Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

".. Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze..."

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

[JESSY]

Kao sto sam i predpostavljala Filipov brak bio je jedan od tehnickih,,ugasenih..mrtvih..po ko zna koji put opet se pitam..kako je moguce da u bracne vode svi ulaze nasmejani,srecni ,uzbudjeni a onda mnoge od njih plivanje kroz tu sve mutniju vodu izmori i pocne da ih ubija..ili se razilaze prepolovljeni i ostareli,psihicki iznureni sa vecnim osecajem krivice i neuspeha.jedino sto zele je da njihova deca iz toga izvuku sto manje negativnih posledica i da njihovi brakovi budu drugaciji..Uprkos tolikim bracnim brodolomnicima i pustinjacima svatovi i dalje igraju..i sve u ime ljubavi..sve u ime ocuvanja porodice..

Ni slucajno nisam zagovornik razvoda kao jedinog resenja..ali sam svakako pristalica toga da kada se nakon svih drugih raspolozivih nacina za oporavak ljubavi ..ipak iseli iz doma,treba da joj se pozeli srecan put i svetlije sutra.Ukoliko se zaista zalazemo za ljubav jedino takvim ponasnjem pokazujemo da je postujemo i da uvidjamo njenu pravu vrednost.jedino se tako mozemo nadati da ce nas ponovo pohoditi u nekom drugom oblicju u nekom novom bicu.I samo tada cemo svojoj deci poslati nedvosmislenu poruku da je ljubav najvaznija i da je ona smisao zivota.Sve drugo je iscrpljujuce..pohaban scenario zrtve..progonitelja..dzelata i gubitnika..Najteze mi pada kada slusam dvoje ..roditelje dece sa mlecnim zubima kako su kivni..koliko se ne vole..koliko ih njihova porodicna situacija baca u ocajanje..koliko bi rado sve to okoncali.a onda brzo naprave jos jedno ili dvoje dece kako bi svoj razlaz potpuno onemogucili..kako bi godinama potom ziveli u zabludi da ce se razvesti cim deca napune dovoljno godina.kada konacno sazru uslovi za prekid ove protivprirodne i gresne na netrpeljivosti,mucenju i zrtvama zasnovane zajednice..useli se neka hronicna ili akutna bolest..protest napacene duse i isposcenog tela.i onda nekadasnje protagoniste ljubavi bolest veze kao nekada zakletva ili postelja..a u ovom telu provedemo samo nekoliko decenija i bez obzira na to da li verujemo ili ne u vecni zivot ili inkarnacije bagatelno razaspemo sve dobijene darove i od ljudi punih vrlina i talenata..postajemo przne opne i olupine..

I.Kuzmanovic(Vise od tri)

[Мара]

"... Када човек дубље загледа у душу света

лако схвати да на свету увек постоји

једна особа која чека ону другу,

било то насред неке пустиње

или насред неког великог града...

И када се те особе сретну

и њихови погледи се укрсте,

сва прошлост и сва будућност

губе сваки значај...

и само постоји тај тренутак..."

(Пауло Коељо - Алхемичар)

[PowerCat]

" ...što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona u nekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima...Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.

Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.

Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - u ostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje."

(Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna)

[JESSY]

Ljubav je uvek nova. Nije vazno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u zivotu jer se stalno suocavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas moze odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana naseg postojanja.Ako je uskratimo sebi, umrecemo od gladi gledajuci zudno u drvo zivota, a necemo imati smelosti da pruzimo ruku i uberemo plodove. Treba traziti ljubav, ma gde ona bila, cak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedelje razocarenja i tuge.

Jer onog casa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takodje polazi nama u susret!

I spasava nas.

Na obali reke Pjedre, sedela sam i plakala - Koeljo

[JESSY]

"Citavog zivota shvatala sam ljubav kao neku vrstu dobrovoljnog ropstva. To je laz: sloboda postoji jedino kada je prisutna i ljubav. Onaj koji se potpuno predaje, ko se oseca slobodnim, taj voli celim bicem. A ko voli celim bicem, oseca se slobodnim!!!

Upravo zbog toga, uprkos svemu sto mogu da iskusim, ucinim, otkrijem, nista nema smisla. Jedino sto zelim je da se ponovo posvetim traganju za samom sobom - a to znaci za covekom koji ce me razumeti, koji me nece povredjivati.

Ali o kakvim to glupostima govorim?

