Докторат Владике Иринеја

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Везано за идентитет , ђакон др Милојков каже да га у паклу губимо, што на један зауман начин показује да измјене идентитета (ЛГБТ конверзија, инжењеринг нација, брендирање.. изградња имиџа,..) по оној народној "ако лаже коза не лаже рог" из пакла долазе.

Лукаво, кад пристанемо да се у паклу може мјењеати идентитет, онда може можда и у чистилишту, или можда у неким сутуацијама на земљи, јер ко то нама мјења у паклу идентитет? ђаво? Зар он то може? Зар се њему припусује та част?

Не. мјења га наша слобода, и наша релација "мисли" ђакон др Милојков, али наша слобода важи и овде, дакле могуће се су измјене идентита и овде, а још више пред Богом, јер ту се слобода највише афирмише, па ћу сад ја да се по тој слободи претворим у Милојкова и да кажем: Боже ми опрости што се залажем за измјену идентитета!  Да ли зна шта ради - остаје да се види!

Муте по паклу мислећи да ће небески Срби рећи: фуј пакао, пу-пу, и да нећемо тамо завитити.

Кад каже Атанасије: ко не постане Христос неће ући у Цраство небеско то указује на то да нам је једно вјечно и нестворено подобије Христос, и свима у Богу један идентитет Христос и да нас Отац познаје као Христа.

Јасно је такође да се наша личност не слива, да ми у Христу задржавамо свој идентитет ( а у паклу га губмо)

+Иринеј пише да ми благодаћу постојемо беспочетне личности, ту се -чини ми се- ради о томе да као створене-рођене личности задобијамо енергије, а не о томе да постоје савјечно Богу неке идеје (енергије) о нама како чини ми се учи свети Августин.

Па предпостављам мни Милојков, тог смо идентитета лишени у паклу. Анахрона Августином апологија Зизијуласа.

Хајде да занемаримо ову разлику и узмемо да савјечно у Богу постоје идеје о нама, онда смо у неком складу са њима створени, сваки по њему припадајућуој идеји-енергији, Архангел Деница по једној а ђакон Александар по другој, па су то два сушта Деница на небу а Александар на земљи.

Деница заврши у паклу јер постаде непријатељ Богу па га зато зовемо ђаво, сотона, непоменик, јер се непомиње на литургији, али ипак није изгубио идентитет, ми знамо да је то Деница Архангел у палом и ужасмном стању, а они који га виде виде траг Божанске љепоте Архангела што зло чини ужаснијим, знамо и апостола Јуду Искариотског, богаташа из приче о Лазару такође знамо али му име није било врједно помена. Знамо и Милојкова који се као каменон прерушава и налази теолошка покрића за то, каје се за боје којима се мазао.

Ако пак наш посебни идентитет припада и само створеном тијелу, ни тад на њега не треба гледати као Милојков "само нека биологија у паклу" него као на тијело које има идентитет- преимућство од Адама до сваког од нас као створење за Христа.

Ако се наш идентитет крије у само у нашој слободи - онда га није нинакакав начин одредио Бог.

О души и њеном посебном идентитету могло би се говорити тек пошто се избјегну замке психологије и платонизма који на разне начине уче о души.

О идентиту личности? Па личност је света тајна за учествовање, али и ту имамо многе приступе, али овде можемо поистовјетити личност и идентитет и рећи да она обхвата све ипостаси и нестворену и створену, дух-душа-тијело и стварстбену снове- привид, све обухвата личност.

Па да и апстрактно одговорим др. Милојкову да размишља десет сљедећих година.

Пакао има свој идентитет у души, гдје се налази и опстаје као стање неких личности, личност може уништити пакао јер је пакао онтолошки завистан од слободе личности, по личности постоји.

Такође пакао не може уништити личност нити њој промјенити идентитет јер нас створења је створио Бог, а пакао не ствара Он него ми, тако да говорити да се у паклу губи идентитет је исто као говорити да створења могу поништити Створитеља.

