Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[JESSY]

“Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put : nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama. A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svjetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost ... I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna : čuvam se i jednog i drugog ...”
― Meša Selimović

[JESSY]

“Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobiješ svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun prijetnji.”
― Meša Selimović

[JESSY]

“Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može.
Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas.
Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,
što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život.
Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav.

A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi.”
― Meša Selimović

[Zero]

Mali princ ode da ponovo vidi ruze...

-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza.

 

Antoan de Sent Egziperi - Mali Princ

[ines]

 ....ti i ja smo hodali ovom zemljom već mnogo puta zajedno i ja sam jednostavno morao doći da još jednom budem sa tobom. Mogu ostati samo ovo leto i ti me nikada više nećeš videti u ovom životu...I ako ne kažem ni jednu reč, ti znaš šta ja osećam prema tebi, zar ne?

Zašto moraš otići?

Ja to tako jasno vidim, ali mi je teško objasniti. Sve što mogu reći je da mi je dozvoljeno doći ovamo ovog leta i provesti ga sa tobom. Između naših života ja sam neprestano sa tobom, ali prošlo je već mnogo života otkad smo bili zajedno. Ja samo toliko živim na zemlji da izvršim neke obaveze prema drugim dušama, ali samo tebe istinski volim. Može se reći da sam posredno vezan za zemlju za još nekoliko hiljada godina zbog obaveza kojih imam, pa kad je tako, od vremena do vremena jednostavno želim biti s tobom.

- ja uopšte ne mogu reći o čemu govoriš...

- nije važno razumeti. Jedina istinska stvar koju oboje moramo shvatiti je da ću ja uskoro morati otići. Tu ne sme biti nikakvih odstupanja.

- možda ću kasnije razumeti...ali me sada samo drži za ruku i daj mi da delim s tobom tvoju snagu i mudrost i da uživam u njoj... PLAVE PTICE, David W. Frasure

 

 

 

 

 

[JESSY]

"Odgovornost bi se mogla lako izroditi u dominaciju i zelju za posedovanjem kad ne bi postojala i treca komponenta ljubavi:  respekt. Respekt nije strah ni strahopostovanje, on oznacava, u skladu sa korenom reci (respicere-gledati), sposobnost da osobu vidimo onakvu kakva jeste, da smo svesni njene individualnosti. Respect znaci brigu da bi druga osoba rasla i razvijala se onakva kakva jeste. Stoga respekt oznacava odsustvo izrabljivanja. Zelim da ljubljena osoba raste i da se razvija radi sebe same, i na svoj vlastiti nacin, a ne da bi mene služila. Ako ljubim drugu osobu, ja se osecam istovetan s njom ali s njom onakvom kakva jeste, a ne s onakvom kakva bi meni odgovarala kao objekt moga iskorištavanja. Jasno da je respekt moguc samo ako sam ja postigao nezavisnost, ako ja mogu stajati i hodati bez štaka, a da ne moram vladati bilo kim ili izrabljivati bilo koga drugoga. Respekt postoji samo na osnovi slobode. Ljubav je dete slobode a nikada dete dominacije. "
Erich Fromm

[JESSY]

"probuditi se noću i znati da u vašem buđenju nema tračka svetlosti ili nade...sama tama i strah.probuditi se noću,biti razbuđen u jednom času,sa svim što je u vama uznemireno,probuditi se sa morom da ponovo počinjete,iz noći u noć,na istom mestu,znajući iz gorkog iskustva,da sa svim demonima koji vas čekaju morate redom da se rvate i da nijedan ne sme da bude propušten,ako želite da steknete svoj mir,koji prestavlja krajnju iscrpnost...red kojim mi dolaze misli uvijek je isti.budućnost...šta će biti u budućnosti?..."

henri hendel ričardson

[JESSY]

