Мржња

[marija]

Mržnja može da se ispolji neuvijeno, ponekad prilično brutalno ali veoma često ume da bude duboko prikrivena, tako da je čovek ni sam nije svestan. Bilo u otvorenom, bilo u prerušenom obliku, mržnja je žilava i strasna koliko i ljubav. Zapravo, strasnija i žilavija jer mnoge sveobuhvatnije prožima, u mnogima duže bukti i teže zgasne. Ogromna je razorna snaga mržnje. U to se svakodnevno uveravamo. Ona truje, pustoši i uništava živote kako onih koji mrze tako i onih na kojima se iskaljuje. Ma koliko bila štetna, mržnja se, međutim, ne može prosto odstraniti voljnom odlukom, nekom vrstom moralne hirurške intervencije.

Mržnju nećemo ukloniti naređenjem i zabranom. Osoba koja sebi zabrani da mrzi će možda uspeti da svoju mržnju uvije u slatke oblande ali ne i da je se reši. Ona će nastaviti da u njoj besni bez obzira što osoba odbija da prizna njeno postojanje.

Mržnja ima svoje uzroke i možemo je prevazići tek kada se ovim uzrocima ozbiljno pozabavimo.

Koga i zašto mrzimo?

Iz mržnje progovara strah. Mrzimo one kojih se bojimo jer nas ugrožavaju ili bar verujemo da nas ugrožavaju, što nikako nije isto. Naše su procene veoma često nepouzdane i varljive. Veoma retko procenjujemo ljude na osnovu onog što stvarno jesu i stvarno čine, daleko češće na osnovu naših predubeđenja, očekivanja i zahteva. Lako možemo poverovati da su nam neprijatelji oni koji nam niti nanose niti smeraju ikakvo zlo.

Kada se osetimo napadnutim, ugroženim, povređenim, veoma je važno da se zapitamo šta je zaista napadnuto, ugroženo, povređeno - mi sami ili nestvarna, preuveličana predstava koju gajimo o sebi, svojoj vrednosti i svom značaju. Najljuće mržnje po pravilu izazivaju povrede ove druge vrste. To znači da se osećamo ugroženim, napadnutim, teško povređenim jer drugi odbijaju da podele i priznaju našu umišljenu predstavu o sebi samima. Na ugroženost zuatim odgovaramo žestokom mržnjom.

Tako možemo proglasti neprijateljem i zamrzeti nekoga ko je zapravo prema nama potpuno ravnodušan ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši naše uverenje o vlastitom značaju.

Ili možemo, što je veoma čest slučaj, zamrzeti nekoga zato što nam je u bilo kom pogledu isprednjačio jer, u svojoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude ispred nas.

Ali okrutno možemo zamrzeti i one koji previše liče na ono što ne bismo želeli da budemo a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti "lenštine" onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, "nesposobnjakoviće" onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, "glupake" onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, "lopove" onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorištavanju i krađi a "prevarante" onaj koji i sam voli da podvali.

Ovde je reč o klasičnom premeštanju gde se mržnja prema sebi ispoljava prerušena kao mržnja prema drugima.

Što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge.

Što je prema sebi nerealniji, osećaće se to ugroženijim i to će žešće zamrzeti one za koje je umislio da ga napadaju.

D.S.

[marija]

Otkud tolika netrpeljivost prema onome što se razlikuje? Otkud tolika odbojnost prema svemu drugačijem? Otkud odbijanje da se prihvate drugačiji stavovi, osećanja, postupci? U osnovi netrpeljivosti leži unutrašnja slabost. Što je ličnost slabija, to se oseća ugroženijom. Svaku različitost doživljava kao ozbiljnu pretnju, od koje se treba braniti svim silama, koju treba po svaku cenu ukloniti ili makar obezvrediti i tako učiniti bezopasnom.

Šta je, međutim, ugroženo različitošću? Čemu to preti ono što je drugačije?

Snažna ličnost zna na čemu je. Njeni stavovi, njena osećanja, njeni postupci imaju dubokog uporišta u njoj samoj. Stoga nije zbunjena onim što se od nje razlikuje. Naproitv, različlitost prihvata kao osvežavajuće bogatstvo života, kao izazov i podstrek.

