Naše kratke priče

[cloudking]

 

Minut

 

Vlažno i teško jesenje jutro.  Kroz prozor kolibe  u kojoj sam neudobno spavao se prostire pogled koji bi se pri lepom vremenu sigurno mogao nazvati prelepim.  Sada je bedan... mizeran... siv.  Jutarnja izmaglica je delimično obavila krošnje drveca  u dolini i sad se samo naziru njihove gole konture.  Inace zelena polja sada deluju nekako jalovo i potrošeno.  Sablasno… i prelepo.
 

Uživao sam u toj misterioznosti i jutarnjem sivilu. Osećao sam se kao poslednji čovek na planeti  i to, sasvim očekivano, nije bio tako loš osećaj.  Spokojstvo, pa makar  i sablasno ili lažno, je ipak bolje od alternative…
 
Sad je već vreme za cigaretu. Ako ću da uživam možda bi bilo bolje da uživam uz cigaretu.
 
Naravno, opet ne mogu da nadjem upaljač. Prevrtao sam poluispisane papire i pritom prosuo pikslu... pregledao stari drveni kovčežić sa priborom za šivenje  ali ni tamo nisam ništa našao. Ispod kreveta... a, tu je.  Dobro je… Prizor je prelep  i ja imam sve što mi je potrebno da bih u njemu uživao.
 
Nikad dim Winstona nije bio mekši nego sad... Odgurnuo sam drugo okno prozora kako bih imao bolji pogled na dolinu predamnom i tada sam video tu čudnu povorku. Neobično mirno je koračala ta avetinjska kolona  a meni nikako nije bilo jasno šta bi iko radio u polju ovako rano i to u poznu jesen. Dugo mi je pažnja bila okupirana tim ljudima. Primetio sam da je na čelu povorke jedna osoba odevena u crno. Imala je dugu kosu i blago povijen hod. Koračala je nakako lagano, bezvoljno... uostalom kao i ostali učesnici ove čudne družine. Pomislio sam da je neka sahrana ali nije bilo kovčega niti uplakane rodbine. Samo prazan, neljudski hod i sablasne ideje u umu posmatrača.
 
Ne znam koliko je vremena prošlo. Znam da sam odavno ugasio cigaretu. Povorke više nije bilo, zašli su za brdo... zapravo, vrlo sam jasno video kad su zašli a jasno se sećam tog trenutka jer mi se učinilo da je osoba na čelu pogledala u mom pravcu. Iako mi je bilo i krivo što je nestala jedina nesavršenost mog jutarnjeg pejzaža , verovatno bih brzo zaboravio na te ljude…  ali… ja njih i dalje vidim!
 
 Ne znam kako je to moguće ali još uvek su mi tu pred očima. Zapravo mnogo bliže nego malopre kad su nestali sa horizonta. Osetio sam laganu hladnocu iza uveta. Jeza se lagano spustila  niz vrat onog trenutka kad sam shvatio zašto ih vidim...  Ja sam medju njima!
 
Hodam lagano na začelju povorke. Nimalo bezvoljan i miran poput mojih suhodača. Nisam hteo da gubim razum razmišljajući o tome kako je moguće to što se upravo desilo,  ali sam napokon shvatio šta se desilo. Bilo je očigledno. Umalo me ta spoznaja nije oborila na zemlju jer mi se od straha zavrtelo u glavi I naglo mi se smucilo od uzasa…
 
 Ne želim da idem sa njima.  Strah.
 
Uspeo sam da se priberem nakon par koraka I poceo da razmisljam o sceni koja se prkosno pruzala pred mojim ocima. Postalo je jasno koju ulogu igra osoba na čelu povorke. Jasno mi je bilo da moram njoj da se obratim. Pretrčao sam čitavu kolonu, došao do našeg  predvodnika i ničice pao na kolena. Nije bilo glasa iz mog grla. Nisam mogao da govorim, ali I nije bilo neophodno. Znao je  sta ja osećam i to verovatno bolje i od mene.
 
