Владика Николај или Љуба Ранковић?

[Родољуб Лазић]

 

Ових дана се на неколико православних сајтова појавио текст под насловоm „Трагика једног високог чина“, а као аутор је наведен свети владика Николај Велимировић.

http://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html

https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80/

https://zivereci.com/sveti-vladika-nikola%D1%98-velimirovi%D1%9B-tragika-%D0%88ednog-visokog-china

https://stanjestvari.com/2022/09/23/tragika-jednog-visokog-cina/#comment-183178

На крају чланка стоји да је одломак преузет из књиге протођакона Љубе Ранковића „Лаврентије – празник Светлости тихе“.

Објављени текст почиње речима: „Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина.

Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа - каже Владика Николај, и наставља: - Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива.“

И наставља се тако да од почетка до краја оставља утисак да се ради о аутентичном дијалогу владике Николаја са Григоријем Божовићем, можда чак и о белешци Григорија Божовића о том разговору.  И на свим сајтовима тако је текст и објављен: „Свети владика Николај: Трагика једног високог чина“, уз велику фотографију владике Николаја.

Међутим, испоставља се да се ради о деловима из првог чина драме коју је написао Љуба Ранковић, а објављено је на овој адреси:

https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/

С тим да су неки делови текста у књизи „Лаврентије – празник Светлости тихе“  прерађени у односу на текст из драме.

Тако у књизи о владики Лаврентију пише:

„Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара:

- Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света... Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.»

А у тексту драме пише:

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Одвојио их је Милански едикт, Григорије Божовићу. Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве. Монаштво је на царски указ одговорило пустињом, отшелништвом из новог света. И то је једина, али и велика добит. Црква до данас живи на подвигу хришћанских сведока Неронове и Диоклецијанове епохе, а не Константинове и Јустинијанове. Епископи су почели имитирати одевање и манир византијских царева и властеле. Нестало је Византије а они су остали као тужне реплике једне минуле епохе.

Оно што је сигурно, јесте да се не ради о изворном дијалогу владике Николаја и Григорија Божовића, него о тексту чији је аутор Љубомир Ранковић, који је, из њему знаних разлога, као аутора хтео да представи владику Николаја. Да не би било забуне, јесте и сам владика Николај писао и о Константиновом едикту, и о Цркви у Византији, али је то дијаметрално супротно ономе што је Љуба Ранковић подметнуо као речи владике Николаја. У својој књизи «Жетве Господње» (1953), у глави «Треће жетве» владика Николај, између осталог, пише и ово:

„ Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом…

...Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала.
...Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.“
https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/7/

Али, кад смо већ код приписивања одређених речи неким светима, вреди поменути још један пример везан за нашег протођакона. О чему се ради?

о. Љуба Ранковић је објавио књигу о патријарху Павлу у којој пише и о својим сећањима на разговоре са њим, па између осталог каже:

„Једне године, крајем седамдесетих, не сећам се више које, највише смо се бавили изреком једног светитеља кога је цитирао Павле Евдокимов, не поменувши његово име. Светитељ је дословце рекао овако: „Видиш, синко, уколико би умео да се играш са Богом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају исувише озбиљно, услед чега Он испада убитачно досадан. Играј се, синко мој, са Богом, Он је најбољи другар у игри.Владика Павле је, скоро са сигурношћу, сматрао да је то рекао Свети Серафим Саровски.“

Шта је проблем? После извесног времена, о. Љуба више не ставља у заграде да је патријарх Павле сматрао да су то речи светог Серафима, већ у новије време у својим јавним наступима ове речи сада као несумњиве приписује св. Серафиму, иако сам Павле Евдокимов не наводи име светога који их је изрекао, док патр. Павле, наводно, сматра да их је изговорио Серафим. То што патријарх Павле мисли (остаје да верујемо о. Љуби на реч да је патријарх Павле то заиста мислио и рекао) да се ради о поуци св. Серафима  има одређену тежину, али није никакав апсолутан „доказ“ да је то збиља изрекао свети Серафим. И не може бити основ да се у јавности без икаквих ограда (тако што ће се рећи да патр. Павле сматра да се ради о речима св. Серафима) она приписује руском светитељу. Штавише, та поука уопште не личи на остале поуке светог Серафима, нити се она на руском интернету може наћи као једна од његових поука, у шта може свако врло лако да се увери претражујући руски интернет. (Иначе, познато је да у Русији постоји мноштво псеудо-Серафимових поука, тј. оних које се неосновано желе приказати као његове аутентичне).

