Jump to content

Писмо хрватских бискупа патријарху Порфирију: Јастребарско није био логор за децу већ прихватилиште!


Препоручена порука

 

image.jpeg.5a66fd402c58a56028cb6db926212f63.jpeg

 

"Ваша Светости!

1. Када је на мрежама "Горњокарловачке епархије" објављена "Молба Светом Архијерејском Синоду" (датираног од 15. маја 2021) да се "Комисији Светога Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих" достави предлог "да се уврсти празник Светих новомученика – младенаца Јастребарских, који би ушли у Хеортологион и Календар светих", прочитали смо ту "Молбу" и посебно њој приложене материјале те остали увелико изненађени, али још мислећи да бројне ту изнесене неистине не могу бити темељ да Архијерејски сабор приступи предложеному чину

Ипак, из саопштења "Светога архијерејског сабора Српске православне цркве" од 23. маја 2022. године сазнали смо да су на свом редовном заседању, одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022, саборски оци прибројили свецима, међу осталим, и "свету децу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа".

Због тога смо се осетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпети последице окрутности ратних збивања.

Нико нема право превидети бол те деце која су била усамљена, било због губитка родитеља, било због напуштености, остајући приморана живети као сирочад. Једнако тако нико нема право превидети или обесценити пожртвованост људи који су се бринули за њих, борећи се за њихов живот и здравље до крајњих граница својих могућности, исказујући им људскост уз немала одрицања и прихватајући их у своје животе, домове и породице. Нико нема право ни данас повредити њихово достојанство или истину о њихову животном путу, па и страдањима. Коначно, нико нема право прекрити, својим уским интересима или покушајима, да се трагедија деце искористи као средство за неке циљеве који су далеко од било какве забринутости према деци и заузетости за праведност.

 
 

С једне стране, дакле, знамо да не смемо ћутати о истини и да треба да дамо глас свима којима је глас одузет или се довољно не чује, а с друге стране нам је жао што уопште морамо иступати на овај начин. Истовремено смо сигурни да ће сваки добронамеран човек, отворен истини, препознати нашу искрену накану тежње за добром.

2. Будући да нам нису доступна образложења те одлуке, из којих бисмо могли разазнати на чему се све темељи "прибрајање свецима" деце која су се током Другога светскога рата налазила у дечјим прихватилиштима у Јастребарском и Сиску, остаје нам закључак да се очигледно одговор на то питање може пронаћи понајпре у самој "Молби" за канонизацију и у споменутим материјалима који су јој приложени.

Тако епископ горњокарловачки господин Герасим у својој "Молби" пише да Епархија горњокарловачка дуже време ради на прикупљању података, али износи и тврдњу са закључком да се радило "о страшним и незапамћеним мучењима недужне деце у логору Јастребарски (сиц!) који је био формиран за време Другог светског рата".

Осим тога, пише да је "логор био под управом часних сестара конгрегације Светог Винка Паулског" те је тиме директно одговорност за умирање (јасно оквалификовано као усмрћивање) деце приписана и редовницама. У "Молби" се користи синтагма "приложена сведочанства и историјске чињенице", премда је произишло да та сведочења, с гледишта веродостојности, немају готово никакву вредност, а оно што се назива "историјским чињеницама" с њима су заправо у дубоком нескладу.

Спомињу се архивски документи и бројне научне студије знаменитих историчара које наводно поткрепљују тврдњу да су та деца страдала "само зато што су православне вере", премда нису наведене назнаке на које се документе, научне радове и историчаре то односи.

 
 

3. У прилозима "Молби", у којима су садржана лако оспорива сведочанства и прикази рада прихватилишта, на четрдесетак се места спомињу часне сестре. Не улазећи у изнесене непрецизности о томе којој су редовничкој заједници одређене сестре припадале, ни у нетачности навођења њихових имена, упадно је да за њих нема лепих речи, него су клеветнички приказане као бешћутне и себичне, штавише – као особе које су деци ускраћивале храну, одећу, обућу, постељину; мучиле их испитивањима, шибале и тукле, терале да певају усташке песме, суделовале у убиствима, па чак и убијале децу те их мртву гурале у претрпане мртвачке сандуке.