Не куне мајка Мују што се коцка него што се вади, тако  докажеш им нешто путем нпр. кокоши, онда они пишу, знате ни је није кокош то што је некад била, што се за кокош мислио, и онда јадној кокоши уграде аутомобил на главу и кажу треба коња питати шта је кокош, коњ најбоље зна они су штали вјекојима, и коњ рзне, а то ко коњ лаже јер нисмо му сјена положили, ааа сјено, слама.. зоб,зоб,зоб

 

[Milan Nikolic]

Ако боље загазиш у твоје бљувотине, можеш видети да си ти само један богоборац. Поред свих патологија, кључно је што негираш постојање ,,заложених" логоса твари, у нашој природи, од самога стварања, као основа која даје и одржава творевину. Твоја је понижавајућа мисија у томе, да пронађеш оправдање без Бога, да у творевини нађеш све оно што си назвао ,,стварственим", да би то издвојио као наше промашаје, а да сâма природа може бити сâма по себи савршена, да тако сама и без зависности од ,,заложених логоса твари" прими сједињење са Богом. А то је бесмислено и помислити, јер управо путем ,,логоса твари", који су основа и темељ наше природе, ми добијамо општење са Божанством. То је један од два закључака доктората Бачког, а други се тиче сâме христологије.

[Вукашин]

Увод Светог Максима у 400 глава о љубави:

Предговор Елпидију

Ево, за речју о подвижничком 
животу, шаљем твоме преподобију, 
оче Елпидије, и Реч о ЉУБАВИ у 
четири дела (по сто глава), 
подражавајући четворном броју 
Еванђеља, Реч која, можда, никако 
не одговара твоме очекивању, али 
није ни мања од моје моћи.

Уосталом, нека зна твоја светост, да и ово није плод мога ума. Но 
прочитавши књиге светих Отаца и 
отуда извукавши по своме уму оно 
што се односи на мој предмет, и 
опширност њихову сажевши укратко у виду изрека (или: глава), ради лакшег памћења и мисаоне 
прегледности, послах их твоме 
преподобију, молећи да их читаш 
добродушно, тражећи у њима само 
користи, а не гледајући на ружноћу 
речи, и да се молиш за мене 
недостојног, туђег сваке користи 
духовне. А молим још и то да не 
схваташ као притисак то што је 
написано. Јер ја испуних само оно 
што ми је наређено. А то говорим 
зато, јер данас је много нас који 
речима обремењујемо савести, а 
врло је мало оних који делима уче 
или се на делима уче. Потруди се 
усрдно да проникнеш у сваку главу, 
јер се мени чини да нису све за 
свакога лако разумљиве; већ многе 
од многих захтевају многа 
истраживања, иако изгледа да су 
врло просто изречене. Јер може 
бити, да се што откривено у њима 
покаже и душекорисно. А свакако ће се и показати благодаћу Божјом ономе ко буде читао не из 
радозналости већ са страхом 
Божијим и љубављу. Ко пак ову или 
било коју другу књигу почне читати 
не ради духовне користи, но да би 
уловио реч на укор писцу, да би, 
тобоже, као што мисли, показао себе мудријим од њега, томе се нигде, никада, ништа корисно неће 
открити. 

[Вукашин]

Намештено време. Ево зашто вас @Hadzi Vladimir Petrovic кори.

[Milan Nikolic]

Али то је усредсређено на христологију, где се објашњава ,,присуство" Божије на посебан начин, имајући у виду Оваплоћење.

Вл.Атанасије на другом месту, где говори о енергијама Божијим, такође говори о ,,присуству" Божијем. А о томе је овде тема.

Већ сам био објаснио, да је поента доктората вл.Бачког у разликовању та два вида ,,присуства", али опет се враћате забунама.

Зато сам напоменуо да морамо прво сагледати владикин докторат, да се по њему водимо, па тек онда да дискутујемо.

Ако владика Бачки закључује да постоје ,,две димензије" и присуства и сједињења са Богом, онда то не смемо занемарити.

[Milan Nikolic]

Док не будемо издвојили све цитате и њихове контексте, можемо рећи само следеће, а што бисмо могли сви да потврдимо. Христос је Тај, кроз Кога и са Којим проналазимо и задобијамо спасење, као сједињење, са Божанством. Међутим, један контекст је важан, у разликовању природâ Богочовека Христа.

Наиме, у теологији постоји сагледавање Божијег постојања у два вида. Један је уско повезан са оним што подразумева одсуство творевине у Богу, а други вид садржи контекст на творевину Божију, у ма којем виду, тј. у контексту сваке створене природе. Тада је важно задржати и правилно разумети разлике.

То је област теологије, која природно бива најтежа за разумевање, јер сабира све по реду о начинима постојања Божијег, и без тог целосног приступа тријадологији није могуће то разумети. Зашто је тако, можемо рећи да је због тога што се у томе одвија динамика постојања Божијег — Који нам се даје.

Разуме се да у таквом целосном сагледавању, неизоставно потврђујемо и ,,непричасност", у виду несливања и не прелажења природа једна у другу. Створена природа се налази у нествореној природи, али нестворена природа је потпуно неприступна за створену природу, осим сједињујућим дејством Божијим.

