Jump to content

Упокојио се у Господу Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022)

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

AVvXsEiqLGOgovG22RlVPTGtRBckOUfX7JotAf11

Са вером и надом у Васкрсење, Епархија шабачка је саопштила да се у недељу по Богојављењу, на празник Светог Григорија Ниског, 23. јануара 2022. године, у Господу упокојио Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022).

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије!

Животопис блаженопочившег Епископа шабачког Лаврентија (Трифуновића)

 

Блаженопочивши Епископ Лаврентије рођен је на Светог Саву 1935. у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу. 

Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице.

На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску.

Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља.

На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“.

С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању  хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке.

У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година.

На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров.

Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда.

У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења.

По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића.

Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији - другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије.

Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси  штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава  издавачку делатност Епархије.

У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. 

Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.

Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње.

Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих.

Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу. 

На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу.

После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије  оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним  објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао.

У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије.

Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом. 

Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија.

У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру.

Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић. 

Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ  са свештенством организује храну за гладне.

На дан своје Крсне славе - Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст.

Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду.

Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара.

Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака.

Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу.

Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља.

У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника.

Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006.године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено.

У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви.

Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма.

Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије  шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено  звоно и издало две књиге Епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“,у оквиру којих су и чланци, који су годинама излазили у „Мисионару“ и „Православљу“. Блаженопочивши Епископ Лаврентије говорио је енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате.

Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године.

 

* * *

Поводом упокојења предстојатеља Цркве Божје у Епархији шабачкој, из архиве доносимо видео прилоге и фотогалерију у спомен на епископа шабачког Лаврентија који је неуморно делао и духовно обрађивао Виноград Господњи, те дубоко заорао благословену мисионарску, архипастирску и молитвену бразду: 

AVvXsEjx3LEtHGk_IW9mjBuyOItjZGPcYdM6ymVZ

AVvXsEgQoz75W0k81eogQElpo8ZAfY9dtb3343CE

AVvXsEh42pjzDZncHbZQnOafuR4tO_2QRaPwlA_5

AVvXsEgDW-SiKds9yeD86ru6uEHfEQ2yKmSCIbQH

AVvXsEhZCfb6ymHPU2r6OpNmRi6FeIFkOjIRc0YM

AVvXsEgu7Qeg37dUgSRfsXPkvWnXnL1CAdD_4DPE

AVvXsEi5Enq7fVquzJA940FvpTP016sK9AJJp57Z

AVvXsEj6rCE7YsY630bhEzRUQbsMOFe6mADvUNWq

AVvXsEj0J1K_lYfqAyC8UlSHl-qAvwmLfZ3wCqrP

AVvXsEjZcBVkR4koPDnjCvMMmG7juWqUTWdKYWpj

AVvXsEj9H0AklqT3D8vNo0RmlLWk65soTFFbYTzH

AVvXsEj6M4ANA3cPRuIicAu10hBI1Ntdu6Ntovl0

AVvXsEiWx781UYBT4apUD-Hs9ccRIk_QshhyiFEW

AVvXsEgxso2OiBfJzCxbF4v4m57TJXBwhgF_jFr-

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПРЕМИНУО ЕПИСКОП ШАБАЧКИ ЛАВРЕНТИЈЕ: Био је цењен у завичају, земљи, познат и признат на свим меридијанима

В.Митрић, Вечерње новости

23. 01. 2022. у 17:34

   
 

ЕПИСКОП шабачки Лаврентије (88) упокојио се у Шапцу, четири дана пред рођендан (Савиндан). Рођен је 1935. године, као близанац, са братом Савом, у Богоштици код Крупња, када му је наденуто име Живко.

 
 
 

По завршетку Богословије и Богословског факултета у Београду једно време био је економ Богословије, потом свештеник на Купресу, а онда професор Богословије на Крки, где га је 1967. године затекла вест да га је Свети архијерејски сабор изабрао за епископа моравичког, викара тадашњег патријаха српског Германа. После две године, одлази са тог положаја, у расејање за епископа надлежног за западну Европу и Аустралију и Нови Зеланд, што је, данас, простор седам епархија СПЦ. У отаџбину се враћа, пре нешто више од 31 годину, на челу епархије шабачко-ваљевске, после упокојења свог предходника и некадашњег професора, владике Јована Велимировића, синовца владике Никола, на чијем челу је био све до задњег даха.

Редак је епископ који је епархију поделио на два дела, на шабачку и ваљевску, сматрајући, како је говорио, „да два човека могу увек више да ураде од једног“.

Највеће су заслуге овог најстаријег српског и хришћанског архијереја по годинама владичанског стажа (54) за објављивања сабраних дела светог владике Николаја Велимировића на чему је деценијама радио, па и у време када је имао за вратом злогласну Брозову Удбу због тога.

Свецу из Лелића посветио је Манастир у Соко Граду код Љубовије, где је поред осталог установио манифестацију „Моба“, која више од две деценије окупља нашу омладину из расејања и отаџбине, који уче о нашој прошлости, духовности, култури, историји, језику.

У родној Богоштици подигао је Манастир у оквиру кога је Дом песништва „Десанка Максимовић“, а у Касарским ливадама духовни, културни и спортски комплекс. Био је плодан писац из области духовности. Објавио је више књига у земљи и свету. Био је цењен у завичају, земљи, познат и признат на свим меридијанима. Говорио је енглески, немачки и руски перфектно.

 
 
 
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Блажен е патот по кој врви денес неговата душа!
Тебе Те молам Господи, Боже мој, биди најмилостив спрема него!

Бог да го прости! Милост Божја и Царство Небесно да му подари.

Ти ме волиш, ал ја не осећам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Милошшш Једном нам је причао да се неколико година пошто је лисац напустио манастир враћао однекуд ноћу на мотору и да је видео у мраку очи које је обајсјао фар. Каже, сишао је и срео одраслог лисца који га је препознао. "Причали" су каже дуже од сат времена. :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...