О Русији / Вести из Русије

[Guest Оливера]

ОДУМИРАЊЕ РУСКОГ ЈЕЗИКА

За разлику од немачког језика који је уведен као први страни језик, пре свега, у гимназије Краљевине Србије од школске 1883/1884. године, а француски нешто касније (од 1898) као други страни језик, у Наставни план 1905. године први пут се уводи руски језик у осмом разреду гимназије. Између два светска рата овог језика нема у наставним плановима, јер руском језику није придаван значај, можда и због тога што је Краљевина Србија била више наклоњена Западу. Тек по завршетку Другог светског рата, од школске 1945/1946. године први страни језик постаје управо руски.

Када је реч о основним школама, односно о послератним прогимназијама, и овде је руски први страни језик, француски други. Све је ово такође јасно ако се имају у виду друштвено-политичка дешавања кроз која је пролазио наш народ.

После ове мале уводне дигресије, вратимо се нашој стварности. По важећем закону, све основне школе су обавезна да обезбеде изучавање два страна језика. Нигде није стриктно наведено која су то два страна језика. Разумљиво је што их законодавац није прецизирао, јер се школе опредељују за језике за које могу да обезбеде кадар, али и за језике који имају већи практични значај у савременом животу. А када је реч о укидању, на пример, досадашњег или увођењу новог страног језика, морају да траже сагласност Министарства просвете и спорта. Управо обезбеђење кадра је један од главних разлога што се у многим школама не учи немачки или шпански језик. Многи и не знају да је шпански језик први по говорном простору на нашој планети, испред енглеског, који је по раширености други.

Било како било, руски језик је на маргинама, односно одумире у нашим школама. Има школа у којима га уопште више нема. Тамо где је почео да се учи од петог разреда, учи се и у седмом и у осмом разреду, што је нормално. Међутим, у новој генерацији петог и шестог разреда нема ни једног одељења које учи руски језик. Многи директори мудро кажу да у њиховим школама није укинут руски језик, већ нема интересовања ученика за учење овог језика, и да нико нема право да им намеће оно што не желе. Овде постоји и један проблем о коме директори морају да воде рачуна - они знају да би наметање ученицима силом да уче руски језик, значило њихово осипање, односно да би се многи ђаци уписали у друге школе где их неће терати да га уче. То би ланчано пореметило бројно стање одељења и угрозило недељну норму часова наставника.

Прошло је време када су енглески, француски и руски језик били равноправни, односно по систему лутрије, одељења су учила један од ова три страна језика. Дакле, коцком коме шта падне. Сада се ученици опредељују за учење страних језика, без наметања, па је енглески први страни језик, француски је други, а руског готово да нема!

Наставници руског језика с правом могу да буду незадовољни јер је потцењен њихов труд који су уложили приликом студирања. С друге стране, они који су учили руски језик дубоко се кају што нису одабрали неки други, на пример, енглески или шпански. Истина је да је руски језик лакши за учење јер као словенски језик има много сличности с нашим. Међутим, енглески језик је преузео примарну улогу при споразумевању, било да се ради о обичним разговорима, пословним или дипломатским преговорима, преводима или простом туризму. Зато се данас ученици углавном опредељују за енглески језик, далеко мање за француски, а за руски готово нико! Тамо где има немачког и шпанског језика, енглески језик добија озбиљну конкуренцију.

Шта са наставницима руског језика који остају без посла? Лепа је случајност да је један број наставника овог језика, истовремено са губљењем посла, отишао у старосну пензију, или је збринут преко социјалног програма за добровољни одлазак у пензију. Неки су "позајмљени", а неки су потражили допуну часова у другим школама јер Закон дозвољава да се то може чинити без заснивања радног односа. Међутим, биће и оних који ће остати без посла.

Ово је озбиљан проблем са којим мора да се суочи Министарство просвете и спорта. Нико од наставника руског језика, који остаје без посла, није крив што се нашао у таквом положају. Дакле, шта са наставницима руског језика који остају без посла, који не могу да буду ни "позајмљени", ни "допуњени" у другим школама, а који су далеко од услова за одлазак у старосну пензију?

http://www.russian.slavica.org/article3414.html

[Guest Оливера]

БЛИСТАВА БАЛЕТСКА КАРИЈЕРА

http://www.russian.slavica.org/gate.html?name=Forums&file=album_thumbnail&pic_id=4449

Нина Кирсанова као Жизела, са посветом

Двадесет година од смрти славне Нине Кирсанове

Нина Кирсанова, балерина, Рускиња из Москве, дошла је у Београд 1923. године и постала једна од најзначајнијих балетских уметница Народног позоришта у Београду и српске балетске уметности.

Остварила је комплексно и вредно уметничко дело, исказујући се као примабалерина, кореограф, шеф балета и балетски педагог. Стварала је у времену минуле епохе од 1923. до 1950, са прекидима, а потом деловала као педагог. Од самог почетка стекла је непролазну славу. Управо се навршило двадесет година од њене смрти.

Стваралаштво Кирсанове трајало је скоро пет деценија. Почело је у Москви 1917. а завршило се у Београду само десет година пре животног краја. Рођена је 1898. у Москви где је завршила Балетску школу Лидије Нелидове, Московско театраљно училишче и одмах започела каријеру балетске играчице.