Slaba ličnost se otuđila od sebe. Zato je duboko pometena. Ova pometenost je, razumljivo, užasava. Kako nema uporišta u sebi, grčevito se hvata nekog obrasca, koji će oponašati, i tako se izbaviti iz zastrašujuće unutrašnje izgubljenosti.

Sve što odudara čini je nesigurnom jer ruši obrazac, koga se dohvatila sa očajanjem davljenika. Pokušavajući da iz svog života ukloni sve drugačije, takva osoba se bori protiv vlastitih uznemirujućih sumnji kako bi izbegla suočavanje sa sopstvenom neutemeljenošću. Tako, recimo, verski, ideološki i politički fanatici nisu ljudi koje najdublje veruju, već upravo obrnuto - osobe koje žestinom pokušavaju da potisnu i pred samima sobom prikriju ono potajno bezverje, koje ih razjeda.

Kada se osoba udalji od sebe, više ne zna ko je. Živi kao u nekoj magli. Nije sigurna ni u svoja mišljenja, ni u svoja osećanja, ni u svoje postupke. Upravo zato što nije istovetna sa sobom, ne može da podnese ništa što se razlikuje od one prividne, spoljašnje ličnosti, čijim životom živi.

Što se čovek oseća slabijim, to je nasilniji. Strah od unutrašnje pometenosti može netrpeljive ljude učiniti nasilnim, ponekad veoma nasilnim. Nasilje se može ispoljiti na verbalnom nivou, kao vređanje i omalovažavanje. Može se pretvoriti u društveno šikaniranje pa i fizičko razračunavanje.

[marija]

Jednom prilikom je naš proslavljeni nobelovac Ivo Andrić napisao:

"U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."

[marija]

Mržnja - reakcija iz očaja

Često smo skloni da poverujemo da su nam neprijatelji čak i oni koji nikad nikome nisu naneli ni najmanje zlo

Svakodnevno čitamo u medijima ili srećemo ljude koji gotovo orgazmiraju kad govore kako nekog mrze, kako će se okrutno nekome osvetiti, na koje će sve perfidne načine drugoga povrediti, uništiti. Ali, zato se retko može čuti da neko govori kakve je sve nežnosti smislio za nekog. Zašto je to tako, odgovor na to pitanje ne možemo tražiti ni od verskih institucija, ni od političara, već je to pitanje za nas same.

Mržnja nije nešto što se dešava van našeg života „tamo negde daleko“, nego svakom od nas preti opasnost da postane objekat mržnje ili da mu se začne mržnja u vlastitoj psihi, kaže Petar Lauster, nemački psiholog koji u svojoj knjizi „LJubav“ naučno dokazuje kako je ljubav najvažniji temelj za sreću u ljudskom životu. Za razliku od ljubavi koja nas integriše, prisabira i daje stasitost našoj ličnosti, mržnja je ta koja nas u svakom pogledu raščovečuje i stvara pustoš i u nama i oko nas. Svako ko mrzi boluje od mržnje i oseća se duboko obespravljenim, jer naslućuje da ga mržnja blokira, koči i uništava, a da mu je smisao života promašen. Mržnja se često ispoljava otvoreno, javno, ali i veoma često može biti prikrivena, tako da je mnogi nisu ni svesni. NJeno razarajuće dejstvo čest je uzrok velikih tragedija. No, ma koliko mržnja bila opasna i sa tragičnim posledicama, ona se ne može odstraniti ni voljnim odlukama, ni moralnim načelima, niti ukinuti dekretom. Mržnja ima svoje duboke korene i može se prevazići samo ako se otklone njeni uzroci. Koga, zapravo, i zašto mrzimo?

Iz mržnje govori strah. Mrzimo one kojih se plašimo, jer nas ugrožavaju ili nam se čini da nas ugrožavaju, što ne može biti isto. Naše procene ponekad dolaze iz sveta mašte, pa zato ne mogu biti ni realne, ni pouzdane. Često smo nesposobni da procenjujemo ljude na osnovu onog što oni stvarno jesu i što stvarno čine, već ih procenjujemo na osnovu predrasuda, naših očekivanja i zahteva. Skloni smo da poverujemo da su nam neprijatelji čak i oni koji nikad nikome nisu naneli ni najmanje zlo. Kada osetimo da smo povređeni, ugroženi ili napadnuti, veoma je bitno da se zapitamo šta je to zaista povređeno, ugroženo ili napadnuto? Mi sami ili naša predstava koju imamo o sebi, svojim vrednostima i svom značaju?