U ljubavi niko nikog ne moze da povredi; svako od nas je odgovoran za ono sto oseca i ne mozemo drugog da krivomo za to.

Vec sam iskusila patnju kada sam izgubila osobe u koje sam bila zaljubljena. Danas sam cvrsto ubedjena da niko nikoga ne gubi jer niko nikoga ne poseduje.

To je istinsko iskustvo slobode: imati najvazniju stvar na svetu a ne posedovati je!!! "

Paulo Koeljo - 11 Minuta

[JESSY]

Znakovi pored puta Ivo Andrić

Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslućuje, kad čovjek osjeća da je izgubljen, on i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritešnjenom i ugroženom strahovanju ne ostaje do jedna misao, obična i slaba, ali jedina. I čovek se hvata za nju. I misli.

Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugačijim odnosima i uslovima života, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi. Znači da ne moramo prihvatiti bezizlasnost ovog položaja kao stvarnu, svdašnju, potpunu i konačnu, ka kako ona izgledala očigledana.

U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoći nam da donesemo pravu odluku u trenutku kada sve izgleda izgubljeno.

Nije ta misao sama ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogućnost njenog postojanja u nama.

[JESSY]

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma; empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. ?avola. Program se automatski nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'', čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane. Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno. Tačka.

MARIJA JOVANOVIC - IDI, VREME JE

[JESSY]

Tek beše minula careva krsna slava,Sabor svetog arhistratiga Mihaila I ostalih bestelesnih sila nebeskih,koja se praznuje osmog novembra.Na dvoru u Prizrenu gostovalo je svo visoko plemstvo.

Lazar je vec ranije primio zvanje i dužnost velikog sluge.

Brinuo je o picu,da bude dobre sorte i godine,i da ga uvek,gde god car i svita dodju,bude dovoljno.Za vecerom je služio cara,kralja Uroša i neke od njihovih rodjaka.

I te veceri,koja ce promeniti Milicin život,ali ne samo njen,Lazar je stajao iza cara.Mladji sluga mu je dodao pehar crvenog vina.Ne pomerajuci se,Lazar je napunio carevu kupu od zlata.A onda je,mimo svakog reda,umesto kralju Urošu, ili kome od najviših kolenovica,drugu cašu nasuo Jug-Bogdanu.Tek je potom ophodio svu gospodu redom.Dobro raspoloženi kolenovici mislili su da Lazar samo sledi neki nedokuciv carev nalog,uvereni da sluga,makar i veliki,ne bi smeo po svojoj da promeni strogo utvrdjeni red dostojnosti.

Kada je opslužio svu gospodu,opet se vratio na svoje mesto iza cara.Sacekao je da mu mladji sluga ponovo napuni pehar,a onda je stupio korak napred.Stao je pored cara i okrenuo se ka njemu.Licem u lice.Ucinio je samo jedan korak više nego što je uobicajno.Prišao je caru samo jedan korak bliže nego što to sluga sme.Ali tim jednim korakom je prešao granicu.

Milica je posmatrala njegov hod.I srce joj je zadrhtalo.Ni tada je nije pogledao.Ali ona je odjednom nekako znala šta ce se zbiti.

-Svetla kruno,hocu pred svima da te pitam:

Da li je tvoja volja da ja uzmem Milicu Bogdanovu rekao je Lazar.

Odlucan,kao covek koji je potpuno siguran.I miran,kao da govori o svakodnevnom.A bile su to reci kojima je pocela da se menja srpska istorija.

Nikada se niko Dušanu nije tako obratio.Taj neprimerni cin pokazao je snagu,cvrstinu i smelost tog pokornog i uzdržanog mladica.

Muk!Potpuni muk pao je po skupu pristalom oko casne trpeze.A onda se cuo strašni šum potezanja maceva iz kovrdina.Mnogih u istom trenu.Kao da ih je ista ruka i misao vodila.Šum potmuo i opasan,kao šištanje zmije pred napad.Najpre su skocili Jugovici.Devetorica mladih,neustrašivih vitezova visokog roda,životom i Bogom zakletih na odanost Jug-Bogdanu.

Kako se Milica strašno uplašila!Za njegov život.Za njen život bez njega. Odjednom svesna,ne samo mišlju vec citavim svojim bicem,da ništa nije tako krhko i neizvesno kao ljudski san o sreci.

