Naše kratke priče

[SANJA]

Ukoliko neko od vas piše kratke priče, objavite to ovde da svi uživamo. Ja obožavam taj žanr i možda nešto uskoro napišem. Izvolite, pišite greengrin

[SANJA]

NOVEMBAR

Novembar. Nebo bistroplavo, kristalno, sa tek pokojim sivožutim oblakom koji para nebo...Pod Jeleninim prozorom njihale su se gole grane, sa pokojim uvelim tamnosmeđim listom koji je visio nebu pod oblake kao da je nekakva zlatna minđuša na uhu dame prefinjenog ukusa. Stablo je podsećalo na postariju ženu okićenu finim diskretnim nakitom.

Gole grane izgledale su poput ruku koje se pružaju u vis, ka nebu. Kao kada dete traži nečiji zagrljaj, grane se vinuše ka nebu. Igra stabala nošenih vetrom delovala je očaravajuće. Biće to dugačka igra, sve dok vetar ne prestane da huči u svom ustaljenom ritmu. A onda će se i njegov zanos lagano stišati...

Jedna crna veverica na trenutak je prekinula čudesan ples i protrčala preko nekoliko stabala okretno savlađujući svaku granu i grančicu.

Dok je posmatrala šumu kroz prozor, odjednom je počelo nešto da je steže i guši, kao nekakva životinja kad ulovi svoj plen, i dok je ne udavi, ne da mira...Odlučila je da odmah izađe napolje, želela je da i nju obuzme ovaj ludi ples vetra. Ugasila je cigaretu i žurno izašla napolje kao da se u kući nalazi neka strašna zver koja će je progutati i dokusuriti.

Bila je to zver njene samoće.

[Караконџула]

Немој да ми читаш наслове наглас

Свако јутро жена га  буди око пола седам. Пије кафу и пуши цигарету. Спрема се за посао. Успут чита наслове из "Вечерњих новости", наглас. Чита му о рату на Блиском истоку, тероризму у Турској, породичном убиству у Јагодини, о све црњој перспективи домаће економије. Онда отвара читуље, у којима никог не познаје и показује му  слике, говорећи - "Види, како млад човјек!"

Потом журно устаје и одлази до купатила. 

Враћа се у собу. 

"Благо теби, ти си читав дан код куће!" - говори, док се опрашта од њега журећи на посао и љуби га у чело, док он још лежим у кревету. Затим одлази. 
"О како диван начин за почетак сваког новог дана." - помисли он у себи и окрете се на бок. Узалуд је покушавао да одријема још мало, јер му се желудац превртао од њеног гласа који чита депресивне наслове, а који му је и даље одзвањао у глави. 


***

Друштвен човјек

Обожавао је проводити вријеме са својим најбољим пријатељима. 
Сједећи на лакираној, дрвеној столици у својој малој, кућној библиотеци, око ногу му се мотао пас. Стара џукела, без расе и имена, али довољно умиљат да би био вољен. На столу стара, добра књига, коју је читао по стоти пут. У лијевој руци чаша жестоког алкохола, напола празна, поново је кретала на пут ка устима. 



 

[Рапсоди]

Кратка прича

 

Дошла је у редакцију, поводом конкурса који излази сваке године и мало нервозно премештајући  фасциклу из руке у руку у којој се налазио њен шифровани текст, чекала је да дође на ред и остави своју  малу кратку причу.А конкурс  беше јасан и гласан . Књижевни конкурс са необичном тематиком " Мала кратка прича ". Напокн, дошао је и на њу ред...  полако уђе. Дланови су јој се знојили од мале кратке приче, која јој је чудно жуљала дланове, једва је чекала да њена мала кратка прича, заврши на столу са остатком туђих малих кратких прича, чекајући да их неко напокон отвори и прочита .

После одређеног времена добила је обавештење од  књижевне комисије које је гласило. 

