Jump to content

мр Иван Марковић: Од аријанског рационализма до савременог атеизма

Оцени ову тему


Препоручена порука

Од аријанског рационализма до савременог атеизма

16. фебруара 2022. Видовдан.орг
viber_image_2022-02-16_18-58-51-280-696x
 
 

Аутор: мр Иван Марковић

Аријанска криза

Треба у самоме почетку нагласити да у богословљу Цркве никада није било никаквог развоја или еволуције догме, већ само терминолошког усавршавања и појашњења ствари које су некоме могле бити спорне, а биле су спорне онима који су почевши да крше Божје заповести дате у Светоме Писму почели погрешно да разумеју исто то Писмо и да измишљају учења о Богу, Тројици, човеку, Цркви и спасењу каквих пре њих није било нити је могло бити. Па су тако гностичка учења настала не зато што је Господ оставио нека специјална тајна знања Марији Магдалени, већ због покушаја Симона Мага да од апостола купи дар чудотворства за новац. Пошто је из Цркве због тога добио ногу, одлучио је да сам оснује своју религијску заједницу и на основу његових измишљотина је настао рани гностицизам.

На сличан начин су еволуирала гностичка учења. Пошто није прошао на изборима за римског папу, Валентин се покупио из Цркве и основао своју секту, а Маркиона је, како се чини, из Цркве избацио рођени отац, епископ Синопе, јер је (Маркион) починио неки тежак грех. На сличан начин су касније настајала и друга јеретичка учења, обично као резултат гордости њихових покретача, а под лажним изговорима да се штити изворна порука Јеванђеља од њених тобожњих кваритеља, то јест саме Цркве. Па је тако јеванђељски стих „Ја и Отац једно смо“(Јован, 10,30) послужио монархијанској јереси за тумачење да су Отац и Син једна личност, која само игра различите улоге. Против ових интерпретација је реаговала пунота Цркве и расписали су се Тертулијан и свети Иполит Римски, а само монархијанство је осуђено на низу Сабора Цркве. Заиста, да је Господ Христос рекао „Ја и Отац један сам…“ то би можда и могло да оправда монархијанско тумачење стиха, али „Ја и Отац једно смо“ сасвим јасно указује на једну природу а не једну личност.

 

Ипак, александријски свештеник Арије није се задовољио православним и црквеним тумачењем као реакцијом на монархијанство, већ је измислио своју сопствену: Отац и Син не само да нису иста личност (што је истина) већ они нису чак ни иста природа. Син је, по Аријевом тумачењу, савршени Бог кроз Кога је све створено, али је и сам Он створен ни из чега и било је када га није било. Иако је у наукама, како богословској, тако и другима изнето пуно теорија о настанку аријанства, ни једна од њих заправо није погодила основни нерв настанка јереси: интелектуалну гордост и умишљену псеудоревност за одбрану вере од стварних или измишљених непријатеља. Тумачити настанак аријанства као последицу екстремног оригенизма или било каквог доникејског (измишљеног) субординационизма јесте плитко и једнострано.

Са друге стране, није ни Арију ово тек тако могло само пасти на памет, а то се може закључити из писма које је свети Александар Александријски упутио поводом избијања аријанске кризе  ( Historia Eclesiastica 1.4.6 ff) где је Арије приказан као део шире групе иза које стоји Јевсевије Никомедијски. И сам Арије потврђује то у свом писму Јевсевију (Historia eclesiastica 1,4) где наводи ко га све подржава. Било како било, аријански решење „проблема“ Тројице није настало као последица неразвијеног црквеног учења и више струја већ као увозни филозофски производ који је наводно требао да сачува са једне стране различитост Оца и Сина (и Светога Духа) као личности пред изазовима монархијанства, а са друге стране начело Божије једноставности и такозвани „строги монотеизам“ ма шта то значило. Да би сачували Божју једноставност,  аријанци су библијски појам рађања поистоветили са појмом стварања ни из чега јер тобож ако би Бог Отац рађао из своје Природе он би самим тим „изгубио“ део своје Природе, а говорити о деловима Божије Природе је забрањено јер би то значило да је Бог сложен из делова те самим тим подложан промени, распадању и смрти. Затим, по аријанцима је било забрањено и говорити о Божјој Природи и/ли Суштини јер је Бог творац свега што није Бог па и природе и суштине, те је стога природно рађање Сина и Његова јединосуштност Оцу сама по себи контрадикторна. Бог, говорили су аријанци, нема ни природу ни суштину, па је бесмислено говорити о јединосушности Сина Оцу. Међутим, њихово решење „проблема“ Тројице није успело да оствари ни један од горе поменутих циљева, а отворило је мноштво нових проблема.

Прво, не само да монотеизам није сачуван, већ је поред једног нествореног Бога „уведен“ и један створени па су хришћани уместо једног имали да обожавају два Бога. Даље, уколико је било какав покрет Бога уједно и промена која нарушава једноставност Бога, онда је или и стварање ни из чега покрет па самим тим и промена, или није сваки покрет промена, у ком случају  природно рађање Сина од Оца не нарушава Божију једноставност.

