СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

[marija]

Универзалност вере...

Св. Теофан Затворник

Питате: „Како то Ви кажете да сви имају дух са означеним пројавама; међутим, зар је мало народа који не знају Бога?“

Ти народи не знају Ко је истинити Бог али да Он постоји – то исповедају сви. Верујући да постоји Бог и желећи тачно да одреде шта Он јесте, они су падали у заблуде па су Богом називали оно што није Бог, на пример сунце, месец или звезде, или нешто друго. Али свеједно су били у грубој заблуди. Када је Бог расејао народе по лицу земље сви су они са собом понели и здраве појмове који су им били предати о Богу као невидљивом, Творцу, Промислитељу, Судији и Даваоцу добара, и то се код свих сачувало, а да је Он нематеријални Дух то нису сачували сви, него су заменили славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца (Рим 1,23). Они су разумели Бога, то јест спознали су да постоји Бог, али га нису прославили као Бога. Од источних народа узвишеније појмове о Богу имају персијанци, индијци, азијатски народи и американци. Грци и Римљани су, да тако кажемо, уситнили Бога. Амерички индиј(ан)ци на пример Бога називају духом света, који је невидљив и све обухвата. То је веома узвишена представа и дух препуштен самом себи не може да иде даље од тога. Азијски Индијци су се више удубљивали у спознају Бога, али, мада су задржали представу о његовој невидљивости, свемоћи и сведелатности, када су покушали тачније да одреде Његова стваралачка и промишљајућа дејства, додали су много тога неоснованог и написали су много невероватних прича.

Ето дакле у ком погледу има оних који не знају Бога! А не у томе да тобоже има народа који не исповедају да постоји Бог. Било је неких путника који су сведочили како су тобоже сретали народе који уопште нису знали Бога и нису му се клањали. Истина у том сведочанству је само то, да они нису чули исповедање вере и да нису видели поклоњење Богу - али да тога није било... Требало је дуже да поживе међу тим народима. Бекер је у наше време читав месец живео у неком народу око језера кроз која тече Нил – и није видео богопоштовање. Но, каже, дошао је млад месец, гледам, поглавица се спрема негде, спремају се и све старешине, припремају бика. У одређени дан пошли су на некакав брежуљак и принели бика на жртву. Да сам отишао два-три дана раније, могао сам сасвим искрено да посведочим како тај народ не поштује Бога.

[marija]

Дакле, сасвим избаците из главе да има оних који не признају постојање Божије. Постоје неки научници који мисле да се снађу без Бога, па причају о томе и пишу књиге, али док њихови језици и пера точе таква празнословља, њихово срце говори другачије. Они се прсе тиме што не верују у Бога, али је веома сумњиво да ли би тако могли да се држе и пред сопственом савешћу.

Они који познају Бога, показују и савест, и поштују Бога, и моле му се, и очекују будући живот, у коме ће сваком бити дато по делима његовим. Сила која садржи сва таква веровања и убеђења јесте дух. Да закључимо да у сваком човеку постоји дух – узвишена страна људског живота, сила која га вуче од видљивог ка невидљивом, од пролазног ка вечном, од створења ка Творцу, која је карактеристична за човека и која га чини различитим од свих других живих створења на земљи. Ова сила може да ослаби у различитом степену, њени захтеви могу криво да се тумаче, али немогуће је потпуно је угушити или уништити. Она представља неодвојиви део наше људске природе и код свакога се пројављује на свој начин.

Ето докле сте ме довели својим питањем. Али то није било лоше. Хтео сам да Вам пишем не о томе, него о ономе што се догодило и што се догађа у души услед деловања духа након његовог сједињења са њом. Но о томе – следећи пут.

објављено у књизи 'Шта је то духовни живот и како га стећи'

Св. Теофан Затворник

Образ Светачки

Београд 2003

[marija]

Својим живљењем епископ Теофан подсећа на многе велике оце и учитеље древне Хришћанске Цркве. Такав суд неодољиво намеће његов морални и аскетски живот, његова дубока и снажна богословска мисао, исказана у писаним - објављеним делима.

Рођен је 1815. године у селу Чарновскоје (Орловска губернија) у светој Русији, од оца Василија Тимотијевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне која је била из свештеничке породице. На крштењу је добио име Георгије. Стога је за време школовања, тј. док није положио монашки завет, познат под световним именом Георгије Васиљевич Говоров.

Велика благочастивост Георгијевих родитеља била је прва и најважнија "школа" за његово основно хришћанско образовање и усмерење. У осмој години живота (1823) кренуо је у Ливенску духовну школу. Шест година касније (1829) похађао је Орловску семинарију, на челу које је стајао архимандрит Исидор, касније познати јерарх Руске Цркве. Семинарију је завршио 1837. године са одличним успехом. Затим се уписао на Кијевску духовну академију, коју је завршио 1841. године са научним степеном магистра, и то већ са јеромонашким именом Теофан. Монашки завет је положио исте те године, дакле, пре него што је завршио Духовну академију.

Већ у августу 1841. године јеромонах Теофан је постављен за ректора Кијево-софијске духовне школе. Убрзо је (1842) одређен за инспектора Новгородске семинарије, у којој се истакао као врстан предавач психологије и логике. Благодарећи умним и духовним способностима које су га красиле, Теофан је 1844. године у Петербуршкој духовној академији постављен за предавача моралног и пастирског богословља. Своја предавања је темељио на психологији (оплемењеној личним аскетским животом и осмишљеној учењем Светог Писма) и житијима великих богоугодника.