Познање Божанског поретка, који је уједно и Слава и Царство Божије, јесте Дело Цркве у Евхаристији. Реч је о беспочетном поретку, као што имамо реч о беспочетном рађању Сина или происхођењу Духа. Тај поредак је најтеже разумети, јер се тиче сâмог постојања Божијег, а творевина зависи од њега.

[Milan Nikolic]

Сједињење двеју природа дејством Божијим, створене природе и Божанске природе, увек се огледа двојако, јер је Једини Логос јединствено сједињен са створеном природом, док је други вид у томе што нас Овај Логос, кроз Њега и Њиме, сједињује са Божанством. То је тако, и никако другачије није ни могуће.

Међутим, чак и у одсуству Оваплоћења Божијег, имамо могућност створене природе да непогрешиво чини вољу Божију, а та непогрешивост је у препуштању воље Божијој вољи. Оци су знали да нема начина да човек учини непогрешиви избор, осим ако у потпуности не преда вољу ,,заложеним" логосима у њему.

То значи да пад није био неминован, али и да у сваком случају имамо за Циљ— Оваплоћење Логоса и сједињење свега у Њему са Богом. Занимљиво је читати од еп.Бачког, како су појединци имали благодатно искуство Божанских енергија, још пре и без Оваплоћења Бога. Али након Оваплоћења, Христос све ту сабира.

[Milan Nikolic]

Живот стално мора да се занавља, у смислу да енергија живљења долази од динамичког кретања од Оца, Који нас Духом Светим приводи Христу, да би нас Господ Славе удостојио Његовог бесмртног живота.

Међутим, то сагледавање не подразумева да је смртни промашај био ,,заложен" у творевини. Напротив, у почетку твари, није било смртног кретања, али је постојала могућност да се дође до таквог промашаја.

Разуме се да је непослушност главни проблем. Није лако никоме, свако би се искрено стидео своје недостојности, изостанка смерности и испражњености од сопствене воље, али том савршенству стремимо.

[Milan Nikolic]

Учење о ,,логосима твари" спада у најтежа учења, ако не и најтеже, у целој теологији. Оно природно превазилази људско поимање, али и указује на директан и објективан однос са Богом. Указује на тајну исихазма, тајну подвижништва у ком се открива сâм Бог.

До таквог труда води нас сâм Христос, Који, од Оваплоћења природно води сву творевину том Циљу, а реч је о савршеном сагледавању самога себе пред Богом и у Богу, тако да свако дејство које испољавамо има за основу и за циљ — апсолутну послушност Богу.

Учење о ,,логосима твари" на јединствен начин сагледава однос Бога и творевине, тако што, у томе, конкретно разликује оно што је Божије Биће од онога што је Божија творевина, али на начин да творевина увек има Бога као ,,основу" своје природе.

Та ,,основа" јесте ,,Божанска воља", ,,сâм покрет Божанске воље", ,,када воља постаје дело". Св.Григорије Ниски каже да ,,привођење Божанске воље у стварност — јесте сâма суштина твари". Зато је ово учење тешко за разумевање. Али могуће је то појаснити.

[Milan Nikolic]

Ова тематика изискује разраду, а у појашњење треба укључити савремену космологију, управо оно што данас напомиње вл.Бачки — квантну физику, која је саставни део космологије. Ми, заправо, морамо разумети, пошто је реч о математичком приступу, да квантна физика појашњава ,,начин" Великог праска, а закључак је да тај ,,прасак" не може бити библијски почетак ,,ни из чега".

У том смислу, чувени физичар Стивен Хокинг, чувен и по свом атеизму, реаговао је смело и убедљиво, као што су се раније изјашњавали они који нису били уз геоцентристе. Наиме, Хокинг је знао да нема говора о првобитном почетку, у библијском смислу ,,ни из чега", онда када сагледавамо научни Велики прасак. Важно је разумети и поштовати нечије реално виђење.

Ова чињеница, показује да у нашој стварности постоје извесне могућности, које по себи не могу бити део наше ,,материјалистичке" интуиције. Тек када математички разумеш доказ одређене стварности, можеш бити слободан, тачније, можеш задржати слободу, да верујеш у то као апсолутну чињеницу. Разуме се да одређене једначине не могу бити разумљиве за све, али неке могу.