Најзад, појам Божије Природе се јавља у Светом Писму, а такође и Суштине, а овде је реч о најприближнијој људским речима коришћеној аналогији која би могла ограниченом уму створених бића приближити оно што је заједничко Тројици нестворених Личности. Поред неуспешне одбране „строгог“ монотеизма, и неуспеха да се Божјом једноставношћу искључи сваки покрет (ова реч је само приближна аналогија) унутар Божије Природе, те самим тим и природно рађање Сина, аријанци су показали колико импликације њихових учења противрече спасењу човека. Наиме, ако је Христос спасење условио једењем Свога Тела и пијењем Своје Крви, а сам је створен ни из чега, поставља се питање на који начин је то храњење спасоносно а једење пилетине и испијање пива није. Сврставањем Сина у створења, аријанци су Га у овом смислу изједначили са пилетом или било каквим другим створењем које човеку може тренутно задовољити глад, али не и обезбедити спасење које се може обезбедити само, по Павловим речима, причешћивањем Божанском Природом. Најзад, независно од свега горе поменутог, поставља се и питање зашто је Богу Оцу било потребно стварање Сина, да би кроз Њега створио свет, када је и Сам то могао да учини.

Било како било чист аријанизам иако филозофско-теолошка јерес, није се могао одржати ни на плану спасења ни на плану филозофије, а ни Библија га није подржавала. Тада је дошло (код већег дела аријанаца) до ублажавања ставова па је тако признато да Бог има Суштину и ускоро су се почели правити екуменистички компромиси (звучи познато?) које је подржавала и римска власт зарад, тобоже, стабилизације државе. Па је тако Син постао сличне суштине Оцу (омиусиос) или „само“ сличан (омиос). Нас овде даље неће занимати ове политички мотивисане махинације, осим што ћемо поменути да је овај царски екуменизам завршио онако како једино и може да заврши мешање истине са лажју. Цар Валенс, главни „промицатељ“ сличности, је завршио каријеру жив спаљен у једној колиби где се сакрио са својом пратњом, после тоталног пораза који је римска војска претрпела у бици са Готима код данашњег Једрена (Хадријанополис). После овог пораза, римском државном врху није преостало ништа друго до да западни део Царства препусте варварима. Толико о екуменизму. А сада ћемо се позабавити аријанском мањином која је одлучила да остане доследна Арију али је уједно и схватила да је потребно боље филозофски оправдати своју позицију. Тада је на сцену ступио Евномије из Кизика

 

Евномијев изазов

 

Евномије је био довољно промућуран да схвати да се позиција да Бог нема природу и суштину не може бранити и да је то ћорсокак када је у питању начин како јединосушност Сина Оцу учинити бесмисленом. Уместо тога, он је кренуо другим путем и посегао за једном заиста радикалном, иновативном методом, која до тада није била виђена не само у хришћанској теологији већ и у оним нехришћанским попут класичне Платонове и новоплатонистичке.

Пошто Бог већ има Суштину, резоновао је Евномије, а да би се из те Суштине избацили Син и Дух, потребно ју је дефинисати и то на такав начин да се из те дефиниције искључе рађање и исхођење. Што на ум, то на друм, па је тако Евномије Божију Суштину дефинисао као нерођеност, јер Бог Отац није рођен. А пошто је нерођеност логички противречна рођености јасно је зашто је нужна импликација тога да је Син различите суштине Очевој, јер је рођен. Тако је Евномије мислио да једним шибицарским логичким триком потврди да  суштина Сина директно искључује суштину Оца и обрнуто. Оно што је Евномије пропустио да примети је чињеница да је изједначењем Бога са нерођеношћу поистоветио Бога са једним Божијим атрибутом, који додуше поред Оца припада и Духу, јер и Дух је нерођен зато што је исхођен, а да је тај атрибут добијен апстракцијом уствари апстрактни ентитет који као такав не само да не може бити личност (јер личност није апстракција нити се може изједначити са неким од њених атрибута односно својстава) него не може бити ни каузални агент то јест творац свега што постоји. Тако је списку проблема које је отворила првобитна верзија аријанства додат још један – деперсонализација Бога Оца и Његово претварање у апстракцију а онда сходно томе и Сина и Духа.