" Обавештавамо вас, мада није уобичајена процедура конкурса да шаљемо обавештења и враћамо рукописе, али у вашем случају направили смо изнимку, те вас молимо да дођете по ваш рукопис . Ваша прича сувише је кратка и не одговара тематици конкурса.Конкурс је прилично децидан по питању редова, слогова и слова. Израчунали смо да сте у приличном заостатку тачно, за 5 редова, 100 слогова и x xx  слова. Убудуће ако будете учесник конкурса, држите се унапред утврђених правила конкурса. Уосталом ваша мала кратка прича је сувише тегобна  за наш Врли нови свет, а и комисији је прилично задала тегоба.Нећемо вас тужити за последице  које је оставила на  наше уважене књижевне  критчаре, само вас молимо да што пре дођете по вашу малу кратку причу и ослободите нас њеног приусуства. "

 

 

  

[Биљана 1234]

трбухозборац у трепавицапреслагачица

Са ролетни на јутарњи птица пој. Са леве на десну ногу стазу дана премештајући. Сећања немају врата, ни зидове, ни корита, ни било шта што би их уобличило. Сећања, то су те кратке приче, тај зев над водама. Те саксијице дана, та клепала ноћи.

Растрчах се, да време бар зауздам. Од пола пређох на другој половини сретох огледало своје. Лицидерско срце под зубима, под језиком трешти од мисли о оном што се зове. Пред гласом да запричам причу не могох никоме.

Пођох даље, од себе куд се може. Куд дато ми. Није сваком исто. Зборим и слажем и преслажем однекуд. Прхну видокруг.Труном суза заиска.

 

 

[АлександраВ]

Заврнула сам рукаве и почела да рибам каду. Млатила сам по оној белини као да је она крива. Мисли су ми се распршиле као капљице воде. Жустрим покретима тамо-овамо, плочице, веш машина, огледало. И онда, поглед се залепио за ту рашчупану, сиву жену. Ко је бре сада ово? Ово сам ја? Ово?!!!! Стајала сам тако зурећи у ТО у огледалу, све док из мог празног погледа није изронио твој лик. Осмехнут тако, да сам се и ја насмешила.
Опрала сам руке. А онда - овај прамен тамо, ова обрва није извијена, тако, светлуцава сенка. Боље. Благи кармин боје меса, мало парфема у косу да убије мирис бораније. Пуф, тренерка на под, сукњичица око струка. Шта ми је ово на ногама? Пљас папучентине, ноге у папучице са штрасом. Твој осмех у мојим очима стопио се са мојим у огледалу. Постављен сто и две чаше. Када ти долазиш кући са посла. Да наздравимо поново, по хиљадити пут, мом буђењу. Светлуцавом.

За тебе љубави.

[Караконџула]

Немогућа љубав 

Тек сада су обоје осјетили шта то значи бити несрећно заљубљен. Њихова љубав је била немогућа.
Он је био власник познатог ланца месара - "Месопром", а она предсједник друштва за заштиту животиња. 

***

Човјек који није примјећивао

Јован је човјек који није примјећивао. Није примјетио како је завршио основну и средњу школу. Факултет је протекао њему сасвим непримјетно. Пронашао је посао, а да се није посебно ни помучио. Ишао сваког дана на посао, а да није ни примјетио како му радни стаж нараста. Није примјетио да се оженио, нити да има два сина и кћерку. Јован није примјећивао како свакодневно након посла проводи превише времена у кафани. Није примјећивао када би му конобар рекао - " 'Ајмо, фајронат!". Остајао је да сједи у кафани након суботње пијанке, не примјећујући да је недјеља дан за породицу. Жена га је, на послијетку, напустила. Дјеца му се више нису јављала. Јован то није ни примјетио. 
Јован је једног дана ушао у свој стан на петом спрату, једва кључем погодивши браву. Није ни примјетио да је стан полупразан, да у ормарима нема чисте гардеробе. Примјетио је да нема ништа за ручак.
Јован је изашао на терасу и прескочио ограду, непримјетно. 
Лежао је дуго на бетону, испред зграде, непримјетан. 
Јован, човјек који ништа није примјећивао, завршио је своје учешће на животној сцени сасвим непримјетно. 
На сахрану му нико није дошао, нико није ни примјетио да га више нема, нити је ико видио његову осмртницу које нигдје није ни било. 