Lazar je stajao mirno kao i pre.Držao je pehar pun vina,i ruka mu nije zadrhtala.Ni obrazmu nje zaigrao.Ni oko.Ali gledao je u nju.Gledao je jasno,i bio je sav u tom pogladu.Kao u njenim maštanjima.I kao što ce je gledati onog jutra kada joj bude kazao svoje opredeljenje za Carstvo nebesko.Gledao je kao covek koji sve što ima i sve što jeste daje za jedno.Jer mora tako.

’’Nikada,nikada ga više necu ovoliko voleti.Zato što necu moci.Zato što se ne može ovoliko voleti,i sa silinom tog osecanja u sebi živeti duže od trena’’, mislila je Milica.

Igra andjela...

Ljiljana Habjanovic Djurovic

[JESSY]

Davno je rečeno da je istinska ljubav snažna kao molitva. Ona čisti srca. Okrepljuje duh. Pobedjuje taštinu. Ona doziva. Mami. I mora biti uslišena.

-Čovek ne može od sebe pobeći.

-Jer jedina nedostižna daljina je daljina posvadjanih srca.

-Učili su me da je strah odsustvo vere. Da se plaši čovek koji nema čvrsto pouzdanje u Boga. Ja sam verovala da Bog zna šta je za mene najbolje. I da će mi baš to dati. Verovala sam i da me neće opteretiti više nego što mogu da podnesem. “Ali šta ako je to što je najbolje za moju dušu neko strašno iskušenje? Neka težina od koje neću pasti, ali ću posrtati savijena do tla? Neka muka koja me neće ubiti, ali će me bolno ranjavati?” pitala sam se. Bojala sam se budućnosti. Bojala sam se života, koji mi više nije izgledao kao niz mogućnosti, već kao mračna šuma puna zamki, i zveri koje vrebaju sa svih strana. Svaki dan činio mi se kao nova pretnja. Duša mi je treperila, a srce neprestano drhtalo i tugovalo zbog onoga, nepoznatog, što bi se moglo zbiti.

-Uvek sam verovala u Boga. Imala sam poverenja da je sve što se dešava deo Njegove neuhvatljive i neshvatljive volje. Njegove savršene promisli,nedokučive našem malom znanju i slabašnom umu. U toj veri,u tom poverenju,bilo je i sigurnosti u neki jednostavan red i poredak. Dobro se dobrim vraća. Zlo čini, zlu se nadaj.Gospod dopušta samo ona iskušenja koja čovek može da podnese. Koja su mu na duhovnu korist. Srce se čisti suzama,a duša jača bolom.Sva čovekova nastojanja vidi Svevideći i stoga nijedan naš trud nije uzaludan.Čovek živi na zemlji da bi stvorio sebi mesto u Carstvu nebeskom.Ali postoje nesreće pred kojima se svaka misao smuti, um zanemi. A srce pišti i jauče i rida, i njegova pitanja su sve brojnija.

-…ne placi,jer ne vredi.To je zenska sudbina.Da ode na ko zna koji dvor.Da zivi u tudjem svetu, medju tudjim ljudima,prepustena na milost I nemilost svome muzu I gospodaru. Ida se neprestano moli,najpre da joj Bog podari,a potom I sacuva sinove.Jer sinovi su majcina krila.Snaga I oslonac.Ponos u mladosti.Garant opstanka u zrelom dobu.Sigurnost u starosti.A kceri su, kceri moja mila,tek odrazi nas samih.Radjamo ih da ponove nase patnje I nemoci. Nase bolove I stradanja. Da I one radjaju kceri.Da ih vole kao sam svoj zivot.Ali da se nadaju I raduju sinovima.

-Sreca cesto postane nestrpljiva. Nece da ceka!

-Sta vredi coveku da zadobije sva blaga ako dusu svoju izgubi.

-Neznost ostavlja najdublje tragove.Poverenje obavezuje vise nego pretnja.Ljubav se najduze pamti.