Познато је да Љуба Ранковић има разних талената, међу којима и дар усмене и писане речи. Али слобода коју он себи понекад даје, тако што своје мисли, или туђе, недовољно проверене, мисли приписује одређеним светима конкретно светом Николају и светом Серафиму, не доприноси његовој репутацији. Управо супротно. Јер иако смо слободни да све чинимо, није нам све на корист.

 

[Bokisd]

пре 2 часа, Родољуб Лазић рече

 

Ових дана се на неколико православних сајтова појавио текст под насловоm „Трагика једног високог чина“, а као аутор је наведен свети владика Николај Велимировић.

http://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html

https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80/

https://zivereci.com/sveti-vladika-nikola%D1%98-velimirovi%D1%9B-tragika-%D0%88ednog-visokog-china

https://stanjestvari.com/2022/09/23/tragika-jednog-visokog-cina/#comment-183178

На крају чланка стоји да је одломак преузет из књиге протођакона Љубе Ранковића „Лаврентије – празник Светлости тихе“.

Објављени текст почиње речима: „Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина.

Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа - каже Владика Николај, и наставља: - Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива.“

И наставља се тако да од почетка до краја оставља утисак да се ради о аутентичном дијалогу владике Николаја са Григоријем Божовићем, можда чак и о белешци Григорија Божовића о том разговору.  И на свим сајтовима тако је текст и објављен: „Свети владика Николај: Трагика једног високог чина“, уз велику фотографију владике Николаја.

Међутим, испоставља се да се ради о деловима из првог чина драме коју је написао Љуба Ранковић, а објављено је на овој адреси:

https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/

С тим да су неки делови текста у књизи „Лаврентије – празник Светлости тихе“  прерађени у односу на текст из драме.

Тако у књизи о владики Лаврентију пише:

„Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара:

- Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света... Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.»

А у тексту драме пише:

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Одвојио их је Милански едикт, Григорије Божовићу. Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве. Монаштво је на царски указ одговорило пустињом, отшелништвом из новог света. И то је једина, али и велика добит. Црква до данас живи на подвигу хришћанских сведока Неронове и Диоклецијанове епохе, а не Константинове и Јустинијанове. Епископи су почели имитирати одевање и манир византијских царева и властеле. Нестало је Византије а они су остали као тужне реплике једне минуле епохе.

Оно што је сигурно, јесте да се не ради о изворном дијалогу владике Николаја и Григорија Божовића, него о тексту чији је аутор Љубомир Ранковић, који је, из њему знаних разлога, као аутора хтео да представи владику Николаја. Да не би било забуне, јесте и сам владика Николај писао и о Константиновом едикту, и о Цркви у Византији, али је то дијаметрално супротно ономе што је Љуба Ранковић подметнуо као речи владике Николаја. У својој књизи «Жетве Господње» (1953), у глави «Треће жетве» владика Николај, између осталог, пише и ово:

„ Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом…

...Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала.
...Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.“
https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/7/

Али, кад смо већ код приписивања одређених речи неким светима, вреди поменути још један пример везан за нашег протођакона. О чему се ради?

о. Љуба Ранковић је објавио књигу о патријарху Павлу у којој пише и о својим сећањима на разговоре са њим, па између осталог каже:

„Једне године, крајем седамдесетих, не сећам се више које, највише смо се бавили изреком једног светитеља кога је цитирао Павле Евдокимов, не поменувши његово име. Светитељ је дословце рекао овако: „Видиш, синко, уколико би умео да се играш са Богом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају исувише озбиљно, услед чега Он испада убитачно досадан. Играј се, синко мој, са Богом, Он је најбољи другар у игри.Владика Павле је, скоро са сигурношћу, сматрао да је то рекао Свети Серафим Саровски.“