Tako, primera radi, možemo proglasiti za neprijatelja i zamrzeti nekoga ko se, zapravo, prema nama ponaša potpuno ravnodušno ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši mit o vlastitom značaju. Ili možemo zamrzeti nekoga zato što je taj neko u nečemu uspešniji od nas jer, u svojoj narcističkoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude uspešniji od nas.

Međutim, možemo mrzeti i one koji previše liče na ono što mi ne bismo želeli da budemo, a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti „lenštine“ onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, „nesposobnjakoviće“ onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, „glupake“ onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, „lopove“ onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorišćavanju i krađi, a „prevarante“ onaj koji je i sam sklon podvalama i prevarama. Što čovek više mrzi sebe, surovije će mrzeti druge. Psihološki poremećaj blokirane sposobnosti da se voli je najjači duševni stres, a za mnoge trajni stres koji ih toliko otupi, da na kraju uvenu, uočava psiholog Lauster.

Autor:

Agencija SINA

[marija]

Mržnja

Mržnja predstavlja osećanje odbojnosti, netrpeljivosti, agresivnosti prema drugom.

U psihologiji se često definiše polarizacijom ljubav-mržnja, što pretpostavlja dimenziju sa

obrnutim odnosom ( u sredini skale je neutralan odnos)

Govor mržnje

je,u pravu,govor upravljen protiv osobe ili osoba po rasnoj,verskoj,etničkoj pripadnosti ili seksualnoj orijentaciji.Koncept se pojavio u SAD kasnih 70-ih godina XX veka i od tada su u mnogim drugim zemljama,uvedeni zakoni kojima se određuju dodatne kazne za govore motivisane predrasudama ili netrepeljivošću uperenim protiv određenih grupa koje za posledicu imaju podsticanje i podstrekivanje rasne mržnje,agresiju ili zločin,uključujući širenje nacističke propagande.

Mržnja

može da se ispolji neuvijeno, ponekad prilično brutalno ali veoma često ume da bude duboko prikrivena, tako da je čovek ni sam nije svestan. Bilo u otvorenom, bilo u prerušenom obliku, mržnja je žilava i strasna koliko i ljubav. Zapravo, strasnija i žilavija jer mnoge sveobuhvatnije prožima, u mnogima duže bukti i teže zgasne.

Ogromna je razorna snaga mržnje. U to se svakodnevno uveravamo. Ona truje, pustoši i uništava živote kako onih koji mrze tako i onih na kojima se iskaljuje. Ma koliko bila štetna, mržnja se, međutim, ne može prosto odstraniti voljnom odlukom, nekom vrstom moralne hirurške intervencije.

Mržnju nećemo ukloniti naređenjem i zabranom. Osoba koja sebi zabrani da mrzi će možda uspeti da svoju mržnju uvije u slatke oblande ali ne i da je se reši. Ona će nastaviti da u njoj besni bez obzira što osoba odbija da prizna njeno postojanje.

Mržnja ima svoje uzroke i možemo je prevazići tek kada se ovim uzrocima ozbiljno pozabavimo.

Koga i zašto mrzimo?

Iz mržnje progovara strah. Mrzimo one kojih se bojimo jer nas ugrožavaju ili bar verujemo da nas ugrožavaju, što nikako nije isto. Naše su procene veoma često nepouzdane i varljive. Veoma retko procenjujemo ljude na osnovu onog što stvarno jesu i stvarno čine, daleko češće na osnovu naših predubeđenja, očekivanja i zahteva. Lako možemo poverovati da su nam neprijatelji oni koji nam niti nanose niti smeraju ikakvo zlo.

Kada se osetimo napadnutim, ugroženim, povređenim, veoma je važno da se zapitamo šta je zaista napadnuto, ugroženo, povređeno – mi sami ili nestvarna, preuveličana predstava koju gajimo o sebi, svojoj vrednosti i svom značaju.