Такве се клевете односе поглавито на сестру Пулхерију (Барта), управницу прихватилишта у Јастребарском, сестру Божимиру Хоић, сестру Грациозу (Иваншек), те на сестре навођене именима Бернардета и Лауренција. Споменуте су и неке друге сестре којима, како пише, "презимена нису позната". Тако се спомиње с. Валдемара (вероватно с. Алдемара Кошчак), затим Винфрид, односно с. Винфрида Шушак, с. Викторија, презимена Кукенбергер, те сестре с наводним именима: Флоријана, Арцоса, Гауденције (сиц!).

Свакако треба да има на уму да је реч о образованим особама које су посветиле свој живот Богу и људима у потреби (што је каризма сестара милосрдница), које су дошле у радно и животно исцрпљујуће услове те су, успркос томе, с љубављу и поштовањем часно вршиле дело хришћанске љубави.

На неколико је места у попратним материјалима споменут и надбискуп Алојзије Степинац, и то с тенденциозним описима и негативним призвуцима у тумачењима, као да је и он био учесник неких злодела која су, наводно, почињена у тим прихватилиштима.

 
 

Пре четрдесет и седам година надбискуп Фрањо Кухарић (27. септембра 1975, у Цркви сестара милосрдница у Загребу) осврнуо се на тешке оптужбе и оповргнуо клевете које су се тада, очигледно интензивније, истицале у јавности против часних сестара које су деловале у прихватилиштима деце у Јастребарском. Он истиче чињеницу да након рата ниједна часна сестра није позвана на суд нити суђена због свога деловања. Штавише, тада су – кад је надбискуп о томе говорио – неке још биле живе и примале пензију за тај свој рад у служби. Да су учиниле то што им се и данас жели приписати, сигурно би се с њима друкчије поступало. Њима је дата могућност да и након рата делују у том прихватилишту, уз услов да не носе редовничку одећу, на шта оне нису пристале. Надбискуп Кухарић напомиње да су деци медицинску негу пружали лекари који су били "познати по свом уверењу, међу којима је био и Жидов и Србин".

Сматрамо потребним, дужим наводом, изнети његове речи од пре готово педесет година: "На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо следити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: ‘Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш‘ (Ив 18, 23)."

Надбискуп Кухарић надаље каже: "У Јастребарском се кани трајно скупљати у будућности млади из свих република. Сваке године имала би им се понављати иста прича о злочинима часних сестара. […] Сваке године нове и нове генерације младих морале би бити отроване мржњом на том гробу. Питамо се: према коме? Према часним сестрама. Али не само према њима! Та мржња би се из тих младих срца нужно ширила и на Католичку цркву! […] Ми гледамо опасност да би се таквим тврдњама могла у младим душама распаљивати и национална мржња. […] Ово нисам рекао зато да било према коме пробудим било какву мржњу. Мржња је проклетство, њу треба гасити. Рекао сам то зато да се такве клевете више не би понављале и да би тако било мање мржње, више истине, више праведности и више љубави" (Глас Концила од 12. октобра 1975, бр. 21, стр. 3).

4. Гледајући целину тадашњих догађања, посебно је болно данас видети удруживање идеолошке пропаганде из времена југословенског комунистичког тоталитаризма по којој су лекари, медицинско особље, а понајвише часне сестре, као и многи доброчинитељи и удомитељи који су улагали своје снаге и знање, који су се жртвовали у спасавању деце у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, приказани као најгори злочинци. Наиме, ако су та деца проглашена мученицима, морају постојати и мучитељи, а из приложенога се подразумева да су то управо наведени људи који су истински заслужни да је пуно збринуте деце у изузетно тешким околностима преживело.