… Ljubav. Tako nedostižna za proklete, tako suvišna za nezahvalne. Ja znam šta je ljubav. Ja sam svu svoju odavno poklonio. Sebe  i svoju dušu sam poklonio i na dar dobio isto. Ona je ceo moj život i svi moji snovi. Pogled na njeno lice unosi spokoj u moje postojanje i ona to zna. Ja znam da je moj dah i toplina tela sve što joj je potrebno da postoji. Bez nas svet ne bi postojao. Mi ne bi postojali jedno bez drugog... A evo, ja je sad ostavljam zauvek... Ne! Ne mogu to da prihvatim! Moram samo jednom da je vidim. Da se oprostim od nje. Neka zna da to što odlazim nije njena krivica i neka me voli zauvek u tom trenutku kad se budem opraštao od nje. Samo to tražim. Jedan minut... za oproštaj, za poslednji pogled kroz njeno oko u njenu dušu... slatku, nevinu... samo to molim... molim... jedan minut i vratiću se... nastaviću ovaj iskonski put kojim su prošli mnogi. Dostojni i mizerni... ali sada samo to tražim... da je vidim poslednji put... samo minut… molim vas…
 
Nije bilo načina da zauzdam suze koje su klizile niz moje lice. Osoba  nije sklanjala  svoj prazni pogled sa mene. Dugo sam plakao. Počeo sam da mislim da ta spodoba samo čeka da završim i da se vratim na svoje mesto kako bi smo mirno nastavili ovo kurvinsko putovanje...  napokon, stavio je svoju ruku na moje rame. Osetio sam se slabim i sručio sam se na zemlju kao dzak blata. Okolina je počela da se rastače oko mene... svetlost raznih boja je razbila predjašnje sivilo i počela svoj čudni ples oko mene. Nije više bilo povorke. Nije više bilo osobe. Bilo je mene.
 
Moj krevet. Moj sto. Moj tavan. Ležim. Ja sam. Dobro je.
 
Polako se pridižem iz kreveta još uvek pod snažnim utiskom sna koji sam upravo sanjao.  Mrzim znoj a sada sam bio potpuno natopljen njime, ali nije mi smetalo…
 
 Ah, kako je život lep. Upaljač  pri ruci. Winston, gorak kao i uvek.  Na trenutak sam pomislio da bi trebalo da zapišem ovaj san, ali mi je nešto govorilo da ga neću tako lako zaboraviti, tako da to nije bilo važno.  Ovo je prvi put da se probudim pre nego sto se završi noćna mora… naravno, navikao sam da se budim pre kraja srećnih snova ali ovi, ovakvi… gotovo se uvek drsko dovedu do samog kraja.
 
Mada… pitam se… kako bi se završio san da sam ostao u njemu. Prilicno sam siguran da je “osoba” odlucila da mi usliši molbu I dozvoli mi vreme za oproštaj od voljene. Pitam se kako bi to izgledalo…
 
Jer ja ovde nemam nikoga… nikad nisam voleo… nikad nisam bio voljen.  Bojim se života jer ne znam kako ljubav izgleda. Ne mogu iz glave da izbacim osecaj koji sam imao u snu. Da li je to ljubav? Ako se vratim u san, crna ce osoba da mi dozvoli minut … ovde imam zivot… u snu imam ljubav… makar  I na minut…  osecam da samo treba da postavim sebi pitanje: da li sam spreman da platim…?
 
Jasno je sta treba da uradim…
lagano sam spustio glavu na jastuk…
 
poslednji put budan…
 
…prvi put srecan.

[Биљана 1234]

онда о документарцима

била је то нека ливада..човек је бос ходао њоме, а чизме под мишком држао..можда су му биле једине..можда је само хтео бос по трави...елем прича каже украс снова кад спаде..оста од тог пута путујућег тек металне ограде срцолики део...а што била светиња зидове изгуби своје..трава осећајући у свом корењу топлоту прошавшег путника и намерника..изнедри то срцолико..времена прошлог бивствујуће

неки немају фотокопир машину..немају ни фотоапарат, ни радио пријемник ни филмску камеру..ми ништа немају да загреју трагове вида свога

у сновима каткад јасно зажубори   ливада и чизама под мишком станиште времена свију

а ти опет волиш тај звук јутарњих трамваја..и те ликове што ваљају робу по три пута препродавану по асфалту тог града..у којем сам зрикавце слушала и светлост ловила по безбројним окнима иза којих ништа што бих могла живети не постоји

и сад ако је модерно моју варош тражити..не долази..не умеш ти по ливадама бос..немаш ти те чизме за под мишку..и треба са својима да ћућориш..своји прошли све..своји више илузија немају

босонога ја ал не онако ал не онако....трудим се

 

 

 