Najljuće mržnje po pravilu izazivaju povrede ove druge vrste. To znači da se osećamo ugroženim, napadnutim, teško povređenim jer drugi odbijaju da podele i priznaju našu umišljenu predstavu o sebi samima. Na ugroženost zuatim odgovaramo žestokom mržnjom.

Tako možemo proglasti neprijateljem i zamrzeti nekoga ko je zapravo prema nama potpuno ravnodušan ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši naše uverenje o vlastitom značaju.

Ili možemo, što je veoma čest slučaj, zamrzeti nekoga zato što nam je u bilo kom pogledu isprednjačio jer, u svojoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude ispred nas.

Ali okrutno možemo zamrzeti i one koji previše liče na ono što ne bismo želeli da budemo a ipak jesmo, na ono zbog čega sebe preziremo. Tako će, na primer, mrzeti „lenštine“ onaj ko potajno prezire vlastitu nepriznatu lenjost, „nesposobnjakoviće“ onaj ko mrzi vlastitu nepriznatu nesposobnost, „glupake“ onaj ko se zapravo gnuša vlastite tuposti, „lopove“ onaj ko u drugima osuđuje vlastitu sklonost ka iskorištavanju i krađi a „prevarante“ onaj koji i sam voli da podvali.

Ovde je reč o klasičnom premeštanju gde se mržnja prema sebi ispoljava prerušena kao mržnja prema drugima.

Što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge.

Što je prema sebi nerealniji, osećaće se to ugroženijim i to će žešće zamrzeti one za koje je umislio da ga napadaju.

[marija]

MRŽNJA

"On je zlo učinio, on me je tukao, on me je prevario, on me orobio"- u onima koji gaje takve misli mržnja nema kraja.

" On je zlo učinio, on me je tukao, on me je prevario, on me orobio"- u onim koji ne gaje takve misli mržnja ima kraja.

Jer nikada mržnja ne prestaje s mržnjom: mržnja prestaje s ljubavlju - to je staro pravilo.

Ne zna svijet da nam je svima ovdje suđen kraj; ali oni koji to znaju smjesta će se okaniti svađe i omraze.

"Mržnja se uzajamnom mržnjom povećava, a, naprotiv, može biti uništena ljubavlju."

Da, već prva vrata i u mojoj duši nosila su taj natpis. Dugo sam stajao pred njima osmatrajući koliko su solidna. Da li bi se otvorila kada bih samo dotakao njihovu bravu? Može li ih da otvori jači vjetar što se spusti do dna duše u smutna vremena? Da, taj vjetar naprosto otvara sva prednja a zatvara ona zadnja vrata dobra. S njim nagrnu sablasti i pobjegnu harmonije.

Ali, šta je mržnja?

Ništa tako ne može da ispuni dušu do vrha kao mržnja. U dušu u koju se uvukla mržnja i tu zavladala ništa više ne može da stane.

Kao da je ta otrovnica istisnula sve njene dojučerašnje stanare. Kao u pustinji, gdje je samo sunce i pijesak, sunce i kamen, tako i u duši ispunjenoj mržnjoj nema ničega osim tog samo ljudima svojstvenog osjećanja. životinje u njihovom ponašanju rukovode instinkti, naslijeđeni i naučeni, tu nema mjesta za apstraktne imenice - kako bi one mogle da mrze! Samo čovjek u ovoj tužnoj vaseljeni umije i obožava mržnju. Za mnoge ljude moglo bi se reći naprosto da su oni prvosveštenici mržnje, iako se iskazuju kao vjernici svoga jedinoga Boga.

Odakle je došla i šta hoće mržnja u ljudskoj duši?

Da bismo došli do mržnje treba da pođemo od njoj suprotnog osjećanja. Podmećući joj ono što ona nije, učinićemo da se pokaže.

Već samim svojim postojanjem, duša želi da bude otmjena, uzvišena i ljudska po svemu. Stoga su mnogi ironičari i mizantropi uzeli mržnju za bitnu ljudsku osobinu; navodno, mržnja je za čovjeka daleko karakterističnija od ljubavi.

Daleko je više onih koji su sposobni da mrze nego da vole. Prirodno, treba ovdje ljubav posmatrati u onom svom dalekom pojmovnom određenju, kako je o njoj uzvišeno govorio sveti apostol Pavle, kao agape - istovremeno i milosrđe i prijateljstvo i ljubav, sve ono dakle što je davanje, ponuda i ljudskost u svom plemenitom liku.