Богат богословљем, отац Теофан је 1845. године заслужено одређен за помоћника инспектора академије, а у 1846. години вршио је дужности инспектора. Следеће године (1847), по сопственој жељи, постаје члан Духовне мисије у Јерусалиму, коју је предводио архимандрит Порфирије (Успенски), велики познавалац Истока и истакнути црквени археолог. За време шестогодишњег боравка на Истоку јеромонах Теофан је посећивао древне монашке обитељи и читао старе рукописе у којима су била садржана житија светитеља и устави монашког живљења. Уз то, непосредно је разговарао са подвижницима, нарочито на Светој Гори. Све је то подгревало његову љубав и склоност ка пустињачком подвизавању.

Због Кримског рата (1853) Руска духовна мисија је повучена 1854. године из Јерусалима у Русију. Труд јеромонаха Теофана у Мисији није могао остати незапажен. То је био један од разлога да 1855. године добије достојанство архимандрита и да буде постављен у Петербуршкој духовној академији на катедру канонског права, а убрзо и на дужност ректора Олонецке духовне семинарије. Исте те 1855. године архимандрит Теофан је постао члан Олонецке духовне конзисторије. У то време он се посебно истиче проповедима и мерама које је предузимао на сузбијању расколништва.

Познавање прилика на Истоку као и познавање грчког језика пресудно су утицали да Руска Црква 1856. године постави архимандрита Теофана за старешину цркве при Руском посланству у Цариграду. Са тог места изблиза је пратио и обавештавао Синод Руске Православне Цркве о расправама између Цариградске и Бугарске Цркве у вези са расколом Бугара. У својим извештајима отворено је испољавао наклоност према Бугарима, али и љубав према Цариградској Цркви, наглашавајући да "великодушна" Русија "не треба да оставља своју мајку по вери у тако беспомоћном стању".

Када се убрзо (1857) указала потреба да архимандрит Теофан својим служењем и искуством Руској Православној Цркви пружи нове услуге, Свети синод га је указом поставио за ректора Петербуршке духовне академије. Са тог места објављивао је своје радове углавном у часопису Хришћанско штиво, који је излазио под његовим надзором. Основни задатак му је био, међутим, да бди над духовним, васпитним и образовним ликом студената, па је у том циљу присуствовао на многим предавањима професора и на испитима богослова. За време његовог ректоровања потрефило се да Академија 1859. године обележи 50. годишњицу свог оснивања. За труд и предану службу у Академији, Синод Руске Цркве га је наградио орденом светог кнеза Владимира трећег степена. Исте те године изабран је за епископа тамбовског и шацког, где је четири године неуморно поучавао паству необично једноставним и изузетно снажним проповедима које су објављене у два тома. За то време, епископ Теофан је отворио многе црквено-парохијске и друге школе, и покренуо излажење епархијског часописа. Од посебне важности је његов богословски рад Писма о хришћанском животу. Из себе је изливао управо оно чиме је био испуњен: духовност, црквеност, благост, очинску љубав према свима, нарочито према уцвељенима.

Када је једном приликом обилазио цркве и манастире по својој епархији, епископ Теофан је посетио и Вишинску пустињу, која му се необично допала по свом положају и монашком уставу. Шаљући за настојатеља у пустињи игумана Аркадија, пророчки је изговорио: "Пођите, оче игумане, тамо, а Бог ће дати да и ја к вама дођем".

Када се 1863. године упокојио владимирски епископ Јустин, Синод Руске Цркве је одлучио да на његову епископију постави тамбовског епископа Теофана, са образложењем да је способан да управља "већом паством". Као и у претходној, епископ Теофан је и у новој, Владимирској епархији, непрекидно мисионарио, отварао школе, покренуо епархијски лист и др.

После двадесетпетогодишњег служења Цркви кроз разне видове, епископ Теофан је одлучио да оствари свој монашки идеал тако што ће се повући у пустињу и потпуно се одрећи овога света и обавеза у њему. Та најузвишенија монашка одлука јесте круна духовних доживљаја и небеских призива које је епископ Теофан слагао у срцу док је као дете посматрао подвижнике по руским манастирима, по Светој Земљи и на Атонској Гори; док је читао светоотачку литературу и док се непрекидно приближавао Богу, а нарочито док је 1861. године присуствовао духовном слављу поводом откривања моштију светог Тихона Задонског.

Пошто се посаветовао са својим духовним вођом, митрополитом Исидором, епископ Теофан је одлучио да упути молбу Светом синоду, тражећи да га разреши епископских обавеза у Тамбовској епархији и дозволи му да стално обитава у Вишинској пустињи. Одобрење је добио 1866. године, када је и постављен за настојатеља Вишинске пустиње, у којој је до краја провео овоземаљски живот, премда не као настојатељ. Убрзо је поново писао Светом синоду, тражећи да га разреши настојатељских обавеза, са циљем да оде дубље у пустињске стене, где ће још преданије, у покоју, служити Богу. Хтео је, дакле, нешто узвишеније од општежитељног пустињског манастира и његовог строгог устава. Повукао се у тиховање и стално општење са Богом, какво само пустиња може да омогући правом и искусном духовнику.

Врхунац пуноте духовног задовољења подвижник Теофан је овако представио: "Називате ме срећним. Ја себе тако не осећам... Вишу (тј. Вишинску пустињу) је могуће заменити само за Царство небеско". Зато је разумљиво што се није одазвао на понуде Светог синода да, на пример, опет управља епархијом, чак Московском, или да оде у Јапан где је мисионарио отац Касаткин.

Удубљујући се све више у смисао пустињачког подвижништва, епископ Теофан је 1872. године почео да живи затворничким животом. Прекинуо је додире са људима и престао да одлази у манастирски храм на богослужења, затворивши се у посебан кутак пустињских обиталишта, због чега је назван Затворник. Од тада је примао само настојатеља пустиње, духовника игумана Тихона, и келејника, оца Евлампија.