 

 

[Ћириличар]

Како се шумски цар ожени

Био једном један шумски цар. Владао је својим царством у Мркој шуми мудро, бранећи га од непријатеља, помажући свом народу и поштујући богове. Заповиједао је веома богатим краљевством и надалеко и нашироко најбољим стријелцима, а сам цар је био најбољи међу њима. У боју против једног од западних кнежева, погодио је туђинског војводу стријелом у око и тиме утјера страх међу туђе војнике и натјера их у бијег. У лову, могао је погодити и најмању животињу и када би бјежала кроз зеленило да би се сакрила. Многи владари зажељеше тако моћног и способног човјека за зета те му сталн долажаше страна посланства нудећи рпинцезе својих земаља шумском цару. Али цар не хтједе ниједну принцезу јер презираше лагодан живот и господу која му бјеше долазила, па је разгласио да ће она дјевојка која га побиједи у стреличарству постати његова жена. То се нимало не свиди западној и јужној господи те одусташе од својих наума, али онда дођоше посланства са истока. Нудили су Косовићи своју принцезу, хвалећи се како су они јак и ратнички народ те говораше како је стога само жена из њиховог рода достојна цара Мрке шуме. Бијелопавлићи од Мораве се хвалише ништа мање претјерано него Косовићи, али цару ни њихове понуде не бијаху миле. Ипак, прихватио је њихова посланства под условом да се надметање у стреличарству одржи, на што господа нерадо пристаде. 

У седми дан седмога мјесеца на такмичењу се бјеше скупило сво царство, што старо што младо. Сви дођоше гледати како се ина господа такмичи са њиховијем царем. Лутке као мете бијеху постављене на различите раздаљине, а најдаља, шеста бјеше удаљена на самом крају поља те се стријелцима чинило да виде само тачку у даљини, а не лутку. У поље изађе цар, сам, без свите носећи само свој лук и тоболац пун стријела. Утом уђоше и три жене које су се требале надметати са царем. Не познавши ко је трећа дјевојка којој капуљача прекриваше лице, цар јој приђе и упита:"Ко си ти ђевојко? Нијесам знао да ми још једна кућа нуди руку своје шћери.", на што му дјевојка одговори:"Ни не нуди ти господска кућа, благи царе, већ сиротица без оца и мајке се сама нуди. Сиротица, али са луком вјештија од тебе.". Цару то би мило чути, на опште згражавање источних принцеза да ће дијелити мјесто на такмичењу са убогом сиротицом. Но, царева је увијек највиша те такмичење поче. 

Прва је гађала принцеза Бијелопавлићка. Стаде пред цара у својој свиленој плавој хаљини прошараној сребром те се засјаји попут драгуља. Многи народ стаде одушевљеним таквом раскоши, а многи шумски властелини зажељеше имати плавокосу принцезу за себе. Говорило се за њу како је најљепша на читавом истоку међу свим моравским принцезама, јер ниједне не бијаше плаве косе и плавих очију и ниједна не бијаше од виђенијег господства. Одрасла у свили, бијаше она сама као од свиле саздана. Многи зажељеше да им она постане царица. Узевши лук и стријелу, принцеза натеже те отпусти и погоди трећу лутку што бијаше на пола поља постављена. Задовољна својим поготком, посматраше она цара како натеже свој лук и погађа такође трећу лутку, те онда погађа четврту. Принцеза поново натеже свој лук, отпусти али не могаше погодити ништа даље од треће лутке. Угледавши како је принцеза видно незадовољна и тужна, цар клекну пред њом и похвали је на њеној вјештини која није својствена женама њене кнежевине. Онда устаде и прогласи принцезу Бијелопавлићку достојном за било ког другог шумског властелина, на радост и принцези и својој властели.

Друга гађаше принцеза Косовићка. Стаде пред цара у дугој, простој бијелој хаљини и црвеним прслуком на себи, цноока и црне косе увезане и пребачене напријед преко рамена. Изгледаше више као проста сељачка дјевојка неголи каква принцеза, али такав бијаше род Косовића јер живјеше и владаше у кршној земљи која не даје никаква господства, већ само труда и муке. Многи помислише како ће она постати њихова царица јер дјевојка погоди и четврту и пету лутку. Али цар тада погоди посљедњу, шесту лутку до које принцеза не могаше ни добацити стријелу. Иако је изгубила, цар клекну и пред њу и похвали њену вјештину јер прослави свој род и своју земљу те још рече:"Ако жене у вас овако гађају, онда у мушких мора бити још већа вјештина!". Прогласи цар и њу достојном шумске властеле, на њену радост и на радост својих властелина.