TVOJA I MOJA MISAO

Tvoja misao je drvo duboko ukorijenjeno u tle tradicije cije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja misao je oblak koji se krece u prostoru. Ona se preobraca u kapljice koje, kada padnu, obrazuju potok koji pjeva svojim putem do mora. Zatim, on se dize kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrdjava koju ni munja ni oluja ne moze da potrese.
Moja misao je njezan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svome svijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne moze tebe da izmjeni niti je ti mozes izmjeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i vecerom.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao ti dopusta da vjerujes u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja misao radja u meni zelju da kopam zemlju sa svojom motikom, da zanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odjecu tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezujes za bogatstvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja misao podrzava slavu i pokazivanje.Moja me savjetuje i moli da odbacim uvazenost i da je smatram zrncem pjeska bacenim na obalu Vjecnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usadjuje drskost i nadmocnost.
Moja u meni usadjuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja misao stvara snove o palatama sa namjestajem od sandalovine prosarane sa draguljima i posteljama nacinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori njezno na moje usi: „Budi cist u tijelu i duhu cak i ako nemas gdje da spustis svoju glavu.“
Tvoja misao te podstice da tezis za titulama i polozajima.
Moja me bodri na skromnu sluzbu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je drustvena nauka, vjerski i politicki rjecnik.
Moja je prosto nacelo.
Tvoja misao govori o zeni lijepoj, ruznoj, cednoj, bludnici, inteligentnoj i glupoj.
Moja u svakoj zeni vidi majku, sestru i kcer svakog covjeka.
Predmet tvojih misli su lopovi, zlikovci i ubice.
Moja iskazuje da su ti lopovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana, a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja objasnjava, da kad covjek pravi zakon, on ga ili prekrsava ili mu se pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim. Onaj ko prezire bijednika, sam je bijednik. Onaj, ko uzdize svoj prezir prema grijesnima, uzdize svoj prezir prema cijelom covjecanstvu. Tvoja misao je upucena na vjestaka, umjetnika, intelektualca, filozofa, svestenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su njezni, iskreni, casni, pravicni, ljubazni i o mucenicima.
Tvoja misao podrzava judaizam, bramanizam, hriscanstvo, islam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija ciji su razliciti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog Bica.
U tvojoj misli postoji samo pojam bogatog, siromasnog ili prosjaka.
Moja misao drzi da nema bogatih vec samo covjekov zivot; da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog zivota.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Prema tvojoj misli, velicina naroda lezi u njihovoj politici, njihovim partijama, njihovim konferencijama, njihovim savezima i raspravama.
Ali moja proglasava da znacaj naroda lezi u radu - rad na polju, rad u vinogradu, rad na razboju, rad u stavaonici, rad u majdanu, rad na sjeci drveta, rad u uredu i u stampi.
Tvoja misao drzi da je slava naroda u njihovim herojima. Ona pjeva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Hanibala i Napoleona.
A moja tvrdi da su pravi heroji Konfuchije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi Taleb, El Gazali, Dzalal Eddin-el Rumi, Kopernik i Paster. Tvoja misao vidi moc u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu, odvaznosti i istini. Ma koliko jedan tiranin da istraje, on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku izmedju praktichara i idealista, izmedju dijela i sjeline, izmedju mistichara i materijaliste.
Moja shvata da je Zivot jedan i da se njegove tezine, mjere i tabele ne podudaraju sa tvojim tezinama i mjerama. Onaj za koga ti pretpostavljas da je idealist moze biti praktichan chovjek.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje, mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama: Posto se ti njome ponosis, ti je, takodje, velicas.
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i laznog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tudjinac u svom narodu i usamljen medju rodjacima i prijateljima.
Ti imas tvoju misao i ja imam moju.

Khalil Gibran

[Дијана.]

Orkanski visovi"

 

"Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tužan, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi - vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće." 