Шта је проблем? После извесног времена, о. Љуба више не ставља у заграде да је патријарх Павле сматрао да су то речи светог Серафима, већ у новије време у својим јавним наступима ове речи сада као несумњиве приписује св. Серафиму, иако сам Павле Евдокимов не наводи име светога који их је изрекао, док патр. Павле, наводно, сматра да их је изговорио Серафим. То што патријарх Павле мисли (остаје да верујемо о. Љуби на реч да је патријарх Павле то заиста мислио и рекао) да се ради о поуци св. Серафима  има одређену тежину, али није никакав апсолутан „доказ“ да је то збиља изрекао свети Серафим. И не може бити основ да се у јавности без икаквих ограда (тако што ће се рећи да патр. Павле сматра да се ради о речима св. Серафима) она приписује руском светитељу. Штавише, та поука уопште не личи на остале поуке светог Серафима, нити се она на руском интернету може наћи као једна од његових поука, у шта може свако врло лако да се увери претражујући руски интернет. (Иначе, познато је да у Русији постоји мноштво псеудо-Серафимових поука, тј. оних које се неосновано желе приказати као његове аутентичне).

Познато је да Љуба Ранковић има разних талената, међу којима и дар усмене и писане речи. Али слобода коју он себи понекад даје, тако што своје мисли, или туђе, недовољно проверене, мисли приписује одређеним светима конкретно светом Николају и светом Серафиму, не доприноси његовој репутацији. Управо супротно. Јер иако смо слободни да све чинимо, није нам све на корист.

 

Very strange,... или ти по ћирилици....вери странге.....

Прво, тај о.Љуба, онако врло контраверзна личност  имо је досад неких разних епизода, мени је остала у памћењу она његова књига "Жена икона цркве и благо света" као проблематична тамо има свега и свачега strange написано у вези улоге жене и мајке у Цркви.

Тако да ме много не чуди што је он овде интерполирао ове наводне речи нашег св.Николаја, као и ово око наводних речи св.Серафима Саровског.

Уосталом навео си Рођо ово што пише св.Николај о Византији из Жетве Господње која је из 1953.г. значи пред крај живота св.Николаја и самим тиме ово одсликава његове праве ставове о Византији, ово од Григорија Божовића испада да је нешто измишљено што св.Николај тешко да је могао да каже,  евентуално можда у оном свом младалачком хришћанском заносу али се касније и сам св.Николај тих неких својих младалачких речи одрекао.

Иначе доста strange ова његова драма, на пример он овде овако пише :

ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ: Византијско богословље је одвећ догматско. Окамењено, мртво… Сваки догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Твоја дела плене слободом и комоцијом, ширином и дубином, и надасве даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Јер ко ће лава везати у синџире и држати орла у кавезу. У Речима о Свечовеку и Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и младалачкој разиграности, надлећеш и прелећеш бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирујеш недодирљиво, раскривајући прашњаве завесе, које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, и успеваш да их приближиш обичном човеку… Ја бих догматику писао на задњој страници етике, рекао си једном, и тако дефинитивно одредио свој однос према систематском богословљу.

 

За Божовића пишу да је .....Због бриљантног стила и књижевне имагинације..... тако да само наставим, ипак је ова његова драма у многим аспектима изгледа плод те његове имагинације и књижевног стила у коме описује личност св.Николаја. То је што се тиче тога, за нека друга нека књижевна дела је можда другачија ситуација.

Ово за св.Серафима не вреди ни коментарисати, скроз истргнуто из контекста ако је и нешто слично светитељ рекао, колико ја лично и персонално познајем светоотачку литературу овакво писање светитеља о Богу је наопако представљено и не верујем да је неки светитељ у том контексту могао да пише о нама и нашем односу према Богу.

[Родољуб Лазић]

пре 28 минута, Bokisd рече

За Божовића пишу да је .....Због бриљантног стила и књижевне имагинације..... тако да само наставим, ипак је ова његова драма у многим аспектима изгледа плод те његове имагинације и књижевног стила у коме описује личност св.Николаја. То је што се тиче тога, за нека друга нека књижевна дела је можда другачија ситуација.