Уместо да се истичу њихова дела милосрђа, понегде с ознакама истинске светости, и да им будемо захвални за њихове примере, на њихова се имена и дела поновно ставља терет монструозних оптужаба и кривице.

Познато је да су деца, која су 1942. смештена у прихватилишта, била напуштена сирочад, готово гола, изгладнела и оболела од заразних болести, те им је у таквом тешком стању пружена медицинска и свака друга помоћ која је била могућа у тим ратним неприликама.

Требало би бити само по себи разумљиво да податке о великој смртности деце треба сместити у контекст ондашње смртности генерално и у конкретне услове.

С једне стране, постоје дивна сведочанства о великој бризи и заузетости становника Хрватске, а посебно католика, који су хранили ту децу и који су усвојили на хиљаде ратне сирочади показујући тако велику хршћанску љубав према онима који су били у потреби. С друге стране – уз сва настојања усмерена да се докаже супротно – не постоје ни документи ни искази на суђењима после Другога светскога рата да је и једно то дете сироче било убијено или мучено. Заиста, није ли чудно да ниједној од часних сестара, које су наводно починиле застрашујуће злочине, није нађена никаква кривица нити је која суђена и осуђена у послератним процесима, за које знамо каквом су "објективношћу и правдом" вођени? Занимљиво је и то да се не спомињу поступци партизана и њихова деловања, због којих су деца трпела, како пре доласка у прихватилишта, тако и током њихова боравка у прихватилишту и након рата. Истински би допринос био осветлити све видике преживљавања и живота страдалника, као и улоге установа и физичких лица током Другога светскога рата и након њега.

Католичка црква, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем, учинила је – посебно деловањем "Каритаса Загребачке надбискупије" – узорна дела љубави према ближњима бринући се за ту децу, при чему су пожртвовност за децу у Јастребарском и Сиску манифестовали посебно католички свештеници и посебно часне сестре, тако да су се неке – негујући болесне – заразиле, а једна је од њих због тога и умрла.

5. Иако смо сигурни да Вам је познато пуно вредних научних  радова и прилога, у којима се – методом историјских наука – покушава допрети до што тачнијих података, те до још појединости о збрињавању тзв. "козарачке деце" и о прихватилиштима у Сиску и Јастребарском, наводимо барем неколико доприноса помоћу којих се о томе може лако разлучити истина од неистине, што већа објективност од злонамерних памфлета.

Понајпре би требало узети у руке рукопис Нарцисе Ленгел-Кризман "Спашавање дјеце". Вредност је у томе што је ауторка историчарка комунистичке и пројугословенске провенијенције, те њено писање може додатно помоћи при расуђивању које бежи од пристраности и узима у обзир различитост извора.

Гледајући објављене прилоге унатраг тридесет и пет година, вредно је прочитати шта пише Словенац, католички свешетник, лазарист Станко Жакељ, а шта је објављено у недељнику Гласу Концила (у бројевима 7-13) од 15. фебруара до 29. марта 1987.

Надаље, свакако се не би смело занемарити дело Ћирила Петешића Дјечји дом Јастребарско, Загреб, 1990. У њему се, између осталог, могу наћи драгоцене изјаве и сведочанства др Бранка Драгишића, лекара у прихватилишту, педијатра, професора Медицинскога факултета у Загребу, сина православнога свештеника.

Сигурно да пуно светла долази и из Дневника Диане Будисављевић, Загреб, 2003, као и из дјела Наташе Матаушић "Диана Будисављевић, прешућена хероина Другог светског рата", Загреб, 2020.

Јурај Батеља у свом је приказу: Блажени Алојзије Степинац и град Јастребарско, Загреб, 2008. (у III делу: Блажени Алојзије Степинац у Дому ратне сирочади у Јастребарском, стр. 69-120) сажето изнео податке за увид у разна питања повезана с прихватилиштима, с нагласком на деловању надбискупа Степинца.