Квантна физика доказује одређене ствари, које обичан човек није могао да слути. Међутим, чак и у Светом Писму имамо указивања на тако необичне ствари.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Отац Владимир говори о души:  час као души - створеној реалности, час као о благодатној, покушавајући да уклопи антички филозофски појам душе као божанске и беспочетне - нестворене вјечне и бесмртне, са нововјековном католичким поимањем душе - психе као створене реалности, "нажалост" та два значења ријечи "душа" су неспојива.  Можда тек у плотиновској разради тијелесна душа- душевна душа и духовна душа.

Владика Иренеј у своме раду просто заобилази ова два различита и супроствављена знаачења и схватања ријечи "душа" , вјероватно јер би за само њихово правилно  разглабање био потребан посебан рад и држи се дијалектике створено-нестворено, односно благодат - твар, не говорећи шта је душа створена или нестворена реалност.

Читав видео врједи погледати, отац Владимир се добро носи са проблемом, али се није сасви извикао из западног дискурса као +Иринеј који отверено говори о нестворености и бесмртности и беспочетности "душе- личности-човјека" односно о благодатној нестворенести човјека, о човјеку који није само створење, него и бесмртно рођење (крштење).

То говори и Дамаскин у дијалктици природа-личност, гдје се природа ствара а личност рађа, то говори и Николај Српски, Атанасије, као и сва православна антропологија којој је мјерило и мјера човјека Христос, а Христос је нестворено-створено биће. Дакле права антропологија  је створено - нестворена.

Отац Владимир души као створеној реалности додјелуљује благодатну бесмртност исто као са тијелом, међутим то је утицај једне радне радикалне западне мисли да је човјек створење и само створење, у чему се крије негирање благодати која је по западним такође створење и само створење. Али таквог створења Христос није мјера, и онда у другом кругу добивамо и обезблагадаћеног Христа и наводну напетост Христос-благодат, хијерархија - подвижништво врлинама -енергијама.

Ипак он  говори и  о души као благодати, чега има у Антици и код Отаца, али давање благодати никада није стварање, како описује душу живу. Јер кад се каже бесмртна душа не може се рећи створење, онда мора рећи васксла душа.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

"....Није Бог утрпао себе у Нас, нехришћанска идеја да је душа дио Бога, дух човјечији такође створење..." Мало бих се са светим препирао, нестворена је само релација(пао по смирењу под утицај Зизијуласа од кога је бољи), али за све те релације ми можемо ипак користити ријечи душа- дух, па чак и тијело (Христово), односно кад се ослободимо сваке сливености, све створено постаје способно за те релације те се у томе контексту (створено-нестворено) може користити свака ријеч. Мислим ако су ријечи душа или дух означавале релацију са Богом кроз традидицију, зашто то оставити па рећи релација за благодат, види се један покушај савременизације.

Нама је за нестворено  остало теолошки коректно само пар ријечи: благодат, нестворене, енергије, логоси што у ствари показује дефанзиву под притиском католика као антрополошких монофизита: радикалног свођења човјека на само створену природу.

Човјек лишен благодати није човјек, као што по Марксу човјек није човјек без свијета - не виси негдје у празном простору, кад му осјечеш свијет-то није човјек, тако и кад му осјечеш благодат то није човјек. Него патрљак човјека што би рекао Таса.

Потребно је у том смислу вратити се антрополошком дијафизитизму не само не занемеравити нестворене - по дару - димензије човјека, а и створене су -по дару- стварања, а нестворене по дару учествовања - причешћа.

Него требамо у том двоприродном контексту посматрати све могућности - моћи човјека, тијело које постаје Христово, душу која се облагодаћује, дух као божију идеју о нама... полне однасе као свету тајну брака и вјечне љубави условљене вјерношћу, рад као Божије дјело, и уопште тај дијафизитизам проширити на апсолутно све.

Не можемо под оптужбама само се повлачити, и сад ако се позовеш на благодат то као да је резервисано само на неке, а ко мисли дијафизитски за човјека он је сујетан, а није сујетан онај који човјека своди на  створење, а већ кад га неко и најмање заволи, или кад ту љубав и у најмањој мјери узвратин, кад најмање добро учини, човјек је већ постао створено - нестворено биће.

Зашто човјека враћати у створени кавез, а онда још Христа обезтјелјелестиш готова пропаст.

Полемише касније са Видовићем, безуспјешно тврдећи да Бог није завршио стварање - буни га тајна суштог, слављење суштог које Жарко проповједа као тајну литургије.

Ствара се нама историја, али сушто је већ створено и завршено, ми смо узрок стања суштог, а не суштог. Ми стварамо стање бића - државу а не биће само, њега анафоришемо.