Поезија

[AnaLaz]

Ukoliko ste zabrinuti, uplaseni i treba... - miloraddamjanovic_ | Facebook

M.FACEBOOK.COM

---

Ukoliko ste zabrinuti, uplaseni i treba vam je injekcija optimizma, poslušajte ovu divnu pesmu Marka Miloševića...

 

[AnaLaz]

Posle petnaest godina sam rešio da... - Milorad Miki Damjanovic | Facebook

M.FACEBOOK.COM

---

Posle petnaest godina sam rešio da govorim poeziju na televiziji, zato što "Govorim poeziju, čuvam kulturu".

 

[Чунга Лунга]

Ходочашће Светоме Сави

(делић песме)

 

 

Камен темељац дао си нам у шаке,

ал’ не дигосмо бедем насупрот сили!

На Твом смо гробу оставили штаке,

ал’ не стигосмо куд смо наумили!

 

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,

закопане с ровцима и кромпирима,

путниче који си босим ногама доспео

тамо докле се не допире ни крилима?

 

 

Љубомир Симовић

[Чунга Лунга]

На сечоречком гробљу

(Љубомир Симовић)

 

Ког жутица, ког срдобоља,

ко од секира, ко од сабаља,

на исто се свима хвата:

у травуљини - два хвата.

Коме крпа на закрпу,

ком претило на дебело,

на исто се обома хвата:

поред цркве - два хвата.

Ко у постељи, ко на лађи,

ко по кишици, ко преко поља,

ко уз њиву за жетву спремну,

сви одоше у ону земљу.

Оде и звонар у подземно село.

Оде и врач, и винар жедан вина.

Оде у котлокри, забацивши чело

са остацима круне од иња.

Одоше јунаци, бољи од бољега,

одоше живџије, одоше људске але!

Па нећемо ни ми живети довека,

нисмо ни ми веће будале!

 

 

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/03/17/7151821_svetski-dani-poezije-2021.jpg

Светски дан(и) поезије: Папир камен камен од 21. до 23. марта

WWW.RTS.RS

---

Светски дан поезије прогласио је УНЕСKО 1999. године, а Културни центар Београда је две године касније, у сарадњи са песникињом Дубравком Ђурић, ослањајући се на...

 

[Поет]

,,Кад сам је други пут видео рекао сам:
Ено Моје Поезије како прелази улицу.
Обећала је да ће доћи ако буде лепо време.
Бринуо сам о времену, писао свим метеоролошким станицама.
Свим поштарима свим песницима а нарочито себи.
Бојао сам се да преко ноћи не избије рат,
Јер на свашта су спремни они који хоће да омету наш састанак
Састанак на који већ касни читаву моју младост.
Те ноћи сам неколико векова стрепео за ту жену
Ту жену са две сенке,
Од којих је једна мрачнија и носи моје име.
Жену коју сам давно срео на улици и питао:
Госпођице, осећам се као ствар коју сте изгубили
Да нисам можда испао из ваше ташне? "

Matija Beckovic  

 
 

[J_a_n_a]

Danas je svetski dan poezije, u to ime 

.

.

.

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

Miroslav Mika Antić

[Чунга Лунга]

Господе, који ме посеја и зали,

Зашто бејах нужан у свету и пуку?

Прођох пут и видех све сем тебе. Али

Кад год мој брод нагне,

нађем твоју руку

 

Јован Дучић

[Božena]

 

[Violetta Valery]

 

[Božena]

 

[Чунга Лунга]

Сељанка

 

Снег пада и веје. У сеоској луци
Све је пусто. Само, као сенка тупа,
Низ пртину уску, са штапом у руци,
Погрбљена, бледа, једна жена ступа.

Ступа и једнако испод борна чела
Погледује тамо у костуре ива,
Где се на домаку реке, у дну села,
Сеоскога уче стан самотни скрива.

Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче
И засипљу сметом путеве ратара,
Она сваке дневи одлази код уче,
Па учи и сриче слова из буквара.

Сви се чудом чуде у селу и зборе:
"Сирота, полуђе!" Но светла кô свила,
И чврста кô рало што црницу оре,
Све је ближе циљу њена жеља била.

И скоро кад жита зашумеше јара,
Кад под стрехом ласта кликну песму њену,
Једно јутро с учом опрости се стара,
Низ прагове сиђе и путањом крену.

Постигла је сврху. У свакоме куту
Њезинога срца нова снага дршће,
Нити она гдегод одахне на путу,
Но с дреновим штапом корача све чвршће.

Већ је на крај стазе. Сада брвно води
Преко уске реке што кривуда луком;
Старица не стрепи, она напред ходи,
И слободно хвата за доруке руком.

Испред воденице, што наслања на њу
Своје рачве сиве један орах свео,
Божи је и зове млинар, и на пању
Са дечаком седи, сав од млива бео.

Но она све даље корача, и само
Каткад суху руку стави изнад чела,
Па погледа брегу, где, из храшћа тамо,
Са планулим крстом вири торањ села.

Корача и носи и радост и јаде
У туробној тами својих позних днева;
И још два-три крока, па под брегом стаде,
Где споменик с орлом двоглавијем сева.

Прекрсти се, мермер целива и очи
Подиже. Ту горе златна слова стоје.
И у првом реду, на мраморној плочи,
Угледа имена лепе деце своје.

Полагано сриче уклесана слова:
"Ратко, Ђорђе, Дејан" , па грца и стане,
Срце стиска, затим сриче, сриче снова,
А при сваком слову нова суза кане.

Под кров њене душе, кô селица летом,
Враћају се светле успомене дана
Кад је децу дивну, као стабла с цветом,
Гледала крај орних плугова и брана.

Пред њом свићу јутра жетвена, и она
Све стубове кутње, младе кô кап росе,
И дичне и светле кô краљеви с трона,
Гледа међу класјем са одсевом косе.

Она снова види све вечери касне,
Кад је у колеби сваки кут грохотô;
Види сва три сина, све ликове красне,
Огњиште и ватру, вериге и котô.

Све види и чује. И понори туге
Пуцају све дубље, јер, пуста и сама,
Сад колеба ћути, и сад, место дуге,
Као паучина сврх ње виси тама.

Скупила се чељад. Сви гледају у њу,
Са дубоким болом скрушени и свели;
И сви ову бледу сељанку у гуњу
Сузама би својим утешити хтели.

Но старица само тресе се и грца
И упире поглед у споменик бео,
Сврх ког устремљени орô светломрца,
Као да би мајку огрејати хтео.

И дани све теку, а мраморној плочи
Свако јутро, рано, у појање петла,
Тихо мати дође, па подиже очи,
Моли се и дуго сриче слова светла.

И док она тако, скрушена и сама,
Пред мрамором стоји, ту, у врху села,
И док рана звона звоне с торња храма,
Обруч златан дршће око њеног чела.

 

Алекса Шантић

[Božena]

 

[Поет]

 

 

[Bernard]

Пре сат времена, Поет рече

 

 

Cakani, imaš lep avatar!  Jel si se oženio!?