Посебну пажњу завређује прошле године објављен рад: Игор Вукић – Илија Кузман, Неке спознаје о збрињавању и здравственој скрби дјеце с Козаре у прихватилиштима 1942. године, у: ПИЛАР – Часопис за друштвене и хуманистичке студије, 16 (2021) бр. 31, стр. 67-102. У њему је значајно оно што о медицинском аспекту лечења и бриге у прихватилиштима у Сиску и Јастребарском те у домовима у Загребу, у облику објашњења и закључака пише проф. емерит. Илија Кузман, специјалиста инфектолог с Медицинскога факултета Свеучилишта у Загребу и Академије медицинских наука Хрватске.

Дакле, сматрамо да садржај и тих неколико назначених приноса показује да је довољно тога прикупљено, објављено и доступно, те нас позива да отворена ума и срца у нечем што је прозвано злочином и мучењем видимо изузетну бригу и посвећеност спасавању деце.

6. Због свега тога остајемо у неверици и у тузи јер имамо утисак да је "Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација, где се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања деце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спасена од смрти и преживела тешке ратне прилике.

Уз неверицу и жалост, без икакве намере задирања у критеријуме за канонизацију других Цркава, изражавамо своју дубоку забринутост ако се одлука темељи на неистинитим чињеницама. Наиме, такав чин може озбиљно нарушавати међусобно разумевање и заједничко служење Истини између Загребачке црквене покрајине и челништва Српске православне цркве. Дубоко жалимо за умрлом децом, а та се бол повећава када се њихова страдања покушавају искористити на најгрубљи начин.

Сматрамо неизоставним, а са том намером и молимо, да се у погледу недовољно осветљених тема из прошлости односа Хрвата и Срба, католика и православних, одбаце свака суђења преузимања и продужавања неистина промовисаних у комунизму, као и њихово прилагођавање неким садашњим идеолошким и политичким циљевима који су супротни Христову јеванђељу и ширењу небескога краљевства.

Ако се вишесложним питањима збрињавања деце у прихватилиштима у Јастребарском и Сиску приступа некритички, без утемељења на историјским чињеницама и истини, посредно се вређа достојанство понајпре жртава, али и оних који су понижени, због тога што су – што је посве апсурдно – чинили добра дела. Изнесене клевете дају расти стаблу које може уродити само злим плодовима све већега удаљавања између католичких и православних верника, уместо прочишћавања и приближавања снагом Божјега Духа, Духа истине којега је небески Отац, по нашем Спаситељу, даровао својој Цркви.

Молећи Господина да нас чува у љубави, пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини, у Господину Вас поздрављамо.

Бискупи Загребачке црквене покрајине:

Кардинал Јосип Бозанић, надбискуп метрополит загребачки, в. р.

Владо Кошић, бискуп сисачки, в. р.

Вјекослав Хузјак, бискуп бјеловарско-крижевачки, в. р.

Боже Радош, бискуп вараждински, в. р.

Милан Стипић, владика крижевачки, в. р.

Иван Шашко, помоћни бискуп загребачки, в. р. и

Мијо Горски, помоћни бискуп загребачки, в. р.

Загреб, 25. јула 2022, на благдан Св. Јакова, апостола‘"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

(Све ово је трагично, болно, има хиљаде примера, свуда...оно што плаши је следеће, кад човек мало дубље размисли - у 9. веку Св. Фотије расправља са папама о Филиокве, затим коначан раскол у 11. веку...и онда, хиљаде километара одатле, 1000 година касније страда хиљаде људи, деце...пре док сам био мало "зеленији", па термин да је лаж од нечастивог....мислим се: ма шта сад, како то лаж може да нанесте толике несреће...сматрао сам да је православље много "меко", да не није довољно активно...уствари православље се, уствари, једино бави сржи броблема - Истином! И касније сам схватио колико је важна та Истина. Овде конкретно у Симболу Вере...али иначе на свакој равни...лаж је, уствари, крволочна вилица злих духова и само је питање када ће да пролије крв...да не улазим(о) у више сфере, спасење и сл. Време ништа не поомаже, бива горе ако лаж за неког постане истина, с временом само горе бива.)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Лаж и лицемерство.