Боки, "преспојио" си. Драма није Божовићева, драму је написао исто Љуба Ранковић. Прескочио си вероватно, написао сам у тексту:

пре 3 часа, Родољуб Лазић рече

Међутим, испоставља се да се ради о деловима из првог чина драме коју је написао Љуба Ранковић, а објављено је на овој адреси:

https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/

пре 28 минута, Bokisd рече

Ово за св.Серафима не вреди ни коментарисати, скроз истргнуто из контекста ако је и нешто слично светитељ рекао, колико ја лично и персонално познајем светоотачку литературу овакво писање светитеља о Богу је наопако представљено и не верујем да је неки светитељ у том контексту могао да пише о нама и нашем односу према Богу.

Ма то је сасвим чудна ствар. Павле Евдокмов у својој књизи није ставио име светитеља чије су то речи. Знајући да је он био убеђени екумениста, уопште није искљњучено да је цитирао речи неког римокатоличког "свеца", али није имао петљу да му помене име. Јер ово се не наслања ни на једног мени познато име у светоотачкој литератури, сасвим је "слободномислеће". Да ли је патр. Павле рекао да је скоро сигуран да се ради о светом Серафиму, можемо само да верујемо Љуби на реч. А и не морамо. Све и да је патријарх то рекао, не значи да је тачно. То је било његово мишљење у том тренутку, без проверавања. Да је знао да ће ђакон Љуба то после ставити у књигу, сигуран сам да би био опрезнији, односно проверио би пре него што би изрекао свој суд о аутору Ја сам копао по руском интернету пола дана и нигде нема те изреке међу Серафимовим поукама. А познато је да су многи "дописивали" Серафимове поуке.Ништа боље него неку своју мисао покрити ауторитетом великог баћушке. Па ипак овога нема нигде као Серафимова поука.

Ђакон Љуба је контроверзан, даје себи превише слободе. И у то књизи о улози жене, а и иначе. У једном разговору на јутјуб каналу, код оца Ивана (ако се не варам) је без пардона рекао како код апостола Павла има доста тога што је супротно еванђелском учењу! Не кажем, има и добрих ствари, много је урадио на промовисању и владике Николаја, и иначе, али мало-мало па натрчиш код њега на неку теолошку "мину". 

[Bokisd]

пре 5 минута, Родољуб Лазић рече

Боки, "преспојио" си. Драма није Божовићева, драму је написао исто Љуба Ранковић. Прескочио си вероватно, написао сам у тексту:

Ма то је сасвим чудна ствар. Павле Евдокмов у својој књизи није ставио име светитеља чије су то речи. Знајући да је он био убеђени екумениста, уопште није искљњучено да је цитирао речи неког римокатоличког "свеца", али није имао петљу да му помене име. Јер ово се не наслања ни на једног мени познато име у светоотачкој литератури, сасвим је "слободномислеће". Да ли је патр. Павле рекао да је скоро сигуран да се ради о светом Серафиму, можемо само да верујемо Љуби на реч. А и не морамо. Све и да је патријарх то рекао, не значи да је тачно. Ја сам копао по руском интернету пола дана и нигде нема те изреке међу Серафимовим поукама. А познато је да су многи "дописивали" Серафимове поуке. Ништа боље него неку своју мисао покрити ауторитетом великог баћушке.

Ђакон Љуба је контроверзан, даје себи превише слободе. И у то књизи о улози жене, а и иначе. У једном разговору на јутјуб каналу, код оца Ивана (ако се не варам) је без пардона рекао како код апостола Павла има доста тога што је супротно еванђелском учењу! Не кажем, има и добрих ствари, много је урадио на промовисању и владике Николаја, и иначе, али мало-мало па натрчиш код њега на неку теолошку "мину". 

A, добро, нисам видо на брзину погледо.

Е, онда ме и не чуди та "драма" ако је то написо Ранковић, е то онда већ личи на њега, нажалост та идеја да је до св.Константина и Византије све било супер (јесте) док је после скоро све било лоше и труло, то је идеја протестантског и доста научног света, али то је идеја и екуменистичког покрета и Ранковић јесте заступник екуменизма, и има код њега тих теолошких "мина" колико оћеш.

[Родољуб Лазић]

пре 53 минута, Bokisd рече

Иначе доста strange ова његова драма, на пример он овде овако пише :

ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ: Византијско богословље је одвећ догматско. Окамењено, мртво… Сваки догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Твоја дела плене слободом и комоцијом, ширином и дубином, и надасве даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Јер ко ће лава везати у синџире и држати орла у кавезу. У Речима о Свечовеку и Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и младалачкој разиграности, надлећеш и прелећеш бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирујеш недодирљиво, раскривајући прашњаве завесе, које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, и успеваш да их приближиш обичном човеку… Ја бих догматику писао на задњој страници етике, рекао си једном, и тако дефинитивно одредио свој однос према систематском богословљу.

