Духовна песмарица

[Мара]

Лазарева Субота

Ти Лазара мртва из гроба подиже,

О Васкрситељу, приђи мени ближе!

Спаси моју душу грехом умртвљену

Још неиструлелу, још неосуђену!

Ако моја душа не васкрсне лења

Ни тело ми неће видет' васкрсења.

У одсуству Твоме душа ми заспала,

Борила се с грехом, греху се подала,

Јер грех без Тебе отерат' не може

О похитај журно, сунцевидни Боже!

Ако моја душа не васкрсне лења

Ни тело ми неће видет' васкрсења.

Пријатеља волиш, пријатељу стижеш,

Пријатеља свога из мртвих подижеш!

Док пријатељ греха и пријатељ врага

Остаје у смрти, пропада без трага.

Ако моја душа не васкрсне лења

Ни тело ми неће видет' васкрсења.

О реци да болест моја на смрт није

Но рад славе Твоје, рад славе Божије!

О реци ми само: не бој се, близу сам!

Ту сам да васкрснем а не да побусам-

Ако моја душа не васкрсне лења

Ни тело ми неће видет' васкрсења.

[Мара]

Молитва за умрле

Умрлима Боже дај,

Вјечни живот мир и рај.

Ми са плачем стојимо

За њих Ти се молимо.

Вјечни им покој, Господе даруј. (2х)

Мир и грјеха опроштај.

Ти изворе милости,

Опрости им, опрости.

Вјечни им покој, Господе даруј. (2х)

Умрлима Боже дај,

Вјечнога блаженства сјај.

Од мука их спасавај,

Огња вјечног избављај.

Вјечни им покој, Господе даруј. (2х)

Умрлима Боже дај,

Свој очински загрљај.

Чуј молитве наше, чуј,

Помилуј их, помилуј.

Вјечни им покој, Господе даруј. (2х)

Ради жртве велике,

На Крсту принешене,

И молитава наших,

Спаси душе умрлих.

Вјечни им покој, Господе даруј. (4х)

[Мара]

БОГОЈАВЉАЊЕ

Прослављамо данас Бога

на Јордану јављенога,

он је један у три лица,

име му је Бог Тројица.

Бруји песма "Во Јордање"

Бог је наше поуздање,

свуд' се чује Бог се јави,

цела земља Бога слави.

И ми смо се сакупили

да би Бога прославили,

радосни смо и весели,

сад певају и анђели.

Радосно је небо цело,

срце нам је сад весело,

јавио се Бог људима,

носимо га у срцима.

Певај роде, певај брате,

анђели нас свуда прате,

Бог нам своју милост даје,

благо оном ко се каје.

Покајте се браћо мила

да погине вражја сила,

покајање спас доноси,

ђаволу се с њим пркоси.

Покајнички завапимо,

живом Богу ускликнимо:

"Опрости нам, Боже мили,

све што смо ти сагрешили!"

[Мара]

СВАНУ НАМ КРАСАН ДАН

Свану нам красан дан и свети

Бог сиђе земљу да посети

Небо цело засијаће:

Слава Твом доласку Спасе

на вјеки, на вјеки.

Свану нам красан дан и бели

Бог сиђе земљу да исцели

Нада нам се родила

Међу нас добродила,

Са истока, с истока!

С љубављу прославимо Бога,

Јер посла Јединороднога:

Милост Божју Он да јави,

Бога Оца да прослави

У свету, у свету.

О Христе, милостиви Спасе;

Саслушај наше душе гласе:

Светлости нам своје дај,

Душе наше обасјај,

Истином, истином.

[Мара]

ДВА АНЂЕЛА ШЕТАШЕ

Два анђела шеташе,

рајску песму певаше;

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

По рају се шеташе,

рајско цвеће набраше,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

Стазом светлом пођоше,

и пред престо дођоше,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

Пред Господа стадоше,

на колена падоше,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

Господ њима говори,

вечну књигу отвори,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

Сад идите по свету,

као пчела по цвету,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

Те певајте рајске песме,

и будите људе грешне,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

Анђели се поклонише,

међу људе слетоше,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

То је Христов сада глас,

нас све зове Господ Спас,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

Глас је његов тих и благ,

болном срцу мелем драг,

Све: Алилуј, Алилуј,

Боже благи, помилуј!

[Мара]

ПРЕСВЕТАЈА, ПРЕЧИСТАЈА

Пресветаја, Пречистаја,

Заштитнице нашег рода.

Својим моћним молитвама,

за нас слабе моли Бога.

О, Пресвета Божја Мати,

Богоневесто, Христу Богу,

Ти си била, телесни престо. ( 2х)

За све Србство, за све људе,

незакрати љубав Твоју.

Заштити нас Богомајко

поклони нам милост Твоју.

О, Пресвета Божја Мати,

Богоневесто, Христу Богу,

Ти си била, телесни престо. (2х)

Ти си свету Христа дала,

Нека Ти је вечна хвала.

Без Тебе би земља наша

у гресима очајала.