Ljiljana Habjanović - Zapis duše

[JESSY]

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hesse, „Demijan“

[PowerCat]

„Šta je savest? To je bilo nešto o čemu su mnogi razgovarali u odeljenju. Sofija napisa: „Pod savešću se podrazumeva sposobnost ljudi da reaguju na ono što je ispravno i pogrešno. Po mom sopstvenom mišljenju svi ljudi imaju savest i ta savest je urođena. I Sokrat bi rekao to isto. Ali šta će savest tačno reći, to se menja od čoveka do čoveka. I tu je pitanje da nisu sofisti ipak rekli nešto suštinsko. Oni su smatrali da je shvatanje toga šta je dobro a šta zlo pre svega određeno sredinom u kojoj je neko odrastao. Sokrat je, sasvim suprotno, smatrao da je savest svih ljudi ista. Možda su i oni i on bili u pravu. Jer mada ne osećaju svi ljudi grižu savesti ako se pojave nagi, većina ljudi ipak osećaju grižu savesti ako se loše ponesu prema nekom drugom čoveku. Osim toga, treba precizirati da imati savest nije isto što i koristiti je. Ima situacija u kojima izgleda kao da neki ljudi deluju kao da uopšte nemaju savest, ali po mom mišljenju i u njima postoji neka vrsta savesti mada je dobro sakrivena. Tako može izgledati i da nekim ljudima sasvim nedostaje razum, ali to je samo zato što ga oni ne koriste. I razum i savest se mogu uporediti sa jednim mišićem. Ako neko ne koristi jedan mišić, on vremenom postaje sve slabiji i slabiji.“

(Justejn Gorder - Sofijin svet)

[PowerCat]

„Toma Akvinski je smatrao da mi možemo i uz pomoć razuma spoznati da sve oko nas mora imati neki „prauzrok“. Bog se, dakle, otkrio ljudima i kroz Sveto pismo i kroz razum. Tako postoji i „teologija otkrovenja“ i „prirodna teologija“. To isto važi i za moral. Mi možemo pročitati u Svetom pismu kako Bog želi da mi živimo. Ali Bog nas je još opskrbio i savešću koja nam omugaćava da razlučimo ispravno i pogrešno na jedan „prirodan način“. Postoje dakle „dva puta“ i u moralnom životu. Mi možemo znati da je loše nanositi ljudima zlo iako nismo pročitali u Svetom pismu da „svojim bližnjima treba da činiš ono što želiš da tvoji bližnji čine tebi“. Ali i tu je najsigurnije držati se zapovesti iz Svetog pisma.“

(Justejn Gorder - Sofijin svet)

[Мара]

"А осим тога, да би неко упознао било ког човека, према њему се треба односити поступно и обазриво да се не би преварио и запао у предубеђење, што је касније врло тешко исправити. Заправо, да би човек неспристрасно судио о неким људима, он унапред треба да се одрекне извесних, већ усвојених погледа и свакидашње навике према људима што нас обично окружују."

Ф. М. Достојевски "Злочин и казна"

[Angelus]

"Страст за истином је најбољи израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе.

Толико је било ствари у животу којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.

Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних судбина и безимених људи.

Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа.

Неизвесност је имање оних који немају ништа и највећа нада оних који нису навикли на добро у животу.

Како корисно и добро могу да говоре људи који умеју да ћуте! "

Иво Андрић

**********************************************************************************

"Зато је много важно да ствари добро поставимо, да схватимо стварност око себе и правилно разумијемо појмове које употребљавамо да бисмо изразили ту стварност. A ништа нећемо моћи да урадимо ако не будемо имали ту унутрашњу животну динамику, која чини овај свијет отвореном књигом рукописаних дјела Божијих. Статичност не доноси никоме добра. То знамо и из свакодневног живота - сви смо у неком покрету, у кретању, у делању и ако се опустимо, легнемо, предамо се инерцији - аутоматски тонемо. Живот је описиван у књигама, приказиван је у позориштима и на филмовима, али он некако највише личи на меч, на борбу, у којој постоје правила. Болна је то ствар, јер човјек хоће да легне, да сједне, да одмори, да ужива, а то не бива. Јер живот стално иде напријед, не стоји, и ту је стално борба која те тјера на покрет. Спаваш ли? Сањаш ли? Aко само мало припазиш, видјећеш колико је интензиван и пун живота чак и твој сан, а камо ли твој дан и сваки трен у њему.