 Život joj se završio blagim snom -neka se isto tako probudi na onom svetu!
-Neka se probudi u mukama! -viknu on zastrašujućom žestinom, lupi nogom zemlju i zaječa u iznenadnom nastupu nesavladljivog uzbudjenja. -Ostala je lažljivica do kraja! Gde je ona? Nije tamo -nije u raju- nije isčezla -gde je? Oh, rekla si da ne mariš za moje patnje! A ja imam samo jednu molitvu -ponavljaću je dok mi se jezik ne osuši -Ketrin Ernšo, nemala mira dok god sam ja živ! Rekla si da sam te ubio -priviđaj mi se onda kao duh! Uveren sam da se ubijeni prividjaju svojim ubicama. Znam da duhovi lutaju po zemlji. Budi uvek sa mnom -uzmi kakav hoćeš oblik- dovedi me do ludila! Samo me ne ostavljaj u ovom ponoru gde te ne mogu naći! Oh, Bože! Ovo je neizdržljivo! Ne mogu da živim bez svoje duše! 

[Дијана.]

Dostojevski: Idiot

 

- A kako ste znali da sam to ja?

- Prepoznao sam vas po slici i ...

- I po čemu još?

- I po tome što sam vas baš tako zamišljao.. i ja vas kao da sam već negdje vidio.

- Gdje? Gdje?

- Baš kao da sam negdje vidio te vaše oči... ali to je nemoguće! Nisam nikad prije ni bio ovdje. Možda u snu... .............

….... - da ću vaš pristanak držati za čast, da vi meni činite čast, a ne ja vama.... ...Maloprije ste htjeli uporopastiti samu sebe jednom zauvijek, jer više nikad ne biste to sebi mogli oprostiti, a niste ama baš ničemu krivi. Ne može biti da vam je život već dokraja upropašten. .... Ponosni ste, ali ste već možda i toliko nesretni da zaista mislite da ste nešto krivi. Vas treba dobro njegovati, Nastasja Filipovna. Ja ću vas njegovati. Kad sam danas vidio vašu sliku, baš ako da sam ugledao poznato lice. Odmah mi je bilo tako kao da ste me već zvali ... Ja... ja ću vas poštovati dok sam živ........

............ - Zar ovo dijete da upropastim? .... Ti se ne bojiš, ali ja bih se bojala da sam te upropastila i da bi mi posle prigovarao!....... A šta si ti mislio? Možda sam ja i ponosita, iako sam bestidnica!........ Gledaj, kneže, tvoja je mlada primila pare jere je pokvarena, a ti si je htio uzeti za ženu! Ama, što sad plačeš? Je li ti teško? A ja mislim da treba da se smiješ - .... Vrijeme najbolje liječi – sve će to proći! Bolje se predomisliti sad nego poslije... .. Bolje je ovako, kneže, zbilja je bolje, jer bi me inače poslije počeo prezirati, ne bismo bili sretni! Ne kuni mi se, ne vjerujem ti! A bilo bi i glupo... Ama, bolje će biti da se ovako lijepo rastanemo, jer sam i ja sanjalica, pa ne bi nikako valjalo! Misliš da nisam i ja o tebi sanjarila?........ i tako, mislim li , mislim, sanjarim li, sanjarim – i eto, sve sam tako nekakvog kao ti zamišljala, dobrog, poštenog, lijepog i isto tako luckastog, kako će iznenada doći i reći mi:“ Niste ništa krivi, Nastasja Filipovna, obožavam vas!“ I tako se zaneseš u sanjarije da ti se pamet pomuti....................... Zbogom, kneže, prvi put sam u životu srela čovjeka!

[Дијана.]

B.Miljkovic

 

Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada neću više oporaviti.

Pre svega moraš znati da moja nesreća nije neki puki ljubavni jad. Ili, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je za mene bila zaštitni omotač od moje metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći.

Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao. Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti.

Ja sam nejveći deo pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali ja sam tek sa Njom postao pesnik tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako, ja sam onaj što se igrao sa vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio.

Izgubivši Nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: »Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik« Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko.

Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Branko

p.s.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, itd. Ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenljive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti

Ponoc je. Doviđenja.

Želi ti sve najbolje

Branko

[Дијана.]

Koeljo

 

Najvaznije susrete duse dogovaraju mnogo pre nego sto su se tijela vidjela.