Тако је овај „апгрејдовани“ аријанизам верзија 2.0 теологију претворио у чисту филозофију а Бога „отерао“ у свет платонистичких апстрактних ентитета који не само да немају личност већ и никакво дејство. Но као да им то није било доста, евномијанци су следећи импликације својих учења тврдили како им је Божија Суштина савршено позната и како, према речима једног од њих, Бог не познаје Себе ништа више него што Га познаје дотични евномијанац. Ово најновије филозофско замешатељство је изазвало ужас код свих отаца Цркве како на Истоку, тако и на Западу па су за врло кратко време и (у мерилима историјског времена) готово истовремено у акцију ступили свети Атанасије Александријски, Марије Викторин, Василије Велики, Григорије Назијанзин, Григорије Ниски, Јован Златоусти, блажени Августин и многи други. Њихов јединствени и недвосмисленк закључак био је у складу са Светим Писмом и ранијим предањем Цркве и гласио је: Божја Суштина је изнад људске (и не само људске) моћи поимања, схватања и разумевања. Но пре него што наставимо даље, потребно је да савременом читаоцу приближимо тај појам Суштине односно разјаснимо позадину самога тог термина.

Појам Божије Суштине

 

У савременом колоквијалном говору, термин „суштина“ се углавном користи прилошки „суштински“, „у суштини“ и значи „заиста“, „битно“, „у ствари“ и томе слично. Ова прилошка употреба у савременом језику води порекло из филозофске именичке употребе термина у класичном језику где је суштина означавала одговор на питање шта је нешто а на то питање одговор се морао дати што прецизније, дакле не просто показивањем на то нешто (што би била остензивна дефиниција) нити просто понављањем имена тог нечега (што би била аналитичка дефиниција) нити пак негирањем њему противречног појма и томе слично. Па би на питање „Шта је то пас“ одговори „Пас није мачка“, „Пас је пас“ или просто „Пас је ова овде животиња“ ( показујући при томе на неког пса у близини) били неправилни. Уместо тога, најбољи одговор би био :“Пас је животиња која припада породици canidae, која припада подкласи сисара, класи кичмењака, подврсти животиња, врсти живих бића и роду бића, односно постојећих ствари“. Дакле, суштина пса би била његова дефиниција као одговор на питање шта је то пас.

Према Аристотеловом схватању, правилно дефинисање подразумева да се оно што треба дефинисати (definiendum) мора ставити као субјекат у реченицу где копула мора бити глагол „јесте“ а definiens (то јест оно чиме се дефинише definiendum) мора садржавати најближи род (у случају пса, то је род сисара) и специфичну разлику (фамилија canidae). Другим речима, најближи род је категорија у коју ствар за коју питамо спада, а специфична разлика је оно што поменуту ствар чини различитом у односу на друге ствари које припадају истом најближем роду. Па би скраћена, али ништа мање правилна дефиниција пса била да је пас члан рода сисара који спада у фамилију канида.

Укратко, могли би рећи (иако ово не исцрпљује значење појма суштине) да је суштина одговор на питање шта је нешто у виду дефинисања тог нечег. Одмах постаје јасно зашто је Суштина Божија изнад могућности људског поимања. Како смо горе видели, суштина је одговор на питање шта је нешто, а тај одговор је дефиниција која ствар за коју се пита шта је она повезује са најближим родом (категоријом) у коју спада и специфичном разликом која служи томе да поменуту ствар разлучи од других чланова тог рода/категорије. Такође смо видели из горњег примера пса да најближи род (у овом случају род сисара) уједно није и једини а није ни највиши. Род сисара јесте врста која спада у виши (и њему најближи) род кичмењака, а род кичмењака је опет врста која спада у род животиња, а род животиња јесте врста која спада у род живих бића. Најзад, род живих бића или живих постојећих ствари спада у род бића или род постојећих ствари. А у шта спада род постојећих ствари или чија је врста тај род? Ту одговора нема, јер је супротно скупу постојећих ствари скуп непостојећих ствари који је по сили самог свог назива празан скуп те као такав по савременој математичкој теорији скупова јесте елемент било ког скупа па тако и скупа свих постојећих ствари. Другим речима, скуп, род или категорија свих постојећих ствари није елемент никаквог другог скупа нити пак врста неког другог вишег рода.

Управо из овог разлога, услед непостојања вишег рода у односу на биће али и специфичне разлике јер не постоји ништа што би се разликовали од њега, биће или постојање се не може дефинисати и његова суштина је самим тим непозната. Сад, творац свега постојећег је Бог, Који је с обзиром на то да је створио све што постоји сам не припада категорији постојања што Га чини надпостојећим или не-постојећим, у смислу да је тотално другачији од свега што постоји. Самим тим одговор на питање;“Шта је Бог?“ не постоји, јер Бог нема ни најближи (тј.виши) род где би могао бити сврстан. Ово логичко разматрање се допуњава потпуним слагањем како Светога Писма и Предања тако и Платона и платонизма све до Евномијевог „открића“.