Дакле, круцијално питање јесте: има ли у нашем животу те динамике у односу на Бога? Aко нема - шта ти, човјече, радиш овдје?! Ко си? Зашто се крећеш? Куда идеш? Шта је циљ и смисао твог живота?! Тако је и са односом према Предању, гдје ми као народ показујемо једну незрелост. Зашто? Зато што смо се "откачили" од Предања и изгубили га мислећи да га чувамо својим неделањем. A ништа се, што је живо и животно, не може сачувати конзервацијом, него само даљом надградњом. Тако се и Предање у коме је дар Живота може једино живјети, и то у Цркви Божијој која је "катализатор". Црква зна шта је од новог добро, а шта се од старог може одбацити, тј. она зна да се ништа старо не може сачувати без новога и тога се не треба плашити. Нећемо моћи да живимо ако будемо гледали само уназад. Наш поглед унапријед и наше осјећање за Предање - како је, опет, говорио блажене успомене о. Георгије Флоровски - јесте хођење унапријед. Повратак Предању је - идење унапријед.

Човјек који живи у Цркви не смије бити уплашен и збуњен, зато што он зна и ко је био, и ко јесте, и шта хоће. Aко није тако, онда има велики проблем идентитета: ко је он, шта је, куда ће, шта сад са тим својим животом да ради? И онда долази апатија, (на личном плану), или, (на националном), некакво увјерење да смо ми као народ проклети! Нико није проклет! Проклет је само онај ко себе доведе у позицију да не може да се макне са мјеста. A свако је позван да устане и крене. Јер Христос, кад год у Новом завјету пролази поред људи, говори: "Хајде, устани и ходи!"

A ми сада често затичемо наш народ спућеним, препаднутим, пресјеченим, у сталном страху и ишчекивању - шта ће политичари урадити, шта ће се десити сутра и слично. Aли у свему томе Црква мора да буде одговорна и храбра. Јер - Црква је Живот, и ако не носи у себи живот, онда - шта ће ту? И Црква је задужена за сваког од оних који овдје живе. Без обзира на то што је неко, можда, отишао на ову или ону страну. Он је такав какав јесте, али ми смо ту због њега, зато што нас је тако учио Христос. Јер ми постојимо и срећни смо само онда када имамо наду. A наду имамо када онај други види у нама живот и каже: "Ти си мој живот и ја сам твој живот." Као што мајка каже када нас види: "Животе мој!" Зато што она - и не само она - добија живот од нас и ми од ње. Зато што сви црпимо живот једни из других."

Владика Григорије

************************************************************

"Пуноћа и савршенство тог личног сусрета, у којој је и пуноћа бића човека и света, остварује се, по хришћанској философији живота, у оваплоћењу Бога Логоса. Оваплоћењем Бог Логос улази у матицу живота и света, постаје савршени човек, и као Богочовек постаје једном за свагда истински и једини "услов и оквир" за разумевање људске егзистенције и егзистенције света. А тај нови Човек и нови свет, испуњени непоновљивом новином живота стварно постају не само "полазиште за суочавање са Божанском егзистенцијом" него света тајна Божанске присутности, сведоци Божанске љубави, сама Љубав. Свет постаје знање, богознање; он се открива као светлост, живот, вода, храна којом Пријатељ обдарује пријатеља, као уздарје којим пријатељ благодари свом Пријатељу."

Митрополит др Амфилохије

*****************************************************************

Најбоље оцијењени писмени рад из Светог Писма Старог Завјета у трећем разреду, рађен 26. маја 2012. год., написао је ученик Стефан Ибришимовић.

"Пророк кроз Страдајућега и Убијенога наговјештава Вјечнога и Васкрслога и то је тајна самог људског постојања и у томе је Богодано достојанство човјековог живота у Христу..."

http://www.bogoslovija.org/

*********************************************

Eпископ Григорије

Васкрсење – празник радости, светлости и пролећа

Зима је прошла. Студени више нема. Дрен је у цвату. Ни меда више не дрема. Зима је време недостајања: све је у њој жељно топлине. Нека Бог опрости за јадиковања, а је ли то зима симбол умирања? Утеха су чак и голе гране када их јутром прекрије иње. Када у песми и смеху, крај топле пећи, уз осмех друга, одјекује нека космичка туга. Док ветар напољу хучи претеће и без милости ломи дрвећу гране, као да се на неког љути и прети, као да се некоме због нечег свети...

