Радивој Радић, византолог - Ми смо жртве псеудоисторије

[JESSY]

У свету, чини се, више него икада до сада, владају разне врсте теорија завере, толико гласне и многобројне да се глас научника готово и не чује у какофонији медиокритетских мишљења, међу којима посебно место заузимају она посвећена нашем пореклу и историји.

Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету.

Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету?

- Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше.

Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци?

- Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком.

Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву?

- Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву.

Столеће површности

Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави.

Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и  завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче.

У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против  „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили?

- Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама  јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати.

Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија?

- Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија.

Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку?

- Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“.

Ивана Радоичић

https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022

 

View full Странице