У свом станишту је направио малу цркву, посвећену Крштењу Господњем, у којој је последњих једанаест година свакодневно служио свету литургију. Тако је он свој затворнички живот проводио углавном у општењу са Богом путем молитве, читања и писања. Одатле је написао многа писма - одговоре онима који су писали тражећи духовну помоћ, у чему је видео посебан начин служења Цркви Божијој. Дневно му је стизало 20-40 писама из разних крајева Русије. Зато га с правом један биограф назива "великим мудрацем хришћанске философије, који је плодотворан до степена који су достигли свети оци четвртог века". Није без основа записано да је "учење епископа Теофана умногоме сродно учењу старца Пајсија Величковског, што је примећено посебно у откривању тема о стараштву, умном раду и молитви".

Богословска наука је много обогаћена радовима епископа Теофана, јер је своје мисли кроз поуке и тумачења излагао једноставно и јасно, тако да свима буду појмљиве основне истине Хришћанске вере. Истакао се и као врстан преводилац светоотачке мисли. Најбољи доказ за то је његов превод Добротољубља - књиге која садржи учења о духовном животу оснивача и великих учитеља хришћанског аскетизма.

Искреност, скромност, љубав према човеку представљају основне одлике свете душе Теофана Затворника. "Ево, - говорио је он,- ја књиге и читам и пишем, а у мени нема ничег сличног ономе што су чинили угодници Божији". Такав његов унутрашњи свет чинио га је благим према свима. Он беше склон да све људе сматра светим.

Великог праведника Бог је преселио на онај свет 1894. године, на дан Крштења Господњег - дан празника храма који је основао у својој келији. Преселио се, али није престао да живи и на земљи, у свести живих чланова Цркве Христове. У једном од многих написаних дела овог светитеља може се прочитати: "Умрли наcтављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим делима".

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Misli/Misli01.htm

[marija]

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

НОВА ГОДИНА. ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ. СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (ПЕТАК 31. НЕДЕЉЕ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ)

Нова година је почетак свих дана у години. Стога приличи да се тог дана у душу саберу мисли, осећања и расположења, које би, као мисли које су достојне Хришћанина, требало да управљају свим његовим делима током целе године. Њих ћемо одмах наћи чим само помислимо шта Нова година представља у духовном животу. У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Јер, онај ко реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима - старо пролази и све бива ново. Ако код тебе већ јесте тако, преостаје да се обнављаш у истом смеру, а ако није - започни изнова и код тебе ће заиста бити Нова година.

На то се надовезује и достојно празновање Обрезања Господњег и молитвено прослављање спомена светог Василија Великог. Суштина споменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. Таква промена управо представља оно што, по апостолу, треба да буде обрезање срца - на шта нас опомиње и на шта нас обавезује празновање Обрезања Господњег. Пример за то имамо у личности светог Василија Великог. Тако се све ствари, које се нуде за размишљање поводом Нове године своде на једно - на наше унутрашње обновљење кроз обрезање срца. Онај ко се, уз Божију помоћ, у Новој години усмери на овај начин, те поред размишљања и живот свој преуреди, на најсавршенији начин ће хришћански провести празник и припремити се за хришћанско провођење читаве године. Следеће године ће бити потребно само да понови и оживи оно што сада упражњава.

СУБОТА ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ

Дом Божији, Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1.Тим.3,15). Према томе, нема потребе да се осврћемо око себе и да тражимо истину овде или онде. Она је близу. Буди у Цркви, држи све што она држи и бићеш у истини, овладаћеш истином, живећеш по њој и у њој, и због тога ћeш се испунити истинским животом. Ван Православне Цркве нема истине. Она једина чува све оно што је Господ заповедио преко светих апостола, и због тога је она истинска Апостолска Црква. Други су изгубили Апостолску Цркву, али због хришћанског осећања да само Апостолска Црква може верно да чува и указује на истину - решише да је сами устроје. То су и учинили, и име су јој такво дали. Но, име су дали, али јој суштину нису могли придодати. Јер, Апостолска Црква је преко апостола саздана Господом Спаситељем, по благовољењу Оца, благодаћу Светог Духа. Сами људи тако нешто не могу учинити. Они који то, међутим, мисле, личе на децу која се играју са луткама. Ако на земљи нема истинске (Православне) Апостолске Цркве, онда је узалудан труд да се она сазда. Но слава Господу који не дозвољава адовим вратима да је надвладају. Она постоји и биће, по Његовом обећању, до скончања века. То и јесте наша Православна Црква. Слава Богу!

НЕДЕЉА (31.) ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ

Пред јављање Господа народу и пред Његово ступање на испуњење домостроја нашег спасења, био је послан свети Јован Претеча како би људе припремио да га прихвате (Мк.1,4). Та припрема се састојала у призивању на покајање. И од тог времена је покајање постало пут ка Господу и предверје вере у Њега. Сам Спаситељ наш је своју проповед започео речима: Покајте се и верујте у јеванђеље (Мк.1,15). Ономе који жели спасење, покајање и вера yпyћyjy једно на друго. Покајање га оптерећује бременом грехова и плаши страшним и неизбежним судом правде Божије. Но, долази вера и указује му на Избавитеља, те он, скинувши бреме грехова исповешћу, са радошћу иде за Њим, путем Његових заповести. На тај начин се вера paђa из покајања и на њему почива. Онај који се каје чврсто се држи вере због осећања избављења које му она пружа. Вера је, тако, жива од покајања. Без покајања, она је слична дрвету без унутрашњег животодавног тока, тј. млитава и неживотворна.