[Arsenija]

Arsenijina prica br .1 

Ovde se samo na izgled nista ne desava , dok radnja romana zvanog zivot godinama traje ... Sva dinamika je u nama , ali ovo nije prica o vremenu , o vecnosti , o prolaznosti svega materijalnog . Ne ... Ovo nije cak ni prica o uzaludnom zivotu , o onim siromasnim putnicima  koji su se izgubili na putu za Jerusalim ... Ne . Nije to ta prica ... Ovo je prica koja je sama po sebi tajna , jer ni autor sam ne zna odakle da pocne ... Ali pustimo sad tog nesrecnog pisca , verujte da ni njemu nije lako ...

Mozemo li biti iskreni prema sebi , makar snagom discipline ?  Ne zelim da pogadjam .... 

Mnogo godina kasnije shvaticemo da nema vece srece nego uveriti se u to da dobrota zaista postoji ... 

 

 

[Караконџула]

Догађај у пекари 

Улазим у пекару, неодлучан.
Мајке предшколској дјеци купују неслане, мале кифле и гурају их међу несигурне им прсте.
Дјеца их проматрају као да се ради о нечему што по први пут држе у рукама. Окрећу, обрћу, као да траже праву страну за загриз. 
Коначно их трпају у уста, а онда зијевају тако да им се виде сви зуби у глави и пљују ситне комадиће у испружену руку и на својим ситним длановима, мудрим изразима лица гледају на чудне облике које су жвакањем начинили.
Гледају у то мало, умјетничко, њихових уста дјело. 
Бабе, задебљалим прстима, пипкају хљебове који стоје изложени са стране, на полицама, небрањени. Очврсле коре им снажно пружају отпор. 
Радница у пекари, видљиво кварних зуба, има ханзапласт "од јуче" на домалом прсту лијеве руке. Једна страна већ ландара и само чекам када ће да отпадне и заврши међу ђеврецима.

Кажем себи - "Гледај своја посла, јер ако ти се опет све згади и данас ћеш прескочити доручак!" 

 

*Писано у првом лицу, но то свакако нисам ја. Нисам гадљив, а ово је примјер некога ко је огрез'о у педантерији, да не кажем цјепидлачењу. 
Опет, сви ти хљебопипачи и остали хранопипачи су грозна појава. 

[АлександраВ]

On 21.7.2016. at 13:55, Караконџула рече

небрањени

[Arsenija]

Arsenijina prica br. 2 - napomena autora - ovu pricu ne treba dovoditi ni u kakvu vezu sa pricom br. 1 , jer osim vremena , nih razdvaja citava istorija jedne suze koja se zaledila . 

...

Kroz oblake sto prolecu nebom ,  nazirem zvezde . Zamisljam sazvezdja . U mislima ozivljavam poznate mi slike velikog i malog medveda . Sve je prolazno . Sve je relativo . Sve nase misli , nasi snovi i sve nase ceznje ... prolecu brze od olujnog oblaka  jedne letnje noci koja obecava kisu ...

Vetar donosi miris mora . Miris svezine koji leci .

 

Gde je nas Jerusalim ? U cijem srcu danas gori Sveti oganj ? 

 

Sedim na terasi kuce koja ima 12 soba i pitam se , da li bi bar jedan od apostola pristao da u njoj skloni glavu ili bi otresao prah sa sandala i nastavio  put ... 

Sunce je razbilo tamu , sada se radja novi dan . Isto staro nebo neka na nas izlije blagodati svoje ... 

Zbogom mi ostajte . 

 

[ivana626]

Supruga

 

Sela je na trosed...Nije ovo očekivala...Da će brak biti ovakav...