Uopste, ti susreti desavaju se kada stignemo do nasih granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas cekaju – ali mi u najvecem broju slucajeva izbjegavamo da se oni dese.

Medjutim, kada smo ocajni i nista vise ne mozemo izgubiti, ili pak, kada smo odusevljeni zivotom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje naseg unutrasnjeg univerzuma mijenja pravac. (11 minuta)

….... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada...I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj...i samo postoji taj trenutak... (Alhemicar)

[Дијана.]

Tatjanino pismo Onjeginu

Puškin: Onjegin

 

Pišem vam – šta bih znala bolje?

I šta vam više mogu reći?

Sad zavisi od vaše volje

prezrenje vaše da l’ ću steći.

Al’ ako vas moj udes hudi

bar malo trone i uzbudi,

vi me se nećete odreći.

 

Da ćutim ja sam prvo htela,

i za sramotu mojih jada

ne biste znali vi ni sada,

bar da se nadam da sam smela

da ćete opet k nama doći

i da ću bar i retko moći

u selu da vas vidim našem,

da se veselim glasu vašem,

da vam što kažem, pa da zatim

o istom mislim i da patim

dane i noći duge sama

dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,

i teška vam je selska čama,

a mi… mi ničim ne blistamo,

no iskreno smo radi vama.

 

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

ja ne bih srela vas zacelo

i ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

možda bih jednom (ko će znati?)

po srcu našla druga verna

i bila bih mu žena smerna,

a svojoj djeci dobra mati.

 

Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’

na svetu dala srce svoje!

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

moj život sav je jamstvo bio

da ću te sresti izmeđ’ ljudi;

znam, Bog je tebe uputio,

moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,

i neviđen si bio mio,

tvoj pogled me je svud proganj’o,

u duši davno glas odzvanj’o…

 

Ne, nije mi se san to snio,

jer čim si uš’o, ja sam znala,

sva premrla i usplamsala,

i rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;

govorio si sa mnom jednom

kad prosjaku pomagah bednom

i kada blažih molitvama

buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,

o priviđenje moje drago,

promak’o kroz noć kao sena,

nad uzglavlje se moje sag’o

i šapnuo mi reči nade

ljubavi pune i iskrene?

 

Ko si ti? Čuvar duše mlade

il’ kobni duh što kuša mene?

Utišaj sumnje što me guše.

Možda su sve to sanje moje,

zablude jedne mlade duše,

a sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

pred tobom suze bola lijem

i molim zaštitu od tebe…

Pomisli: ja sam ovdje sama

i nikog nema da me shvati,

sustajem i moj um se slama,

a nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni

bar pogledom oživi jednim,

ili iz teškog sna me preni

prekorom gorkim i pravednim.

 

Završih! Da pročitam strepim…

Od stida više nemam daha…

Al’ vaša čast mi jamči lepim

i predajem se njoj bez straha…

 

……

XI

Ali je pismo od Tatjane

Uspelo živo da ga trone.

Nevinih snova reč ga zane,

I vihorom mu misli pone

I setio se lika setnog,

Bledila njenog neprimetnog,

I u san sladak, čist i čedan,

Utonuo svom dušom predan.

U njemu možda vaskrsnuše

Negdašnja vatra, strast i rane,

Al' nije hteo da obmane

Iskrenost ove čedne duše.

Hajdemo u vrt pored sela

Gde se sa njime Tanja srela.

 

XII

 

Trenutak-dva su nemi bili.

Al' Onjegin je pred nju stao:

»Pisali ste mi; što bi krili?

I ja sam, evo, pročitao

Ispovest čiste duše jedne,

Ljubavi vaše reči čedne;

Ta iskrenost je meni draga;

Oživela je njena snaga

Roj davno mrtvih osećaja;

Al' da vas hvalim za to neću;

Odužiću se za tu sreću

Iskreno, prosto i bez sjaja:

Sa iskrenim priznanjem svojim

Sad ja pred vašim sudom stojim!