[sasluzitelj]

i njegove mosti sam dobio pre nekoliko dana

[marija]

i njegove mosti sam dobio pre nekoliko dana

:smiley:

Dimitrije, probudi?eš u meni zavist 0110_hahaha

[marija]

Свети Теофан Затворник - О обавезама мужа и жене

Личне обавезе сваког од супружника проистичу из схватања о улози сваког од њих. Муж је глава жени. Одавде следи да муж: а) мора да има и да показује своју власт над женом, да не понижава себе и не уступа водећу улогу због малодушности и страсти, јер је ово срамота за мужеве. Само ово не сме да буде деспотска власт, већ власт заснована на љубави. Нека ти жена буде друг и натерај је да ти буде покорна снагом своје љубави. б) У свим пословима она за тебе мора да буде прва, највернија и најискренија саветница, прва којој се поверавају тајне. в) Мораш да пазиш на њу, да се бринеш о њеном умном и моралном усавршавању, снисходљиво и трпељиво отклањајући оно што није добро, а усађујући добро, а да оно што је непоправљиво у телу и нарави подносиш благодушно и благочестиво. г) Али никако не смеш дозволити да је развратиш својом небригом и самовољом. Муж је убица, ако смирена, кротка и побожна жена уз њега постане расејана, својеглава и без страха Божијег... д) Брига о моралности, исто тако не представља препреку да се задовољи њена жеља за општењем са спољним светом, али уз његову сагласности.

Жена, пак, са своје стране: а) мора да у свему слуша мужа, да на све начине своју нарав приклања његовој нарави и да му буде потпуно предана и да ни поступцима ни мишљу чак ни не планира ништа без његове воље. б) И зато тачно да извршава све његове одлуке, савете, заповести и да не допушта ни мисао о томе да остане при своме, и уопште ни у чему да не жели и не показује своје главешинство. в) У случају несагласности да буде попустљива и трпељиво да подноси све што јој не буде по вољи; другачије нећеш сачувати драгоцени мир. г) Исто тако ово јој не ускраћује обавезу да се брине о добром владању свога супруга. Својом мудрошћу и утицајем она може променити рђаво понашање свога мужа; у крајњој мери она не сме да не брине о њему, и колико има снаге и ума, треба да делује на њега и да га погађа као из огња. д) Зато саму себе треба да украшава најпре врлинама, а да јој украшавања друге врсте буду страна, узгредна, од којих се лако одрећи, нарочито када треба да се поправи стање. ђ) На крају треба да се сећа да је на њој да брине о домаћим пословима, макар то било само њихово извршавање... Њена дужност је да делује у позитивном смеру; ако види нешто што није у реду да каже и поправи или да уради.

[sasluzitelj]

i njegove mosti sam dobio pre nekoliko dana

:smiley:

Dimitrije, probudi?eš u meni zavist 0205_whistling

poklonicu ti delic cestice ako zelis 0203_cool

[marija]

i njegove mosti sam dobio pre nekoliko dana

:smiley:

Dimitrije, probudi?eš u meni zavist 0203_cool

poklonicu ti delic cestice ako zelis

Oh Dimitrije, uptavo kretoh na spavanje i da mismistarstvu pošaljem neki izveštaj kad ugledah ovu poruku

sad si me baš, baš 0205_whistling

Bila bi to velika blagodat za mene 

[sasluzitelj]

i njegove mosti sam dobio pre nekoliko dana

:smiley:

Dimitrije, probudi?eš u meni zavist 0203_cool

poklonicu ti delic cestice ako zelis

Oh Dimitrije, uptavo kretoh na spavanje i da mismistarstvu pošaljem neki izveštaj kad ugledah ovu poruku

sad si me baš, baš 0205_whistling

Bila bi to velika blagodat za mene 

dakle cim se vidimo dobijas

[marija]

Svetitelj Teofan Zatvornik (u svijetu Georgije Vasiljevic Govorov), bio je episkop Tambovski, zatim Vladimirski, da bi se potom povukao sa episkopske katedre i ziveo kao zatvornik u Visenskoj pustinji. Istaknuti duhovni pisac, svetitelj Teofan je sastavio tumacenja na nedeljna Jevandjelja, na poslanice apostola Pavla i na 118. psalam. Znacajno mesto u njegovom nasledju zauzimaju i dela iz moralnog bogoslovlja. Knjiga „Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?", poznata kod nekoliko narastaja pravoslavnih citalaca, namenjena je ljudima u svijetu, onima koji traze spasenje u Hristu.

1. Uvodna napomena o datom obecanju da ce voditi prepisku o duhovnom zivotu. Korist koja se od toga ocekuje

2. Misljenje o razlogu cutanja. Neophodnost otvorenosti i jednostavnosti u prepisci. Sujeta svetskog zivota

3. Ispraznost i jednostranost svetskog zivota

4. Svetski zivot lisava ljude slobode, i one koji mu se prepuste drzi u teskom ropstvu. Licemerje i egoizam kao stalna svojstva svetskog zivota

5. Tri strane ljudskog zivota. Prva strana: telesni zivot, njegovi organi i potrebe; normalna i prekomerna briga o telu.

6. Druga strana ljudskog zivota: dusevni zivot, i tri njegove glavne funkcije. Prva funkcija: misaona strana sa njenim oblicima. Znanje i nauka. Normalne funkcije razuma i prazno lutanje misli

7. Voljna strana dusevnog zivota. Njene funkcije.Ispravno i neuredno stanje voljne sposobnosti

8. Culna strana - srce. Velik znacaj srca u covekovom zivotu.Uticaj strasti na srce

9. Treca strana ljudskog zivota: duhovni zivot. Glavne projave duhovnog zivota: strah Boziji, savest i zedj za Bogom. Ljudsko dostojanstvo

10. Univerzalnost vere u postojanje Bozije kao projava duhovnog zivota

11. Uticaj duha na covekovu dusu i pojave u umnoj, delatnoj (voljnoj) i culnoj oblasti koje odatle poticu

12. Zakljucci na osnovu recenog o trima stranama ljudskog zivota. Mogucnost prelaska iz jednog stanja u drugo i preovladavanja ove ili one strane zivota. Prevlast dusevnosti ili telesnosti kao grehovno stanje. Preovladavanje duhovnog zivota kao norma istinskog zivota coveka

13. Istinska sreca covekova - zivot po duhu. Najfiniji omotac duse koji sluzi kao posrednik izmedju nje i tela i sredstvo za opstenja dusa izmedju sebe, kao i sa svetom svetitelja i andjela. Svetlo i mracno stanje omotaca duse

14. Omotac duse biva svetao ili taman u zavisnosti od unutrasnjeg raspolozenja. Primeri. Pomracenu dusu vide demoni

15. Kako sveti slusaju nase molitve. Dodatak o molitvi

16. Istinski cilj zivota. Nacin zivota koji odgovara cilju.

17. Ulaganje u nebesku riznicu. Bogougodan zivot. Mastanja „naprednih" o sveopstem dobru covecanstva i njihova lazljivost.