Mislila je da će imati nekog ko će je stalno grliti... Ko će joj biti snaga... Ko će biti njen vitez, njena ponos...

A on? Nezainteresovan, nezreo... Gledanje filmova i igranje igrica najdraža stvar na svetu....

Decak se zbunio, nije navikao da vidi suzu na maminom licu. Došao, gleda, zbunjen, ne zna kako da reaguje... Briše jednu... pa drugu...Nema ridanja, jecanja... To je rezervisano za tužne filmove...

Hajde ustaj ženo, ne zbunjuj dete. Kukumavčenje je za mlakonje ne borce... Samo sebe možemo popraviti, pa kad to uspemo biće bolje...Pomisli ona i ode da pere sudove...

[Arsenija]

Arsenijina prica br 3. 

Pitaces me jednom zasto tako buncam . Molim te kao Boga , ne tovari mi teska pitanja na vrat . Iz mene izbija primedba za primedbom . Kakav je ovo jaram , Boze .... Da li covek sebe izgradjuje kroz pravila ... Da li je to taj zalog spasenja ... Ne znam . Promisljam i vremenom  ce valjda sve na svoje doci ...

Strpljenja ! - velis ....

Noz mi je u srcu ...

Ima nesto tajnovito , nesto iskonsko sto me jos drzi tu gde jesam ... Za srecu je potrebna i dobrota i cvrstina ... 

Sve ostalo - neka ostane medju nama .

 

[Toma]

Зашто је Господ чекао 4 дана да васкрсне Лазара?
ИЛИ
Шта значи израз -  „Сваког госта - три дана доста“?

                Дечак се по повратку из школе, сав устрептао и радостан, обратио родитељима: „Мама! Тата! Долазе нека деца из школе са Косова и Метохије и ми треба да их угостимо - код сваког дечака би дошао један дечак, а код девојчице - девојчица! Рекли су нам да питамо родитеље, то би било на 2 ноћи и три дана, али ја сам ... 'милион посто' сигуран да ћете се ви сложити. Је л'тако да хоћете, је л'да?! Имамо 3 дана да одговоримо учитељици, али ја ћу већ сутра ... Је л'да да може, је л'да“? - у једном даху, не скидајући торбу са леђа, изрецитова дечак.

                Родитељи се погледаше, мама слегну раменима и прошапута мужу: „Ти му кажи...“ Отац приђе детету и скидајући му ранац са леђа, а потом и јакницу, рече: „Видиш сине, јако смо поносни на тебе што желиш да све што имаш поделиш са другом децом, али и сам знаш да ми баш нисмо богати људи. Богу хвала, нисмо гладни, али немамо ни гостинску собу, и немамо ни кревет вишка...“

                „Али тата“, прекиде га дечак, „може он да спава у мом кревету! А ја... а ја ћу спавати у врећи за спавање, оној старој што си ти некад користио кад си ишао на пецање. Или ако је много стара, можеш да питаш да позајмиш од кума или неког! Или још боље - позајми две да обојица спавамо као да кампујемо, што би то било супер“!

                „Дете моје паметно“, помилова га мама по глави, „ово се јеси баш добро сетио, али ми не знамо ко је тај дечак, какав је, и из какве породице долази, знаш, може да буде...“

                „Али мама“, опет се умеша дечак, „мене је дека научио да сваког примимо у кућу, лепо ми је рекао: 'Сваког госта - три дана доста!', баш сваког!“ „Гледај сине“, настави сада мама, „добро те је дека научио, тако смо радили некада и тако ћемо и у будућности радити за оне који немају где да...“ „Али мама, сада је та ... будућност, и сада долази неко ко нема где у Београду да спава јер нема своју родбину и пријатеље ко што имамо ми“, и њу прекиде син.

                „Овако сине“, опет се нежно прикључи отац, „понављам ти да сам поносан на тебе што си тако добар дечак, знаш, али ми не знамо ... Ето, ми не знамо ни шта то тачно значи: „Сваког госта - три дана доста“.

