zlatoustog, bili antisemite), zar zaista neko moze takvu odluku smatrati opravdanom, iz strogo pastirskih razloga? Odbijam da poverujem da su vladike nesvesne toga koliko je vladika Nikolaj popularan medju nacionalistickim udruzenjima, i da su njegove reci protiv Jevreja neprestano koriscene u svrhu opravdavanja antisemitizma, antiprosvetiteljstva itd. Samim tim postavljam pitanje: gde je bilo kakva pastirska briga, a kamoli blagodat Duha Svetoga, u takvoj odluci? Zar je moguce da vladike ne osecaju ma i u najmanjoj meri odgovornost prema drustvu kojem treba da sluze?

Mogao bih jos nadaleko da pricam o mojim zamerkama pravoslavlju, ali za kraj, osvrnucu se samo na jedno crkveno ucenje – ucenje o vecnosti pakla. O tome smo nasiroko raspravljali na mnogim drugim temama, pa nece biti potrebe da mnogo detaljisem. Samo cu reci to da je za mene potpuno neprihvatljiva bilo kakva ideja o nemogucnosti pokajanja onih koji su u paklenom stanju, i da je to u direktnoj suprotnosti sa Bogom ljubavi „koji zeli da se svaki covek spase i dodje u poznanje istine“. Ako on istinski voli coveka i zeli da taj covek u stupi u ljubavnu zajednicu s njim, nece biti nikakve prepreke za tako nesto (sem ljudske slobode).

Ono sto su neki forumasi predlagali – da se to pitanje ne moze uzeti kao zvanicno ucenje Crkve ali da ga laici mogu prihvatati, ili pak da se crkveno ucenje o vecnosti pakla moze shvatati pedagoski – mene ne zadovoljava. Moj odgovor na to je da je anatema Petog sabora sasvim jasna kada kaze da ne moze postojati sansa za spasenje demona i nepokajanih ljudi, niti je moguce to shvatiti kao posledicu pastirske brige, jer bismo ocekivali da takvo objasnjenje negde pronadjemo. Ako ne u dokumentima sabora, onda svakako u delima otaca.

Medjutim, ono sto pronalazimo je nesto potpuno drugacije. Gotovo svi oci koji se bave tom temom, od onih najautoritativnijih do onih „najmanjih“ se slazu da su paklene muke vecne i da nakon vaskrsenja mrtvih ne postoji mogucnost pokajanja, a sa time se slazu i Hristove reci iz jevandjelja. Izuzetak su dvojica svetitelja, Maksim i Grigorije iz Nise ( trojica, ako im pridodamo sv. Isaka Sirina, gde je pod znakom pitanja da li je uopste napisao delo koje mu se pripisuje).

Svi mi znamo da u slucaju kad kod otaca postoji konsenzus oko nekog pitanja (ili je neki stav preovladjujuci), pa jos kad je taj stav potvrdjen od strane vaseljenskog sabora i jevandjeljem, on bez sumnje predstavlja zvanicno ucenje Crkve. Samim tim, nije moguce prihvatiti tvrdnju kako Crkva zvanicno ispoveda jedno a nezvanicno vernici mogu verovati u teoriju apokatastaze.

A ja ne mogu da lazem sebe i druge, tj. ne mogu da prihvatim ucenje koje je u direktnoj suprotnosti sa onim u sta verujem. Tako, koliko god ja to zeleo, ne mogu da budem pravoslavac.

Eto, to bi bila ukratko moja ispovest dragim forumasima, tj. moje glavne zamerke pravoslavlju.

[Лазар Нешић]

Ко призна, пола му се прашта

Шалим се, свака част на искрености. Али и на увиђајности, тј. дао си неке добре дијагнозе.

Отворио си многа питања, овде у посту има бар једно 5 великих и битних тема.

Не знам, сада је пребро говорити о стварима које си написао.

Доста тога је сушта истина, а има помало и превише "субјективних" доживљаја.