 

XIII

 Kada bih mirnim, kućnim krugom

Ograničiti život smeo,

Da budem ocem i suprugom

Prijatni udes kad bi hteo,

Kad bi me krilu sreće slične

Mamile slike porodične,

Srce u meni tad, zacelo,

Nevestu drugu ne bi htelo.

Bez lažnog sjaja ću vam reći:

Našavši svoj ideal stari,

Poželeo bih vas u stvari

Za druga mojoj hudoj sreći,

A svemu lepom u zalogu.

I bio srećan... da mogu.

 

 XIV

 »Al nisam stvoren ja za sreću,

I duša moja njoj je strana;

Vrlina vaših nikad neću

Dostojan biti ja, Tatjana.

Verujte (savest jemstvo daje),

Da brak će muka da nas staje.

Mada ste dragi sada meni,

Navika ljubav iskoreni;

Počeće plač i vaše suze...

Al' mene neće to da trone;

Razgneviće me samo one.

Zar takvo cveće, takve uze,

Bogovi braka da nam spreme

Možda na dugo, dugo vreme?

 

 XV

 »Šta goru sliku da nam pruži

Od kuće, gde sirota žena

Za nedostojnim mužem tuži

Danju i noću usamljena,

Gde muž, iako zna joj cenu,

Sudbinu kune svoju, njenu,

I vazda ćuti, sav sumoran,

Ljutit i hladno ljubomoran?

A ja sam takav. Zar ste o tom

Sanjali u dnu duše čiste

Dok ono pismo pisali ste

Sa takvim umom i čistotom?

Zar takav udes celog veka

Po volji sudbe da vas čeka?«

 

XVI

 »Povratka nema godinama

I dušu neću obnoviti...

Ja gajim ljubav prema vama

Ko brat, il' veću, može biti.

Pa čujte me bez svakog gneva:

Vaša će duša još da sneva

I snom da smeni stare snove;

Listove drvo stiče nove

S prolećem novim, s novim dobom

Takva je, valjda, volja neba:

Zavolećete još, al' treba

Da vladate od sada sobom;

Svako vas neće razumeti,

A neiskusnost često šteti«.

 

XVII

 I tako je on propovedo.

Od suza slepa, nema hladna,

Krijući svoje lice bledo,

Slušala ga je Tanja jadna.

On joj je ruku dao tada;

Pognute glave, puna jada,

U nesvesnom se nekom stanju

Oslonila Tatjana na nju.

 

...

 

XX

 Je l' ovo ista ta Tatjana,

Kojoj je on u pustom gaju

Još u početku mog romana,

U divljem i dalekom kraju,

Pažljivo, da je ne uvredi,

Moralne držo propovedi?

On i sad čuva pismo njeno

Gde srce leži izliveno,

Gde iskrenost, sloboda vlada...

Je l' ona to, il' san je bio?...

Ta koju on je ostavio

Sudbini skromnoj njenoj tada,

Zar se sa njime sada srela...

Ravnodušna i tako smela?

 

....

Pismo Onjegina Tatjani

 

Znam, razjašnjenje tužne tajne 

Duboko će vas uvrediti. 

Kakav će prezir plemeniti 

Izreći vaše oči sjajne! 

Šta hoću? S kakvom željom kobnom 

Otvoriću vam srce svoje? 

Kakvom će sad veselju zlobnom 

Povoda dati pismo moje. 

 

Kada je u vašem srcu čednom 

Nežnosti iskru spazih jednom. 

Da verujem joj nisam smeo; 

Navici nisam dao maha, 

Slobodu praznu nisam hteo 

Da izgubim pun čudnog straha. 

Još jedno nas je rastavilo… 

Nesrećni Lenski tad je pao… 

Od svega što je srcu milo 

Srce sam tada otrgao; 

Nevezan ničim, ja sam zatim 

Mislio da sloboda može 

Da nadoknadi sreću: Bože! 

Kako pogreših, kako patim!

Ne, da vas vidjam, da vas pratim. 