                „Како не знамо, ја знам! Научио сам на веронауци, а и бака ми је потврдила да је то баш то. Некада давно док је још Христос ходао по земљи, људи су имали обичај да када дођу у неко село или мало место, траже смештај речима: 'Молим вас, примите нас, остајемо три дана', што би значило да остају кратко, а потом иду даље. И ко би могао да их прими у кућу, примио би их, а ко то неби могао, примао би их у шталу, али не међу животиње, већ горе где стоји сено, где је суво и топло. Али нико, баш нико, госта није одбијао јер су знали да су неки тако примајући госте - незнајући угостили анђеле Божије. И онда, првог дана би се гости одмарали, другог дана би седели са домаћинима и, ако домаћини имају довољно хране, заједно би и јели. Гости би домаћинима причали све - ко су, одакле су, шта су чули и видели јер тада, пре много година, није било ни телевизије, ни интернета, ни телефона или новина... А трећег дана, гости би се паковали и после заједничке молитве Богу - одлазили тамо где су и кренули. Ето зато је и Христос намерно чекао четири дана да васкрсне Лазара.“

                Мама и тата се са чуђењем погледаше. Мама дајући чашу воде свом сину, упита: „Како то мислиш ... 'намерно чекао четири дана'?“ Дечак попи воду брзо, журећи да им исприча и ово што је научио. „Па кад је Христос чуо да је његов пријатељ Лазар болестан, није се уплашио као остали, јер Он се никада не боји и Он све зна и све може, него је тек четири дана после Лазареве смрти дошао у то место, не сећам се како се звало, али се добро сећам да су чак и обе Лазареве сестре рекле да Лазар неби умро да је Христос био ту, али ни оне нису веровале да после четири дана...

                Видите, некада давно су ти путници, када би дошли у неко село, и када би хтели да ту купе неку земљу и кућу и све, питали неког ко ту живи: 'Молим вас, примите нас, остајемо четири дана', што је значило да ће код њега преспавати само ноћ или две, али да ће тражити у околини да купе кућу, земљу, шталицу и све што им треба. То им је значило - остајемо заувек овде! И зато су и за Лазара веровали да, када је мртав већ четири дана, да је заувек мртав! Али Христос враћа Лазара у живот, и сви се радују, и сестре, и Лазар, и комшије, и деца...“ Говорећи ово, од силног узбуђења дечак је радостан скакутао по кући као да је ... као да је сада, пред његовим очима, Христос васкрсао Лазара. „Ето, зато ми и данас тог Лазара зовемо - 'Лaзар Четвородневни', а Христос је то баш супер урадио, што је чекао да прођу четири дана и да сви већ мисле - готово је, нема више нашег Лазара, и тако им је показао да је Он Господар чак и над смрти, знате!“

                Тата погледа маму, мама погледа тату, обоје уздахнуше, и тата рече: „Добро сине, у праву си, можемо да се 'стиснемо' на та три дана, чуо си за пословицу „ако деца нису бесна - кућа није тесна“, а ти јеси добар дечак. Мама и ја ћемо све организовати, кажи учитељици да пристајемо.“ А мама се умеша сада: „Надам се да ћеш и ти пристати да једеш ово 'поврћенце' за ручак.“

                „Ма пристајем мама, пристајем тата, најбољи сте на свету и ... и ... идем да оперем руке.“ А из купатила је добацивао гласно: „Па да се молимо Богу 'Оче наш', да ручамо и тражимо вреће за спавање а можда и шатор, а?“  Тата само 'заколута' очима док се мама у кухињи тихо смејала!

[Нифада]

Kratka priča br.1.

Pesak je svetlucao ispod talasa koji se povlačio i spremao za još jedan zalet.Nečije stope su ostavljale svoje obrise  u pesku,u pokušaju prvih koraka po vodi..Hodanje po vodi bio je njen  san o slobodi.Da li će uspeti? Uspela je,eno pokušava.