 

Свети оци о Суштини

 

Како Платон каже;“Тежак је, дакле, подухват открити Оца и Творитеља овога свемира, па ако се и открије, немогуће га је свима објавити (Тимај, 28, d). А свети Григорије Богослов на то:“Дакле, опет треба да се вратимо почетку. „Веома је тешко схватити Бога, а изрећи Га сасвим је немогуће“, овако размишља један јелински богослов, а по моме мишљењу није реч о брзоплетој мисли; да не бисмо сматрали да смо Га схватили, он каже: тешко, а да бисмо избегли било какво поређење, он је ово назвао неизрецивим. Међутим, како ја на то гледам, немогуће Га је изрећи, а још је немогућије схватити Га.“(XVIII беседа). Такође и: „Али, шта се то десило са мном, пријатељи, паство и мени налик љубитељи истине? Ја сам ишао са циљем да схватим Бога; са том мишљу, раздвојивши се од вештаства и вештаственога, удубивши се у себе колико је то могуће, усходио сам ја на гору. Међутим, када сам упро свој поглед, једва да сам назрео позадину Божју и то прикривену Каменом тј. оваплоћеним, ради нас, Словом. И проникнувши донекле нисам сазерцавао прву и чисту природу која је позната једино Њој самој, односно, Тројици;(ibid.). Свети Василије у писму 234 које је веома битно за полемику са Евномијем каже:“Да ли обожаваш оно што познајеш или оно што не познајеш?Ако одговоримо, ономе што знамо томе се и клањамо, брзо ће нам одвратити, шта је суштина онога чему се клањамо? Ако ћемо признати да ту суштину не познајемо, опет, одвративши нам, кажу:“Па ви не знате чему се клањате“. А ми кажемо да је појам знања вишезначан. И то зато јер знамо величину Божију и моћ и мудрост и доброту и промишљање у вођењу бриге о нама и праведност Његовог суда; саму Суштину пак не познајемо.“ Свети Григорије Ниски у Мојсијевом животу:“Али ум….што се више приближава созерцању, тим више опажа неопазивост Божанске природе…“. Свети Јован Златоусти у Incomprehensible 5.27-29, каже да Суштина Бога бескрајно је онострана свему што није Бог и не може се упознати ни аналогијом ни откровењем. У томе да је Бог несхватљив, слажу се и блажени Августин и Марије Викторин. Но, несхватљивост Божије Суштине била је присутна и у делима отаца и учитеља Цркве пре Никеје.

 

Божије Енергије

 

Али ако нам је Божија Суштина сасвим у сваком смислу неприступачна, како уопште знамо да Он постоји?

Један од одговора би био да то можемо закључити из саме творевине, односно њене уређености. То би била природна теологија која је и без посебног откровења била доступна филозофима попут Платона и Аристотела. Ипак, ова теологија је сасвим недовољна јер осим тога да постоји Творац не говори ништа или говори сувише мало о Њему. Други одговор је откровење дато Светим Писмом и Црквом, али како? Дајмо опет реч светоме Василију:“Ми кажемо да је појам знања вишезначан. И то зато јер знамо величину Божију и моћ и мудрост и доброту и промишљање у вођењу бриге о нама и праведност Његовог суда; саму Суштину пак не познајемо. Али су Енергије разноврсне а Суштина је проста. Ми пак кажемо да знамо нашега Бога по Енергијама, али нисмо покушавали да приђемо Његовој Суштини. Његове Енергије силазе на нас, а Суштина остаје неприступачна…И нека се постави контрапитање. Бога нико никада није видео; Син јединородни који му је у наручју, Он га објави. И шта је то Јединородни објавио Очево? Суштину или Силу? Ако је Силу, колико нам је објављено, толико знамо. Ако је пак објавио Суштину, реци, где је Син то рекао да је Очева Суштина нерођеност? Када се Аврам поклонио? Зар то није било када је поверовао? А када је поверовао? Зар то није било када је позван? Где је овде дакле икакво сведочанство да је Адам разумео (Суштину)? Јел кроз Писмо? А ученици његови када су се поклонили? Зар то није било онда када су видели да Му (Христу) се творевина покорава? Јер од мора и ветрова чуше да у Њему спознају Његово Божанство. Дакле, знање потиче од Енергија а од знања поклоњење. Верујеш ли да могу то да учиним? Верујем, Господе: и поклони му се. И тако дакле поклоњење Богу следи вери. А вера се потврђује Божјом силом. А ако кажеш за онога који верује и да зна, од онога у шта верује од тога и зна. И обрнуто, од знања и верује. Наше се познање дакле темељи на моћи Божјој. Као што дакле верујемо у Њега који је познат и клањамо се Ономе у кога верујемо.“ (писмо 234).