На крају стаде гађати покривена сирота дјевојка. Нико не могаше видјети јој лице, али нико више не помисли да ће тога дана добити царицу. Цар је подсјети да мора погодити најудаљенију лутку, на што дјевојка од њега затражи да се постави и седма лутка, још даље иза шесте. Цар одби и затражи прво да види вјештину сиротице. Не прође ни трен, она је већ ставила стријелу у шесту лутку. Цар нареди да се постави и седма, још даље иза шесте, те узе и натеже свој лук. Утом, дјевојка скиде своју капуљачу и када је цар угледа остаде у мјесту к'о укопан. Сиротица имаде дугу црну косу, пуштену низ груди развезану, мале црне очи и бијело лице које засјени љепоту прошлих принцеза. Како је погледала у цара, тако цар отпусти своју стријелу и не успје ни добацити до седме лутке. Утом сиротица приђе цару, узе га за руке и рече:"Подај ми свој лук, мужу мој.", што цар и учини. Поново, у кратком трену њена стријела се нашла у својој мети погодивши најудаљенију седму лутку без имало напора по сиротицу. "Како се зовеш, сиротице?", упита цар, нашто она одговори да се зове Добрила и збаци са себе свој сиви капут. На леђима јој засјајише вилин-крила а њена бијела хаљина се засјаји на сунчевим зрацима. Позна цар да је то вилин-царица из дубина шума његовог царства те је узе за жену и са њом изроди дјецу која и данас владају Мрком шумом. 

[Arsenija]

Arsenijinina prica br. 6  ce biti prica o zlu .   

[Arsenija]

On 7/24/2016 at 13:11, Arsenija рече

Arsenijinina prica br. 6  ce biti prica o zlu .   

Najvise bih volela da ovu pricu nikad ni ne napisem , da je samo u sebi cuvam kao amanet . 

Ponekad mi se cini da je sve samo prividjenje , jedan tren , kao zizak koji se sa nestrpljenjem gasi i ciji sjaj i toplinu ne oseca vise niko .

Zar ne varamo sami sebe ? 

Da li svesno zanemarujemo problem zla , pokusavajuci samo to ... da ostavimo ceduljice o dobru ...i  pisma o lepoti koja spasava svet ... ? 

Ko nam garantuje da na najskrovitijem mestu nase duse danas nema zla ?

Jeste , neko osecanje mi kaze da je sva nasa moc u nasem srcu , u toplini ljubavi , pa makar nas svi mrzeli smrtno .

Zalosno je stanje stvari .

Ja ne posedujem dar pesnika i zato grubo i nezgrapno pisem i sve tajne dobra i zla umem da pokvarim .... Prica je kratka . Hitra . Zlo je jezgrovito nista , otrov na dlanu koji hladi , jeza koja koci  ... Nasa dusa , ogledalo Bozije , mora da zivi vrelim i punim zivotom , cela ,...da joj neko daleko tamo postane ovde ... ne bi li se u osvit neke nove zore u njoj probudilo sunce praznicnog jutra ... 

Dok zatvaram prozor , gledam u vecita nebesa ... odakle dolaze sve nase snage i kuda vode svi nasi putevi . 

[Arsenija]

Arsenijina kratka prica br. 7 ce biti prica o lazi i laganju  

[Arsenija]

22 hours ago, Arsenija рече

Arsenijina kratka prica br. 7 ce biti prica o lazi i laganju  

Cestit svet ne laze , reci ce vam neko . Moze i to biti istina . Lezi mi na srcu , samo ne znam kako to da kazem - svako je u glavu uvrteo neke svoje lutke . Sitne pojedinosti ...

Ponekad mi se cini da je neznanje srecno . Istina moze da zaboli , zato biramo reci ... Svi lazemo ponekad , to cesto cinimo iz najbolje namere . Iskrena da budem , drazi su mi ljudi koji lazuckaju od onih koji istinu govore u oci ... Nikome ne treba uskratiti postvanje .

Mark je poceo da pada , verme je da se prosetam niz reku ... Ponecu sa sobom svoju prazninu ... U nju cu uneti samo najlepse predele  i miris cvetnih polja obasjanih suncem  ... I vec mi je bolje ...