Пре сат времена, Ćiriličar рече

"Свети архијерејски сабор СПЦ-а" у овом питању очигледно прихватио реторику и комунистичку пропаганду

 

Пре сат времена, Ćiriličar рече

пуни наде да пишемо срцу отвореному Истини

Страшно и жалосно.

... и сав живот свој Христу Богу предајмо

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како је заморно имати Хрвате, Цркву у Хрвата, за суседе. Стално си у ситуацији да доказујеш да бело није црно и да црно није бело. Није  било геноцида у Јасеновцу, сад ни убијања деце у Јастребарском, било је, међутим, геноцида Срба над Хрватима, било је покоља "недужних" хрватских војника у Блајбургу од стране партизана, (а између партизана и Срба у хрватским главама је увек знак једнакости), Степинац је био велики добротвор и спаситељ Срба и Јевреја, Србија и Срби су извршили агресију деведесетих на лијепу њихову ради остварења великосрпских претензија итд.итд. То је мејнстрим, а бискупи и свештеници који овако не говоре и не мисле се могу набројати на прсте једне руке. 

Најједноставније би било немати баш никаквих односа са њима, не разговарати, не комуницирати. Што је немогуће због нашег народа тамо. Али се испоставља да је оно што они раде углавном спамовање и троловање, и сваки покушај отвореног и добронамерног контакта по правилу води некој злоупотреби. И онда се питаш, чему све те деценијске пригодне молитве у оквиру молитвених осмина и друге манифестације добре воље и напора да се они "одобровоље", кад је све то јалово и без икаквог ефекта. На ово њихово писаније једноставно не треба ништа одговорити. И баталити све то испразно и неделотворно пријатељевање. Показало се да нема никаквог смисла.    

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је било пре два месеца:

"Biskup Antun, domaćin susreta pozdravio je nazočne riječima Psalma 134: „Gle, kako je dobro i kako je milo kao braća zajedno živjeti.” Istaknuo je kako im s tim osjećajima od srca upućuje dobrodošlicu, potaknut uskrsnim otajstvom Gospodinove pobjede nad smrću, kojom je dokinuo sve podjele među ljudima, koje se prvenstveno odnose na njegovo Tijelo, Crkvu. Kazao je kako je povod ovog susreta Biskupska sinoda sljedeće godine u Rimu i sinodalno savjetovanje koje je papa Franjo pokrenuo u cijeloj Katoličkoj Crkvi, koje ima ekumenizam kao važnu sastavnicu. Ustvrdio je da radi toga želimo s episkopom Jovanom provjeriti trenutačno stanje odnosa između Katoličke i Srpsko Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj, u svijesti kako pravoslavni sa svojom sinodskom tradicijom mogu biti katolicima poticaj i pomoć u njihovu promišljanju. Spomenuo je da je sinodalnost – kako sama riječ kaže – zajednički hod i podsjetio da smo u prošlosti imali situacija u kojima nismo bili zajedno, te nam je nastojati u konkretnom našem i svjetskom okruženju, napose rata u Ukrajini, posvjedočiti kako poput učenika na putu u Emaus zajedno hodimo s uskrslim Gospodinom i osluškujemo Pobjednika nad smrću, koji nam tumači tko smo mi njemu a tko je on nama. Kazao je da se to posebno odnosi na naš zajednički pastoralni pristup izbjeglicama iz Ukrajine."

Цео чланак овде:

 

HBK.HR

Na programu je bilo promišljanje o ekumenskoj dimenziji sinodskog savjetovanja i pastoralni pristup izbjeglicama iz Ukrajine u Hrvatskoj.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Вулин: Бискупска конференција Хрватске нам дугује одговор

Ако су српска деца у Јастребарском и Сиску била у сиротишту, а не у логору, онда нам Бискупска конференција Хрватске дугује одговор на питање ко је хиљаде српске деце учинио сирочадима, изјавио је министар унутрашњих послова Александар Вулин.