Дакле, Бог се не може познати по Суштини али може по Енергијама, деловањима или операцијама. Шта би овде значио појам енергије? Као што у физици енергија означава способност тела да изврши рад, тако и овде Енергије Бога представљају Његова дејства и способности да та дејства врши. Нека од њих је свети Василије поменуо у свом писму када је рекао да су се ученици поклонили Исусу као Богу када су видели шта Он све може. Познање Бога по његовим Енергијама (које су исте за свакога од Свете Тројице) ни мало не умањује највиши могући ниво богопознања који је доступан створеним природама (па и човеку) јер је у Енергији и Енергијама присутан сав Бог а да при томе Енергије и Суштина нису исто. Ово учење Цркве је саборски потврђено тек у четрнаестом столећу, када га је код православних први јасно и недвосмислено оспорио Варлаам Калабријски а одбранио свети Григорије Палама. Али је оно било присутно као такво од почетка Цркве, па и пре тога, у Старом Завету. Догмат о богопознања кроз Божије Енергије уједно и решава питање спасења човека на начин да одговара шта је то спасење, шта значи Царство Небеско и шта је то рајско стање. Спасење човека значи учешће у Божијим Енергијама на начин да се човек до краја уподоби истима колико је то могуће људској природи уопште и свакоме појединцу засебно. То значи да човек постане бог по Енергијама тиме што ће бити мудар, праведан, савршен, кротак, пун љубави, смирен баш као Бог и уједно стећи све способности Бога укључујући и предзнање, свезнање и свемоћ, у чему се и састоји тајна бројних Божијих изрека: ‘Кажем вам, богови сте“, „будите савршени као Отац ваш који је на небесима“, као и тврдње да човек може ако има вере да каже овој или оној планини да скочи у море и да ће она то и учинити. Разуме се, учешће у Божијим Енергијама не подразумева да човек има додира са Божијом Суштином јер би то значило да човек престаје да буде човек и постаје Бог по природи, то јест по Суштини што је немогуће. Међутим, показаће се из даљег излагања да неки оци Запада нису добро разумели евномијански проблем у смислу неразликовања Суштине и Енергије/а у Богу. Ово ће почев од првобитног благог неразумевања током дужег временског периода прерасти у озбиљан проблем.

 

Како је Запад упао у евномијанску клопку

 

Пре него што пређемо на корен западног неразумевања поменутог аспекта евномијанског проблема, напоменимо то да је и Евномије имао своје учење о Енергијама Божијим, али их је он, да би како је мислио, сачувао учење о Божијој једноставности и недељивости Енергије сасвим „откинуо“ од Суштине, и пребацио их у домен створених ствари, приписавши их Христу као створењу.

На тај начин Божија Суштина, у Евномијевом схватању, иако сасвим позната, остала је потпуно неактивна, без икаквог дејства ван себе саме и без икаквог односа са створеним светом. Све Божије активности, почев од стварања света преузео је на себе аријански Христос, који је и сам био створен. Тако свака Божија Енергија и све Божије Енергије заједно јесу, по Евномију, биле створене заједно са Христом чиме је, како је Евномије мислио, Божија једноставност била сачувана (Лоски, Боговиђење,стр.57). Отачки православни став по овом питању био је такав да одвојеност Енергије од Суштине нипошто не представља увођење делова и сложености у једног Бога, на исти начин на који то не представљају ни Тројица Личности. А ово из разлога што појмови који су означени терминима „суштина“, „личност“ и „енергија“ просто не припадају истом категоријалном апарату и њихово бркање представља (употребимо термин савременог филозофа Рајла) категоријалну грешку. Другим речима, када би суштина, личност и енергија биле иста категорија, Евномије би био у праву. Аријанце је збунило то што у Аристотеловом попису категорија не постоји појам личности односно ипостаси, а да при томе нису обратили пажњу на Аристотелово разликовање појединачних и општих ствари означених појмовима првих и других суштина респективно. Можемо то рећи и на овај начин: суштина је одговор на питање:“Шта је нешто уопште“, ипостас је одговор на питање „Шта или ко је нешто/неко појединачно“, личност је одговор на питање :“Ко је неко“ а енергија је одговор на питање „шта је неко/нешто способан/способно да чини“. Додајмо и то да је постојање било какве суштине немогуће или у најмању руку та суштина, све и да постоји, би била потпуно непозната ако не би имала дејства, односно енергију. Основна примедба атеиста и агностика, или боље рећи агностичких атеиста се састоји у томе што се било шта што се у свету може опазити може протумачити тако као да Бога има али и не мора да га има, то јест они нису у стању да разлуче Божија дејства у створеној природи од дејстава саме те природе. Ово ваља добро запамтити пре него кренемо даље. Сада ћемо се вратити концепту Божије једноставности и рећи да постојање Тројице различитих Личности и Њихових заједничких Енергија нипошто не утиче на једноставност једног Бога, просто зато што Личности Божије Природе (Суштина плус Енергије) нису делови те Суштине, већ њени носиоци. Суштина остаје једна и једноставна у смислу недељивости у свој Тројици. Енергије такође нису део Суштине, већ начин на који та Суштина, односно њени Носиоци дејствују. Отачке аналогије су уобичајене са ватром и сунцем. Ватра има сјај и топлоту као што и сунце има зраке који сијају и топли су. Као што се ватра не може поистоветити са својим сјајем и топлотом, тако се ни Бог не може поистоветити са својим Енергијама иако је Сав у њима присутан. Наиме суштина ватре односно одговор на питање „Шта је то ватра“ не може бити да је ватра топлота или да је сјај већ да је ватра брз и самоодржив процес оксидације који прати ослобађање топлоте и светлости. Јасно је да су топлота о светлост нужни пратиоци ватре, односно њени атрибути или дејства али сами нису ватра нити њени делови (делови могу бити варнице или  честице актери хемијске реакције оксидације). Посматрањем сјаја и осећајем топлоте човек и даље не мора да зна шта је ватра (животиња то свакако не зна, али види сјај и осећа топлоту). Човек може да се греје топлотом ватре и тиме да се користи енергијом њене топлоте а да му суштина ватре буде сасвим непозната (рецимо мало дете које не разуме процес оксидације или човек који није ишао у школу) али то не значи да он тиме дели ватру нити да је смањује или повећава као ни да постаје део ње, односно њене суштине. Слично томе, човек може учествовати у Божијим Енергијама а да при томе нити зна шта је Бог, нити га дели нити му се приближава на начин да се приближи Његовој Суштини. Ово Евномије уопште није разумео али, како се чини, нису разумели ни неки оци на Западу. Тако блажени Августин „Дакле ако кажемо ‘Вечан, бесмртан, несклон кварењу, непроменљив, жив, мудар, моћан, врстан, праведан, добар, блажен, дух’ од свега овога само последње се чини да на неки начин означава суштину, а остало су пак својства те суштине. Али није тако у овој неизрецивој простој природи. Шта год да се овде чини да је речено као да је својство, под тим треба подразумевати супстанцу или суштину. Разлика је у томе што се за Бога према супстанци каже да је дух, а да је добар по својству. Али оба ова јесу суштина“ ( О Тројству 15, 5,8). Јасно је овде да Августин у решавању „проблема“ Божије једноставности полази са сасвим супротног краја од Евномија. Док је Евномије како смо видели „одвојио“ сасвим Енергије од Суштине, Августин их је на неки начин сасвим идентификовао са Суштином. У време када је Августин ово писао то је изгледало, како се чини, као безазлено неразумевање јер је и Августин о Енергијама, макар у говору, говорио различито, али их је он како изгледа сматрао само апстрактним атрибутима који се у реалности нимало не разликују од Суштине. Даљи посао је обавила историја.