18. Znacaj duhovnih potreba medju drugim stranama ljudskog zivota. Jedino sto je potrebno. Vladavina duha, kao prirodna harmonija svih potreba, moze da donese mir i spokoj. Odsustvo tog spokoja kod ljudi. Sveopsta sujeta i duhovni lom. Zacetak tog nemira dobija se vec prilikom rodjenja

19. Prvorodni greh kao izvor unutrasnjeg nemira i nereda. Mogucnost lecenja grehom povredjenog covekovog stanja

20. Nastavak. Objasnjenje rastrojstva koje je kroz praroditeljski greh uslo u ljudsku prirodu. Opstenje sa Bogom sluzilo je kao izvor za gospodarenje duha nad dusom i telom. Kroz narusavanje zapovesti covek se odvojio od Boga i izgubio vlast nad dusom i telom, potcinivsi se vladavini strasti. Slika coveka koga nakon pada rastrzavaju strasti

21. Neophodnost ponovnog sjedinjenja sa Bogom radi spasenja. Sam covek nije u stanju da to ucini. Duh Boziji savrsava ovo u nama radi iskupljenja koje je doneo Sin Boziji

22. Nastavak o iskupljujucem obnovljenju palog coveka. Ucesce Svete Trojice u nasem spasenju. Podsticaj dobrim osecanjima u coveku koji se spasava daje Duh Boziji. Ucesce samog covek u tom delu. Revnost za spasenje kao prvi preduslov za njegovo dostizanje

23. Obelezja istinske duhovne revnosti za razliku od dusevne revnosti

24. Novogodisnje zelje. Neophodnost obnavljanja i samoociscenja. To cini duhovna revnost u nama

25. Misli povodom praznika Krstenja Gospodnjeg. Skriveno dejstvo blagodati koju dobijamo u Svetoj Tajni Krstenja

26. Nastavak o skrivenom delovanju blagodati krstenja u coveku. Slikovita objasnjenja blagodati na primeru kvasca u testu i ognja u gvozdju. Odrastajuci, covek treba slobodnom voljom da utvrdi u sebi blagodat Boziju. Opasnost od zaustavljanja na polovini puta. Potpuna i vatrena odlucnost da se sluzi Bogu

[marija]

27. Nastavak o revnosti i odlucnosti da se zivi po blagodati. Unutrasnja usredsredjenost. Prosvetljenje dusevnog omotaca. Razni stepeni tog prosvetljenja

28. Slobodna odluka da se zivi po blagodati - objasnjenje na pricama i primerima

29. Odlucnost da se zivi po blagodati ne treba da bude ogranicena samo na zelju, nego treba da se sprovodi sa spremnoscu na napore i borbu, i uz stremljenje da se neizostavno postigne to sto se zeli. Kada se odluka donese, istoga casa treba se prihvatiti dela i istrajati u njemu sa trpljenjem i postojanoscu

30. Skica blagodacu prosvetljenog unutrasnjeg stanja recima Makarija Velikog. Nacini podsticanja i pojacavanja odlucnosti za dobar zivot

31. Kako podrzati teznju ka dobrom zivotu koja se pojavila. Duhovno citanje i razmisljanje. Zapisivanje dobrih misli. Kako izbeci lutanje misli prilikom citanja i molitve. Neprestano secanje na Boga i smrt. Samoukorevanje

32. Onaj ko je odlucio da stane na put dobrog zivota mora da posti. Pouka o tome kako treba postiti. Ponasanje u crkvi tokom posta

33. Produzetak o postu. Ponasanje u kuci tokom posta

34. Produzetak o postu. Pripremanje za ispovest. Preispitivanje zivota

35. Produzetak. Preispitivanje raspolozenja srca. Odredjenje glavnog karaktera ili duha svoga zivota

36. Savrsena priprema za tajnu pokajanja i pricesca. Osecanja koja su neophodna onome ko se kaje. Korisno podsecanje na blazenu Teodoru i njen prolazak kroz mitarstva

37. Probudjena odlucnost da se zivi ispravno treba jasno da se odredi kao teznja da se u svemu postupa shodno volji Bozijoj. Mir i radost slugu Bozijih. Potrebno je cuvati se kolebljivosti kada je u pitanju odluka da se zivi po Bogu. Bog ce odbaciti onoga ko nije ni topao ni hladan

38. Neophodna odluka onoga ko posti da ce se posvetiti Bogu razmatra se kao svesno obnavljanje zaveta koji su za nas dati na krstenju.