"Од цркве, која је викара усташке војске Алојзија Степинца прогласила блаженим и замало свецем, и не може се очекивати да допусти да међу свецима има места за поклану српску децу јастребарску и сисачку. Ако на небу има места за усташког викара Степинца, не може бити места и за децу коју су усташе поклале", навео је Вулин у саопштењу.

Када је НДХ формирана, казао је Вулин, црква у Хрвата се огласила позивом на послушност поглавнику, а следећи пут се огласила тек када је разбијена СФРЈ, опет позивом на верност поглавнику.

"Бискупи у Хрвата не верују у Бога, то је њихово право да носе крст и не верују у Христа и да живе и раде ослобођени хришћанског учења о истини и жртви. Свако има своје мученике, Бискупска конференција фра сотону Мајсторовића, а СПЦ заклану децу јастребарску и сисачку. Каква црква, такве и светиње, какав народ таква му и црква и свеци", изјавио је министар Вулин, реагујући на наводе Загребачке надбискупије да Јастребарско није био логор за децу, већ прихватилиште за сирочад.

Наука верујућих каже:

Апсолутан је само Бог

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ДИРЕКТОР Спомен-подручја Доња Градина Тања Тулековић изјавила је данас да је свеска гробара Фрање Иловара, који је по наређењу часних сестара данима сахрањивао мртве малишане, један од најпотреснијих докумената о умирању дјеце у Логору Јастребарско.

– Дјечија тијела, каже гробар, била су спакована у киштре и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани поклопци. У једној киштри могло је бити и по осморо до 10 дјеце – наведено је у свесци гробара Иловара, која се чува у Музеју на Мраковици.

Реагујући на писмо загребачкиx надбискупа, који негирају да је у Јастребарском и Сиску био логор за дјецу у Другом свјетском рату, Тулековићева је навела да је чувар гробља сахрањену дјецу рачунао на „куне“ и „комаде“, а да је рачуне својим потписом овјеравала часна сестра Гауденција.

На првој страници дневника записано је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 дјеце. Онда стоји рачун и потврда: „Примио на рачун копања гробова 10.000 куна за 100 комада дјеце покопане“.

https://vecernjenovosti.ba/77445/vijesti/sveska-grobara-franje-ilovara-najpotresnije-svjedocenje-o-umiranju-i-sahranjivanju-djece-u-logoru-jastrebarsko/?c=cir

 

Наука верујућих каже:

Апсолутан је само Бог

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Само још педофилију јавно да правдају и прешли су игрицу.

 

Иначе, чуо сам да актуелни Папа на спомен хрватских бискупа увек пусти ову песму 

 

       https://youtu.be/57sE3cbN32A

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Неће се зауставити: Хрватски бискупи баш данас перу дечје логоре – коначан циљ је застрашујући

 

1140335077_0_0_3075_1731_1920x0_80_0_0_8

фото: © Спутњику уступио Музеј жртава геноцида

 
Писмо патријарху Порфирију је покушај негирања геноцида у НДХ, са циљем канонизовања Степинца. Католичка црква у Хрватској се на убијеној српској деци неће зауставити. Овај напад на Српску православну цркву се не дешава случајно, уклапа се у бујање неонацизма у Европи, Украјина је пример тога, али се и у Хрватској сваког дана дешавају испади.
Ово за Спутњик каже академик Љубомир Димић коментаришући отворено писмо бискупа загребачке црквене покрајине патријарху Порфирију и додаје:
„Сигурно се неће на овоме зауставити, на логорима за децу, Хрвати ће један по једна негирати свих 24 логора који су постојали на простору НДХ“.
У писму загребачки бискупи, предвођени надбискупом Јосипом Божанићем, негирају да су у Јастребарском и Сиску били логори за децу у Другом светском рату.
Они тврде да су то била „прихватилишта“ у којима су деца лечена и пружана им помоћ да преживе ратна дешавања.