О, Пресвета Божја Мати,

Богоневесто, Христу Богу,

Ти си била, телесни престо. (2х)

И док наши дани бледе,

ми ћемо те сви славити.

Сачувај нас сваке беде,

Узвишена Богомати.

О, Пресвета Божја Мати,

Богоневесто, Христу Богу,

Ти си била, телесни престо. (2х)

Кад Ти молиш Сина Твога,

Спаситеља Христа Бога.

Спаситељ ће нама дати,

јер Га моли Божја Мати.

О, Пресвета, Божја Мати,

Богоневесто, Христу Богу,

Ти си била, телесни престо. (2х)

[Мара]

Песма о светоме Сави

 

Ево дивне песме о светоме Сави, кога србски народ као свеца слави.
Он је био дете једнога владара, име му је Растко, син србскога цара.

Народ је побожан некад јако био и тај владар госте многе је примио.
Једног дана поче сутон да се хвата, калуђер'ма старим отворише врата.

 

Замолише конак ови светогорци, Немања их прими уђ'те свети оци.
Љубазно их служи и Растка довео, а он као дете међ' монахе сео.

И пред царем хвале Бога великога, а он носи даре дарива свакога.
Ја даривам Бога, а Он мени мира, па да ми сачува моја сва три сина.

И оде да спава у своје одаје, заборави Растка да тамо остаје.
Растко као дете једнако их моли да се њему само о Богу говори.

 

Па онда уздахну њему срце младо, и ја бих за Христа мојега пострадо.
Ал' шта могу сада, ко да ме избави, па да и ја носим ту расу на глави?!

Ја вас сад преклињем ево као дете, када ви пођете да ме поведете,
али мојој мајци немојте казати, јер ме много воли, па ми неће дати.

Мога оца царство проћи ће к'о ништа, а ја тражим Царство што има код Христа.
Немања се труди купи милостињу, монаси говоре његовоме сину:

Чујеш чедо мило, мораш промислити. Ал' ти мораш тамо са нама постити.
И царске хаљине нећеш ти носити, него црну ризу ти ћеш облачити.

На све ово Растко пристаје и рече, идем мојој мајци још последње вече, 
јер ме више неће она загрлити, нити свога сина више пољубити.

Ништа и не слути младог Растка мати, око пола дана тек поче питати:
А где нам је Растко ? - на обед га зове, и отвара редом она царске дворе.

Ал' детета нема и њој се не једе, и Немању шаље да јој га доведе.
Нигде , нигде нема нашег милог сина, и настаде вриска међу њима свима.

И Вукана зове и Стефана свога. Траж'те децо Растка мог сина милога,
траж'те свога брата децо моја мила, ала ми се туга у срцу савила.

Немања замишљен к'о да нешто слути, ником' ништ' не каже него само ћути.
Они светогорци кад су говорили, ја и Растко само са њима смо били.

Боже Свети, Силни, ако ј' воља тако, да је с' њима от'шо и мој мили Растко.
Теби га предајем , Тебе нека слави. - али ко ће доћи то мени да јави?

Да пошаљем слуге - то ћу учинити, ако хоће натраг ја ћу га вратити,
и одоше слуге, ал' већ беше Сава, родитеље своје по њима поздравља.

Поздрав'те ми оца, нек' се моли Богу, ал' ја у двор више вратит' се не могу,
ја сам наш'о мира сад у светој Гори и наш'о сам Цара што сав свет сотвори.

Потруд'те се и ви родитељи мили, да би и ви Царство Вечно заслужили.
Мајци ми однес'те овај прамен косе из очију њених сузе нек' оросе.

И тако је Сава он заштитник свима, молитвом помаже он својим Србима.
Светитељу Саво почуј наше гласе и МОЛИ ГОСПОДА ДА ОН СРБЕ СПАСЕ !

[Мара]

http://youtu.be/NZU1tCvkIwE

[Мара]

Светосавска Химна

Ускликнимо с љубављу
светитељу Сави,
српске цркве и школе -
светитељској глави.
Тамо венци тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му Срби
Песму и утројте!

Благодарна Србијо
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети Отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава,
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца...

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;
Да живимо сви у слози,
Свети Саво ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

• 
•  

[Rašo]

Епископ Григорије – Житомислић

Ж и т о м и с л и ћ

Као дечак често сам путовао возом. Једном, док сам ишчекивао да стигнемо до Плоча и угледамо море, чуо сам како неко изговара чудну и мени тада непознату реч – Житомислић. Између Мостара и Чапљине воз је стајао кратко, неко је изашао, вероватно и ушао. А у мојој глави је стално звонила чудесна реч, необично име које ми се у свест увукло тихо и неосетно као дух – да ту остане заувек. Да, има таквих речи које изненада бљесну, или зазвоне у нашем уму. И никада не знамо откуда се појаве, ни због чега тако затрепере.

Не сећам се када смо стигли до Плоча, чинило ми се да је остатак путовања прошао за трен. За све то време кроз моје мисли и свест непрестано су пролазиле речи: Жито – Мисао – Мислић. Био сам сигуран да никада нећу заборавити ту наизглед неважну, успутну станицу на путу до мора и њено загонетно лепо име.