Primijetio je sveti čovjek da se čak i u njegovom malom stadu ljudi međusobno spore i dijele, da se svađaju. Stoga ih je pozvao na ljubav, onu veliku ljubav koja je davanje i samo davanje. Ni tamo ni ovamo, ljudi su uvijek bliži praktičnom, očiglednom, do čega se ne stiže prevelikim razmišljanjem.

Još i napor da nekom pokažem kako ga volim, a on da me mrzi, da me prezire, da me uništava. Ne i ne - grmi duša ispunjena ne toliko mržnjom koliko neodlučnošću da se prikloni drugoj strani. Čini joj se da od opljačkanog i osirotjelog traže i ono malo što mu je ostalo, ne više ni odjeću, nego dijelove kože. Zar da budem novi Jov - ječi nesrećnik.

I odbija to konačno, biće čovjek mržnje. Baš ga briga šta propušta, ako mu to nije očigledno.

Davati može neko ko ne smatra bitnim niti jedno ovozemaljsko blago, naročito ne materijalno. Na tragu te i takve ljubavi bio je i Alber Kami kada je napisao da se ljubav tiče samo one osobe koja voli.

Ako zavirimo u svoju dušu vidjećemo da je to naprosto prevelik zahtjev za nju, ona je spremnija da prihvata nego da daje. Ukoliko i daje, hoće nešto zauzvrat, u naknadu za uloženo.

Tu ljubav postaje naprosto trgovački pojam i ništa se ne može dobiti ako se ne odredi njegova cijena. Stoga je razočaranje onih koji su strasno voljeli bez pravog odgovora na svoju ljubav naprosto strašno. Čini im se da su grozno prevareni, pa voljenu osobu počnu da mrze.

Slično je i sa svečovječanskom ljubavlju, s praštanjem, s osjećanjem da su u jednom ograničenom prostoru ljudi naprosto upućeni jedni na druge i da je potrebno u sve to unijeti više otvorenosti, više duše, odnosno ljubavi.

Ukoliko se pokaže da oni kojima je upućeno naše prijateljstvo, ljubav, praštanje, pomoć, saosjećanje, dakle naša duša, ukoliko se oni pokažu "nedostojnim" svega toga, dolazi najčešće do mržnje.

Tako smo mržnju definisali kao suprotnost ljubavi, s kojom je u dubokoj vezi i koja bi jedina mogla da je pobijedi. Jer mržnja nije nikakvo konačno rješenje, vrhunac dušinog pogleda na svijet, naprotiv, ona je bezizlaz.

Duša zahvaćena mržnjom samu sebe uništava.

Stoga mora tu mržnju što prije da odbaci ukoliko ne želi da je ona potpuno izjede. Oslobođena mržnje koja se u njoj bila odomaćila duša je naprosto preporođena.

Tek tu ona shvata veličinu ljubavi koju je propovijedalo inicijalno hrišćanstvo. Na toj liniji su i budizam i hinduizam prema kojima je osjećao duboko poštovanje, upravo iz ovog razloga, blagopočivši vladika Nikolaj Velimirović.

U svojim propovijedima Buda je isticao upravo ta dva suprotstavljena ljudska osjećanja, mržnju i ljubav, kao dva pola svemira. "Nikada se mržnja ne uklanja mržnjom. Samo blagost briše svaku mržnju.

To je zakon vječan i nepromjenljiv...Živimo, braćo, sretno, i ne mrzimo one koji nas mrze."

Upravo na toj je liniji bio pravi Budin potomak, duša indijskog naroda, Gandi, kada je rekao: "Naš je svijet već umoran od mržnje."

Ukoliko toga nije svjestan, svijet srlja u vlastitu propast.

Kao da sa svih strana odjekuju horski refreni: Uništimo svijet! Uništimo svijet! Priželjkujući upravo propast ovoga svijeta, veliki mrzitelji iskazuju svoju neizlječivu duševnu bolest.

A ta se bolest, ako možemo da se oslonimo na Ničea, zove strah. Kako se suočiti sa strahom i ne pobjeći u mržnju?! Opet i jedino ljubavlju. Jer i mržnja i strah su infektivna osjećanja, prenose se s duše na dušu. Vrijeme rata pogoduje širenju ovih bolesti, jer je i on jedna velika epidemija straha i mržnje.