Пут од Москве, из које је кренула у избеглиштво 1921. после Октобарске револуције, водио је преко Пољске, Варшаве и Лавова, до Београда у који је дошла да одржи балетско вече у Народном позоришту 7. новембра 1923. године, али је прихватила ангажман примабалерине и настанила се у Београду. Тада није слутила да је гостовањем у југословенској престоници почела њена блистава београдска балетска каријера, која је трајала деценијама, jош мање да ће у Народном позоришту креирати први балетски репертоар, постати комплетан балетски уметник и да ће овом позоришту подарити највећи део свог стваралаштва.

Кирсанова је остварила бројан и разноврстан балетски и оперско-балетски репертоар, класични и савремени. Њен опус обухватио је велики број главних улога, чак двадесет шест, и исто толико главних сола и четрдесет кореографија. Међу главним улогама било је више креација – улога које је она прва играла на београдској сцени, као у „Шехерезади”, „Копелији”, „Лабудовом језеру”, „Жизели”, „Дон Кихоту”, „Половецком логору”, „Тајни пирамиде”, „Љубави чаробница”, „Охридској легенди” и др. Такође, и у балетима у операма: „Фауст”, „Аида”, „Кармен”, „Таис”, „Казанова”, „Кнез Игор”, „Самсон и Далила” и др. Међу бројним кореографијама налазе се и оне које је она прва поставила код нас као: „Охридска легенда” (Први чин, 1933), „Вила лутака”, „Љубав чаробница”, „Тајна пирамиде”, „Човек и коб”, „Јесења поема”, „Соната великог града”, као и балете у операма.

Под њеним руководством Балет Народног позоришта гостовао је први пут у иностранству, 1933. у Атини где је постигао велики успех. На чело Балета стала је храбро 1942-44. свесна ризика. Знала је да балет не може постојати ако прекине рад. Очувала је ансамбл за послератни период. Од 1944-46. била је медицинска сестра у Општој болници, по повратку у позориште.

Каријеру балетског педагога почела је у Београду 1939. Водила је властити Балетски студио, затим Балетски студио Народног позоришта и била један од оснивача и првих педагога Средње балетске школе у Београду од 1947. до 1962. где су јој 2007. поставили спомен-плакету. Из њених класа излазили су бројни играчи, солисти, прваци и остварили балетску каријеру, поједини чак и велику каријеру у иностранству, као Милорад Мишковић и Душанка Сифниос.

Интернационалну балетску каријеру остварила је између 1926. и 1940. године, као примабалерина, а затим као кореограф и шеф балета, у познатим светским балетским трупама и у европским позориштима: Руска опера у Паризу, Трупа Ане Павлове, Компанија Лирика Буенос Ајрес, Опера Монте Карло, Литванска опера, Румунска опера, Бугарска опера и др. Гостовала је и самостално широм света, од 1926. до 1946, чак и у позним годинама као у Атини, 1961. Од значаја у међународним размерама био је њен ангажман у славној Трупи Ане Павлове 1927-1931. у којој је била примабалерина за карактерне улоге и гостовала у многим градовима на пет континената и стекла међународну славу.

Са Народним позориштем опростила се 1951. као кореограф „Лабудовог језера”, и прославила 35 година уметничког рада. По завршетку балетске каријере, посветила се археологији. На опште дивљење дипломирала је археологију 1964. и магистрирала 1970. на Филозофском факултету у Београду.

У Београду је проживела више од педесет година. Београд је највише волела, после своје отаџбине Русије, у Београду је прихватила српско држављанство, у Београду се и њен живот завршио 3. фебруара 1989. Београд јој се одужио неколиким признањима. Почива у Алеји великана на Новом гробљу.

Балетско стваралаштво Нине Кирсанове је велико, разноврсно, вредно и значајно, и одредило јој је трајно место у врху српске балетске уметности.

Источник:

ПОЛИТИКА, 27.4.2009.

Фото: ПОЛИТИКА, 27.9.2009

http://www.russian.slavica.org/cat1.html

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

The white nights in St.-Petersburg

[Guest Оливера]

РУССКИЕ ЭМИГРАНТЫ В БЕЛГРАДЕ

Эта статья о русской эмиграции особенно ценная так как она была написана не русскими, а сербами. Нужно отметить что другие народы из-за своей гордыни и русофобии замалчивают вклад русских эмигрантов в их культуру. Сербы, в этом отношении, одни из немногих которые помнят вклад русских. Статья была опубликована в сербской газете «Политика» (по-сербски кириллицей), в понедельник 3-го февраля 2003 г. и на интернете (по-сербски латиницей) [П1]

РУСКИ ЕМИГРАНТИ У БЕОГРАДУ

Више од приjатељства

Наjбоље што су могли да ураде, уметници и научници оставили су нашем главном граду, бежећи пре тога од страхота рата. -- Потомци настоjе да обнове запуштено гробље

Када jе Jуриj Лушков, градоначелник Москве, боравио у Београду jедна од тема о коjоj jе разговарао са своjим домаћинима била jе -- како сачувати веома богату културну баштину руске емиграциjе у нашоj престоници. Ова тема надлежнима из Скупштине града jе већ била позната. Наиме, неколико месеци раниjе градоначелница Радмила Хрустановић примила jе потомке руских емиграната коjи живе у Београду и са њима разговарала о томе како да од пропадања сачува Руско гробље, већ начето зубом времена.