39. Ispravljanje zivota ne sastoji se u promeni spoljasnjeg ponasanja, nego u duhovnoj promeni, sa spremnoscu na borbu sa preprekama. Razliciti su nacini na koje se djavo trudi da zavede one koji su stali na put istinskog zivota

40. Upozorenje na mogucnost hladjenja u buducnosti. Razni uzroci hladjenja u odnosu na duhovni zivot. Kako se ponasati kada se pojave znaci hladjenja

41. Poslednji saveti pred ispovest i pricesce

42. Pozdrav i dobre zelje onome ko se pokajao i pricestio Svetim Tajnama. Od onoga ko je stupio na put istinskog zivota zahteva se neprestano secanje na Boga

43. Onaj ko je posle pokajanja i pricesca stupio na put istinskog zivota treba da uspostavi mir u sebi. Pravila za odagnavanje unutrasnje nesredjenosti: neprestano secanje na Boga, odlucnost da se u svemu, i velikom i malom, postupa prema savesti i strpljivo ocekivanje uspeha

44. Upozorenja onome ko je stupio na istinski put. O nemiru koji ulazi u zivot sa prolecem. Zbog cega se mnogi koji poste ne popravljaju u potpunosti

45. Glavno zanimanje onoga ko je stupio na istinski put je - molitva. Produzetak o nerasejanoj molitvi

46. Opsta pravila za onoga ko stoji na putu istinskog zivota

47. Molitveno pravilo za onoga ko stoji na putu bogougodnog zivota. Ucenje psalama napamet. Zamena dugih molitava kratkim. Brojanice

48. Kako dostici potrebnu nerasejanost molitve. Priprema za uspesno obavljanje molitve

49. Svetska dela. Kako se odnositi prema svetskim delima da ne bi odvlacila nasu paznju, nego da bi doprinosila sluzenju Bogu.

50. Produzetak. Na koji je nacin moguce podstaci u sebi neprestano secanje na Boga sa ljubavlju.

51. Kako okretati svetske poslove i stvari na duhovnu korist?

52. Secanje na Boga treba dovodi do osecanja toplote ili plamene ljubavi prema Bogu.

53. Strasti kao smetnja duhu da se rasplamti ljubavlju prema Bogu.One treba da budu isterane

54. O borbi sa strastima

55. Nastavak o borbi sa strastima

56. Treba izgoniti i najmanje pokrete strasti... Dozvoljivi gnev

57. Razni stepeni razvitka strasti: strasne misli, osecanja, zelje i dela. Borba protiv njih

58. Znacaj molitve na delu borbe protiv strasnih pomisli. Primeri

59. Odlomak iz dela prepodobnog Isihija o borbi protiv strasti

60. Kako postupati ako nam se i prilikom borbe sa strastima potkradaju strasne misli i zelje. Ociscenje srca

61. Lutanje sluha i pogleda. Kako eliminisati lose utiske od onoga sto vidimo i cujemo

62. Posle uputstava za duhovnu borbu sa strastima izlaze se pouka o delatnoj borbi sa njima. Spoljasnji nacin zivota koji je najpogodniji za borbu sa strastima. Zakljucak besede o borbi sa strastima

63. Domaci poslovi. Pevanje i muzika

64. Usamljenost. Kako izbeci camotinju. Citanje knjiga i izucavanje nauka

65. Izvod iz dela prepodobnog Pimena o bogougodnom zivotu, o pobedjivanju strasti i zasadjivanju dobrodetelji

66. Putovanje u Lavru Svetog Sergija. Pouka bogomoliteljima

67. Uteha bogomolitelja. Pouka o brizljivoj ispovesti. Kratke molitve i neprestana paznja ka Bogu.

68. Ljudske price i glasine. Potreba za dobrim savetnikom. Stalna opasnost od neprijatelja

69. Tuga i strahovi. Nevina zabava. Prekid odnosa sa losim ljudima. Engleski apostol iz sekte duhonosaca. Njegova lazljivost

70. O citanju duhovnih i svetskih knjiga

71. Hladjenje prema molitvi. Nepazljiva i uzurbana molitva.

Kako to da se izbegne? Citanje molitava napamet

72. Zavet odricanja od sveta. Kako se drzati nakon izricanja zaveta pa do njegovog izvrsenja

73. Produzetak. Jednom dati zavet bezbracnosti treba cvrsto drzati. Uzvisenost devstvenosti

74. Pouka onima koji zude za zivotom u manastiru. Razni oblici podviga bezbracnog zivota.Strpljivo cekanje i priprema za manastirski zivot jos kod kuce

75. Djavolje podvale ce ometati odricanje od sveta. Kako odbijati te podvale

76. Iskusenja od strane onih koji ne veruju. Opovrgavanje njihovih sujetnih shvatanja

77. Iskusenja od strane ukucana. Poslusnost roditeljima kao priprema za manastirsko poslusanje

78. Iskusenje zbog nepravde i klevete od ljudi sa strane. Trpljenje kleveta. Upozorenje onima koji zele da napuste roditeljski dom da bi dobili slobodu.

79. Poslednji nemiri i nespokojstva. Predajte svoju sudbinu u ruke Bozije uz molitvu i hrabrost protiv neprijatelja koji donosi iskusenja

80. Umirenje posle bure iskusenja koju je podigao djavo. Odlazak u rodni kraj. Poslednji savet.

Cijeli tekst:

Sveti Teofan Zatvornik - Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

Download:

Sveti Teofan Zatvornik - Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

http://smirenoumlje.blogspot.com/2008/10/sveti-teofan-zatvornik-ta-je-duhovni.html

[marija]

КРАТКИ ЖИВОТОПИС СВЕТОГ ЕПИСКОПА ТЕОФАНА ЗАТВОРНИКА ВИШИНСКОГ

Својим богоугодним и богосведочанским животом епископ Теофан Вишински подсећа на многе велике Оце и Учитеље древне хришћанске Цркве. То је оцена коју сам по себи намеће његов изузетни подвижнички живот, његов неуморни пастирски и духовнички рад, његова дубока и снажна богословска мисао, исказана у бројним писаним делима.

Детињство и младост

Будући епископ Теофан Затворник се родио 1815. године у селу Черновскоје, у Орловској губернији, у царској Русији, од побожних родитеља: оца Василија Тимотејевича Говорова, свештеника, и мајке Татјане Ивановне, која је, такође, била пореклом из свештеничке породице. На крштењу је добио име Георгије. Стога је за време школовања, тј. док није положио монашки завет, био познат под световним именом Георгије Васиљевич Говоров.

Велика благочестовост Георгијевих родитеља била је прва и најважнија "школа" за његово основно хришћанско образовање и усмерење у даљем животу.