Покушај да се опера Степинац

Овог историчара не чуди покушај да се дешавања у усташком јединственом изуму, логорима за децу, представе у другом светлу. Писмо пре свега види као покушај прања Степинчеве биографије.
 
Степинац је код Хрвата уздигнут на ниво свеца, иако процес његове канонизације није довршен. Томе се, на крају крајева, супротставио и сам папа. Истовремено, са тим уздизањем Степинца, Римокатоличка црква у Хрватској је уздигнута на ниво безгрешности. Ту постоји једно правило из канонског права да је Папа безгрешан, да су бискупи безгрешни и тумачи папирне воље, другим речима, све оно што је рађено за време Другог светског рата на неки начин није била грешка – то је нешто што треба на неки начин прихватити“, каже Димић.
Он објашњава да законодавство које црква сматра својим темељом, каже да је Бог је сведок поступака Римокатоличке цркве у рату, а не савременици, не сведоци. Додаје да је такво тумачење догађаја у Другом светском рату, кршење права, али и људских норми, некада приписивано екстремном крилу цркве, али да је оно сада доминантно.
„Постоји читав низ симбола и атрибута који цркву и њеног главног представника у Хрватској представљају борцима против тираније, православног прозелитизама, против терорисања хрватских Хрвата, против „србизације“ и српске окупације простора Хрватске. Фактички га представљају као заштитника Хрватске државе и хрватске нације у Другом светском рату, а то је држава у којој је живело око милион и 900 хиљада Срба, која је обухватала и простор целе БиХ“, каже Димић и додаје да се Степинац и црква представљају као они који су се супротстављали комунистима, либералима, масонима, фашистима и нацистима.

Није случајно одабран тренутак

Члан некадашње Мешовите комисије Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције за утврђивање чињеница о кардиналу Алојзију Степинцу каже да није случајно управо сада дошло до ове реакције на канонизацију жртава логора у Јастребарском и Сиску.
Повампирење неонацизма у Украјини, али и на другим местима у Европи, укључујући и Хрватску, одличан је тренутак за негирање геноцида у НДХ. А њега су Уједињене нације јасно дефинисале. Монструозно убијање деце уклапа се у готово сваку тачку; ликвидирање групе, тешка повреда физичког и менталног карактера групе, њеног идентитета, довођење животних услова групе до те мере да они омогућавају истребљење и физичко уништење, а за српску децу са Козаре је посебно значајно принудно премештање деце из своје у другу групу“.
 
„Више од 70 хиљада деце је убијено на простору НДХ, имамо тачне податке да се сама црква укључила у заустављање тог процеса у тренутку када је готово 76 одсто те деце већ уништено. Они више не постоје када се Степинац укључио у то 1943. Знамо да је Дијана Будисављевић спасила око 12 хиљада деце, да су она баш из тих „прихватилишта“, односно логора, пребацивана у милитантне усташке породице без деце да их они васпитавају и формирају. У тим логорима се мења идентитет деце, њихова вера, име. Ако је више деце из једне породице, она се раздвајају, добијају усташке породице које ће о њима бринути, нови идентитет“.

Црква у НДХ учествовала у злочину

Димић додаје да највећи део од 12 хиљада деце која су спасена од усташке каме никада није враћен у српски идентитет, нити се сећало да је предато на старање другом. Он истиче да је Католичка црква у НДХ апсолутно била укључена у цео тај процес, црква је све знала и суделовала у злочину.
 
Часне сестре су према ономе што знамо из литературе исказивале изузетно велику бруталност према тој деци. Постоји и књига Драгоја Лукића „Били су само деца“ у којој он на неколико стотина страна пише о тој деци. Сада једним актом који се упућује патријарху, са прекором, фактички се све то негира. Кажу, Српска православна црква користи трагедију деце, а негирају да је та трагедија постојала. С друге стране, одакле су та деца, где су њихови родитељи? Како су та деца остала без родитеља, јер су родитељи пре тога ликвидирани“, истиче Димић.
 