Ово гробље, за коjе, нажалост, jедан део Београђана уопште ниjе ни чуо, настало jе почетком тридесетих година прошлог века и налази се у саставу Новог гробља у Београду. Поред гробова многоброjних руских емиграната коjи су ту сахрањени, 1931. године jе подигнута и Иверска капела, идентична оноj у Кремљу срушеноj у годинама после Октобарске револуциjе, као и споменик изгинулим руским ратницима.

Подршка из Скупштине

Гробље jе, нажалост, дуго било запуштено, па су поjедини гробови накривљени и оштећени зубом времена, а око њих поjавио се и коров. Зато jе на том састанку, коме jе поред градоначелнице присуствовао и Богдан Шаренгаћа, директор JП "Погребне услуге", договорено да се што пре приступи обнављању овог гробља. Jедан од главних инициjатора тог састанка био jе Андреj Гарденин, Београђанин чиjи су преци били угледни руски племићи.

*На састанку jе договорено да се приступи обнови гробља и то у три фазе. У првоj фази коjа jе већ почела направиће се списак сахрањених Руса и њихових потомака, потом следи сређивање споменика, њихове околине и стаза, а у трећоj фази планира се обнова Иверске капеле и споменика погинулим Русима коjи jе подигнут 1935 године. У сваком случаjу, врло сам захвалан госпођи Хрустановић, господину Шаренгаћи и осталим учесницима у разговору на разумевању коjе су том приликом исказали за наше захтеве -- додаjе Андреj Гарденин.

Иначе, на овом гробљу jе сахрањено девет наших академика руског порекла, као и велики броj научника, културних и jавних радника, лекара и других важних личности из наше ближе прошлости. А ко су, заправо, Руси сахрањени на овом гробљу и откуд они у Београду? Историjат њиховог доласка на ове просторе изгледао jе отприлике овако.

Русиjу jе 1917. године задесила Октобарска револуциjа, а после ње и грађански рат између "црвених" и "белих" коjи jе, по неким проценама, животом платило око три милиона људи. У овом рату победили су бољшевици, па jе велики броj Руса коjи се нису слагали са новом влашћу кренуо у емиграциjу. Била jе то jедна од наjвећих сеоба у новиjоj историjи човечанства, а њен последњи талас завршио се 1923. године, дакле пре тачно осамдесет година.

Многи руски емигранти за своjу нову отадћбину изабрали су управо новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно њену престоницу Београд.

Поред православне вере и блискости српског и руског народа томе jе свакако допринела и делатност краља Александра Карађорђевића, искреног русофила и бившег полазника Пажевског корпуса, елитне руске воjне школе. Не зна се тачно колико jе Руса тада прошло кроз нову државу, али се претпоставља да jе само кроз Београд прошло између 15 и 17 хиљада руских избеглица.

* Међу њима jе било људи свих узраста и проофесиjа, сељака, радника, свештеника, омладине... Ипак, наjвише jе било високообразованих људи. Њихова знања добро су дошла њиховоj новоj, тек завршеним ратом разореноj отадћбини -- обjашњава Гарденин.

Зато jе значаj руских емиграната за потоњи културни, jавни и научни живот Београда, али и целе државе, био огроман. Тако су, рецимо, почетком двадесетих година прошлог века руски емигранти чинили четвртину професора Београдског универзитета, а на неким факултетима, попут Пољопривредног и Медицинског, било их jе и више од 50 одсто. Руски уметници обновили су балет и оперу београдског Народног позоришта, основали Интерну и многе друге клинике Медицинског факултета...

12 академика

Руски емигранти и њихови потомци дали су новоj отадћбини 12 редовних академика Српске академиjе наука и уметности, од коjих су неки, попут чувеног византолога Георгиjа Острогорског, били научници светског гласа. Међу уметницима чувени су били Нина Кирсанова, балерина светског гласа, сценограф Владимир Жедрински и многи други.

Посебна прича су руске архитекте. Они су између два светска рата у Београду подигли велики броj jавних зграда коjе постоjе и данас, попут зграде Главне поште у Таковскоj, зграде владе Србиjе, Министарства иностраних послова и "старог" Генералштаба у Немањиноj, а они су проjектовали и Бели двор, Патриjаршиjу, калемегданске степенице, цркву Александра Невског, Руски дом, руску цркву Свете Троjице...

Руси су у Београду имали и своjу гимназиjу, а у Руску цркву Свете Троjице, саграђену 1925. године на Ташмаjдану, коjа jе данас подворjе Московске патриjаршиjе, 1929. године пренети су посмртни остаци генерала Врангела, последњег и наjзначаjниjег команданта "белогардеjаца". Генерал Врангел jе умро у Бриселу, али jе после одласка из Русиjе наjвише времена провео у Сремским Карловцима, где jе сместио и своj главни штаб. У тестаменту jе тражио да буде сахрањен у цркви на Ташмаjдану, "на комаду руске земље".