Оно што могу да кажем јесте супротно од онога што си на крају закључио, наиме да не можеш бити православац.

Напротив, ова твоја исповест делује баш као да си на правом путу да то будеш, али без шале.

А шта то значи? Па то да не будеш идеолог, сујеверник, егзибициониста, користољубац, мутљивац, номиналац, итд, итд, да не будеш идолопоклоник, метафизичар, религиозни фанатик, већ да стварно тражиш Христа какав Он јесте.

Мислим да пролазиш кроз оно што пост-теолог зове очишћење, а на путу ка правом Другом.

Празниш се од концепција (што догмати и остало могу, на жалост, да постану) и отварају ти се очи.

Оно што јесте опасно, то је да у теби сада умиру идоли и маске "православља", а то није лако сварити и треба јак стомак да се све поднесе, а да се не оде у црквомрзитељство (враћање мило за драго од увређене душе) или у хришћански атеизам (равнодушност према Богу).

Извини за ово паметовање, али ова твоја исповест је корак напред, не назад.

[Guest - . . .-]

Ово ћу натенане да прочитам... и даћу свој коментар. Наравно, позивам све наше драге жруовце да прокоментаришу и дају своје мишљење не би ли из свега настао плодан разговор.

[Ратко :(]

Мислим да нема хришћанина који није мучио ове и сличне муке.

Старац Пајсије је говорио о богоостављености, о томе како Бог пусти човека да мало пати да би пустио жиле што дубље, даље, тражећи воду/благодат/Бога. Јер ако би корен остао плитко стабљика би била слаба. То је илустровао сађењем парадајза.

Човек када га засади прво га обилно залије, а после га пусти један период без воде, да би жиле сишле дубље, па га опет залије, па га опет пусти.

[Драшко]

Мене су у почетку искључиво "мучиле" све ствари у вези Цркве па чак и Бога

У веру сам ушао само из вере, а не из љубави

Готово нико ко је био у Цркви, није ми се свиђао......свуда сам видео само пакао, грех, мсилио сам да мораш себе да мучиш и силујеш да би био православац и да свако ко је истински православац може да те погледа испод ока....да те латентно осуди

Једном речју било ми је гроооозно

веровао сам у вечност и суд, али не и у љубав, разумевање,

можда мало претерујем али тако је било

На сваку литургију сам ишао јер се мора, тамо су ме спопадале свакакве мисли, нису ми били јасни људи који све то воле

Ја сам волео углавном невернике и мсилио сам да их Бог не воли

То уопште није тако

То нема везе

Не сећам се тачно када, али све је то процес и веменом ја сам потпуно променио осећај, доживљај и гомила ствари против којих сам у дубини душе био и које ми нису јасне су једноставно пале доле

Не знам шта да кажем а да буде паметно и корисно

Мислим да човек треба да иде у Цркву како год, да се препусти Богу и временом свашта лепо може да се деси

Ја сад мислим да сам окружен само дивним људима у Цркви, наравно и бирао сам и налетао сам на добре

Хвала Богу на литургију кад одем осећам се нормално, некад ми је тешко због нечег што ме притиска али углавном се осећам нормално ........да ти не кажем како сам се осећао пре 16 година

Јој разлике

[Давор73]

Ево,колико будем могао ја ћу ти одговорити на само једну недоумицу која је и мене бунила али се на крају испоставило да нисам био у праву.Ради се о светости косовских мученика.Ја сам такође доста дуго сумњљо у пренапуманост те приче, типа били људи у рату као и ови против којих су ишли,а све остало је талог народних приповедака,легенди и политичарења.Међутим,када сам видео мошти СВ.Цара Лазара променио сам мишљење.Фотографију можеш наћи на нету,има је.Дакле ,човека је Господ недвосмислено прославио и посведочио његову светост,тако да су све моје интелектуалне конструкције пале у воду. За остало ти на жалост немогу ништа рећи,можда си у праву а можда и не,али било би ми драго ако сам ти бар у једној недоумици помогао .Остај ми у здрављу.Поздрав.