Оно што сам ја успео да видим, Љуба је у тој драми направио "сјајан" микс - даје и реалне и проверене цитате из дела владике Николаја, а онда убацује (и код Николаја и код Божовића) своје мисли и ставове. Што ће рећи даје полу-истину, тачне речи Николајеве измешане са својим мислима. А обично се каже да је полуистина гора од лажи, јер је много теже сватити и раздвојити шта је лаж а шта истина.  

Овај део који си извукао као проблематичан о византијском богословљу као догматском  и "мртвом", јер "догматизам гуши и спутава, ограничава", јесу, у ствари, мисли самог Љубе, а нешто врло слично томе има и у дневницима о. Шмемана.

 

[Родољуб Лазић]

Ево како то мешање истине са неистином изгледа у пракси. У тексту о влдики Николају, објављеном на сајту СПЦ, ђакон Љуба цитира део из писма вл. Николаја упућеног Џорџу Белу:

– За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко.

https://spc.rs/над-тајном-личности-и-дела-светог-влад/

А у Ранковићевој драми владика Николај каже ово:

 Види, за систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект сувише жури к Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота, потребне су три ноге: интелект, срце и душа. У својим Речима о Свечовеку и Молитвама на језеру, покушавам да ходам на три ноге, што је, наравно, за људе нашег покољења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко.

То је исто оно што је владика написао и у писму, само је уз "Молитве на језеру" додат и "Свечовек". Шта ћеш, воли Љуба "Свечовека" (и сајт на којем је објављен део из драме тако се зове) и морао је мало да "исправи" владику.  

 

[Bokisd]

пре 5 часа, Родољуб Лазић рече

Оно што сам ја успео да видим, Љуба је у тој драми направио "сјајан" микс - даје и реалне и проверене цитате из дела владике Николаја, а онда убацује (и код Николаја и код Божовића) своје мисли и ставове. Што ће рећи даје полу-истину, тачне речи Николајеве измешане са својим мислима. А обично се каже да је полуистина гора од лажи, јер је много теже сватити и раздвојити шта је лаж а шта истина.  

Овај део који си извукао као проблематичан о византијском богословљу као догматском  и "мртвом", јер "догматизам гуши и спутава, ограничава", јесу, у ствари, мисли самог Љубе, а нешто врло слично томе има и у дневницима о. Шмемана.

 

Јесте, рецимо као оно када се у мед дода мало отрова, мед је и даље сладак али ипак отров може да нас усмрти.

Јесте, то је та екуменска или либерална теологија где је су догматика и канони нешто што гуши и спутава, вероватно се мисли да гуши на неку нашу слободу, али слободу према чему, то је главно питање.

[Дејан]

Вас двојица има да се ородите.

[Bokisd]

Шта ћеш.... Рођа и ја форумска православна инквизиција  .... ко нама падне у шаке тај је надрљо начисто....   

[Ćiriličar]

On 30.9.2022. at 19:29, Bokisd рече

Јесте, рецимо као оно када се у мед дода мало отрова, мед је и даље сладак али ипак отров може да нас усмрти.

Нисам много пратио бившег ђакона, иначе главног издавача дела Св. Николаја, али треба му одати признање, или "Гласу Цркве" за дела вл. Николаја. Мора се рећи да је дота тих мањих кљига лоше припремљено и лошег квалитета био.

Сабрана дела, разна издања, су квалитетнија.

Што се његаовог "мисли и дела тиче", гледао сам га у "Док анђели спавају"....немам став, осим да овако кажем: чини ми се да је већина православно света ИСПРЕПАДАНА паклом! Некако смо спутани, некако нерадосни, и некако немамо меру да ли окретати други образ или око-за-око и стајати на црту непријатељу...а то може да кошта милионе жртава. Снисходити злу, често, је стимулисање зла.

 

Тако да као да православни свет корача у те 2 дилеме: једна је тај страх од пакла, неслободно, нераскршћено сам сас обом и немогучност да се изрази у пуном смислу као човек/цивилизација, и друга је та дака окренути други образ а када сутати протв зла.  Да ли ђакон/отац доприноси да људи буду мало мање уплашени од "вечних мука" или је либераш у православљу....не бих могао да судим...чудно је да су и Лаврентије и он, дота "либерални" а да су најише допринели на Николајевим делима. Да ли су омашили, или су Николајеви следбеници?

[Родољуб Лазић]

О свему си причао осим о томе шта мислиш о фалсификовању Николаја. Када своје идеје и мисли подметнеш као Николајеве. 

[Ćiriličar]

пре 24 минута, Родољуб Лазић рече

О свему си причао осим о томе шта мислиш о фалсификовању Николаја. Када своје идеје и мисли подметнеш као Николајеве. 

 

Што се оца тиче...мислим да је требао да остане на нивоу издаваштва и уредништва а не ауторства. Толике Владичине књиге издао - није ваљда да не зна шта су његове речи? Николај? Шта паметно ико може да каже после Николаја? То што је он скрајнут у нашој теологији, тобож није "ситематичан", је производ гордости теологије у ћорсокаку.

Велик посао је ђакон урадио са Николајевим делима, мада је квалитет лош и дизајн..."Беседа" то ради много боље са својим књигама. А критиковани су и за издање Новог Завета на екавици, приписали су превод Св. Вадики Николају и тако...нисам сигуран, мислим да су и Толстоја издавали....шта знам...ја више не пратим те минорне личности у Цркви...не видим смисла што би ико читао ђакона а прескакао Николаја? А после Николаја жакон мало шта може да каже.

Драма....па рођо, јеси предвидео уметничку слободу

Него, да ли су његови "додаци" и на који начин "увукли" нешто штетно за Цркву и то сакили иза Николајевог имена? То је кључно питање. Јесу ли? Питам, информативно, немам ја кад а ни воље да читам сву памет српских ђакона. Бити доктУр данас и написати књигу је опсеисја многих.

[Ćiriličar]

On 30.9.2022. at 9:14, Родољуб Лазић рече

Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве.

Боди Бог с нами! Ако је ово тачно, онда треба брисати некако 1700 година свега што су учили народ и данас уче. Ако је Аја Софија израз депресије и пре тога Симбол вере...чудна нека депресија? Јереси нису "настале" него се у слободи може расправљати о битним стварима, а кад је прогон, онда се спашава глава, и нема се кад за догматику него се гола кожа спасава. Јереси су настале јер није било догми, није било расправљено о дилемама и сумњама које су прожимале Цркву. Неронаније било брига јеси монофизит или ниси, него јеси ришћанин 'ваки или 'наки, баш га брига.

Ово је баш "храбра" изјава...

Него...који је смисао ових књига и драма ових ђакона? Ко ће то читати и кога то више занима? Данас кад је преведено све најважније из предања и доступно на један клик? Пише ли се ово некоме на корист или "беспослан поп..."?

[Родољуб Лазић]

Ајде фокусирај се. Да ли можеш сам да видиш о чему се ради, или морам ја да ти поново објашњавам оно што сам већ писао у тексту?

Значи у књизи о владики Лаврентију је пренео део из своје драме о Николају, при чему није дао никакве назнаке о томе да се ради о "уметничкој творевини" , већ је дијалог Николаја и Григорија у књизи о вл. Лаврентију представљен као сасвим реалан дијалог који су њих двојица водили у неком тренутку. И том приликом је човек импутирао Николају нешто што овај није рекао о едикту, Цркви, епископима. 

Ето да ти помогнем, пошто видим да никако не успеваш да погодиш "око шта се ово окупило".

[Родољуб Лазић]

Док сам писао претходну поруку видим да си у међувремену и ти написао још једну са којом си најзад у теми.

Мада опет губиш из вида чињеницу да  ђакон те идеје није изнео под својим именом него их је подметнуо Николају.

Као што је и изреку непознатог светог о игрању са Богом (а претпостављам да је Евдокимовљев "свети" који је то изрекао у ствари неки новији римокатолички теолог или мистик) приписао светом Серафиму, по наводној сугестији патр. Павла.