Емигранти из Русиjе подигли су 1933. године и зграду данашњег Руског дома, у улици Народног фронта. Ова установа пре рата носила jе име Николаjа Другог , последњег руског цара, а после 1945. добила jе назив Дом совjетске културе. Руски дом jе и данас изузетно важна културна институциjа у нашем граду. Емигранти су били познати и као весели људи коjи су умели да воде и буран ноћни живот. По томе jе био чувен ноћни клуб "Казбек" коjи се налазио у близини данашњег Цветног трга.

Потомака руских емиграната jе, нажалост, данас све мање. Томе су, поред природне асимилациjе допринеле и масовне сеобе ове популациjе у иностранство, нарочито после 1948. године. Ипак, они преостали су и данас активни, а доста чине на учвршчивању руско-српског приjатељства.

*Према резултатима последњег пописа из 20002. године, у Београду данас живи 1049 људи коjи се изjашњаваjу као Руси, а у целоj Србиjи без Косова 2588. То jе мање у односу на броjке из раниjих пописа, али се ми и даље трудимо да одржимо што боље везе са Русиjом и учврстимо приjатељство наша два народа -- истиче Андреj Гарденин, кога због његове делатности зову и аташе руске културе у емиграциjи.

Jован Гаjић

Фото J. Миловановић , Политика

[Зоран]

Владимир Путин изјавио да Русија планира да инвестира више од 20 милијарди долара у управљање водним ресурсима.

Извори слатке воде неједнако распоређени по територији Русије, па ресурси на руском далеком истоку и до 30 пута премашују европском делу земље.

Са више од 20 процената светских извора слатке воде, Русија је на другом месту у свету по овом ресурсу, после Бразила, подсетио је Ројтерс.

Премијер Русије Владимир Путин изјавио је да та земља планира да инвестира више од 20 милијарди долара у управљање водним ресурсима и осавремењивање инфраструктуре.

Уједињене нације су раније ове године упозориле да свет мора да предузме хитне мере како би се избегла глобална криза воде, будући да је тај сектор угрожен хроничним недостатком политичке подршке, лошим управљањем и недовољним инвестицијама.

“Осим финансирања из државног буџета, морамо створити услове и за прилив средстава из приватног сектора”, рекао је Путин, и додао да сектор воде “може бити врло атрактиван за приватне инвестиције”.

Проблем је у томе што су извори слатке воде неједнако распоређени по територији Русије, па ресурси на руском далеком истоку и до 30 пута премашују оне у плодном, европком делу земље, где су усеви угрожени великом сушом ове године.

Још совјетски лидери су припремали планове за преусмеравање токова сибирских река у европски део Русије, али су од тога одустали крајем 1980-их. Неки руски политичари, укључујући градоначелника Москве Јурија Лужкова, су у последње време тражили да се ти планови поново размотре. Све бројније становништво, урбанизација и климатске промене учинили су да вода у свету постаје све драгоценији ресурс, а аналитичари предвиђају да ће питка вода врло ускоро постати драгоцена роба, попут нафте.

Очекује се да светска популација од 6,6 милијарди људи порасте за додатних 2,5 милијарди до 2050, а највећи раст ће бити остварен у земаљам у развоију, у многима од којих воде већ има мало.

Извор:РТС

[Guest Оливера]

Dan državne zastave Rusije

U Rusiji je 22. avgust Dan državne zastave. Pre 19 godina upravo ovog dana je iznad Bele kuće u Moskvi, sada sedišta vlade, prvi put u novijoj istoriji Rusije bila podignuta belo-plavo-crvena trobojka. Od tog simboličkog koraka započeto je zamenjivanje ranijeg simbola državnosti, crvene zastave sa srpom i čekićem. A 94. ukazom šefa države, 22. avgust je proglašen zvaničnim praznikom Rusije.

Danas je to jedan od najvažnijih praznika zemlje. Vredna je pažnje istorija ruske belo-plavo-crvene trobojke stare skoro 4 stoleća. Ona je već u 17. veku postala znak za raspoznavanje prvog ruskog broda „Orao“. A 1705. godine car Petar Veliki za čije su ime vezani jačanje ruske državnosti i porast ugleda Rusije u svetu naredio je da se ova zastava obavezno koristi na svim brodovima. Upravo belo-plavo-crvena trobojka čini osnovi tzv. zastava cara moskovskog na kojoj je bila takodje slika dvoglavog orla – govori rukovodilac Heraldičke službe RF Georgij Vilinbahov.

"Naravno da prilikom potvrdjivanja boja zastave njima nije davan nikakav smisao. Odabrana je zastava koja se razlikovala od onih u drugim državama. Jer, kada se na moru sreću brodovi, niko se ne bavi tumačenjem smisla boja. Neophodno je samo prema odrediti da li je to brod prijateljske ili neprijateljske države".