А онда тихо, иза јасикове греде, сунце нам помилова образе бледе. Наједном нам се отворише очи, и све се у нама прену и скочи! Дотаче ли нас то светлости сама суштина, несташе ли из нас туга и тмина? Шта се то десило? Је ли то пролеће? Да, стигло је и са њим цвеће, радост и светлост, нада и бујање, у свему живом чудесно струјање! Осмех на лицима и свуда радост – све слави живот, светлост и младост! Море је чудесно плаво, и Неретва модрозелена, кајсија процветала, а љубичица мирисна и снена. У башти бака, у винограду видим сељака, гледа и пита се – откуд да крене, а ливаде наједном зелене, зелене... И монаси што у цркву крећу, сви личе на радост, пролеће, срећу; кротко се смеју, свуда радост сеју! И дечица нека на пропланку беру цвеће; питам их: шта је то, а она кроз смех – пролеће! Бехар трешње обук'о у бело, а храст стрес'о своје лишће свело. И поточић хита и жубори, и све живо о животу збори, а тек небо – светло, осмехнуто, плаво; пекрстих се и помислих – о, Божија славо!

И послушах тежака, уз брежуљак попех се до старог маслињака, а тамо – уз пањеве посечених борова, младице изникле између корова и као да се и саме веселе, величају живот, свима радост деле! И спустих се стазом вијугавом, уском, доле према друму; од силне лепоте не смогох снаге да погледам горе према Хуму. И док корачах стазом кроз шуму, пренух се кад прхну из шипражја птица. И угледах доле, скривен у жбуњу, букет љубичица. Сагнух се и узбрах једну, другу, трећу, а малени мрав ми улепша срећу, кад изађе тихо из латица цвета и као господин преда мном прошета; мирно, к'о из дома старог пријатеља, опијен од неког свеопштег весеља! И ето гостопримства права, за њега знају и цвеће и трава!

Погледах још једном: дивно плаво небо, и облаком лаким осењену стену, оживљен маслињак, и овце на паши, процветале трешње, ливаду зелену, и помислих – смрти као да и нема, ништа не умире већ једино дрема! Тешко је рећи да постоји смрт док пред тобом буја овај рајски врт! И лишеност она, дубока и тешка, и озбиљност нека без речи и смешка, све се просу као круница маслачка од само једног сунчевог зрачка!

Зашто нам пролеће све мање треба? И зашто мрзнемо испод зимског неба? Зашто смо тако слепи за цвеће? А Христос је васкрсао у пролеће! Да све живи и живо буде, да својом смрћу оживи људе! Христос је наше вечно пролеће, каква је радост Васкрсење – за тело, душу, разум и хтење! Баш као бујна, надошла река у сувој пустињи људскога века! Зато и онима који не желе, сада без речи прислужимо свеће, јер многе очи су свикле на таму, многи су слепи за пролеће!

А Христос васкрсе! Тугу однесе! Земљу потресе! Као кад ратар протресе њиву да би му донела храну живу!

Христос васкрсе, светкује радост, светлост се точи, ликује младост! И нека нова, стамена нада, ко живи закон над нама влада!

Христос васкрсе и са Њим лепота! Победу нека слави доброта! Умире туга, сумње се гасе, јер Име над именима од њих нас спасе!

На мору по ком се броди, на копну којим се ходи, у ваздуху по ком се лети, више нема места сети! И нико не сме сад очи скрити, и нико тужан сад не сме бити! У једном Дому, Христовој Цркви, сви смо браћа и ту за сваког места има: наше је време – време пролећа, никако студен и никад зима! И ако мало погледаш боље, у око сваког вољеног лица, видећеш да се дубоко у њему радују заједно мрав и љубичица.

Нека свако на овај Васкрс нађе дом и утеху у црквици, као мрав у цветној љубичици.

******************************************************************************************************************

Семинарски рад

Тема:Откривење као извор знања о Богу

Предмет:Догматика

аутор: Стефан Ибришимовић, ученик III раз.

...

Закључак

Свештена историја, Божије Откривење се и даље наставља. Бог и даље чини Magnalia Dei, своја величанствена дјела. Magnalia Dei-Божије Откривење није само одлика прошлости, него и сада и увијек она се наставља у Цркви и кроз Цркву у свијету. Сама Црква је саставни, органски и неодвојиви дио Новозавјетне Благовијести. Црква је историја „Цијелога Христа:главе и тијела“(totus Christus: caput et corpus, по ријечима Блаженога Августина) и Духа Светога. Крајњи циљ(τελος) Откривења још увијек није испуњен. Он ће бити испуњен у Есхатону, када ћемо све истине Божије видјети „лицем к лицу“(ενωπιος ενωπιο) и када ће се испунити логоси-смисао свих бића, све и сва у радости заједнице са Богом.

*********************************************************************************************************