Prepisano iz: http://www.nubrs.rs.ba

Mrznja je bolest i na cijelom svijetu ista gnjusna bolest koja dusu truje. Tko u Isusa vijeruje taj se bori protiv mrznje.

[Срђан Ранђеловић]

 

Питање валаамском монаху: 

У свом молитвеном правилу се молим за непријатеље, али, ако нисам опростио, произилази да желим лоше човеку који је преврнуо цео мој живот и да сам лицемеран са том молитвом. Како да се борим са својом мржњом?

 

Oдговор: Да, лицемерни сте. Треба преломити у себи то осећање, то је у нашој власти. Иако му не желите зло, то може да се припише осуди.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/04/blog-post.html

[Ljubičasta]

Nekako mi ovaj odgovor prekratak.Znam i ja da sam licemjerna kada se molim za svoje "neprijatelje" a da im nisam iskreno oprostila.Potrebno je jako mnogo truda,smirenosti,upornosti u molitvi da bismo krenuli i ostali na putu oprastanja.Meni se desava da u toku dana kad dodjem u odredjenu situaciju koja kao neki reper pokrene tu moju "mrznju" ili osudu prema mojim neprijatelju,tacno osjetim neki ogroman teret koji tako nosim nosim neko vrijeme u sebi i onda odjednom puknem za vrijeme molitve,pretezno vecernje molitve...krenem da placem,da razgovaram sa samom sobom,sa Gospodom i iz dubine duse se pokajem sto sam lose pozeljela bilo kome,sjetim se da ti ljudi koje osudjujem nisu svijesni svoje nesvijesti,da su to ljudi sa kojima sam nekada bila bliska i samo pomislim kako bi mi bilo da se tim ljudima bilo sta lose desi.Ne daj Boze.Molim se za njih nekad iskrenije nego za one koju su mi bliski srcu,zato sto ovi koje danas zovem svojim neprijateljima,kojima tesko prastam su oni koji su nekada bili moj svijet,bili sastavni dio mog zivota i zelim da se vrate na pravi put,zelim da Gospod osvijetli njihova srca i prosvijetli njihov um ako je to Njegova sveta volja.Ako nije samo nek budu dobro.

[Mironosica]

"Oni koji veruju i vole - smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. ( Najviše zlih mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) "

Ivo Andric : Pismo iz 1920. Godine

[Биљана]

Право значење ријечи; мржња

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Уколико вам се не није згадило док сте читали коментаре, на следећој страници можете прочитати остатак коментара у којима се позива на рат и клање срба.

 

https://www.facebook.com/bosnjaci.eu/photos/a.491148424607.276374.101769679607/10153006243349608/?type=1&theater

[JESSY]

Ljudi mogu da nesebično vole, ali retko nesebično mrze. Svaka mržnja je strah ili zavist. Mržnja je najčešće strah, jer čovek ne mrzi, nego samo onog koga se boji. Čovek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osećanju mržnje ima uniženja za nas same, a u preziranju ima ponosa i uverenja da smo bolji i viši od onog koga preziremo, i da možemo bez njega, i da smemo protiv njega. Nikad mržnja ne dolazi iz razlike uverenja, ni iz razlike moralnih principa.

Pravi viši čovek ne mrzi čak ni onog koga se boji. Mrzeti veće od sebe, to je osećanje sluge prema gospodaru, a ne gospodara prema sluzi; a mrzeti slabije od sebe, to je bolest ili pometenost. Mržnja je, kao i guba, bolest ubogih.

Iz knjige: Blago cara Radovana

 

[Јелена М.]

[Биљана, два]

и нећу да нећу

и могу да не могу

нетрпељивост, то му дође еуфемизам

[Палермо]

Jedino za sta mogu reci sigurno da mrzim je Amerika, i vaspitavacu svoju decu da mrze Ameriku, ne Americku naciju, jer Americka nacija prosto ne postoji. Nego Americki san, pogled na svet, kapitalizam i liberalizam...svet bi bio mnogo bolje mesto kada bi taj kontinent nestao

Послато са ANE-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију