Православље и либертаријанизам

[Juan Valdez]

Pravoslavlje i kapitalizam

U protestantizmu se onaj ko najviše radi i zarađuje smatra onim koji najviše služi, to jest koji se najviše posvećuje bogu

INTERVJU

Odbijanje aktivizma i sklonost misaonom posmatranju sveta i života, uz negativan stav prema sticanju materijalnih dobara, a svrstavanje siromaštva među vrline, može se smatrati dvostruko nekorisnim za razvoj kapitalizma u Srbiji, ističe magistar Irena Ristić iz Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka.

"Ne bih rekla da pravoslavlje direktno poziva na siromaštvo, ali pravoslavni pojedinac, ukoliko želi da služi bogu, jednostavno manje pažnje posvećuje radu, sticanju dobara i vlasništva. Samim tim pravoslavni pojedinac manje pažnje posvećuje preuzimanju odgovornosti unutar zajednice, kako prema samoj zajednici, tako i prema onima koji nemaju i kojima bi država preko socijalnog sistema trebalo da pomogne. Jer država čiji građani rade samo minimalno nema priliv sredstava kojima bi finansirala ustanove koje pomažu onima kojima je to moguće. Umesto toga država mora da se oslanja na neredovne i proizvoljne dobrovoljne priloge bogataša što sprečava jednu sistematsku i ravnomernu raspodelu dobara", kaže ona.

Primera radi, u protestantizmu se onaj ko najviše radi i zarađuje smatra onim koji najviše služi, to jest koji se najviše posvećuje bogu. Uslov je jedino da je stečeno bogatstvo plod njegovog časnog rada i da način njegovog življenja ostane skroman.

Trojstvo rada, zarade i skromnosti (štednje), kao i disciplina i organizacija na kojima to trojstvo počiva, smatra se osnovom protestantizma i principa modernog kapitalizma.

Kako kaže u pravoslavnom shvatanju odnos prema radu i bogatstvu se čini obrnutim. Slično protestantizmu i u pravoslavlju taj se odnos može objasniti na osnovu definicije služenja bogu. Pravoslavna filozofija, naime, smatra da služenje bogu treba da se sastoji od duhovnog posvećivanja bogu. Pri tome pojedinac treba da stiče samo onoliko koliko mu je potrebno za zadovoljenje osnovnih fizičkih potreba, a da ostatak energije ne troši na racionalno sticanje materijalnih dobara već na kontemplativno približavanje bogu, u nadi da će tako jednoga dana spasti svoju dušu.

Koje  prepreke stoje na putu prihvatanja vrednosti kapitalizma, koje teško da se uklapaju u ono što pravoslavlje propoveda?

– Treba imati na umu da je i uticaj religije na društveni i ekonomski razvoj jedne moderne države ipak ograničen. Ali, može se reći da je protestantizam olakšao ili pospešio nastanak kapitalizma u Zapadnoj Evropi, kao što bi moglo da se kaže da pravoslavlje, kao dominantna vera u Srbiji, ima usporavajući uticaj na razvoj kapitalizma na ovim prostorima. Teškoće koje se ovde javljaju u vezi sa prihvatanjem takozvanih kapitalističkih vrednosti se, međutim, samo jednim delom mogu objasniti pravoslavnom filozofijom i njenim odnosom prema radu i sticanju bogatstva. Kapitalizam se ovde teško prihvata, pre svega, zbog toga što je to na ovom prostorima jedan gotovo potpuno stran sistem, jer dok je u Zapadnoj Evropi nastajao kapitalizam ovde je vladalo Otomansko carstvo koje je bilo centralizovano i ekonomski netržišno. Od sticanja nezavisnosti Srbije pa do stvaranja socijalističke Jugoslavije bili su samo kratki periodi kada su se državne elite donekle okretale kapitalističkim vrednostima u kojima se stvarao jedan građanski sloj koji je sticao bogatstvo i to bogatstvo delio sa zajednicom.

Šta sve još utiče na otpor promena i prihvatanju kapitalizma?

Vratiću se na period nakon 1945. godine kada se sticanje privatnog vlasništva i vlastitih materijalnih dobara državnom ideologijom proglasilo nebitnim, pa čak i nepoželjnim, iako je toga naravno ipak bilo. Tu se može opaziti izvesna sličnost pravoslavlja i komunizma u odnosu prema (privatnom) vlasništvu, što je verovatno Dostojevskog navelo na to da tvrdi da je "pravoslavlje naš ruski socijalizam". Uticaji su, dakle, raznovrsni i naravno međusobno uslovljeni i zbog toga je i prevazilaženje teškoća u prihvatanju kapitalizma u Srbiji povezano sa prevazilaženjem višeslojnog i viševekovnog nasleđa koje je satkano kako od posledica Otomanskog carstva i zakasnele modernizacije, tako i od posledica komunizma. Konačno, ne treba zaboraviti posledice ratova i tranzicije tokom 90-ih godina prošlog veka koje takođe utiču na otpor prema promenama i prihvatanju kapitalizma.

Koliko se pravoslavlje sa svojim sistemom vrednosti, uklapa u vrednosni sistem kapitalizma?

– Teško je porediti jednu veru sa jednim ekonomskim sistemom, jer se oni sa različitim ciljem obraćaju pojedincu. Pored toga je neophodno kapitalizam bliže odrediti, jer uprkos rasprostranjenim tvrdnjama, on se ne može svesti na onu najpopularniju definiciju po kojoj je to sistem u kome jedni (vlasnici dobara i kapitala) eksploatišu, dok su drugi (radnici) eksploatisani. Naprotiv, kapitalizam je jedan složen sistem i on ima više pojavnih oblika, a gotovo da ne postoji nijedna država na svetu koja se rukovodi isključivo kapitalističkim načelima. Tako se, na primer, Nemačka svojim ustavom ne definiše kao kapitalistička država, već kao država u kojoj vlada socijalna tržišna privreda. Nemački sistem je veoma sličan tržišnim sistemima drugih zapadnoevropskih zemalja i donekle Kanade i Australije, dok se malo više razlikuje od kapitalizma koji se upražnjava u SAD. Ako bismo se, međutim, zadržali na ovom zapadnoevropskom obliku kapitalizma, prosto jer je taj prostor Srbiji geografski i kulturno bliži, i pokušali da odredimo njegov vrednosni sistem jednom odlikom mogli bismo reći sledeće: kapitalizam, bar idealno-tipski, počiva pre svega na privatnom vlasništvu pojedinaca, sa krajnjim ciljem da se obaveze unutar jedne zajednice u što većem obimu prenesu sa države na pojedinca. Država, dakle, nije zamišljena kao centralizovana ustanova koja uređuje što veći broj segmenata života jednog pojedinca, već se shvata kao institucija kojoj je primarni cilj da što većem broju ljudi omogući sticanje dobara, da samim tim poziva i merama potpomaže inicijativu kako bi pojedinci stigli do privatnog vlasništva i stekli ne samo prava, već i odgovornosti. Ovaj zapadnoevropski model kapitalističke države istovremeno predviđa i jedan socijalni sistem, koji treba da pruži materijalnu podršku svima, koji nisu u stanju da stiču dobara ili da steknu privatno vlasništvo.

Da li sistem vrednosti koji prisutan u pravoslavlju ima drugačiji cilj?

– U poređenju sa ovim jako svedenim shvatanjem kapitalističkog sistema vrednosti pravoslavni sistem vrednosti ima potpuno drugi primarni cilj. On se sastoji u tome da pojedinac nađe misaoni put do boga, dok je sticanje dobara i vlasništva samo nešto što ga od tog puta odvraća. Shodno tome se i država smatra, pre svega, institucijom koja treba da omogućuju služenje bogu.

U protestantizmu bogaćenje je  bogu milo?

– Shodno novom shvatanju, služenje bogu počiva na tome da pojedinac svesno i odano obavlja svoj poziv koji mu je bog odredio, pri čemu on kontinuirano mora da čini dobra dela: da radi, da stiče bogatstvo i da ga deli sa zajednicom. Pri tome za eventualno nečinjenje ili nerad, što je ravno grehu, nije moguće dobiti oproštaj.

Takvo delovanje se može nazvati unutar svetovnim asketizmom: pojedinac živi monaški asketski (skromno) odan pozivu, ali ne beži od sveta već ostaje u njemu i svrhu svog postojanja vidi u sticanju materijalnih dobara kojima pomaže sirotinji, čineći time dobro delo. Shodno tome protestantizam propoveda aktivnost, a ne misaono posmatranje sveta. Protestantizam veri prilazi razumno i putem razuma želi da je shvati i praktikuje. Pojedinac pri tome ne treba pasivno i bez pogovora da prihvati sudbinu sveta neupitno joj se pokoravajući, već mora da ovlada svetom.

U pravoslavlju bogougodno je siromaštvo?

– Sticanje materijalnih dobara za pravoslavnog hrišćanina je sekundarno. To stvara izvestan odbojan stav prema ovozemaljskom svetu i problemima koji njime vladaju, pri tome odvraća pojedinca od svakog dugoročnog planiranja i organizovanja (život od danas do sutra) a metafizički legitimiše trpljenje, poniženje i žrtvovanje kao vrline. Tako se vrlinom smatra i odlazak u manastir, odbijanje ovozemaljskog sveta i odustajanje pojedinca da ga svojim delovanjem jača ili na bolje menja. Istovremeno se zapadni svet omalovažava zbog svog "aktivizma" i "obožavanja rada".

Kakav značaj pravoslavlje pridaje radu?

– Kao što iz protestantizma sledi specifičan "ekonomski duh", isti se može izvesti iz pravoslavlja. Kao rezultat primarnosti kontemplaciji radi spasenja duše u pravoslavlju se radu i sticanju bogatstva ne pridaje veliki značaj. Rad služi u prvom redu namirenju fizički potreba (hrana, odeća), a idealnim se smatra onaj rad koji se čini bez lične koristi i koji se radi bez naknade. Takvo shvatanje rada je bliže socijalističkom nego kapitalističkom poimanju ekonomije.

Da li Vam je poznato da se neki pravoslavac odrekao bogatstva zbog vere?

– Nije. Ako je neko potpuno posvećen pravoslavac, njemu sticanje bogatstva neće biti primarni cilj i on će živeti asketski posvećen bogu. To su uglavnom monasi, kojima crkva putem vlasništva, kojim raspolaže zahvaljujući državi, omogućuje život u kome oni ne moraju da se brinu o ovozemaljskim problemima (stan/kuća, hrana, odeća, školovanje dece...).  Oni se, tako, u potpunosti mogu posvetiti bogu. Jedan običan građanin Srbije, međutim, tu privilegiju nema i on sebi i svojoj porodici treba sve sam da obezbedi, a to može samo ako radi. A danas se radeći u Srbiji ne postaje bogatim, prosto jer je Srbija siromašna zemlja u kojoj prosečan čovek koji radi zarađuje samo toliko da izmiri troškove stanovanja, življenja, školovanja dece i obezbeđivanja starosti, dok o akumuliranju bogatstva kod velike većine ne može biti govora. Ali čak i kada bi građani Srbije imali realne mogućnosti da teže bogatstvu, trebalo bi u načelu razmisliti koliko je za jedno moderno društvo, pa i za religiju koja u njoj preovlađuje, korisno da negira materijalnost sveta i da poziva na kontemplaciju umesto rada. Proglašavajući bogatstvo tako a priori nepotrebnim u nepoželjnim u jednom modernom društvu koje počiva na razvoju znači odricati se svoje budućnosti, a time i budućnosti svoje dece, svog društva i države. Pa konačno i budućnosti te vere. Umesto toga bi korisnije bilo praviti razliku između legalno i nelegalnog stečenog bogatstva, između dobrih i loših odnosa prema svojim zaposlenima, između toga da li se porezi plaćaju ili ne plaćaju ili između toga da li se stečeno bogatstvo na neki način vraća zajednici ili ne.

Nada Kovačević

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t14212.lt.html

[Juan Valdez]

Neki vole NON-STOP

-Zasto se trecina zaposlenih u SAD odrice godisnjeg odmora?

-Opusteni Francuzi

-Protestantski koreni "radoholicarstva"

Da li fraza „twenty-four / seven" predstavlja najkrace i najplasticnije predskazanje bliske (profesionalne) buducnosti? Pre odgovora, najpre treba desifrovati ovu kovanicu. To je, zapravo, standardni izraz u SAD za sluzbe i kompanije koje rade non-stop, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Osim bolnica, policie i hitnih sluzbi, sada je sve veci broj restorana, trgovina, banaka i drugih biznisa koji nude svoje usluge bez prestanka. Uz cinjenicu da su SAD jedna od retkih modernih zemalja bez zakonski obaveznog godisnjeg odmora, odgovor na pitanje sa pocetka teksta mogao bi da bude potvrdan. Barem kada su u pitanju Sjedinjene Americke Drzave.

Globalna vrednoca

Ali, nalaz Dzona Mesindzera, viseg istrazivaca u Medunarodnoj organizaciji rada u Zenevi, da radnici u Juznoj Koreji, Estoniji, Irskoj i na Novom Zelandu u proseku provode na radnom mestu vise sati nego Amerikanci, pokazuje da „radoholicarstvo" poprima globalne razmere. U Juznoj Koreji, prosecan radnik radi 2.400 sati godisnje. Ili, 600 sati

vise od kolega u SAD, Australiji ili Japanu, koji godisnje prosecno rade 1.800 sati. Evropski rekorderi su Estonci, koji na radnom mestu provode cak 1.840 sati godisnje. Slede Irci sa 1.802 sata, pa Spanci sa 1.729... Preteruje se u pogledu nemackog radnog fanatizma: sa 1.662 prosecnih radnih sati, nalaze se na cetvrtom mestu liste evropskih „arbajtera".

Francuzi rade u proseku 1.568 sati godisnje, 129 sati manje od evropskog proseka (u Francuskoj je uvedena tridesetpetocasovna radna nedelja, sa pet radnih dana po sedam sati). U Holandiji, sa najvecim brojem zaposlenih sa polovinom radnog vremena, prosecni godisnji broj radnih sati je tek 1.357.

Na osnovu ove skracene „setnje" kroz statisticke podatke ipak se moze ponesto zakljuciti o radnoj kulturi u razlicitim zemljama i regionima na planeti. Ali, kako je sa godisnjim odmorima? Da li se oni koji najvise rade tokom godine, najduze i odmaraju tokom ferija? Izgleda da nema nekog cvrstog pravila. U Kanadi i Japanu, zakonski obavezno vreme provedeno na odmoru je dve nedelje. U Kini, zakon propisuje tri nedelje odmora, a u Australiji cetiri nedelje. U Zapadnoj Evropi, radnici u proseku imaju minimum pet nedelja odmora. U Francuskoj je ujednacen godisnji odmor za sve zaposlene. Svaki Francuz, bez obzira na duzinu radnog staza i zanimanje, posle prve odradene godine, ima pet nedelja odmora. Tome treba dodati 11 praznicnih dana, a zatim i mnostvo zaradenih slobodnih dana. U poredenju sa razvijenim zemljama, Amerikanci u proseku imaju najkraci godisnji odmor -14 dana. Statistika koju je objavilo americko Ministarstvo rada pokazuje da americki radnik, nakon prve godine provedene na poslu, moze racunati - u proseku - sa tek osam dana placenog godisnjeg odmora. Nakon tri godine provedene na istom poslu, placeni godisnji odmor se povecava na deset dana. Pri svemu tome, oko 30 odsto zaposlenih u SAD se, po pravilu, odrice godisnjeg odmora. Intrigantna je i cinjenica da 13 odsto kompanija u SAD svojim zaposlenima uopste ne daje ni jedan dan placenog godisnjeg odmora. Takvih je firmi 2003. godine bilo za 5 odsto vise nego 1998. godine. U saveznoj drzavi Washington, cak 17 odsto zaposlenih uopste nema placen godisnji odmor.

Biblijski koreni

Jedan od razloga nepopularnosti godisnjih odmora u SAD dolazi direktno iz Biblije. Naime, poznato je da je protestantima veoma vazan profesionalni poziv. Iskreno veruju da su od Boga pozvani da kroz rad sluze ljudima a time i drustvu, sto vodi povecanju prosperiteta i Bozje slave na zemlji. Ovaj jednostavni postulat slobodno se moze okarakterisati kao temelj americke biznis kulture. Kalvinisti (reformisani hriscani) isticali su vaznost rada i mod samokontrole, da bi se rad organizovao racionalno i metodicki. Zbog efikasnosti je vazno da se ciljevi realizuju uz minimalne troskove, da bi profit bio sto veci. Asketski elementi takvog nacina zivota su evidentni u stedljivosti i akumulaciji kapitala. Kako je bogatstvo bilo posledica Bozjeg blagoslova usmerenog prema napornom i legalnom radu, bilo je vazno odricanje od uzivanja u bogatstvu. Novac nije bio objekat uzivanja i potrosackih strasti, vec sredstvo akumulacije kapitala i investicija. Rad je preuzeo jednu od vaznih uloga u potvrdivanju pojedinca u drustvu i pred Bogom. Protestanti su zato zahvaljivali Bogu za sve blagoslove koje im daje, ukljucujuci i materijalne. Time bogatstvo samo po sebi vise nije greh, osim onda kada prelazi u uzivanje i zavisnost.

Protestantizam je u potpunosti odbacivao bilo kakav oblik „nepotrebnog" odmora ukoliko on nije sluzio fizickoj kondiciji i pripremanju za nastavak rada. Tolerisane su samo umerene zabave. Vazna je bila podela rada, zbog specijalizacije i profesionalizma u izvrsavanju razlicitih poziva, sto povecava mogucnost izbora i opsteg prosperiteta sto veceg broja ljudi. Svako je odgovoran da otkriva sopstvene ambicije i da se kvalifikuje kroz edukaciju. Na osnovu nje se odreduje poziv, pa je vazno da svako ostane u njemu, bez namere da menja sopstvenu poziciju. Istorija pokazuje daje formiranje gradansko-kapitalistickog drustva na principima slobodnog trzista i privatne inidjative u proslosti vednom bilo karakteristidio za one nacije u kojima je Reformacija ostavila dominantne kulturne tragove. To su podrucja danasnje Nemacke, Svajcarske, skandinavskih drzava, Velike Britanije, SAD-a i drugih drzava pod anglosaksonskim uticajem.

Amerika nije imala srednji vek i feudalne institucije, pa nije bila opterecena ogranicenjima prema drustvenim pozicijama, kao sto je to bio slucaj u Evropi. Jednakost i individualizam bili su prihvaceni unutar americkih organizacija i struktura - i kod tradicionalnih protestantskih crkava i kod sekti. Takav model je automatski bio preslikan na gradjanske odnose u americkoj demokratiji. S obzirom na to da se pojedinac u americkom drustvu potvrdivao kroz uspeh u napornom radu, titule nisu bile vazne, a klasna mobilnost je bila velika. Tako je americka sloboda nudila mogucnost za kreativno delovanje ambicioznih pojedinaca i za uspeh mnogih ljudi koji su bili zrtve siromastva, progona i represije.

Strah od dokolice

Rad pod mocnim uticajem kalvinizma postao je osnovna vrednost na kojoj se izgradivala americka kultura. Amerikanci i danas veruju da materijalno blagostanje zavisi od prihvatanja individualne odgovornosti za uspeh u radu. Zato je potpuno logicno sto je privatni americki sektor motivisan logikom koja se temelji na stednji (protestantizam), gde god se ona moze sprovesti. Otud i okolnost da americke firme pokusavaju da smanje troskove otpustanjima i rezanjem radnickih beneficija. To je jedan od razloga sto je u SAD zaposljavanje obicno kratkotrajno, a ocenjivanje i promocija zaposlenih je izuzetno brza: ili se napreduje ili se menja firma. Put karijere je vrlo specijalizovan, ljudi ostaju u jednoj oblasti rada dtavu karijeru (ali menjaju preduzeca). Za razliku od, na primer, Japana, gde se zaposleni rotiraju i upoznaju mnoge oblasti, ali ostaju u istoj kompaniji. Donosenje odluka u Americi je individualno a kontrola vrlo eksplicitna - Amerikanci tacno znaju sta se i kako kontrolise. Odgovornost je dodeljena na individualnoj osnovi. Briga za zaposlene u Americi postoji samo dok su na poslu i u vezi sa poslom. Ne retko jedan zaposlen Amerikanac obavlja posao trojice. Zbog mogudiosti moderne tehnologije, posao se cesto obavlja pod pritiskom veoma kratkih rokova. Ljude je strah da ce izgubiti posao. Tu je i pomenuti osecaj krivice, koji je zasnovan na protestantskoj radnoj etici, povezan s navodnim „gubljenjem vremena", koje Amerikanci asociraju s dokolicom. A menadzeri to zloupotrebljavaju.

Prema istrazivanju britanskog instituta Chartered Management Institute (CMI), skoro dve trecine britanskih menadzera svoje godisnje odmore ne koristi u potpunosti. To dovodi do brojke od 19 miliona neiskoriscenih slobodnih dana godisnje clme svojim firmama u§tede ukupno 3.5 milijarde funti.

U istrazivanju su ucestvovala 553 britanska menadzera, a njih 63 odsto ne koriste svoj godisnji odmor u potpunosti, uprkos tome sto 40 odsto ispitanika smatra da im je odmor potreban kako bi „napunili baterije", a 70 odsto kako bi lakse izlazili na kraj sa stresom.

Medju razlozima za neodlazak na godisnje odmore, trecina ispitanika istice veliki broj radnih obaveza, cetvrtina zabrinutost zbog rokova koji se nece ispostovati ako oni budu na odmoru, dok 17 odsto tvrdi da im je tesko da se odvoje od svojih obaveza. Skoro petina ispitanika (18 odsto) kao razlog navodi uzivanje u svom poslu, dok je vrlo mali broj (5 odsto) onih koji propustaju godisnje odmore zbog loseg planiranja.

S obzirom da je skoro trecina ispitanika izjavila kako prenosi neiskoriscene slobodne dane iz godine u godinu, a 17 odsto da moze zameniti slobodne dane za novac, ne cudi zelja mnogih ispitanika da „prodaju svoje slobodne dane". Tako bi 20 odsto ispitanika zamenilo slobodne dane za fleksibilnije radno vreme, dok bi 10 odsto anketiranih rado menjalo slobodne dane za clanstvo u fitness centrima. Ispitanici jasno vide prednosti odmora od posla, ali cini se da nisu dovoljno voljni da se dobro odmore, tvrdi Dzon Causton iz CMI-a. Ovakve odluke kratkorocno mogu biti pozitivne, medutim, princip „rad, rad i samo rad" nije recept za dugorocan uspeh, zakljucuje Causton.

Radni odmor

Gotovo cetvrtina americkih radnika planira da ove godine radi i na godisnjem odmoru. Prema istrazivanju website-a Expedia.com. Procena je da ce se u 2006. godini zaposleni u SAD odreci 574 miliona dana godisnjeg odmora. „Ljudi u Amenci ne koriste godisnji odmor i pod velikim su stresom zbog toga – imaju ogromne probleme u uskladivanju posla i privatnog zivota. Koriscenje godisnjeg odmora u potpunosti, moglo bi sniziti nivo stresa i smanjiti zdravstvene probleme zaposlenih Amerikanaca, kaze Helen Darling, predsednik organizacije National Business Group on Health.

Nacionalni statisticki ured SAD-a, u svojoj studiji „Rad i porodica u Amend" navodi da tipican bracni par sa srednjim prihodima radi 3.885 sati godisnje, sto je 247 sati vise nego sto je radio pre 10 godina. Istrazivanje organizacije Nacionalna inicijativa za ocinstvo (National Fatherhood Initiative) pokazalo je da oko 78 odsto menadzera kaze da imaju samo 90 minuta ili cak manje vremena za privatan zivot. Istovremeno, 95 odsto menadzera upisuje svoje obaveze u listu, ali manje od jedan odsto zaista i ispuni obaveze sa te liste. Prema istrazivanju koje je sproveo TimeCargers, na uzorku od 400 zaposlenih, cak njih 20 odsto u poslednje tri godine uopste nije koristilo godisnji odmor (tri ili vise dana

izvan kancelarije). Medutim, prema istom istrazivanju, cak 91 odsto ispitanika kaze da je trajanje godisnjeg odmora izuzetno vazno kod prijave za posao! Ipak, samo ih je 26 odsto navelo kako su razmisljali o promeni posla zbog prekratkog godisnjeg odmora.

Biljana Vitkovic

Ekonomist Magazin br. 323, strana 56.57.58

[florenntina]

Odlicna uvertira za temu. Moram reci jos jednom: Svaka cast!

Btw, ne bih se slozila da pravoslavlje ima negativan stav prema sticanju materijalnih dobara. Ja nekako to pre dozivljavam kao podsticanje stednje i propagiranje ljudske slobode. Sustina je , bar po meni, da ne zloupotrebimo slobodu u smislu da iz svoje slobode izaberemo ropstvo bilo materijalnih stvari ili duhovnih stranputica.

Ako je ono sto je navedeno u tekstu istina, pitam se sledece:

1. Ko opljacka ovu zemlju i potrosi sve te pare ako smo pravoslavni i imamo negativan stav prema bogatstvu?

2. Otkud toliki stres kod protestanata ako radoholicarstvo dozivljavaju kao sluzenje Bogu i zajednici? Zar ne bi trebalo da su radosni?

3. Kako to da se najvise radi u Evropi (a sad vidimo i u SAD) bas u zemljama koje su na rubu ekonomske propasti?

Dakle, po pitanju Srbije, moje misljenje je da pravoslavna tradicija nije "kriva" za ekonomsku krizu vec bas obrnuto-devalviranje hriscanskih vrednosti nas je dovelo ovde gde smo.

Mislim da je upravo duhovna kriza pozadina ekonomske krize. Pokusacu da objasnim i zasto...

Po meni covek ima kako materijalne (horizontala krsta), tako i duhovne i emotivne potrebe (vertikala krsta). Negiranje i nerazvijanje ovih poslednjih ga dovodi u stanje izvesne "praznine" koju pokusava popuniti materijalnim vrednostima pa tako pocinje da trosi vise i vise, jer za razliku od materijalne gladi koja je konacna, duhovna i emotivna je beskonacna. To sve rezultira time da pojedinac pocinje da trosi (materijalno) vise nego sto moze da zaradi sto konacno dovodi i do krize...

[Juan Valdez]

Ако капитализам посматраш као економски систем који се заснива на приватној својини, слободи појединца, немешању или минималном мешању државе... онда да, православље врло тешко може да буде у супротности с тим јер се ради о непреклапајућим областима.

Али, али, али...

Капитализам у пракси није само то, бар не онај амерички, већ долази у пакету са једном врло специфичном етиком и системом вредности: живи се да би се радило (уместо да се ради да би се живело), рад је сам себи циљ, профит врхунско мерило свега...

[Душко Дугоушко]

Питање је који се све од тих протестаната уопште могу и назвати хришћанима (без обзира за шта они себе сматрали и како сами себе називали). Хришћанство је, с друге стране у својој основи комунистичко (овде под комунизам не мислим на марксизам; лат. communio=причешће [заједничарење]), и ако погледамо уређење ране цркве где су се људи понашали доста социјалистички, видимо да ту влада чист комунизам...

»А у народа које је поверовао било је једно срце и једна душа, и нико није говорио да је што од његовог имања његово лично, него им је све било заједничко. Апостоли су веома силно сведочили за васкрс Господа Исуса и велика благодат беше на свима њима. Нико међу њима није оскудевао, јер су сви поседници земље или кућа продавали што су имали, доносили су вредност проданога и стављали пред ноге апостола. Одатле се сваком делило - колико је коме било потребно.«   ─ДАп 4:32-35

[Justin Waters]

Питање је који се све од тих протестаната уопште могу и назвати хришћанима (без обзира за шта они себе сматрали и како сами себе називали). Хришћанство је, с друге стране у својој основи комунистичко (овде под комунизам не мислим на марксизам; лат. communio=причешће [заједничарење]), и ако погледамо уређење ране цркве где су се људи понашали доста социјалистички, видимо да ту влада чист комунизам...

»А у народа које је поверовао било је једно срце и једна душа, и нико није говорио да је што од његовог имања његово лично, него им је све било заједничко. Апостоли су веома силно сведочили за васкрс Господа Исуса и велика благодат беше на свима њима. Нико међу њима није оскудевао, јер су сви поседници земље или кућа продавали што су имали, доносили су вредност проданога и стављали пред ноге апостола. Одатле се сваком делило - колико је коме било потребно.«   ─ДАп 4:32-35

То не значи да је хришћанство комунистичко. Овакво расположење је било тренутно у вријеме апостола, али то свакако не би могло потрајати дуже вријеме. Кад тад би се опет морало кренути у стицање добара, да би се опет имало шта дијелити.

Мислим да ово понашање протестанта свакако извире из њиховог погрешног тумачења библије, чему су они увијек и били настројени. Радити да би стекао добра, не значи да си нешто велико пред Богом урадио. Како се та добра искорите, тек тад се може оцијенити јел се угађа Богу или не.

Капитализам ако се посматра као економски систем, а не животна филозофија онда није у супротности са православљем, јер по томе не представља ништа друго него једну методу, образац за стицање материјалних добара. Потом само стицање материјалних добара није противно православљу и ауторка горе наведних текстова није у праву када то спочитава православљу.

Стицање материјланих добара је неутрално, наравно ако је стечено на поштен начин, и почиње се вриједновати тек онда како се са њиме располаже. Материјална добра тј капитал може да се искористи на директан начин, тако да се некоме помогне, а може да се искористи индиректно улагањем и стицање новог капитала и тако опет стечени капитал може служити за помоћ.

[Juan Valdez]

"Samo siromašni znaju da ima i siromašnijih od njih, bogati vide samo bogatije od sebe." Duško Radović

[Иван]

Ivice, kolika je tvoja plata?

Ne moras mi davati tacnu cifru, vec mi reci koliki je odnos tvoje plate i redovnih mesecnih troskova?

Evo recimo, 95% moje plate tj. ukupnih porodicnih prihoda (posto supruga ne radi) odlazi na redovne i povremene troskove, pri cemu ti troskovi uopste nisu razbacivanje nego nuzni troskovi....

[Иван]

Капитализам у пракси није само то, бар не онај амерички, већ долази у пакету са једном врло специфичном етиком и системом вредности: живи се да би се радило (уместо да се ради да би се живело), рад је сам себи циљ, профит врхунско мерило свега...

Uopste nije tacno. Sigurno da ima odredjen procenat koji u samom (prekomernom) radu vide cilj i zadovoljstvo.

Ali svako od ljudi radi da bi omogucio prihode kojima ce moci da priusti neku vrednost za sebe.

Niko nije fizicki prinudjen da radi, osim robova.

Potreba da se radi proistice iz potrebe ljudi koje oni zele zadovoljiti.

Ako te ne zanima da imas automobil, letujes i sl., odnosno ako te zanima odrzavanje gole fizicke egzistencije, onda si slobodan da odes na komad zemlje koji ces obradjivati i sebi obezbedjivati hranu. Ako mislis da ces i tamo minimalno raditi, varas se.

NIkada u ovom zemaljskom svetu nije bilo niti ce biti vreme u kojem ce prosecan covek raditi minimalno a ostvarivati maksimalnu licnu korisnost.

Bojim se da se iz ovako karikirano prikazanog kapitalizma (po meni, kapitalizam je postojao jos od Kaina i Avelja), izvlace pogresni zakljucci.

[Juan Valdez]

1900 је плата, примим нешто мање од 1700 кад одбију порез и остане ми између 400 и 500 кад поплаћам све месечне дажбине. Но, не жалим се на свакодневни живот, али мој мозак не може да схвати како било ко ко има иоле људскости у себи може да ти узме 100$ у хитној помоћи (ако имаш осигурање) и 500$ ако немаш, па још да то сматра најбољим системом на свету.  -smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt=':nene:' /> Што питаш?

[Juan Valdez]

Иване, ја сам потпуно сигуран да си ти разумео шта сам хтео да кажем, него да се намерно правиш луд искључиво ради препирања и контрирања.

[Иван]

1900 је плата, примим нешто мање од 1700 кад одбију порез и остане ми између 400 и 500 кад поплаћам све месечне дажбине. Но, не жалим се на свакодневни живот, али мој мозак не може да схвати како било ко ко има иоле људскости у себи може да ти узме 100$ у хитној помоћи (ако имаш осигурање) и 500$ ако немаш, па још да то сматра најбољим системом на свету.  -smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt=':nene:' /> Што питаш?

Ma, mislim cisto zbog misli Duska Radovica.

Sto se tice zdravstvenog sistema, moje misljenje je bilo i sada jeste da je narodno zdravlje javno dobro od kojeg svi ubiraju pozitivne eksterne efekte i shodno tome postoji i ekonomski osnov za placanje doprinosa za zdravstvo, pa cak i da ne koristim usluge istih.

BTW, ja kada bih platio dodatnih 100 evra kod lekara (u nasem besplatnom sistem u kojem vec placam mesecnu naknadu u vidu doprinosa), mogao bih komotno uci u minus na tekucem racunu...

[Иван]

Иване, ја сам потпуно сигуран да си ти разумео шта сам хтео да кажем, него да се намерно правиш луд искључиво ради препирања и контрирања.

Ivice, ali ti ides u karikiranje stvari. Zeleci da istaknes svoju poentu, karikiras stvari, krivis sliku i dajes pogresne zakljucke na osnovu pogresnih premisa.

Garantujem ti da manje od 5% ljudi cak i toj Americi voli da radi. Svi rade zato sto moraju. A moraju zato sto zele da ispune odredjene potrebe (delom egzistencijalne, delom neegzistencijalne). A te potrebe se zadovoljavaju novcem od rada.

Karikiras stvari u delu kojem kazes da je cilj kapitalizma "rad sam po sebi"...

[Juan Valdez]

Karikiras stvari u delu kojem kazes da je cilj kapitalizma "rad sam po sebi"...

Полако, нисам мислио да је то циљ капитализма по себи, него америчког капитализма (целог ток пакета, капитализам као економски систем + све остало). А за ово око њих и рада једноставно ниси у праву. Не кажем да они воле да раде како раде, али то ти је једно од кор американ велјус - очекују да радиш нешто чак и кад не радиш ништа. Стално желе да изгледају бизи...

[Иван]

Karikiras stvari u delu kojem kazes da je cilj kapitalizma "rad sam po sebi"...

Полако, нисам мислио да је то циљ капитализма по себи, него америчког капитализма (целог ток пакета, капитализам као економски систем + све остало). А за ово око њих и рада једноставно ниси у праву. Не кажем да они воле да раде како раде, али то ти је једно од кор американ велјус - очекују да радиш нешто чак и кад не радиш ништа. Стално желе да изгледају бизи...

Iskreno, meni je to ok. Znas zasto? Izmedju ostalog i zbog gomile drugih propratnih pozitivnih efekata. Zato sto se time ceni vreme pojedinca.

U suprotnom dolazimo u situacije:

"idite na salter 5, tamo uzmete potvrdu o tome da ste oprali zube jutros, nakon toga odete u poslednju kancelariju levo na drugom spratu, tamo dobijete uverenje da niste normalni zato sto pristajete na ovakvu komplikovanu birokratiju. Sa tim uverenjem idete u Zavod za izmisljanje novih administrativnih poslova koji ce vam izdati potvrdu o tome da kod njih ne morate nista uraditi. Posle toga, morate pribaviti Izvod iz maticne knjige rodjenih ne stariji od 2 dana i 2 sata, koji vam posebnim pecatom mora overiti Desa koja je trenutno otisla na pijacu da kupi sveze jagode, posto joj dolazi svekrva pa hoce da je iznenadi novom vocnom tortom. Nakon toga odlazite kod Mice iz socijalnog, koja vam mora overiti potvrdu o visini mesecnih primanja, ali pazite nemojte kod Mice dolaziti od 10 do 12h, tada Mica pije kafu i komentarise goste u poslednjoj emisiji "Magazin In", a plus sto je trenutno u bedaku zbog razvoda Goce Trzan. Posle toga, idete u katastar gde podnosite molbu da ociste vlasnicki list vase parcele od knjiskih moljaca.

Konacno, sa svim tim papirima idete kod Jovise iz agencije koji ce vam uz minimalnu naknadu proveriti da li ste prikupili svu potrebnu dokumentaciju.

Pre nego sto odete u policijsku stanicu, treba da idete na tehnicki pregled vozila gde ce izmedju ostalog utvrditi da li vam je hirurski skalpel u kompletu za prvu pomoc naostren, kao i da li magnetna rezonanca u vozilu radi saglasno standardima JUS-ISO-HCCP. Takodje procitete i teorijiski i prakticni deo ispita remontovanja turdbine dizel motora.

Konacno, kada ispunite sve ove uslove, dolazite sutradan u 6h u policijsku stanicu, gde uzimate licni broj s kojim cete doci za 15 dana i registrovati vozilo. Postarajte se da u medjuvremenu dobro proucite knjigu od 500 stranica koja sadrzi detaljne podatke o tekucem racunu i pozivu na broj svih taksi, naknada, doprinosa, poreza, Mrkinih dzeparaca, Miletovog dinara, Milojkine penzije i pravovremeno uplatite trazene iznose."

Dakle, ako treba da biram izmedju americkog "ocekivanja da se radi i kad se ne radi nista" i "nazovi-pravoslavnog kontempliranja", biram americki kodeks. On mi ostavlja vise slobodnog vremena, zato sto ceni moje slobodno vreme.