После Августина и још неколико отаца, на Западу се од седмог столећа није појавио ни један значајнији богослов који би се посветио овом проблему. Запад је одлично схватао суштину аријанске јереси и неприхватљивост Сина и Духа као створења, али му је мање било јасан однос Суштине и Енергија Божијих у контексту Божије недељивости. Губитак културних веза са Истоком услед сеобе народа и слома царске власти на Западу, или савременим речником речено сценарио побеснелог Макса који је завладао у западној Европи од седмог до десетог столећа са кратком каролиншком паузом између германске и мађарско-норманске инвазије учинио је да се број људи који је разумео грчки језик сведе на најмању могућу меру а у таквим условима о неком превођењу није могло бити ни говора. Западу су били познати Викторинови и Августинови аргументи противу Евномија али не и Василијеви и оба Григорија из већине њихових полемичких дела противу Евномија. Преводи које је Јован Шкот Ериугена урадио (пре свих светог Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника) нису били довољни да промене августиновску визуру којом је Запад могао да посматра евномијански проблем, ово тим пре што се Ериугенини преводи нису углавном директно ни односили на овај проблем. У колективној свести Запада опстало је сећање на Евномија као на клетог јеретика аријанца али је погрешност аспеката овог учења у погледу Божије Суштине остала мање уочљива и мање јасна. И то је било плодно тле да се паралелно са великим Расколом 1054, на споредан улаз поново прошверцује Евномије. Није сасвим јасно како се то десило и сасвим је сигурно да је то био резултат једног процеса дугог трајања тек 1244 на једном сабору у Паризу париски бискуп Вилијам од Оверња, ректор универзитета Одо од Шатороа и фрањевачки професор Александар Хејлски су осудили православну црквену догму да „ни човек ни анђео неће видети Суштину Божију по себи.“ Сходно томе „тврдо верујемо и потврђујемо да ће анђели и сви свети видети Бога у својој Суштини или супстанци и да је гледају прослављене душе.“ (202). Убрзо затим се на то надовезао и Тома Аквински рекавши у Суми Теологије (питање 92, члан 1, одговор на другу примедбу) да ћемо гледати Божију Суштину као што је и Бог гледа, мада не тако јасно. Истина, Тома и његови истомишљеници нису тврдили да је Божија Суштина схватљива већ „само“ видљива. Али су се ствари у позној схоластици сасвим отеле контроли. Докле је то у римокатоличкој теологији отишло касније , сведочи и суптилна апологија Евномија, (Commentariorum ac disputationum in primam partem sancti Thomae, disput. XXXVII, cap. II, 6,7) чији је аутор Габријел Васкез, шпански теолог и, мислим, језуита. Васкез (ibid. Cap.I,1) дискутује о информацијама о наводној јереси која се појавила код Јермена, па каже:“Било је дакле погрешно мишљење код Јермена (Fuit ergo error Armenorum)…и Грка у скорије време, како приповеда исти аутор, да тврде да блажени не могу јасно видети Бога према Његовој Суштини, већ само по некаквом Његовом подобију или светлости коју Он излучује (…recentiorum Graecorum, ut narrat idem auctor, asserentium, Deum nec a Beatis secundum essentiam suam clare videri, sed tantum per quandam illius similitudinem, aut lucem ab eo derivatam). Јасно је дакле да је за римокатоличку теологију учење о невидљивости Божје Суштине јерес. Васкез у следећој глави налази ово учење и код светаца Цркве отачког периода, као на пример Јована Златоустог и то ни мање ни више него у његовим полемичким делима противу евномијана. Васкез налази да су неки римокатолички теолози покушали да оправдају Златоустог због ове „јереси“ и то на начин да је Златоусти оспоравао код евномијана управо оно што би оспоравали и средњевековни схоластичари а то је да постоји Божја природа која је заиста непојмљива и да евномијани, односно аномијци тврде да се то може спознати. Васкез међутим оспорава тезу да се уопште код Јована и других из отачког периода може говорити о томе да се њихов концепт „појмљивости“ Божије природе поклапа са истим таквим концептом код схоластика. Напротив „…не слаже се да су они (аномијци) учили да блажени тако савршено виде Бога да Га појме у оном смислу у ком неки схоластици говоре о појмљивости. Нити ћемо доказати да је пре времена схоластика (то јест пре средњевековне римокатоличке филозофске теологије) икоји отац Цркве говорио на овај начин о појмљивости“.(ibid.cap II,6) Али „Само су аномијци заступали став да  створени ум доличном врлином, јасно може видети целог Бога какав Он јесте и то су називали појмљивошћу“.(ibid)  Међутим, „Нити користи оно што Теодорит (блажени Теодорит Кирски)…каже о Евномију, који беше у аномијској заблуди, да се био усудио да тврди да о Богу не да не зна само нешто, напротив, Евномије Божију Суштину тако јасно спознаје, да исту спознају има о Богу као што је и сам Бог има о Себи. Није Евномије свакако хтео да изједначи знање које је он сам имао о Богу са знањем и познањем које Бог има о Себи.“(ibid, 7). Напослетку „Сматрам да је супротно мишљење не само веродостојније, него да по католичкој вери нужно треба додати и ово: јамачно свеци могу јасно видети Суштину Божију каква она јесте (essentiam nimirum Dei a Beatis clare videri, sicuti ipsa est.). (Ibid, cap.V)… Шта се ту десило са Божијим Енергијама? У суштини, на Западу је почев од тринаестог столећа потпуно преовладао томистички приступ који енергију није схватао на начин да је то способност неког бића да делује већ на други начин (такође аристотеловски) да је енергија заправо делатно стање неког бића. На пример, дрво у шуми је актуелно (делатно) у стању стабла али потенцијално може бити грађа за сто или огревно дрво. Када је Бог у питању, пошто је Он непроменљив самим тим не може бити ништа потенцијално, па следи да је вечна дејственост, вечни акт или чиста енергија. Другим речима, по римокатоличком схватању Енергија, оне се не разликују од Суштине односно идентичне су Суштини. Тако Тома позивајући се на Аристотелово разликовање суштине од атрибута (акцидената) износи примедбу на своје поистовећивање Божије Суштине и Атрибута тако што каже да топлота није суштина (супстанцијална форма) ватре јер је топлота својство и других ствари. Али мудрост, врлина и тако даље који могу бити акциденти (случајни, могући атрибути) неких људи такође су атрибути Бога па према томе и Бог има акциденте. Тома ово обара тако што, позивајући се на Боеција, каже како сваки субјекат (под-лежуће) има нешто што належе на њега (објекат) или атрибут, али Бог „као проста форма“ не може бити субјекат те тако ни имати акциденте. Затим, атрибути се у односу на субјекат показују као актуелности односно енергије у односу на потенцијалност, то јест служе томе да актуелизују неку могућност односно потенцијалност а пошто, како смо видели, Бог нема ништа потенцијално (Сума Теологије, питање три, члан шест, одговор на другу примедбу) самим тим нема никакве атрибуте или када говоримо о атрибутима ми уствари мислимо на Суштину када је Бог у питању.