Posle revolucije 1917. godine trobojka je zamenjena crvenom zastavom sa srpom i čekićem koja je bila zvanični simbol SSSR-a više od 7 decenija, do avgusta 91. Koji je ušao u istoriju kao početak epohe Borisa Jeljcina, prvog predsednika Rusije. Upravo tada je, prilikom gradjanske konfrontacije izmedju predstavnika završenog sovjetskog doba i pristalica demokratskog razvojnog puta, u Moskvi, iznad Bele kuće, simbola legitimnosti jer je bila sedište parlamenta podignuta istorijska trobojka. Otada se platno od bele, plave i crvene vodoravne trake jednake veličine smatra zvaničnom Nacionalnom zastavom RF.

Odnos stanovnika Rusije prema ovom simbolu državnosti odavno nije formalan. Koriste ga u situacijama vezanim za ispoljavanje patriotskih osećanja, bilo da je to državni praznik, miting pristalica demokratije ili samo medjunarodna fudbalska utakmica. Danas se na Dan zastave Rusije tradicionalno daju koncerti i organizuju masovne akcije. Njihovi učesnici govore o patriotizmu, o diki svojom otadžbinom, o spremnosti da rade na postizanju opštenacionalnih ciljeva. Širom Rusije – od Dalekog istoka do njenih severozapadnih granica na Baltiku, omladina na ulicama deli belo-plavo-crvene pantljike i zastave. Njima su ukrašene sve ulice, gradska saobraćajna sredstva i mnogi lični automobili. To je demonstracija snage i jedinstva ruske države. Jučerašnje ankete su pokazale da kod preko polovine državljana Rusije državna zastava izaziva jake emocije kao što su osećanje nacionalnog jedinstva, diku i sigurnost u buduće uspehe zemlje.

Глас Русије

[Guest Оливера]

22 августа 2009 г.

Свети Патријах Кирил: " Морамо да чувамо наше симболе"

22. августа увече, Његова Светост Патријарх Руски и целе Русије допутовао је у Архангељск.

Поред оних, који су дочекали Његову Светост на аеродрому, ту су били и представници многих омладинских организација са тробојним руским заставама у рукама.

Заменица председника Комитета за омладину Архангељске области, Е.Донценко, честитала је Патријарху Дан државне заставе  и подсетила да је баш на руском северу била подигнута тробојка , која је одтад постала неодвојиви део симбола нације.

"Дужни смо да чувамо наше симболе, зато што је у симболима сконцентрисано много тога, што веже сваког од нас са историјом наше земље, са њеном духовном и културном суштином", рекао је Патријарх, обраћајући се омладини.

"Радостан сам, што се данас, на Дан руске заставе, налазите овде, што мој боравак на Архангељској земљи започиње са овим сусретом. Желим вам Божију помоћ, чврсту снагу, срећу, успех у животу. Чувајте се, чувајте своју душу, своју унутрашњу снагу, не расипајте је узалуд. Пред вама су велики задаци, зато што пред нашом целом земљом су јако велики задаци ; и Божији благослов да је са вама."

http://www.patriarchia.ru/db/news/233.html

[Guest Оливера]

Данас Русија слави 66. годишњицу слома намачко-фашистичких снага код Курска

23.08.2009.

Центар свечаности је Курска област. Њени становници и гости полажу цвеће код споменика погинулима.

Битка код Курска у јулу-августу 1943. године је једна од грандиозних током Другог светског рата. Према бројном стању снага, огорчености и последицама она нема премца. Пре ње су хитлеровске снаге доживеле тешке поразе, између осталих, код Стаљинграда. Услед тога је противник био одбачен од обала Волге неколико стотина километара. Од фашиста је био ослобођен низ централних области Русије и Северни Кавказ.

Код Курска су совјетске снаге у облику огромне избочине продрле у положаје немачких снага. Ту је команда вермахта рачунала да спроведе крупну офанзиву, врати иницијативу и окрене ток рата у своју корист. Њена идеја је била да прекине совјетску одбрану код Орла и Харкова, опкољи и уништи совјетске снаге, а затим развије офанзиву у јужном смеру. Ради реализације те замисли било је издвојено 50 дивизија, међу њима 16 тенковских и моторизованих, око 10 хиљада оруђа и минобацача, 2,7 хиљада тенкова и више од 2 хиљаде авиона.

Совјетско руководство, информисано од стране обавештајне службе, одлучило је да пређе одбрани током које је рачунало да исцрпи ударне снаге непријатеља, а затим пређе у контраофанзиву. Било је створено 8 одбрамбених линија ширином до 300 километара. Борбе су почеле 5. јула. Немачке снаге су успеле да незнатно напредују — на северном крилу за 10 до 20 километара, на јужном за 35 километара. Даље нису могле без обзира на све напоре. 12. јула 1943. године код села Прохоровка дошло је до највеће тенковске битке. Са обе стране је у њој учествовало око 1,5 хиљада тенкова. Хитлеровцима нису помогли ни најновији тенкови Тигар и Пантера. Противник је изгубио 350 тенкова, те је био приморан да пређе одбрани.

Совјетске снаге су почеле офанзиву. Почетком августа су били ослобођени Орао и Беогород, 23. августа Харков. За 50 дана је било уништено 30 дивизија вермахта. Укупни губици Немаца су износили више од полумилиона војника и официра. Оцена тих догађаја од стране Владимира Путина гласи:

"Курска битка је посебна међа Великог Отаџбинског рата. Овде летњих дана 1943. године Совјетска Армија није само добила битку, већ није дозволила непријатељу да реваншира за тешке поразе код Москве и Стаљинграда".