Десетак година након тога Житомислић је почео да се оваплоћује у мом уму као жива реалност, нешто много веће и стварније од имена. Када сам кренуо у богословију, прво што сам сазнао о свом тадашњем пастиру, митрополиту Владиславу, било је да највише времена проводи управо тамо – у Житомислићу. То се некако савршено слагало: за мене тада најважнији човек Цркве – живи на месту најчудеснијег имена.

А онда је почео рат. Стари митрополит је умро, а Срби су протерани далеко из плодне долине Неретве. Лудило је тријумфовало; ускоро је дошла и најневероватнија вест: срушен је Житомислић! Трпети бол – било је једно, но мени се чинило да са Житомислићем треба да ишчупам и део сопственог бића – онај део у коме је та необична реч стајала дубоко урезана.

Али и рат се завршио. Једног дана се пред капијом нашег Тврдоша појавио чупави немачки бајкер и из свог руксака извадио огромну, свилену владичанску мандију покојног митрополита Владислава, коју је овај успутни пролазник, странац и путник ненамерник, можда и нехотично ишчупао испод хрпе камења срушене светиње.

– Тамо је све срушено, разумео сам га некако. – Нашао сам ово, мислим да је најбоље да то теби дам. Да бар нешто од свега онога остане.

Били смо захвални плавом чупавом Немцу. Бајкеру. Туристи. Имао је добро срце – то је било све што смо знали о њему.

Недуго затим посетио сам разрушени Житомислић и затекао ругобу пустоши на светом месту. Тада нисам ни помишљао о обнови. Душом ми је колала неописива туга, а у глави је једнако звонило: Жи-то-ми-слић! Ускоро сам се и по други пут вратио на место опустошења – са истим непријатним осећајем у уторби. Овај пут нисам дошао сам, и не својом вољом већ – по задатку, што сам морао. Било је пролеће, април сав у цвету. Ненадано сам угледао где из једног спаљеног платана стреми ка небу пет нових, бојажљивих младица. Птице су певале необично гласно, све је било окупано у светлости и силни осећај новог живота навирао је одједном у моје биће. Једна мисао севнула ми је кроз главу: Иди, целивај Престо! Друга јој се супротстављала: Како да целивам Престо када је све срушено? Кренуо сам преко рушевина према Олтару и ту где је уместо Престола стајала хрпа камења угледао сам млади чемпрес који тек што је био изникао. Његова светла зелена боја значила је васкрсење…

Тихо, мирно, тужно и радосно у исто време, сакупили смо миниране кости житомислићких монаха пострадалих у претходном рату, оне страшне 1941.г. Поздравио сам се са чемпресом и још једном погледом помиловао младице спаљеног платана. Полако сам прешао дланом преко камења срушеног храма и кренуо натраг само са једном жељом – да поново васкрсне Житомислић.

* * *

Данас увек када улазим у тај васкрсли манастир – у моме сећању искрсавају две-три слике:

Како шкрипи воз док неко изговара ону чудну реч: Жи-то-ми-слић;

Како пупају младице спаљеног платана;

Како се смело зелени млади чемпрес.

А онда полако, док целивам мошти монаха мученика, са осећајем исте оне радосне туге присећам се освећења и поновног оживљавања светог места. Видим нашег светлог патријарха Павла како, погурен и сед, служи Божанску службу оног топлог мајског дана 2005, у који је Житомислић васкрсао. Сетим се и оне светлости и радости, које су надолазиле као плима, и владике Атанасија, који занесен и срећан објашњава шта та необична реч – Житомислић – значи:

Жито – као хлеб, а Христос је Хлеб живота.

Мисао – као Логос, а Логос је опет Син Божији и Син човечији Христос, због нас Распети и Васкрсли.

Зато увек када приступам Житомислићу чини ми се као да приступам Гробу Господњем. Оном једином Гробу који је постао Извор живота, светлији од сваке царске одаје.

Такав је и Житомислић. И оне који верују, и оне који не верују у то – он чека. Увек отворен за све.

[AnaLaz]

Одбрани ме, Господе, 
Одбрани ме црних мисли 
Што ме једу дан и ноћ, 
У тескоби Теби вичем: 
Притеци ми у помоћ! 
Црне мисли и помисли 
Из мрака су пакленог; 
Ти си светлост, Теби вичем: 
Осветли ме маленог! 
Црне мисли, луде мисли, 
Луде слике и сећања, 
Долазе ми без позива, 
Без позива и мог знања. 
У душу ми увлаче се, 
У души ми немир праве, 
Пуна ми је душа мрака 
И некакве болне страве. 
Сам не могу да се браним, 
Ја бих хтео ал' не могу, 
Зато к теби хитам, вичем, 
Спаситељу и мом Богу. 
Од мене је пак'о јачи 
Сенкама ме својим гуши, 
Ал' од пакла Ти си јачи - 
О помози мојој души!

Свети Владика Николај