Стога су Суштина Бога, постојање те енергија једно те исто, за разлику од свега створеног где се разликују. Последица овог филозофског галиматијаса била је та да литургијски верници немају никакве шансе да у овоземаљском животу имају контакт са нествореном Божијом Суштином, јер не могу да осете њена дејства која су неразлучива од ње саме, пошто је како су римокатолици делимично задржали елементе изворне догме она просто неприступачна и несхавтљива. Они су морали да чекају смрт да би после ако заслуже могли да гледају Божију Суштину како је унапред горе описано. Њима је остало (и то онима који су разумели ову схоластичку компликацију) да размишљају о атрибутима као идентичнима Суштини, а они који то нису могли били су препуштени да се препусте некој од три врсте римокатоличке мистике од којих је доминантна ( и једина као таква призната до краја) била фантазирање на теме из Христовог живота укључив муке и распеће, како је маштао Фрања Асишки или замишљање раја и пакла како је практиковао Игњатије Лојола, оснивач језуитског реда. Сувишно је рећи колико је фантазија и машта лплодно поље за делање демонских сила и колико су сви Оци пустиње инсистирали на њеном потпуном брисању приликом молитве. Уместо потпуне Евхаристије која је подразумевала како једење Тела тако и пијење Крви (пијте из ње сви…), те непрекидне умносрдачне молитве лишене свих маштања, римокатолички верни народ је био осуђен на делимичну Евхаристију (само хостија) те субјективно фантазирање услед немогућности додира са Енергијама Бога које по римокатолицима нису могле бити различите од Суштине, а ова је пак неприступачна током живота све до смрти. Јасно је да је верни народ у римокатоличкој цркви уместо Енергија Божијих држао на окупу папски ауторитет у комбинацији са фантазерском мистиком заснованом на сентиментализму и емоцијама, које је додатно подгрејавала све већа лепота храмова попут светог Петра у Ватикану, Сикстинске капеле и томе слично. Иронично је да је управо овај луксуз то јест прецизније речено, један од начина на који се до њега долазило послужио као окидач да се цела та идила распадне. Када је Мартин Лутер, изнервиран због продаја опроштајница грехова одлучио је да са прљавом водом, то јест папством, избаци и мноштво деце. Па је тако реформација, осим папе одбацила и целокупно предање Цркве, које се макар и делимично и у искривљеном виду сачувало у римокатолика. Сада је за спасење била довољна само вера а за оно што Бог хоће да каже само Свето Писмо, које је сваки верник могао да тумачи како му падне на памет.