Курска битка је истовремено резултирала коренитом прекретницом у Другом светском рату.

Glas Rusije

[Guest Оливера]

24.09.2009.

Трагедија на Сајано-Шушенској хидроелектрани не сме да се понови

Хаварија невиђених размера десила се ове недеље у Русији. У понедељак, 17. августа, услед хидроудара престала је да ради једна од највећих хидроелектрана у свету – Сајано-Шушенска која се налази у Хакасији на реци Јенисеј. Неколико хидроагрегата потпуно је срушено. Погинуло је или нестало без трага 75 људи.

За ликвидацију последица те хаварије ће требати око 4 године и око 40 милијарди рубаља. Како је саопштио шеф МВС Сергеј Шојгу, пројектантски радови на обнављању станице су већ почели. Тамо се доставља опрема, долазе стручњаци-енергетичари из читаве земље, стижу допунске ремонтне бригаде. Коначни план обнављања мора да буде готов кроз 6 недеља. Тај рок је дао Министраству енерегетике и компанији Рус-Хидро премијер Путин. За сада је електрана заустављена, неопходно је наћи алтернативне изворе струје за становништво и предузећа Сибира. Један од њих може да буде Богучанска хидроелектрана на реци Ангара у Краснојарској покрајини. Планирано је било да ће она прорадити 2010. године, а пуним капацитетом ће радити од 2012. године. Међутим, данас је одлучено уложити све напоре за што скорији почетак њене експлоатације. Када до тога дође, губици струје због хаварије на Сајано-Шушенској хидроелектрани ће бити надокнађени за 50 одсто што је веома важно ради одржавања енергетске стабилности Сибира.

Још један важан моменат је што је Сајно-Шушенска хидроелектрана израђивала јефтину струју. Замена изгубљених капацитета скупљим не сме да се одрази на потрошаче. Свакако, раст цене за 5 до 7 одсто је неизбежан, али нагли раст цена не сме да буде, — истакао је Владимир Путин.

"Упозоравам да не сме да дође до неких покушаја шпекулација у тој трагичној ситуацији, ни притиска на потрошаче. Не смемо да то допустимо. Дајем налог Федералној служби за тарифе, Министраству енергетике и Министарству правде да саставе нацрт наредбе владе РФ о могућности привременог увођења државног регулисања цена струје на велико".

Још један налог шефа владе је обухватио социјалну помоћ становништу, пострадалом од хаварије. По милион рубаља ће добити породице погинулих и несталих из федералног буџета, исто толико и из средстава Рус-Хидро. Деца из пострадалих породица ће бесплатно добијати високо образовање. Осим тога, свим припадницима Сајно-Шушенске хидроелектране биће обезбеђено запосљељење.

Међутим, није довољно ликвидирати последице аварије. Потребно је учинити све да би се спречило понављање таквих догађаја, — сматра премијер.

"Трагични догађаји на Сајно-Шушенској хидроелектрани сведоче да је потребно много учинити ради повећања поузданости техничких грађевина, међу њима и хидротехничких. Потребно је спровести озбиљну ревизију свих стратешких и важних објеката инфраструктуре, одрадити алгоритам њихове сталне модернизације и контроле техничког стања, обезбедити квалитативно повећање технолошке дисциплине у индустрији и другим гранама економије".

Данас специјална комисија разматра узроке те трагедије. Коначни одговор ће бити могућ када се потпуно заврше радови на отклањању рушевина у машинској сали.

Глас Русије

[Guest Оливера]

Медведев: Русија је технолошки заостала

Поводом несреће у сибирској хидроцентрали Дмитриј Медведев изјавио "да је земља значајно технолошки заостала". Руски председник оценио ако се тај изазов не превазиђе, претње могу постати реалност.

medvedev.jpg

Председник Русије Дмитриј Медведев одбацио је оцене поводом несреће у сибирској хидроцентрали да Русији предстоји технолошки колапс, али је признао да је технолошко назадовање земље веома изражено.

"Након онога што се догодило на сајано-шушенској хидроелектрани појавила се маса апокалиптичних коментара. Њихов смисао је да је то почетак технолошког краја Русије. Чернобиљ 21. века", рекао је Медведев на саветовању поводом развоја Сибирског округа у Улан Удеу.

Медмедев је оценио да су почели да "трљају руке они којима се не допада Русија у постојећим границама и њена улога на међународној арени". Медведев је рекао да је то, без обзира на тежину несреће, и погибију људи "лаж". "Истина је да је земља заиста значајно технолошки заостала", додао је руски председник.

"Ако тај изазов не превазиђемо, тада све претње о којима сада говоре, могу постати реалност. Али, имамо све шансе да изађемо на крај с том технолошком заосталошћу", рекао је Медведев.

У несрећи, која се догодила 17. августа у највећој руској хидроелектрани, погинуло је 69 људи, док је судбина још шест особа и даље неизвесна.

Провала воде и обрушавање зидова у то постројење у потпуности су уништили три од 10 агрегата и оштетили остале. Истражни органи тврде да је узрок технолошке природе.