Da svaki osmeh, pogled hvatam 

Na vašem licu i da patim, 

Vaš glas da slušam i da shvatim 

Svom dušom svojom vaše čari 

I savršenstva od svih veća. 

Da premirem kraj vas u stvari, 

I da se gasim… to je sreća! 

 

A ja sam lišen svega toga; 

Zbog vas ja lutam svetom grubim; 

Svaki je čas života moga 

Dragocen, a ja zalud gubim 

Već ionako teške dane 

Sudbinom gorkom odbrojane. 

Moj vek će skoro da se skrati; 

Al’ da bih bio živ, u svesti, 

Ja svakog jutra moram znati 

Da ću vas tokom dana sresti… 

 

Bojim se da se plaše 

Od moje molbe oči vaše 

Ko od lukavstva koje kujem… 

I gnevni prekor ja već čujem. 

Da znate kako strašno boli 

Ljubavnom žedji biti moren, 

U mom srcu koje voli 

Gušiti nemir strašću stvoren! 

Ja žudim da kraj vaših nogu 

Sa suzama i bolom slijem 

Svu ljubav, molbe, sve što krijem; 

I sve sto još izreći mogu! 

A mesto tog, hladnoćom lažnom 

I reč i pogled ja oružam. 

Govorim s vama o nevažnom 

I veseo vam osmeh pružam!...

 

Da protivim sebi, strasti, 

Više u moći nije mojoj. 

Reših: u vašoj ja sam vlasti 

I predajem se sudbi svojoj.

 

...

Kneginju on pred sobom gleda;

Nedoterana sedi, bleda,

Sa tugom čita pismo neko,

Na hladnu ruku obraz kloni

I tiho potok suza roni.

 

XLI

 Ko ne bi bio sad u stanju

Da odgonetne tugu njenu,

I da prepozna jadnu Tanju

U kneginji, u ovom trenu?

Pun sažaljenja i pun jada,

Njoj Onjegin pred noge pada,

A ona drhti, setna, bleda,

I Onjegina nemo gleda

Bez čudenja, bez svakog gneva...

Sve shvata: izraz koji moli,

Prekorni pogled prepun boli...

Devojka skromna koja sneva

S negdašnjim srcem, živih čula,

U njoj je opet vaskrsnula.

 

XLII

 Ne podiže ga ona, ćuti.

Očiju s njega još ne skida

Premrlu ruku nežne puti

Od žudnih usta ne otkida.

O čemu Tanja misli sada?

Tišina dugo, dugo vlada

I tiho najzad ona veli:

Sad ustanite, ma šta hteli,

Ja hoću da se razumemo.

Da 1' pamtite još vrt kraj sela

Gde sam se nekad s vama srela

I slušala pred vama nemo

Sve predike i opomene?

Danas je, evo, red na mene.

 

XLIII

 Mlađa i možda lepša ja sam

Bila u bednom selu našem,

I volela vas; i šta? šta sam

Našla u hladnom srcu vašem?

Odgovor beše strogost sama.

Ne, novi nisu bili vama

Devojke čedne ljubav, jadi...

I sada - bože! - krv se hladi

Kada se u snu setim tamnom

Pogleda onog, hladnog glasa...

Al' ne krivim vas: toga časa

Postupili ste časno sa mnom

I spasili me od mnogih zala...

Svom dušom vam na tome hvala.

 

XLIV

 U pustinji, daleko, sama,

Van taština i dvorske svite

Nimalo se ne svidah vama...

Pa što me sada progonite?

Što sada vašu pažnju skrećem?

Da l' zato što se sada krećem

U višem društvu. što ga primam.

Što ugled i_bogatstvo imam,

Da l' što nas dvor sad pazi tako

Jer ranjavan je muž u boju,

I što bi sad sramotu moju

Primetili u društvu lako

I mogla bi u toj sredini

Sablažnjiv ugled da vam čini?

 

 XLV

 Ja plačem... Ako Tanju jadnu

Vi niste još zaboravili.

Uz gnev i vašu jetkost hladnu

Meni bi dani draži bili

- U mojoj kad bi bilo vlasti -

Od ove vaše sramne strasti

I pisma onog što ste slali.