На ово су језуити смислили колико оригиналан толико и глуп начин да се томе супротставе. Превели су дела античких скептика и, како је приметио професор Милан Брдар, покушали да скептичким филозофским аргументима оповргну протестантске ставове „само вера“, „само Писмо“ и тако даље. Али нису приметили да је скептицизам батина са два краја. И тако се пред очима запрепашћене европске интелигенције позног шеснаестог и раног седамнаестог века одигравао до тада невиђени процес. Тамо где нема осећаја реалног присуства Бога кроз Евхаристију и умносрдачну молитву, тамо преостају идеологија и метафизика. А и једно и друго је лако разорити скептицизмом. Било да се Божије Енергије не разликују ни на који начин од Суштине или да се поистовете са ефектима и феноменима створеног света, како су то тврдили Евномије те касније позна римокатоличка о протестантска теологија, човек није у могућности да разликује Божија од не-божијих дејстава. Он и даље може интелектуално на основу поретка универзума да закључује да има Творца али више ништа од тога не може да закључи. Управо је тако негде током седамнаестог столећа настао деизам, учење да универзум има свог Творца, који је, пошто је створио свет, престао да се меша у исти препустивши га сопственој судбини те пантеизам-учење да између Бога и творевине не постоји разлика а одатле није било тешко да се извуку коначне последице.

 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 19.2.2022. at 15:21, александар живаљев рече

Убрзо затим се на то надовезао и Тома Аквински рекавши у Суми Теологије (питање 92, члан 1, одговор на другу примедбу) да ћемо гледати Божију Суштину као што је и Бог гледа, мада не тако јасно. Истина, Тома и његови истомишљеници нису тврдили да је Божија Суштина схватљива већ „само“ видљива. Али су се ствари у позној схоластици сасвим отеле контроли....

https://en.wikisource.org/wiki/Summa_Theologiae/Supplement_to_the_Third_Part/Question_92

A, samo da su slusali sta pisu i Zapadni najveci svetitelji :

http://www.lectionarycentral.com/GregoryMoralia/Book18.html

"90.  But we are to know that there were some persons, who said that even in that region of blessedness God is beheld indeed in His Brightness, but far from beheld in His Nature.  Which persons surely too little exactness of enquiry deceived.  For not to that simple and unchangeable Essence is Brightness one thing, and Nature another; but Its very Nature is to It Brightness, and the very Brightness is Nature.  For that to Its votaries the Wisdom of God should one day display Itself, He Himself pledges His word, saying, He that loveth Me, shall be loved of My Father, and I will love him, and will manifest Myself to him. [John 14, 21]  As though He said in plain terms, ‘Ye who see Me in your nature, it remains that ye should see Me in Mine own nature.’  Hence He says again; Blessed are the pure in heart, for they shall see God. [Matt. 5, 8]  Hence Paul says, For now we see through a glass darkly, but then face to face; now I know in part, then shall I know even as also I am known. [1 Cor. 13, 12]"

Ovo podvuceno meni stvarno mnogo lici na ucenje sv.Grigorija Palama o nestvorenim energijama i svetlosti Bozijoj.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...