У осмој години живота (1823.) креће у Ливенску духовну школу.

Шест година касније (1829.) уписује се на Орловску семинарију, коју води архимандрит Исидор, касније познати јерарх Руске Цркве.

Орловску семинарију завршава 1837. године са одличним успехом.

Монаштво

Георгије се, затим, уписује на Кијевску духовну академију, на којој студира идуће четири године.

Академију успешно завршава 1841. године, са научним степеном магистра, и то као млади јеромонах, јер се нешто раније, исте те године, пред крај студија, замонашио и рукоположио под именом Теофан.

Већ у августу 1841. године јеромонах Теофан бива постављен за ректора Кијево-софијевске духовне школе.

Убрзо бива (1842) одређен за инспектора Новгородске семинарије, у којој се, потом, истиче као врстан предавач психологије и логике.

Због својих обилних умних и духовних дарова, као и педагошких способности, Теофан 1844. године бива постављен за предавача на Петербуршкој духовној академији, где предаје морално и пастирско богословље.

Јеромонах Теофан своја надахнута предавања темељи на хришћанској психологији (оплемењеној личним аскетским животом и осмишљеној учењем Светога Писма), као и на светим житијима и поукама великих хришћанских богоугодника и Отаца Цркве.

Богат духовним животом и богословљем, отац Теофан 1845. године бива постављен за помоћника инспектора Петербуршке духовне академије, а током 1846. години врши и дужност инспектора Академије.

Мисионарски боравак па Истоку

Следеће године (1847) по сопственој жељи постаје члан Духовне мисије у Јерусалиму, коју у то време предводи архимандрит Порфирије (Успенски), велики познавалац Истока и истакнути црквени археолог. За време шестогодишњег боравка на Истоку, јеромонах Теофан ревносно посећује древне монашке обитељи и вредно ишчитава старе хришћанске рукописе, нарочито оне у којима су била изложена житија Светитеља и устави древног монашког живљења. Уз то, среће се и води духовне разговоре са великим подвижницима, нарочито током својих боравака на Светој Гори. Све то у срцу његовоме разбуктава љубав и жељу за пустињачким подвизавањем.

Повратак у Русију

1854. јеромонах Теофан се враћа из Јерусалима у Русију, заједно са Руском духовном мисијом која је, због Кримског рата морала да буде повучена у Отаџбину.

Труд јеромонаха Теофана у Мисији није остао незапажен, што је и био један од разлога да он 1855. године постане архимандрит и, потом, буде постављен за професора на катедри за канонско право на Петербуршкој духовној академији, а убрзо и на дужност ректора Олонецке духовне семинарије.

Исте те године архимандрит Теофан постаје члан Олонецке духовне конзисторије. У то време он је већ познат по својим надахнутим проповедима, као и по мерама које је предузимао за сузбијање јереси расколништва.

У Цариграду

Познавање прилика на Истоку као и знање грчког језика пресудно су утицали да Руска Црква 1856. године постави архимандрита Теофана за старешину цркве при Руском посланству у Цариграду.

Архимандрит Теофан са тог места изблиза прати и обавештава Синод Руске Православне Цркве о распрама између Цариградске и Бугарске Цркве у вези са расколом Бугара. У својим извештајима отворено испољава наклоност према Бугарима, али и богословску љубав према Цариградској Цркви, наглашавајући да "великодушна" Русија "не би требало да остави своју мајку по вери у тако беспомоћном стању".

Ректор Петербуршке духовне академије

Када се убрзо (1857) указала потреба да архимандрит Теофан својим искуством и даровима још више допринесе Руској Православној Цркви, Свети Синод га је указом поставља за ректора Петербуршке духовне академије.

Са тог места објављује своје бројне богословске радове, углавном у часопису "Христианское чтение", који излази под његовим надзором. Међутим, основни му је задатак у Петербургу - стражење над духовним и образовним развојем поверених му студената.

У време његовог ректоровања Академија, 1859. године, обележава педесетогодишњицу свог оснивања, којом приликом га Синод Руске Цркве, "за показани труд и предану службу у Академији", одликује орденом светог кнеза Владимира III степена.

Епископ тамбовски и шацки

1859. године архимандрит Теофан бива изабран за еиископа тамбовског и шацког. Као епископ те епархије он четири године неуморно поучава паству једноставним и снажним проповедима (које су, касније, објављене у два обимна тома). У време свог тамошњег епископовања, епископ Теофан отвара многе црквено-парохијске и друге школе, и покреће излажење епархијдког часописа. Од посебне важности је његов богословски рад "Писма о хришћанском животу".

Епископ Теофан, у свом пастирском раду, око себе богосведочански шири истинску црквеност и духовност, богословску строгост и човекољубиву благост, очинску љубав према свима и бригу за све, нарочито за ниште и сиромашне.

Обилазећи, једном приликом, цркве и манастире по својој епархији, епископ Теофан посећује и Вишинску пустињу, која му се одмах необично допала како по свом строгом монашком уставу, тако и по дивном месту где се налазила. Шаљући за настојатеља у Вишинској пустињи игумана Аркадија, епископ Теофан изговара следеће пророчке речи: "Пођите, оче игумане, тамо, а Бог ће дати да и ја ка вама дођем".

Епископ владимирски

Кад се 1863. године упокојио владимирски епископ Јустин, Синод Руске Цркве доноси одлуку да на ту епископију постави тамбовског епископа Теофана, са образложењем да је способан да управља "већом паством". Као и у претходној епархији, епископ Теофан и у овој - Владимирској, непрекидно мисионари, отвара школе, покреће епархијски лист...

После двадесетпетогодишњег неуморног служења Цркви епископ Теофан доноси одлуку да свој монашки идеал оствари тако, што ће се повући у пустињу и потпуно се одрећи овога света.