Zivot je nezaustavljiv ... 

[Arsenija]

Arsenijina prica br. 8 ce nositi naziv - Poslednja prica . 

[Arsenija]

44 minutes ago, Arsenija рече

Arsenijina prica br. 8 ce nositi naziv - Poslednja prica . 

Sve u svemu , odlicno mi stoji ova nova plava boja kose ... Dugo se gledam u ogledalo i dok dodajem jos malo rumenila , ja  razmisljam ...

Pocinjem da shvatam da se gostoprimstvo nudi samo znamenitim gostima ... Od njih se prose oprostaji za uvrede kojih nikad nije ni moglo da bude ...Ne moze covek da se sakrije prored toliko nevidljivih svedoka  ...  Uzimam najlepsi parfem i razmisljam - Da li su Bogu zaista potrebni zardjali prekidaci da bi uneo svetlost u svet ... 

Pssss ... Pssst  ! ... 

Ne znam , to vise nije ni vazno ... 

Pozvala sam taksi ... 

U torbi imam dve avionske karte . Sve sto sada zelim je da vise nikada ne moram da se vratim ...na ovaj forum , sa koga odlazim - definitivno . 

[Рапсоди]

Мала кратка прича

 

 

Била је то невероватно добра  мала кратка прича. Побрала је све позитивне критике и  аплаузе.   Мала кртака прича била је стварно жива и уживала је у својој слави  већ више векове . А знала је  та  и те како да се шепури пред  другим малим кратким причама које и нису биле баш тако добре  као она  и које нису имале  ту  част  да се налазе у школским  уџбеницима , већ више векова . О како је добро већ  вековима живела и уживала у својој слави мала кратка прича. Вишевековно задовољство живота, испуњености  и уживања. О како је знала , и није ни умела другачије да опише то задовољство сем среће  и радости  када је неко чита  па пусти неку сузу или се  загрцне од  полусмеха и плача од задовољства  и надухнућа над  њеним  садржајом.

 И живела је тако срећно и задовољно али не  до краја векова,  јер пожеле једног дана,  једног  лепог  и ничим посебног  дана, ни сама објаснити не зна , зашто, али ето  пожеле  да је дужа , да није тако кратка , да је дуже  читају, да дуже преврћу странице  и уживају  у њој , да је дуже има. И прошири се мала кратка прича  и постаде дужа и шира и већа,  не пет пута него сто пет пута . И у тој ширини  нешто се страшно деси, много страшно, мала кратка прича  се изгуби , и више  не постојаше, као да је никада и није било .Нико не зна шта се десило са њом а никога и није брига, јер  нико више и не знаше да је и постојала. Ето... само тако на чудан начин  нестаде , без трага и гласа, прогута је ширина . Ни у једнoj  књизи  више је не беше. Једноставно испари у временској дужини. Ох, јадна мала кратка прича , много ми је жао.Када би се бар вратила.

[Arsenija]

2 hours ago, Рапсоди рече

Ох, јадна мала кратка прича , много ми је жао.Када би се бар вратила.

Vrati se , mala kratka prico ...

Oh , zaboga , posaljite joj kakav telegram . 

[Ћириличар]

5 hours ago, Arsenija рече

U torbi imam dve avionske karte . Sve sto sada zelim je da vise nikada ne moram da se vratim ...na ovaj forum , sa koga odlazim - definitivno . 

Не заборави да пишеш.

[Arsenija]

1 minute ago, Ћириличар рече

Не заборави да пишеш.

Pisacu , iako imam brojne obaveze ... Naime , bila sam na nekom putovanju i odate posaljem Babi razglednicu , znam da ce to da je obraduje najvise na svetu ... Dolazim kuci , vidim nista nije stiglo , svaki Boziji dan cekam da mi stigne razglednica za Babu i da nekako udesim stvari da ona otvori pismo ... Stiglo je posle 5 dana ...    

[Evzon]

Pozdrav svima! Novi sam ovdje na forumu pa ću za početak da podijelim priču o događaju koji mi se nedavno desio.

