Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Искушеник]

Опрости сестро Растко, једно питање :

Ти се ниси никада исповедала, или тренутно немаш потребу за Исповедањем ?

[PACTKO]

Нисам.  

[Искушеник]

Нисам.  

Па ево шта требаш за почетак да исповедиш,  после тога ће ићи лако:

Рођена сам и васпитавана у комунистичко-атеистичком духу.

С презиром сам одлазила са бабом у шпајз да ме кришом од родитеља пошкропи богојављенском водицом кад сам била болесна.

Стајали смо подсмехујући се на крштењима.

Измотавали смо се са осењивањем крстом, тј. петокрачили се (кук-глава-кук-раме-раме-кук).

Довољно је ово за почетак, после ће све бити врло лакше...

[PACTKO]

А није ли то "решено" крштењем?

[Искушеник]

А није ли то "решено" крштењем?

Ааа.. па ако је Крштење уследило после тога, онда јесте, као и сви остали греси, знани и незнани.

[PACTKO]

Јесте. Нису ме крстили кад сам била дете. Крстила сам се кад сам порасла.

Сад се трудим да живим онако како трећи цитат из Твог потписа каже.

[Искушеник]

[Evdokija]

Уопште нема правила, услов за одлазак на исповијест је претходно покајање за гријех(е). Некада данима, па и мјесецима, слиједим и испитујем траг неког немира у себи и устрајавам у одгонетању, све док ми Господ не открије, шта га производи. Рађала сам дјецу, али одмах могу да кажем да је то кроз шта пролазим док се не суочим са својим гријехом и не покајем, неупоредиво болније и теже од порођаја. Много ми недостаје мој блаженопочивши духовни отац, јер је увијек показивао много стрпљења и никада ме није прекидао док се исповиједам, разговор бисмо обавили касније. Код њега сам се исповиједала врло детаљно: шта сам учинила и колико ја видим кога сам све својим гријехом отровала и оштетила, све, баш све. Сваки гнојни џеп, мора да буде очишћен, тек тада је то исповијест у правом смислу те ријечи. Понекад у току исповијести исповиједам и оне гријехе које сам учинила, али за које немам покајање, не да мислим да ће ми и то бити опроштено, али то ми често буде подстрек да се убрзо након исповијести покајем, некако је важно да злодјело изађе на видјело, одмах проради осјећај стида.  Тако исто и са лошим помислима (то данас ријетко ко хоће да саслуша, а све креће од помисли)) - пуцају као мјехури од сапунице. Имам потпуно јасну свијест да се исповиједам Богу, а не свештенику, малтене и заборавим да је он ту присутан. Е, пошто се у посљедње вријеме најчешће исповиједам у парохијској цркви, а наравно, увијек има ммного људи у реду, морам бити брза и ефикасна, није да не  осјетим да сам лака као перце послије исповијести, али ипак би ми било драже када бих могла да се исповиједам негдје, гдје је сво вријеме овога свијета мени на располагању. Некада се Отац знао и нашалити, држим у руци малу цедуљицу на којој је свега неколико ријечи, а ја причам, причам, па Отац каже 'немој сестро само да ми кажеш, да то све пише на тако малом папирићу'. Немам зазора од тога да се исповиједим, стидим се и жалим, то је немогуће заобићи, али када помислим да би гријех у мени остао да се црвља док не експлодирам, ипак се одлучујем на што брже избацивање тог зла из свог срца.

[shalom777]

Имам исповједника, који је мој парохијски свештеник, и мој пријатељ...Исповједам се доста често, просјечно једном мјесечно(не везано за прчешће, јер се причешћујем на свакој Литургији,којој присуствујем).... с обзиром да се са тим свештеником гледам више пута седмично, попричамо о проблемима које имам, и сл....

[Guest srna u izgubljenom raju]

Blago tebi!

[shalom777]

Blago tebi!

Zašto, pa to je valjda sasvim normalno, uobičajno?

[Guest srna u izgubljenom raju]

To je savrseno ,zato i kazem blago tebi.

[о. Горан]

Имам исповједника, који је мој парохијски свештеник, и мој пријатељ...Исповједам се доста често, просјечно једном мјесечно(не везано за прчешће, јер се причешћујем на свакој Литургији,којој присуствујем).... с обзиром да се са тим свештеником гледам више пута седмично, попричамо о проблемима које имам, и сл....

То је оно право, православно. Због овога сам и поставио тему, а нисам коментарисао чекајући прави пример.

Опустите се људи браћо, идите на исповест, јер је то насушна потреба наше душе! То је једини начин да се ослободимо од греха који је у нама, а који се (нарочито у данашње време) гомилају тако брзо. confused joooj

[Милан Меденица :)]

Имам исповједника, који је мој парохијски свештеник, и мој пријатељ...Исповједам се доста често, просјечно једном мјесечно(не везано за прчешће, јер се причешћујем на свакој Литургији,којој присуствујем)....

исто, некад чак и двапут месечно, што се тиче исповести. човек који ме вероватно више познаје него родитељи ...

имам његов мобилни, лепо се договоримо кад нам обојци одговара и у празној цркви и на миру то обавимо ... за мене је то приватна ствар и треба ми мира и концентрације ...

никад у исто време, и никад за време или пред Литургију, чак су и окачили обавештење у цркви да нема више исповести тада.

како?

па не знам, једноставно све живо испричам, без увијања, без правдања, без станке, па на крају причамо о решењима ... понекад ме заустави док се исповедам, па причамо о томе, понекад и пишем пред исповест на папирић неке ствари да не заборавим, после то запалим ... сигурно неколико ствари укруг исповедам, неке сам једва исповедио, неке још нисам ... не осећам кајање кад се исповедам, то је баш реткост, али је свеприсутан стид и главу не могу да подигнем, понеки пут изађем као гола вода чак и зими ... кајање ми се редовно деси у самоћи или за време Литургије тако да дођем миран да признам све и трудим се да држим незамагљен ум својим хтењима кад примам поуку, сли никад ми се није десило да станем испред путира са немиром ... једноставно тако функционишем ...

некад се исповедам стојећи, некад клечећи, зависи од оца колико је одморан ...

постоје и неке ствари које можда нећу никад себи опростити ...

[Аљонка]

постоје и неке ствари које можда нећу никад себи опростити ...

Hm... men` su rekli da to ne valja...

Ako si se iskreno pokajao, i ispovedio, i ne gresis vise tu istu stvar...

NE znam, tako su mi rekli...