Та најузвишенија монашка одлука представља круну његовог подвижничког живота и испуњење најдубљега Божијега призива, који је епископ Теофан осећао у срцу, док се - још као дете, и касније као младић - дивио подвижницима, што их је виђао по руским манастирима, по Светој Земљи и на Атонској Гори; док је читао светоотачку литературу и, нарочито, када је 1861. године присуствовао духовном слављу поводом откривања моштију светог Тихона Задонског.

Настојатељ Вишинске пустиње

После саветовања са својим духовним руководитељем, митрополитом Исидором, епископ Теофан упућује молбу Светом Синоду, у којој моли да га овај разреши епископских обавеза у Владимирској епархији и дозволи му да се за стално насели у Вишинској пустињи.

Одобрење за то добија 1866. године, када и бива постављен за настојатеља Вишинске пустиње, у којој је, до краја, провео свој овоземаљски живот, али не као настојатељ. (Убрзо пише нову молбу Светом Синоду, тражећи да га овај сада разреши и настојатељских обавеза, да би могао да се повуче у још дубљу подвижничку осаму, еда би тако - још одвојенији од света могао преданије да служи Богу, свецело уроњен у подвиг молитвенога тиховања).

О себи и својим најдубљим стремљењима ка савршеном хришћанском животу подвижник Теофан, у то време, овако пише: "Називате ме срећним. Ја себе тако не осећам... Вишу (то јест Вишинску пустињу) могуће је заменити искључиво за Царство Небеско".

Најдубље предан тиховатељском животу у тишини Вишинске пустиње епископ Теофан не прихвата понуде Светог Синода Руске Православне Цркве да поново управља неком од великих епархија, као ни понуду да буде епископ московски, нити да оде за Јапан, где је у то време мисионарио отац Николај Касаткин.

Затворник,пастир и духовник

Удубљујући се све више у тајну пустињачког подвижвиштва, епископ Теофан 1872. године почиње да живи затворничким животом.

Прекида контакте са људима и престаје да одлази у манастирски храм на богослужења, затворивши се у посебни кутак пустињских обитавалишта, због чега и бива назван Затворником.

Отада прима само настојатеља пустиње, духовника игумана Тихона, и келејника, оца Евлампија.

У својим келијама подиже малу цркву, посвећену Крштењу Господњем, у којој последњих једанаест година свакодневно служи свету Литургију. Свој затворнички живот проводи у непрестаном општењу са Богом кроз непрекидну молитву, читање и писање.

Живећи подвижнички и затворнички, пише многа писма - одговоре онима који су му се обраћали, тражећи од њега духовну утеху, помоћ и поуку, што он схвата посебном врстом служења Цркви Божјој и народу хришћанском. Дневно му стиже 20 до 40 писама из разних крајева Русије. Зато га, са правом, један од његових биографа назива "великим умником хришћанске философије, списатељем плодотворним у мери коју су постигли свети Оци IV века".

Треба, такође, истаћи да је епископ Теофан својим богонадахнутим богословским радовима у знатној мери обогатио руско богословље, али и православну духовност у целини, јер је своје мисли - кроз поуке и тумачења - излагао на једноставан и јасан начин, тако, да основне истине хришћанске вере и учења Цркве буду појмљиве и, тиме, лако прихвативе свакоме.

Епископ Теофан се, такође, истакао и као врстан преводилац светоотачких текстова. Најбољи доказ за то је његов превод Добротољубља, књиге која садржи највиша учења о духовном животу из пера оснивача и великих учитеља хришћанског аскетизма.

Искреност, скромност, љубав према човеку и Богу представљају основне одлике свете душе Теофана Затворника. "Ево - говорио је он - књиге и читам и пишем, али у мени нема ничега сличног ономе што су чинили угодници Божји". Такав његов унутарњи живот и смирење чинили су га благим према свима; а познато је да је био склон да све људе сматра, у суштини, добрима и потенцијално светима.

Свог великог праведника Бог је преселио на онај свет 1894. године на дан Крштења Господњег - дан празника храма који је подигао у својој келији. Епископ Теофан се преселио у Царство Божије, не престајући да живи и на земљи, у памћењу живих чланова Цркве Христове, не само у Русији, но широм православног света.

У једном од многих написаних дела овог Светитеља стоји и ово: "Умрли настављају и на земљи да живе, у памћењу живих, својим добрим делима".

Црква Православна прославља као Светитеља угодника Божијег Теофана Затворника, који - кроз своја предрагоцена богословска и пастирска добра дела - наставља да поучава поколења нових војника Христових који се, на путу спасења, у Цркви Христовој, подвизавају и двигају ка Светој Тројици и Царству Божијем.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/PutKaSpasenju/PutKaSpasenju00.htm

[marija]

Ко је као ја! - Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење - преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: бићете као богови, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог, - почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво - ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? - Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; - ако остварује започето, - све очекује само од себе: он је самоуверен, самопоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; - постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, - да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи, - он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом, када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! - Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног.

Хоћу да све буде моје, помишља користољубиви - и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица - све што додирује његова рука и мисао - носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес - то је основна опруга која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других, - определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена - самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце, - као да се растаје са срећом?

Желим да живим ради свог задовољства, говори заробљеник плоти, - и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљ. 8,7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд - сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност - наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу, - постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву, разноврсност звукова, - многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем - лењости; друге потребе - разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе - дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти.

Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла - самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе - три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех, - само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

СПАСАВАЈТЕ СЕ!

Писма о хришћанском животу

[Mare8]

Da li je mozda neko cuo za ovu knjigu ili mozda neko zna gde ima da se kupi knjiga-

 

-Zivot pod duhovnim rukovodstvom ili Starcerstvo - Sv.Teofan Zatvornik

 

Izdavac: Manastir Sv. Prohor Pcinjski

 

Hvala na bilo kakvoj informaciji