РТС

[Зоран]

Нова атомска подморница носиће име Светог Николаја Чудотворца

24 August, 2009 by Станоје

Северодвинск, 24 август 2009. године

У Северодвинску ће крајем децембра бити зароњена нова атомска подморница, која ће се назвати именом Светог Николаја Чудотворца, преноси ИТАР-ТАСС:

Подморница „Свети Николај“ улази у серију новог стратешког наоружања. О томе је у току разговора са Свјатејшим патријархом Кирилом, који путује по руском Северу, говорио генерални директор „Севмаша“ Николај Калистратов.

22 децембра, када „Севмаш“ буде обележавао 70 година постојања, биће зароњена нова атомска подморница, који планирамо да назовемо „Свети Николај“, рекао је Калистратов.

Он је подсетио да је његова фирма произвело серију подморница названих именима руских кнежева – „Димитрије Донски“, „Јури Дугоруки“, „Александар Невски“, „Владимир Мономах“, а сада ће бити „Свети Николај“.

Разворо Калистартова са Патријархом Кирилом одржао се након јутарње службе, коју је Предстојатељ РПЦ служио у обновљеном Никољском храму, који се налази на територији завода „Севмаш“. Раније се на територији, коју заузима фирма, налазио Николо-Карељски манастир, уништен у совјетским годинама.

http://www.pravoslavie.ru/news/31673.htm

http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=781

[Guest Оливера]

Црвени трг

-историјски подаци и лични утисци с пута у Русију-

Кроз ову тему, поделићу са вама личне утиске посете Русији, поткрепљене историјским чиљеницама

аутор: моја маленкост

Црвени трг (руски: Красная площадь) је најпознатији московски градски трг. Трг одваја Московски Кремљ, некадашњу царску, а данашњу службену резиденцију руског председника, од старе историјске трговачке четврти Китај-город. Како се главне московске улице управо одавде шире у свим смеровима, Црвени трг се често сматра средишњим московским тргом и срцем целе Русије. 1991. године Црвени трг је уврштен на УНЕСКОв попис светске баштине.

Историја трга

На месту данашњег Црвеног трга, некада су се налазиле дрвене грађевине које су срушене 1493. године на захтев цара Ивана III. Цар је донео ту одлуку због учесталих пожара који би се у трену проширили на сву осталу дрвену грађу. Новоотворени простор постепено се развио у главну московску тржницу. Касније се користио за разне јавне свечаности и прокламације, а с времена на време послужио је и као место крунидбе руских царева. Трг се поступно изграђивао и добио данашњи изглед. Како и некад, тако и данас служи за разне службене церемоније руске владе.

Богата историја Црвеног трга приказана је и на многим уметничким делима, укључујући слике Василија Сурикова, Константина Јуона и других.

Занимљиво је да име Црвени трг није изведено према боји плоча које га поплочавају. Није ни изведено од црвене боје која асоцира на комунизам. Наиме, у руском језику придев красный има два значења. Прво, главно значење је црвени, а друго архаично значење је красан, леп баш као и у српском језику. Придев красная (у архаичном значењу) се испрва односио на Цркву светог Василија Блаженог, а накнадно се пренело и на оближњи трг, негде у 17. веку. Неколико старијих руских градова назвало је своје главне тргове такође именом „Красная площадь“ према централном московском тргу.

Током совјетске ере, Црвени трг је задржао свој значај, поставши главним тргом нове совјетске државе. Уз то што је постао службена адреса совјетске владе, постао је и познат по војним парадама. Како би се направило места за тешка војна возила која нису могла да уђу на трг, комунисти су одлучили да сруше Казањску катедралу и Иверску капелу с вратима ускрснућа (оба срушена здања су поново изграђена током деведесетих). Разматрала се и могућност рушења московског најпознатијег симбола – Цркве светог Василија Блаженог. Легенда каже како је Стаљинов сарадник и особа која је била на челу пројекта реконструкције Москве - Лазар Каганович, припремио посебан план обнове Црвеног трга у којем је катедрала уклоњена. План је предочио Стаљину где га је уверавао како је то здање трн у оку и главна запрека за параде и саобраћај уопште. Стаљин му је приговорио са познатом реченицом: “Лазаре! Врати је назад!

Међу најпознатије московске параде убраја се она из 1941. када је град био опкољен Немцима и када су војне јединице директно с Црвеног трга ишле на прве линије ратишта, и Парада победе 1945. када су преживели војници бацали заставе поражене нацистичке војске испред Лењиновог маузолеја.

Дана 28. маја 1987., деветнаестогодишњи нмачки пилот Матијас Руст приземљио се лаким авионом на Васиљевски кеј одмах поред Црвеног трга.

Знаменитости

Свака зграда на Црвеном тргу има своју историју. Једна од њих је и Лењинов маузолеј у којем је изложено балзамовано тело Владимира Иљича Лењина, оснивача Совјетског Савеза. Поред маузолеја је обновљена Црква светог Василија Блаженог са својих једанаест торњева, а ту је такође и Кремљ са својим катедралама. С источне стране налази се ГУМ, некадашња највећа трговачка кућа у СССР-у, а поред ње обновљена Казањска катедрала. На северној страни налази се Државни историјски музеј. Једини споменик на тргу је бронзани споменик Кузми Мињину и Дмитрију Пожарском који су помогли у ослобађању Москве од Пољака 1612.