Prije mjesec dana sam bio sa kolegama na seminaru u Sloveniji, odsjeli smo u jednom hotelu sa odličnim spa centrom i bazenom koji je bio uračunat u cijenu boravka. Prije dolaska sam stupio u kontakt sa drugaricom iz Rumunije koju sam upoznao prije godinu dana kad sam boravio u Brašovu, i pošto je ona bila u blizini dogovorili smo se da se nađemo i vidimo.....Dogovor je bio u jednom kafeu u centru tog grada, i ona je došla ali sa još dvije drugarice, jedna iz Brašova druga iz Konstance  Kad smo se ispričali i upoznali pao je dogovor da zajedno provedemo dan u hotelskom wellness centru koji je imao bazen na krovu imeđu ostalog. Proveli smo dan na bazenu, super smo se zabavljali jer je ova moja drugarica super opuštena i vesela osoba a i drugarice su baš bile lude u pozitivnom smislu, tako da nam nije bilo dosadno U neko doba ja upitam za piće i osvježenje (ja sam naime imao all incluzive paket tako da sam imao neograničenu konzumaciju hrane i bezalkoholnih pića, ali nisam to rekao) ove dvije su odbijale, kao nemoj se trošiti ovdje je skupo, nećemo itd. Meni bilo bezveze, tako da sam otišao u bar nakupio pun oval kriški ananasa i lubenice, voćnih šejkova i Red Bull i odnio nam na terasu. Kad je beg bio cicija je l' da  bez priče uzimajte i jedite dok ima....

Nakon toga ove dvije drugarice počeše gledati na sat, kao moraće uskoro ići hvatati prevoz idu na posao (rade sezonski u spa centru u blizini kako mi rekoše) meni bilo bezveze da nam kvare gušt, pa sam insistirao da ih ja odbacim autom na posao da imamo još bar dva sata boravka tu, njima ne bi nešto pravo što sam insistirao ali pristadoše, što je meni bilo pomalo čudno uštedim im vremena i autobusa na vrućini one se bune ali ok. Po njihovom uputstvu odvezem ih na mjesto nekoliko kilometara dalje i kad sam stigao na moje iznenađenje taj spa centar je - bordel, a one rade ko prostitutke  

Nisu htjele da mi to kažu na bazenu, pošto im je bilo neprijatno da mi to kažu, a i ova moja drugarica im je rekla da ćute jer nije znala kako ću reagovati pošto sam ja ipak malo iz konzervativne i drugačije sredine pa se bojala da ih ne otjeram i sl.  Rekao sam da to nema nikakve veze šta one rade, nego da je meni bitno kakve su osobe i da mi je bilo lijepo sa njima, da smo se odlično proveli i da ne moram sutra nazad kući pozvao bi ih opet da se družimo. Njima bi drago što sam bio iskren i ja se pozdravi i nazad u hotel....Kasnije mi je ova moja drugarica rekla da im je prostitucija bio jedini bijeg od teškog života i velikog siromaštva u Rumuniji, što sam donekle i razumio jer sam vidio tu bijedu svojim očima  I njoj sam rekao da su cure drage osobe i da sam se lijepo proveo sa njima, da im prenese pozdrave od mene i neka ih sviju Bog čuva. Rastali smo se naveče kasno i ja sam zaspao u hotelu poslije filma na kablovskoj 

Ujutru sam obavio doručak i kratku kupovinu u supermarketu, i kada sam stigao u hotel da pokupim stvari i odjevim se - ove dvije su me čekale u holu hotela 

Došle su da se pozdrave sa mnom jer su bile u blizini i kupile mi vodu, sok, keks, bombone i žvake da ne budem žedan i gladan na putu, jer sam ja juče baš pazio da ne budu gladne i žedne dok su bile sa mnom. A meni srce ko Rusija  jbt kakve one sve mazlove i perverznjake trpe i vidi ovo, pola naših "normalnih" me ne bi pozdravilo na ulici sutra, a pazi njih....pozdraviše se sa mnom i bun drum/sretan put mi poželiše. To je na mene ostavilo takav utisak da ja koji ne zaklapam usta dok vozim ćutao sam skoro do HR granice, saputnici mislili da sam ljut ili da me nešto boli.....davno nisam pojeo slađi keks i sok nego tad. Svetice sigurno nisu, ali su meni tada bile kao anđeli 

Što stari narod kaže što dobro baciš niz vodu, sačekaj uz vodu.

[Данче*]

3 hours ago, Evzon рече

Pozdrav svima! Novi sam ovdje na forumu

Добродошао!

Ево на овој теми можеш укратко да се представиш форумашима.