Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:

Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;

Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .

Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.

Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.

I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.

I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.

Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.

Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.

I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;

I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.

Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.

I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;

Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.

I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.

I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.

Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.

I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.

Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.

Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.

Miris Beograda, to je priča.

A, ja? Šta da kažem?

Mirišem na Beograd.

Miris Beograda

ili

Proširena biografija (Mirjana Bobić Mojsilović)

[JESSY]

"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta

lako shvati da na svetu uvek postoji

jedna osoba koja ceka onu drugu,

bilo to nasred neke pustinje

ili nasred nekog velikog grada...

I kada se te osobe sretnu

i njihovi pogledi se ukrste,

sva proslost i sva buducnost

gube svaki znacaj...

i samo postoji taj trenutak..."

Paulo Koeljo, Alhemicar

[JESSY]

"Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim; moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe; izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem društvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu. Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikad ne prestaje da svira."

(Antoni de Melo, Put ljubavi)

[JESSY]

Jelena zena koje nema

Ivo Andric

Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti

snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo

podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,

a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.

Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena

patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena

[Pantera]

Jelena zena koje nema

Ivo Andric

Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti

snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo

podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,

a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.

Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena

patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena

Одлични Андрић. Свака му је на месту.

[JESSY]

"Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!"

Bora Stankovic - Uvela ruza -

[JESSY]

”Čovek koji se hvali da nikad ne menja svoje mišljenje obavezuje se da će uvek ići pravim putem. To je glupak koji veruje u nepogrešivost. Ne postoje načela, postoje samo događaji; nema ni zakona, ima samo okolnosti: viši čovek prima događaje i okolnosti da njima upravlja. Kad bi postojali stalni zakoni i utvrđena načela, narodi ih ne bi menjali kao što mi menjamo košulje. Pojedinac ne mora da bude pametniji od celog naroda.”

(Onore de Balzak; Čiča Gorio)

[JESSY]

"Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив. Тај човек је ту; ја видим његове јасне очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих. Он ме слуша. Шта ли мисли? Јест, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња! Можда ме он мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, подсмева ми се, осуђује ме, налази да сам просечан или глуп човек. Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим? и шта ли се кува у тој малој округлој глави? Велика је тајна незнана мисао неког бића – мисао скривена и слободна, коју ми не можемо сазнати, ни управљати њоме, ни потчинити је, ни победити је!

А ја узалуд желим да се предам, да отворим сва врата своје душе, и никако да се предам! На дну душе, на самоме дну, чувам своје ЈА у скривеном куту, а до њега нико не допире. Нико га не може пронаћи, ни ући у њ, зато што ми нико није сличан, зато што нико никога не разуме."

(Ги Де Мопасан, Усамљеност, Изабране новеле)

[JESSY]

”– Pre toga ću da te upitam nešto drugo. Lavovi ubijaju antilope; pauci muve; lisice kokoši – koja je jedina rasa na svetu koja neprestano diže ratove sama protiv sebe, udara sama sebe i ubija sama sebe?

– To su pitanja za decu. Kruna stvaranja, razume se, čovek, koji je pronašao reči ljubav, dobrota, milosrđe.

– Dobro. Koje je jedino biće na svetu koje može da izvrši samoubistvo i izvršava ga?

– Opet čovek – koji je pronašao večnost, boga i vaskrsenje.”

(E. M. Remark; Trijumfalna kapija)

[JESSY]

”Ako ljudi ispolje suviše hrabrosti na ovom svetu, društvo ih mora gušiti da bi ih slomilo – i tako ih, naravno, ubija. Društvo slama svakoga, ali posle toga mnogi postaju jaki baš na onim slomljenim mestima. A one koje ne može da slomi, njih ubija. Društvo podjednako ubija i dobre, i plemenite, i hrabre. Ako ne spadate među njih, možete biti sigurni da će i vas ubiti, samo bez neke naročite žurbe.”

(E. Hemingvej; Zbogom oružje)

[Мара]

"Волим београдске улице... волим београдске новине, ујутро, када још миришу на свежу, тек отиснуту штампарску боју.

Прелиставам их уз прву кафу, па ако су вести лоше (а обично јесу) и изгледи на будућност - суморни, ја натраг у кревет.

Шта да радим у једном таквом дану? Нисам неопходан!"

Момо Капор "011"

[JESSY]

"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom? Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."

Tvrđava, M.Selimović

[JESSY]

Ceo život provedemo želeći da nešto distignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist-Prsten

[JESSY]

" Да ли си," упита га једном, од реке научио тајну: да време не постоји?" Васудевино лице озари ведри осмех.

- "Јесам, Сидарто", рече. "Мислиш ли тиме ово: да се река налази свуда у исти мах, на извору и на ушћу, на водопаду и на скели у брзаку, у мору, у планини, свуда истовремено, и да за њу постоји само садашњица, без сенке будућности?"

- "То је оно што сам мислио", рече Сидарта. "И кад сам то научио, бацио сам поглед на свој живот, и он је такође био река, и дчака Сидарту су од мушкарца Сидарте раздвајале само сјенке, а ништа стварно. Сидартина ранија рођења нису била прошлост, нити су његова смрт и његов повратак брами будућност. Ништа није било, ништа неће бити; све јесте, све има своје битисање и садашњост."

"Сидарта" Х. Хесе

[JESSY]

"Razloge necijeg odlaska iz nasih zivota ne treba traziti , jer koliko god pokusavali necemo naci onaj pravi..

Ja ovaj njegov ne zelim da trazim ni medju tasovima mog horoskopskog znaka, ni medju ljudima i dogadjajima oko nas, ni medju razlikama u naravi, misljenjima ni mentalitetu..

Oni su jednostavno postajli i bili, cinilo mi se samo na prvi pogled, jaci od onog sto nas je spajalo...Nazalost, nismo uspeli da ih prebrodimo.

Na kraju, mislim da je posle svega nesto ostalo..I to toliko lepo i snazno, da cu se ja, a nadam se i on, tog vremena i te ljubavi , secati kao necega sto se coveku ne dogadja bas svakog dana... "

Ivo Andric, Pisma gospodjici M.

''Mirne jutarnje misli.

Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. - Lagan sam, lagan da poletim!

Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano - u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao.''

Ivo Andrić ''Ex Ponto''