Сам трг је 695 метара дуг и 130 метара широк.

Државни историјски музеј Русије

Црква Василија Блаженог (Покрова Пресвете Богородице)

ГУМ

Москва је срце Русије, а Црвени трг је срце Москве. Сви најзначајнији догађаји се одвијају на Црвеном тргу: ту поздрављају астронауте...одвија се Парада...па чак и кад нема неког посебног догађаја, ту је увек много људи. Уз кремаљски зид, диже се строга степеничаста грађевина од црвено-црног гранита - Лењинов маузолеј.

Имала сам прилику да посетим то место. Мумија ја налик пластичној или пре воштаној лутки, неприродно...На крају Трга, који се спушта ка реци Москви, налази се једна од најнеобичнијих и најлепших грађевина на свету - Црква Василија Блаженог. Са које год је стране погледате, она је лепа, невероватна, другачија...Била сам у Москви лети, запањила ме је ширина хоризонта који се види свуда, сем ако нисте међу солитерима. Тако се и Црква Василија Блаженог издиже из хоризонта у свој својој лепоти.

Црква је саграђена пре 400 година по наређењу Цара Ивана Грозног (како то обично бива, највеће лепоте Русије су настале вођењем диктаторске руке, уосталом, под чврстом руком, Русија би увек највише напредовала). Црква је саграђена у част сећења на освајање Казана, чиме се Русија учврстила на обалама Волге. Цар је наредио да Црква има осам купола - колико и његових победа. Посебан одељак посветићу овој Цркви, она то свакако заслужује.

Коришћени историјски подаци из монографије

Станич-Борозин - Лепоте и знаменитости Совјетског Савеза

Википедиа

С љубављу Русији - Оливера

[Guest Оливера]

Миреј Матје добила руску награду

На фестивалу руске уметности у Кану француска певачица Миреј Матје је добила Почасни знак За истакнути допринос јачању културних веза између Русије и Француске. Почетком септембра певачица намерава да учествује у фестивалу војне музике на Црвеном тргу у Москви и у церемонији отварања 3. Московске параспартакијаде за лица оганичених физичких могућности.

25.08.2009.

Глас Русије

[Guest Оливера]

Руска влада је почела да испољава оптимистичко расположење у вези са изласком земље из кризе

Први заменик премијера Игор Шувалов је изјавио да је економија почела да расте. Према претходним оценама, које наводи лист Време новости, обим бруто-домаћег производа у другом тромесечју мада је пао за скоро 11 одсто у односу на слични период протекле године, у односу на прво тромесечје ове године порастао је за 7 и по одсто.

Свеже статистике, изгледа, омогућиле су да се сматра да се економија одбила од дна. Руска економија, изгледа, и даље следи светску економију, понављајући њене тенденције. У августу су о изласку из рецесије објавиле владе Јапана, Немчке, Француске и Хонгконга.

Већина руских експерата, међутим, испољава обазривост. Они кажу да је од маја пад успорен, али напоре владе оцењују као просечне. Ипак знатну улогу у расту економије су одиграли повећање цена нафте и сезонски чинилац – оживљавање пољопривредника.

Други аналитичари су расположени песимистичније. Мада статистички подаци сведоче о расту, правог раста за сада нема. Све вероватнији је сценарио дужег застоја. Илузију раста, према њиховим речима, изазвала је следећа ситуација: до настанка кризе предузећа су очекивала високу потражњу, правила веће залихе, али од друге половине протекле године потражња је пала, продаје су смањене, настала је хиперпродукција, складишта су била препуна. У вези са тиме су предузећа нагло смањила производњу, те је био фиксиран нагли пад. Данас су залихе утрошене, те су предузећа почела да их попуњавају, али потражње нема, она није обновљена, индустрија покушава да гради политику управљања залихама за нестабилне и слабо прогнозиране тенденције продаја. Трима четвртинама руских предузећа не одговара обим потражње за њихове производе. Потражња је отприлике на нивоу прошле јесени, када је она нагло пала. Другим речима, ми смо управо изашли на оно дно. Тек када почне оживљавање потражње, моћи ће се говорити о расту, — закључује Време новости.

Берзански аналитичар Григориј Бегларјан оцењује привидне и реалне ризике за руску економијu

Изјава Шувалова, према мом мишлењу, принципиелно не одражава будуће тенденције. Реч је о томе да руска економија у односу на светску и европску има озбиљнију дубину пада. Зато излазимо из кризе, одбијајући се од дна. Вероватно се може констатовати да је најгоре већ прошло. Међутим, главно је питање данас – колико ће обнављање бити стабилно. Корелација између нафтних цена и берзанских индекса сто по стотна, тако нешто у историји још никада није било. Што је мања вредност новца, то су већи берзански индекси, а преко њих и цене свега. Проблем може да настане и преко Гаспрома. Он је код нас највећи порески обвезник. 55 одсто свих пореских прихода је од Гаспрома. Међутим, његове цене у Европи стално падају. Зато треба бити спреман и за напад у том правцу.

Глас Русије

25.08.2009.