[Макрина]

Потписујем Лазара.

[Grizzly Adams]

Свака част Петре. Ко себи не поставља оваква питања није озбиљан у својим ставовима.

Не знам какав ће бити твој одговор на њих. Ја сам свој пронашао у томе што сам схватио да је најважнији догађај у Космосу Христово васкрсење, а све остало је скоро па небитно.

[-Владимир-]

Ја мислим да си ти себи створио идеал,хришћане као свеце и слику цркве како она по теби треба да изгледа и сад си разочаран што она није таква какву си очекивао. Што рече Лазар Нешић у оним његовим казалицама "очисти ме од великих очекивања" или тако нешто .

[ВИЛМА]

Ох,Перо, пробудио си се

[Ведран]

„верската криза“ пред која се наоѓаш е чудесен благослов и невообичаена посета на Бога во твојот живот, и тоа во мигот кога настапува период на критичко превреднување на сите вредности внатре во тебе и кога твојот внатрешен човек преживува состојба на „богооставеност“.

во таква ситуација се прашувам колку нашите зборови можат да бидат од помош?

било што да кажам, се плашам да не ти одмогнам.

пријателите на Јов Праведниот, долго молчат, пред било што да изустат за својот пријател.......

динамично и јас би стивнал, би тихувал и ќе замолчам но силно ќе те помнам тебе и твојата јавна исповед, заедно со светлиот лик на твојот сопатник, светиот старец Порфириј, „ангелот“ во твојот живот.....

но, сепак бидејќи отвори важни прашања пред нас, во понатамошната дискусија ти должиме искрен одговор.

дотогаш, голем братски поздрав, миленику на Живиот Бог

[drvce]

Hajde malo da se pozabavimo vidovdanskim mucenicima. Na osnovu cega je doneta odluka o njihovoj kanonizaciji? Naravno, odmah ce svi reci kako su oni stradali za pravoslavlje, boreci se protiv islama itd. Medjutim, svi mi jako dobro znamo da su tu, kao i u svakom ratu, u pitanju bili mnogo zemaljskiji ciljevi od borbe za jevandjelje. Na kraju krajeva, cak i da prihvatimo da su neki od njih zaista i stradali za veru, koja je sansa da su svi ti silni vojnici koji su stradali imali na umu da stradaju za hriscanstvo, tj. nisu se rukovodili necim drugim? Sansa je, svi to znamo, toliko mala da je svako dalje komentarisanje krajnje suvisno. Opet, u sve to se umesala politika, nacionalizam i ko zna sta sve ne, ali je najmanje udela u njihovom proglasenju svetima imala njihova stvarna svetost.

[Млађони]

Перо царе.

Ја сам млад у томе али тражи одоговор који ти испуњава Срце.

И при размишљњу не заборави да разликујеш цркву као друштвену организацију за неким друштвеним циљевим и Цркву као духовну организацију са неким духовним циљевима.

Ти људи који су ставили друштвену цркву испред Духовне Цркве нису вредни помена када је у питању Духовна Црква. А ти људи могу бити и свештеници и монаси и разноразне будале, због чина у друштвеној цркви.... не значи и не даје им за право исти чин и снагу у духовној.

[DankaM]

Može jedno noob mišljenje? Mada sam sad u hajp-fazi, jeee, otkrila sam Pravoslavlje jasno mi je da to osećanje neće biti večno tu, da čovek mora da se kreće da bi ostao u mestu (maznuto iz Crvene kraljice )

Ko ne promišlja ono što usvaja, taj je som, a ne čoek (uz izvinjenje svima koji ne promišljaju, a i-somovima )

Kriza je uvek znak pomeranja, šansa i izazov.. E, kad god mi se nešto menjalo u životu, uvek sam bila u bedaku, ali sa osećanjem da sam zrelija i više čovek. To mu nekako dođe normalno...