Nekad ste barem poštovali

U meni mladost punu snova,

I štedeli ste srce vrelo.

A šta je sada: vas dovelo

Pred moje noge? Raskoš ova!

Zar s vašim srcem, s vašom časti

Da robujete takvoj strasti?

 

XLV1

 Sva raskoš ta je, Onjegine,

Pozlata mog života mučnog;

Jer čemu sve te svetkovine

I uspesi kod sveta hučnog?

Dala bih rado odmah sada

Sve, sve te krpe maskarada,

Sav ovaj blesak, dim i sjaj.

Za svoje knjige, divlji gaj,

Za boravište naše bedno.

Za mesta gde sam kraj mog sela

Vas, Onjegine, nekad srela

I za to groblje neugledno

Gde stoji krst i senka grana

Nad grobom gde je moja nana.

 

 XLVII

 A moguća je sreća bila...

No udes moj je rešen sada.

A možda i ja, što bih krila,

Nepažljivo postupih tada.

Zaklinjala me mati jadna,

A spremna beše duša hladna

Na svaku novu volju neba.

Udala sam se. Sada treba

Da odete, jer ja vas molim.

U srcu vašem pored strasti

Ponosa ima, ima časti;

Zašto da krijem? Još vas volim,

Al' drugom ja sam poverena

I ostaću mu verna žena.

[Ayla]

Oproštaj je na dobro najprije tebi koji praštaš. Oproštaj te oslobađa nečega što te živog izjeda, što uništava tvoju radost i sposobnost da voliš potpuno i otvoreno.

Misliš li da čovjek mari za bol i patnje koje si pretrpio? Ako išta, on se hrani njima.

Zar ne želiš da to prekineš? Oprostivši mu oslobađaš ga bremena koje nosi, znao to ili ne, priznavao to ili ne. Kada odlučiš nekom da oprostiš, voliš ga kako valja.

 

 

Vilijem Pol Jang - Koliba

[Дијана.]

Dostojevski: 

 

“Šta vrijedi pakao kad su oni mučeni?

 

…osobitu nježnu sklonost prema svemu ugnjetenom i od prirode zapostavljenom, pogotovo kod djece.

 

Razumijete li vi … šta to znači kad više nikuda ne možete… trebalo bi da svaki čovjek može nekuda otići…

 

Suvišni ljudi ne bi trebalo da se radjaju. Prvo preuredite svet, da ne bude suvišnih ljudi, pa onda ih tek radjajte.

 

Oni nisu dobri zato što ne znaju da su dobri. Kad to spoznaju neće zlostavljati djevojčicu. Treba da spoznaju koliko su dobri, i onda ce svi postati dobri, svi do jednoga.

 

Čovjek je širok, previše širok, ja bih ga suzio.

 

S ljudima treba isto tako postupati kao s djecom, a s nekima kao s bolesnicima u bolnici…

 

Da pogledaš kakvog god čovjeka, moraš biti prema njemu pažljiv i oprezan da ne zapadneš u pogrešku i predrasudu, jer njih ti je kasnije teško ispraviti, izgladiti.

 

….Nasuprot današnjem gotovo paganskom i nehumanog odsecanju zaraženog člana kako se danas čini radi zaštite društva; preobraziti ali potpuno a ne lažno u ideju o ponovnom čovjekovom preporodu…

 

Nisam se poklonio tebi, poklonio sam se svim ljudskim patnjama.

 

Bijedu ćes vidjeti veliku i u toj bijedi bićes sretan.

 

Znajte da je svaki od nas kriv za svakog i za sve na zemlji.

 

Znate li da ima bez krivice krivih? Te se krivice ne mogu nikad oprostiti i gotovo uvijek donose kaznu.

 

Svi na svijetu moraju ponajprije zavoljeti život – više nego njegov smisao. Zavoljeti prije logike jer samo onda će i smisao razumjeti.

 

Život je divota, samo u patnji je smisao."

 

.....................