Архиепископ тирански Анастасије: „Расцеп од Украјине до Африке“

[Пријатељски]

Архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније Анастасије, како преноси грчки сајт Ромфеа, поново се огласио поводом Украјинског питања.

''Од почетка црквене кризе у Украјини, ми смо усмено и писмено указивали да се црквени раздори и расколи не лече временом. Напротив, оно их продубљује их и учвршћује. Недавна одлука Московске патријаршије о оснивању егзархата на афричком континенту потврђује првобитну бојазан.

Упоредо са раздором између милиона украјинских православаца, ствара се нови јаз на осетљивом афричком континенту, где се последњих деценија развија православна инострана мисионарска активност. У афричким земљама одавно су успостављене различите хришћанске деноминације, као и експанзионистички ислам. Обичне Африканце ће од сада две Православне Патријаршије позивати да дођу у Православље, а да се међусобно не причешћују.

Саблазан и слабљење православног сведочанства овом делатношћу поделе је очигледна. Ово је болан развој догађаја. Тврдња да у православљу нема раскола, већ једноставно неслагања личи на теорију да нема корона вируса. Раскол, са разним мутацијама, је очигледан и хитно треба тражити лека и употребу вакцине, коју је апостолско предање дефинисало - помирење.

У новембру 2019. упутили смо свим православним Црквама текст – који је такође објављен у штампи – „Апел-молитва за превазилажење црквене поларизације“, у којем смо истакли апсолутни приоритет - јединство, потребу да се користити дијалог, избегавање етно-расних група и хитно активирање принципа Синодалности, на који се Православна Црква ослањала (кроз своју историју).

Јасно смо ставили до знања да „сједињени у Духу Светом, уз узајамно поштовање треба да пронађемо мирно решење, имамо могућност да дођемо до решења које би било општеприхваћено од целе Православне Цркве“. Овај апел и данас је апсолутно актуелан.'' (Цео текст из 2019. на грчком, у извору на крају текста).

У тексту апела, како преноси грчки сајт Ромфеа, наводи се, између осталог и следеће:

''О украјинском црквеном питању се већ месецима много пише и говори. „Ништа тако Бога не раздражује као кад се Црква подели“. Дакле, важност јединства Цркве је пре свега и изнад свега.

Црквени догађаји у протеклој години створили су нову реалност, уз очигледну умешаност геополитичких интереса. Уступак аутокефалности Православној Цркви Украјине (ПЦУ) није донео жељено јединство православних, нити мир, као што се дешавало са свим претходним доделама аутокефалности.

Поделе су се прошириле и на друге области и на православни свет уопште. Десетине милиона православаца прекинуло је евхаристијску заједницу са Васељенском патријаршијом, Александријском патријаршијом и Црквом у Грчкој. Уосталом, питање ваљаности хиротонија које је извршио самозвани „патријарх“ господин Филарет, док је био рашчињен и анатемисан, и даље остаје. Болне последице добро су познате не само у православним круговима, већ у целом хришћанском свету.

У већини православних цркава тренутно влада узнемирујућа тишина, а политички притисци на обе стране нарушавају духовни престиж Православне цркве. Вређање оних који износе другачија мишљења и истовремено ласкање онима који их подржавају, деградира православни дијалог у критичном тренутку за православље. 

Неки црквени кругови изражавају очекивање да ће мало-помало све православне цркве признати ПЦУ.

Као резултат етно-расне поделе (на Грке, Словене и оне који желе хармоничне односе са свима), поништава се вишенационални и мултикултурални карактер Православља и његова универзалност.

Сада је хитно потребно тражити начине да се превазиђе црквена поларизација. Да би се ухватили у коштац са разним сукобима у свету, први корак је деескалација. Широко је прихваћено и често се понавља на међународном нивоу да се тензије могу ријешити само кроз озбиљан дијалог. Тражимо што пре комуникацију и размену креативних предлога између кључних актера кризе. У православној цркви постоје људи који могу допринети да се консултације одмах почну.

Решења постоје. Бог ће нас просветлити да их идентификујемо. Решења се, наравно, неће постићи разменом увредљивих и претећих текстова или ванцрквеним интервенцијама, нити се могу наметати једнострано или аутоматски током времена. Свако одлагање погоршава већ болну ситуацију. А ако се „на крају“, „у будућности“, нађе решење, у историји Православља ће се већ нагомилати многе непријатне странице. 

Основно начело синодалности, на коме се током времена заснивао курс Православне Цркве, једино може коначно отворити пут за решење постојеће кризе. Сабрани у Духу Светом, уз узајамно поштовање и са јединим циљем проналажења мирног решења, имамо прилику да дођемо до решења које ће бити општеприхваћено од целе Православне Цркве. Све док се коришћење Синода на свеправославном нивоу одлаже, мултилатералне поделе у Православној Васељени постаће још опасније. 

Данашња технологија појачава буку, конфузију и немир међу православнима и на крају смањује кредибилитет православља у савременом свету.

Иницијатива за третман нове стварности несумњиво припада Васељенској патријаршији. Али све аутокефалне цркве, сви православни без изузетка, имају одговорност да допринесу помирењу.

Крећући се на тај начин, православље ће потврдити своју духовну способност да ''исцели ране'' (раскола прим. аут.), вођено Речју Божијом и силом Светог Духа - потврђујући истину да је она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која има Христа, оваплоћеног Сина Божијег, за њену Главу.

 

Извор: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/47813-arxiepiskopos-anastasios-to-rigma-apo-tin-oukrania-stin-afriki