Логоре представљају као склоништа

Он претпоставља да процес канонизације Степинца улази у фазу где сматрају да ће се и ове „чињенице“ укључити, да се логори представљају као склоништа, као прихватилишта, као узорни интернати где се деци помаже, као специјалне институције, а да се заборавља да им се мења њихов идентитет, вера, име и презиме.
„Пре неколико година су испливали документи Зигфрида Каше, који је био најодговорнији нациста на простору НДХ, из којих је јасно да је фактички идеју за исељавање Срба са тог простора добио од Степинца. Он је најдиректније, а самим тим црква, као безгрешан и црква као безгрешна, укључен у све што се дешавало. Зато мислим да је ово само један од аката који ће следити. Отвориће се расправа у којој наука неће добити своју шансу. Хрвати ће један по једна негирати свих 24 логора који су постојали на том простору. Негираће да је у тим логорима и у ликвидацију Срба било укључено готово 1100 њихових свештеника, да је све добро припремано“.
Академик Димић на крају разговора за Спутњик каже да је случај, посебно због деце, јако осетљив, те да треба пустити да се аргументима одговори на памфлет који је у најмању руку неморалан и срамотан за Католичку цркву у Хрватској.
 
rs.sputniknews.com, Сенка Милош
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не треба нас ништа да чуди. Овим не алудирам на Вућић, иначе, јер ДОС није ништа ни градио - али: не знам како је важније да иградимо стадион него спомен обилежје? Како то да хиљаде и хиљаде Срба иде да летује о Орвацку а нису били у Јасеновцу?

Мислим да је добро, одлино, што су забранили Вучићу, најбоље да свим политичарима забране да иду у Орвацку - то ће их стимулисати да (још) више раде на државном нивоу. Шта ми очекујемо? Да Хрвати обележавају те жртве? Наравно да неће. Од Јасеновца, нажалост, треба изградити институцију! За век-векова! Спомен обилшежја (па не мора то бити код "манеог цвета") треба да изгградиомо. Треба да та институција има своју управу, историчаре, институт, БУЏЕТ!

Та институција треба да финасира филмове, серије, књиге научне радове, истраживања по архивама и сл.

Немамо ми шта да се правимо будале. Таблоиди громопуцне наслове пишу "забранили Вучићу"! Па шта? Шта очекивати друго? Докле ћемо савијати реп и као пашчад да нас свако удара ногом у дупе и баца се камењем за нама?

Те ствари се морају решавати на ДРЖАВНОМ НИВУ!

Зашто Србин мора бити већо католик од папе, и већи "демократа" од надридемократије које ни нема нигде! Ми сами стимулишемо србофоју - на државном нивоу смо је деценијама стимулисали. То је постао мејнстрим код нас, отуда и Ћирјаковићово "случајни Срби". Немамо ми шта да се надамо. Русија може и некако да буде "комотна" па да јој нека Латвија соли папмет...Руса има, имају земље имаи их 140 милиона, имају оружје....ми немамо тај "комодитет" да немамо националну свест!

Осим тога, ПОСЕБНО немамо право да се "извлачимо" више - Јевреји! Те пројекте можем са Јеврејима да одрадимо. Они људи имају и пара и утицаја од конгреса у САД до било којих светских "чинбеника"....и на кога ви више кукамо? То је наша одговорност.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У праву је Штрбац - ко пописује жртве? Нико! Одбор за попис жртва Јасеновца је основан а никад нита није урадио. То мора да се ради на државном ниву! То треба у Устав унети! Нема везе што је прошло времена доста - сваки потомак лако може да зна 90% по именице ко је страдао тамо. Мора постојати институција за коју ће се знати где ће потомци моћи да донесу спискове родбине. Да им се помогне да то истражи. Постоје матичне и црквене књиге. Па само Црква има 95% књига сачуваних вероватно са родним листовима и сл. То мора бити системски решено.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...